Свети Владика Николај Охридски и Жички

[Tanja]

Da mogu od kamenja da stvorim svirače, i od peska jezerskog igrače, i od lišća svih gora pevače, da mi pomognu slaviti Gospoda. Te da se i glas zemlje čuje među horovima angelskim.

Sinovi čovečji naklopili se na trpezu odsutnog Domaćina, te ne pevaju nikome do sebi i svojim zalogajima, koje će najzad morati povratiti zemlji.

Prežalosno je slepilo sinova čovečjih što ne vide silu i slavu Gospodnju. Tica živi u gori, i ne vidi goru. Riba pliva u vodi, i ne vidi vodu. Krtica rovi pod zemljom, i ne vidi zemlju. U istini, prežalosna je jednakost čoveka sa ticama, i ribama, i krticama.

Ljudi, kao i živina, ne obraćaju pažnju na ono čega ima suviše, no uzdižu trepavice svoje samo pred retkostima, pred izuzetcima.

Suviše Te ima, Gospode, disanje moje, zato Te ljudi ne vide. Suviše si očigledan, Gospode, uzdisanje moje, zato je pažnja ljudi okrenuta od Tebe i upravljena na polarne medvede, na retkosti u daljini.

Suviše služiš slugama svojim, vernosti moja slatka, zato si izložen prezrenju. Suviše rano ustaješ, da upališ sunce nad jezerom, zato te spavala na trpe. Suviše si revnostan u zažiganju noćnih kandila na svodu nebesnom, revnosti moja nenadmašna, a lenjo srce ljudi mnogo više govori o nehatnom sluzi no o revnosnom.

O ljubavi moja, da mi je sve stanovnike zemlje, vode i vazduha pokrenuti da zabruje himnu Tebi. Da mi je, da se skine lepra sa očiju zemlje, i da rasputnica opet postane devojkom, kakvom si je stvorio.

vaistinu, veliki si, Bože moj, isto i bez sveta. Podjednako si veliki i kad Te svet slavi i kad Te svet huli. No kad Te svet huli, veći izgledaš u očima svetitelja Tvojih.

[Tanja]

I jos jedna za nas koji se trudimo da podrazavamo Vladiku, ali sobom, na svoj nacin, svojim putem ka istom cilju :

Primi žrtvu reči moje, Oče moj, - tepanje deteta pokajanog primi, Oče moj!

Ispravi reč moju istinom Tvojom, i primi je na podnožju nogu Tvojih.

Okadi žrtvu moju blagomirom svetiteljske molitve, i ne odbaci je, Trosunčani Vladiko svetova.

Rečitiju Ti žrtvu prinose angelski krugovi, no njihova reč struji k njima od Tebe, i vraća se k Tebi, nepomešana s nemilom tame i ne zagrcnuta u grlu grehom.

Ubog sam, i ništa drugo nemam da iznesem na žrtvenik Tvoj osim reči ove.

O kad bih Ti stvari prinosio, prinosio bih reči. Jer šta su stvari drugo do reči? Svu si vasionu ispunio jezicima, koji su plamenovi kada Tebi hvalu uzdižu, voda - kada sebi Tvoje hvale šapću.

I kad bih Ti jagnje prineo, prineo bih Ti jednu reč.

I kad bih Ti ticu prineo, prineo bih Ti jednu reč.

Zašto da prinosim tuđu reč Gospodu mome, zašto tuđu a ne svoju?

Ko me učini gospodarom tuđeg života i tuđe pesme, tuđeg plamena i tuđe žrtve; ko?

Moja reč je moj život i moja pesma, moj plamen i moja žrtva. Od Tvoga uzeh i Tebi prinosim, - primi i ne odbaci, Majko prepuna milošte.

Odabrah šaku šenice sa njive kukolja, primi ma i jedno zrno iz moje šake, i učinićeš me srećnim.

Od jednog zrna Ti možeš umesiti hleb, dovoljno za narode.

Primi leptu moju, Sine Vaskrsitelju, primi i ne odbaci leptu siromaška.

