Свети Владика Николај Охридски и Жички

[Guest]

Свети Николај Жички: Правда светога краља Владимира

04 понедељак јун 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ Оставите коментар

Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора.

У историји српскога народа два човека сликају се, као свети Јован Крститељ, са две главе: са једном на рамену и другом у руци. То су два света владара мученика: краљ Владимир и кнез Лазар. Обојица су посечени, и обојица су до дан данас остали живи. Управо то и означавају две главе, са којима их слике представљају. Посечена глава у руци означава њихову телесну, мученичку смрт, а здрава глава на рамену означава бесмртност душе њихове. Цар Ирод је посекао главу Јована Крститеља, али није могао посећи живот његов. Кад год је злочинац ударио смртоносним ножем по праведнику, увек су извршена два злочина истовремено:

убиство и самоубиство. Једним и истим ударцем злочинац је убијао тело праведнику и душу самоме себи. Од овога правила нема изузетка, али може бити лека. Јер понекад је злочинац горким покајањем успевао да поврати и оживи душу своју, и понекад је Бог прослављао уз душу и тело праведника на тај начин, што је давао силу убијеном телу не само да не иструли и не претвори се у пепео него чак да буде од целебне .помоћи живим људима. То је случај са оба ова српска кнеза мученика. Тела обојице њих сачувана су до дана данашњега, и то тело кнеза Лазара више од 500 година а тело краља Владимира више од 900 година. Њихове свете мошти нису сачуване кроз толике векове помоћу каквих спољашњих балсама него због унутрашњег балсама свете правде њихове, која је просахнула и кроз кости њихове. Никада се са телом једнога злочинца није десило оно што се тако често дешавало са телима светитељским. Њихови греси вапили су к небу за освету, и њихова тела падала су у земљу као у гладне чељусти, које су их трошиле и пепелиле. Тело Јудино надуло се и прсло онога дана када се Јуда обесио. Тело Ирода детеубице црви су разјели још пре његовог издисаја.

Историја светитеља нема краја. Близу је хиљада година како се родио краљ Владимир, и још историја његова нити је свршена нити ће се свршити. Јер како би се могло рећи, да је свршена историја једнога човека, кога хиљаде и хиљаде живих људских бића и дан данас сматрају живљим од себе, молећи се пред иконом његовом, призивајући на невољи у помоћ име његово, и клањајући се његовим моштима као нечем моћном, многомоћном?

Кад је реч о светитељу, не може бити речи о смрти. Светитељство се управо и састоји у победи свега смртнога у човеку. Чак и кад светитељ трпи спољашње поразе у пословима светским, ти порази се као цемент слажу у унутрашње изграђивање душе његове. Губитак битке на Косову није Лазара смањило него увеличало. Можда би га добитак те битке смањио. Увек је у добитку онај ко на правди изгуби, и у губитку онај ко на неправди добије. Бајазит је добио на Косову, и радовао се неко време; но та радост победиоца још већма је загорчала његов пораз на Ангори, када је био закључан у кавез као звер, да служи на весеље Тамерлану, једном другом сличном победиоцу. Лазарев пораз пак, као скривено семе испод земље, расцветао се кроз векове и разрастао у души народној у једну величанствену моралну победу, и послужио је надахнућем многих и великих победа Лазаревог народа. Још се мање могао Владислав радовати своме успеху – не кажемо победи, јер ко мучки убија тај не побеђује но само убија. На неколико месеци доцније он је и сам био убијен невидљивим мачем. Провиђење спасава правду, безнадеждну, рекао би, и изводи скрханог праведника из крајње таме у велику светлост. Што потпунији изгледа пораз праведника, то је његова победа славнија и дуготрајнија.

Ретко је човек имао тако надмоћне и тако опаке противнике као што их је имао краљ Владимир. Самуило и Василије Бугароубица, два владара као два љута риса, борили су се о превласт на Балкану. Владимир је час једном час другом био на сметњи. Из неравне борбе Владимир је изишао као победилац, и то не само као тренутни него као бесмртни и вечни победилац. Владислав је био гори и опакији од оне обојице. Па где су данас њихове државне творевине? Где њихова слава? Где њихова тела? Све се расуло у пепео, све ишчезло као сен. А Владимир је остао: и преселио се на небо и остао на земљи; на небу слављен од ангела и светитеља, на земљи слављен од људи. Бог му је прославио и душу и тело.

Прославио је Бог чак и дело руку његових; јер док су државне творевине његових моћних противника пропале, његова је остала, и временом се разрасла, као приморска лоза, у данашњу велику државу.

Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј jе на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора.

[мирођија]

Јован Владимир (~970 - 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства. Савезништвом са Византијом покушао је да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољевши заробљеног кнеза молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био познат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи. Јован Владимир је сахрањен у Преспи. Недуго по смрти признат је за свеца и мученика, са празником 22. маја;[1] он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. Све до данашњег доба многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су га погубили. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. На иконама се обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци.

[мирођија]

Свети Јован Владимир

[мирођија]

Саборни Храм у Тирани у коме су мошти светитеља.

[мирођија]

Мошти Светога Јована Владимира, налазе се у олтарском делу храма и износе се на празник 4. јуна на поклоњење

народу.

Мошти Светога Козме Етолског, такође у олтарском делу храма.

[мирођија]

Брате Мартирије...

Опрости ако кварим тему,али бих хтела да нешто опишем.

Можда ће некоме бити на спасење.

Најпре да се захвалим свима који помажу да овај сајт опстане.Јер сам овде много научила

и сазнала о нашој вери истиној.

У фебруару 2012, сам била у Тирани. У близини центра града где се и налази овај велелепни патријаршијски храм.

Огроман је и толико својствен да се види надалеко. Желели смо да га посетимо због светих моштију нашег краља.

Али, било је немогуће паркирати ауто ни близу ни даље. Била је и нека висока делегација у посети, а око храма су

врвили наоружани стражари.

Много ми је жао што тада нисам могла да посетим храм.Али, даће Бог надам се.

Оно што сам хтела више да кажем, је да сам била изненађена да је становништво Тиране претежно католичко.Има

доста и православних.

Тирана је сада град који се јако гради и развија.Можда је највеће градилиште у Европи.Оно што упада у очи је велики

број младог, јако пристојног света. За све што их питате ће вам доста љубазно одговорити.

Нема ксенофобије ни одбојности.Нема мобилних телефона на ушима посред улице.Нема бахатих пешака на прелазима.

Нема видљиве безобразне полиције по улицама.Саобраћајци су ту да помогну да се саобраћај несметано одвија, не да

кажњавају.

А нема ни безобразне вожње.

Људи су скромни али урбани. Види се да живе у престоници. Сви говоре италијански, доста и енглески.Отворени су и

добронамерни.Било ми је јако пријатно у том граду.

Мислим да ће православље у Албанији имати светлу будућност. Заштита нашег светог краља је потребна

и њима и нама.

Препоручујем да свако ко буде имао прилику посети ову лепу земљу без размишљања.

[Guest]

Таман посла сестро,

само настави - све што имаш и сматраш да је кориско све слободно убаци

[Andre Williams]

Свештенику који очајава због безбожника

Охрабрите се, часни оче. Из сваког облака не бију громови. Пишете, како су безверци у Бугарској створили удружење и како јавно нападају веру Божију и ругају се светињама хришћанским. И то Вас доводи до очајања. Спустите још једном поглед дубоко у срце своје и видите, да ли је Ваша лична вера јака. Јер очајање је плод маловерства а не праве побожности.

Побожан човек успешно војује против очајања помоћу вере као непобедивог оружја. Самоћа је пробни камен: испитајте себе и своју веру у самоћи. Ма колико се безбожник уздизао и хвалио пред људима, у самоћи се он осећа очајником. А човек са вером у самоћи осећа прилив снаге и радости. Не бој се никад оних, који су изашли из тврђаве Христове па је споља нападају. Сваки њихов удар утврђује стене Цркве а њих раслабљава.

Сети се Павла на Балкану, самога усред мрака паганског и беса јеврејског. Бијен и гоњен он није очајавао. Колико је његова реч допринела ширењу хришћанства толико су готово допринели и удари непријатељски. Они који су тобож рушили несвесно су утврђивали; и који су огањ божански гасили већма су га распиривали. Ту тајну безбожници не знају и неће је никад знати. Њихова је заблуда што мисле, да се дело Божије може порушити истим средствима којим и дело људско. Божански огањ љубави, спуштен од Христа с неба на земљу, могао би се помрачити само неким јачим огњем љубави. А где је тај јачи огањ? Где је љубав у безбожника? Њихове су све побуде из царства зоолошког а не из небеског. А зоологијом се Христос не може победити.

- Па сетите се Јулијана Одступника, како је с престола царског, наоружан свим земаљским оружјем, повео рат против Цркве Христове. Да ли су се уплашили Василије и Атанасије? Не, него су прорекли отпадном цару блиску и срамну пропаст. Облачак, проћи ће! говорио је Атанасије својој пастви. И прошао је брзо, као што пролазе сви облаци безбоштва,облаци и магле које прогоне вјетрови, по речи апостола Петра.

- Још се сетите Загорских мученика. Стара Загора, дика Православља на Балкану! Мученици су њени побијени али нису побеђени. Као победиоци они и данас надахњавају бугарски народ верским јунаштвом и пожртвовањем, као што га преподобни Јован са Рилских планина опасује снагом а свети оци Трновски благосиљају из царства Христовог благословом Божијим.

Ви сте млад свештеник и не памтите бугарске ужасе, који су у своје време потресали срце и савест не само православне Русије него и целе Европе. Али, имаће у Бугарској, мислим, још доста живих људи, који су били сведоци тих ужаса, од којих се лепа земља бугарска обојила крвљу хришћанском. Па кад ненасити мач османлијски није могао поколебати веру бугарског народа, зар ће је поколебати празне речи? Зар ће је поколебати пуста обећања зоолошког Раја на земљи оних очајника, који одцепивши се од велике душе свога народа пошли су у печалбу за душом, да купују себи душу од неких бездушника на западу сунчаном? Купили су је, али мртву. Зар ће се, дакле, живи убојати мртвих? Заиста, не. Бугарски народ може ослушнути лево и десно те нове учитеље среће без Бога, али ће се на крају одлучно окренути од њих, прилепити се уз Христа и, попут Петра, покајнички узвикнути: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота.

Мир Вам и радост од Господа.

Из мисионарских писама Св. владике Николаја

извор Епархија Ваљевска

This post has been promoted to an article

[Дејан]

Владика Николај о Титу

Николајев однос према Брозу и његовој Југославији је јасан: он се гнуша овог безбожничког тиранина, о коме мишљење исказује у писму надбискупу кентерберијском, поводом Титове посете Енглеској 1952. (концепт писма чува се у Николајевој оставштини):

"Ваша Милости,

У америчкој штампи се шире вести да садашњи, самопроглашени владар Југославије, Тито, ускоро стиже у Лондон као званични посетилац на позив британске владе.

Ваша Милост сигурно зна ко је био овај човек, шта је учинио, и шта представља. Његови трагови морају бити ужасни сваком Енглезу хришћанину и Енглескињи хришћанки. Будући фанатичним безбожником, користио је све злочиначке методе, којих се цивилизовани свет гнуша, као законите, да би освојио власт и остао на власти.

Предуг је списак његових злочиначких и по душу потресних дела, предуг да би био навођен. Обавештени сте о њима из прве руке, и нема потребе да их понављамо. Али ја морам нагласити један моменат који Вас и мене, као људе Цркве, највише занима: он још увек прогони Цркву, понекад макијавелистички, у рукавицама, у присуству британских и америчких посетилаца, а понекад неронски, у одсуству 'савезничких' посетилаца.

Ваша Милост може да замисли како се бездомници, Срби у расејању, осећају кад је Титова посета Лондону у питању. И, још више, како хришћанске деноминације, нарочито англиканске заједнице широм света, очекују реч протеста од надбискупа кентерберијског.

Молим се и надам да ће Ваша Милост, са Вама својственом мудрошћу и храброшћу, учинити све што Вам је могуће да се овом борбеном безбожнику и суровом гонитељу Хришћанства не дозволи да целива руку Њеног Величанства, која се у званичној титули својој назива 'бранитељком вере'. Стравични пољубац истим оним уснама које су изрицале смртне пресуде хиљадама невиних и побожних хришћана. Протестујући против овог моралног ругла, сигуран сам да ће Ваша Милост имати више Енглеза и Енглескиња иза себе него они политичари који су позвали овог најнежељенијег госта да посети град Светих мученика Албана и Магнуса.

Уверавам Вас, Ваша Милости, у своје дубоко поштовање и братску љубав у Господу нашем Исусу Христу.

Веома искрено ваш,

Епископ Николај"

[ego]

О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ

Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.

Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.

То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.

Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.

Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.

Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: гледајте и чувајте се од лакомства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.

Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.

Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.

Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.

Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.

Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.

Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.

Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.

И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.

Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.

Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су и писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".

Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.

Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.


http://www.rastko.rs/svecovek/duhovnost/vlnikolaj/vlnikolaj-istokzapad.html

[dragisa]

amin Vladiko.

samo ima jedna stvar, ovo u vezi ismevanja svestenika nazivom "rusofili". iz konteksta sledi da je navodno bilo korisno biti "rusofil". ko je ikad bio u rusiji vido je po arhitekturi, crkvenoj umetnosti, dvorovima pa u krajnjem slucaju i po istorijskim cinjenicama da su rusi bili daleko vise zaslepljeni Zapadom nego mi i da su pretrpeli mnooooogo veci uticaj zapada nego mi. srecna okolnost je sto je i tamo i ovde prosta "seljacka" dusa zadrzala pravu veru i sve ono sto mnoge umne (drzavnicke, umetnicke, teoloske...) glave nisu.

 

"sve genijalne stvari su uvek proste"

[Биљана]

Свети Владика 

НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

 

 

РАЈСКА БЛАЖЕНСТВА

(тумачења)

 

 

Приредио 

отац Драгомир

 

Издавач:

Империја књига

Крагујевац, 2012.

 

 

 

Молитва Господња

ОЧЕ НАШ

 

Оче наш

Који си на небесима

Нека се свети име Твоје

Нека дође царство Твоје

Нека буде воља Твоја

на земљи као и на небу.

Хлеб наш насушни дај нам данас

И опрости нам дугове наше

као што и ми опраштамо

дужницима нашим

И не уведи нас у искушење

Но избави нас од злога.

 

 

[Биљана]

ОЧЕ НАШ...

 

     Хришћанине, кад изричеш ове речи, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божјег, врховног откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш, а не Оче мој.

      Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време и Отац твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја? Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије, а друга мисао: братство синова Божјих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу, а друго осећање: братска љубав према браћи. Из ове две основне и велике мисли и из ова два велика и основна осећања, произилазе дела и односи  угодни Оцу и угодни браћи. Ако ти хришћанине, будеш сваког часа држао у своме уму ове две основне и велике мисли, и сваког часа стражио над срцем својим да се у њему не охладе она два основна осећања, сва ће твоја дела бити добра и чиста као што је добра и чиста вода што тече из доброг и чистог извора.  И твој цео живот биће песма, која ће се благосно слагати са песмом браће твоје око тебе. Тако ће онда друштво људско бити уређено најбоље и најидеалније, што се да замислити и пожелети.

        Ако ли ти читаш Оче наш, а о Богу као Оцу не мислиш, и своје суседе сматраш туђинцима, сва ће твоја дела бити наопака, твој пут биће Каинов пут, твој живот мутна вода из мутна извора, твој свршетак као Јудин свршетак.

         Зовеш ли се пак хришћанином а Оче наш уопште и не читаш, онда си као путник на мору без компаса и без поларне звезде, на бури, у тами, у очајању, с изгубљеним сазнањем одакле, како и камо путујеш.

[Биљана]

КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА...

 

Тамо где је Отац наш, тамо је и Отаџбина наша. Незнабошци који виде свога родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека или као реку, или као сунце, или месец, или огањ, не могу ни веровати у неку другу Отаџбину до у земаљску. Но ми Хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је на небесима, следствено и за Отаџбину која је на небесима. Отаџбина је благо велико, а Господ је рекао: „Где је благо ваше, онде је и срце ваше.“ Је ли благо наше на небесима, онда и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује да ми можемо свој земаљски живот уредити тако само ако га не сматрамо главним него припремним животом. Наши друштвени односи лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку – и то врло скором преласку – у нашу небеску Отаџбину.

Они који се срцем нису лепили за земљу најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима, где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број братије понекад премашао 10.000, уређење друштвено било је колико просто, толико савршено. Сви су они искали најприје Царства небескога, и њихово мало царство земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се ретко постиже и међу најближим крвним рођацима. У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну фамилију, међутим, разводе се са женом и суде се са децом својом. Ни двоје дакле не могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год Хришћани не схвате у смртној збиљи, да је прави Отац њихов и права Отаџбина њихова на небесима, и докле год

благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз ти бедно благо, дотле ће Хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а корачати све дубље из хаоса у хаос.

[Биљана]

НЕКА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ...

 

      Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим. Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено Божјим.

       Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Дакле, ко свети име Оца небескога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ авећење Имена Господа Бога, као у великим линијама, тако и у ситним појединостима. Јер је Бог највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очаја и самоубиства. Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву, онда то значи да је тај ауторитет замењен неким именом човечијим. И ми заиста видимо у наше дане, као многа друштвена уређења носе име једног човека, који је то уређење прописао и увео. И докле буде трајало то уређење – с то је од данас до сутра – држаће се имена тих људи у части; то јест, светиће се имена њихова место свећења имена Божијега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части нека друга имена људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном мору, док ће лађа са Божијим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени путници пребаце у њу.