Primi žrtvu moju ne za mene nego za nekoga, ko je još siromašniji od mene; ima li takvoga?

Ko nema ni toliko koliko ja, za njega primi žrtvu moju; postoji li takav?

Kao harmoniku zgnječio me svet; jedva sam uzeo daha, i jeknuo. Neka angeli Tvoji dadu blagozvučnosti mome jeku, i iznesu ga preda Te, ljubavi moja.

Opominjem se sviju dobara, što si mi učinio za života neumorni Pratioče moj, i prinosim Ti jedno uzdar je od sebe.

Ne prinosim Ti celoga sebe, jer ceo nisam dostojan sagoreti na Tvom prečistom žrtveniku. Ono što je namenjeno smrti i truleži, ne mogu prineti Besmrtnome na žrtvu.

Primi žrtvu reči moje, Trojedina Kito Cveća; tepanje deteta novorođenog primi.

Kad zapevaju horovi angelski oko prestola Tvoga, kad zatrešte trube arhangelske, kad mučenici Tvoji zaridaju od radosti, ne prezri žrtvu reči moje, Gospode Bože moj.

Ne prečuj, no čuj.

Molim Ti se i poklonim Ti se, sada i kroz sve vreme, i kroz svu večnost. Amin.

[Стефан]

Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом.

- На што све ваше бриге?

Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. "Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?" На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Велики Епиктет:

- Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе.

Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума.

Још живље објашњава удес људски Исаија:

- Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14).

Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели:

- Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. А шта је то једно?

Вера: 1) да је Отац жив, 2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и 3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19).

Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу, наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?

Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.

Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.[/b]

Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ.

Много вере - мало брига.

Савршена вера - савршена безбрижност.

Савршена вера - савршена радост.

"Радујте се и веселите се!"

И - Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19).

Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу?

Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме.

Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге.

Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом.

Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге.

Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне:

- Уистину, више се постиже вером него бригом!

[Guest свештеник Иван]

Јеванђеље о чудесном исцељењу слепорођеног

НЕДЕЉА ПЕТА ПО ВАСКРСУ

Јеванђеље Јованово, 9 глава од 1:38 стиха

У време оно, пролазећи Исус видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему. Мени ваља чинити дјела Онога који ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету. Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући. А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је он. а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он им рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује суботу. Други говораху: Како може човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима. Опет рекоше слијепцу: Шта ти велиш за онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао, и запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; а како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте. Тада по други пут дозваше човјека који је био слијеп. и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље. Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.

[Guest свештеник Иван]

Велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Нема очију, које су догледале сва та чудеса; нити има језика, који их је избројао; нити има ума, који их је схватио.

Гледале очи, гледале, па заспале у смрт. Бројао језик, бројао, па занемео. Умовао ум, умовао, па избледео. Ко ће познати чудеса, док не позна Чудотворца? А ко ће сагледати Чудотворца, и жив остати?

Сав огањ на земљи дошао је и долази од сунца, веле они који се баве испитивањем тих ствари. Зашто сунце само није сишло на земљу, него се оваплотило на свој начин делимично у земљи, делимично у води, делимично у ваздуху, делимично у дрвету и угљу, делимично у животињама? Зашто се у сваком том свом делимичном ваплоћењу сунце прикрило дебелим и хладним застором? Зашто се оно цело није спустило на земљу, да учини оно исто што чини његов огањ и његова светлост, у тело обучени, у тела сталожени? Зато што кад би оно пришло земљи сасвим близу, земља би се сва истопила, и испарила у пару, и не би је било.

Ко би од смртних могао стати у близину сунца, и жив остати? А сунце је само једна твар Божја; оно је мрак према светлости Божјој. Ко би, дакле, могао сагледати Бога Чудотворца, и жив остати?

Није ли вам јасно, зашто је Христос Господ морао прикрити Свој божански блесак дебелом и тамном навлаком људског тела? Јер ко би од људи иначе остао жив у присуству Његовом?

И још више. Да Он није економисао са пројавом Свога божанства, ко би од људи био спасен по својој сопственој вољи а не по сили Његовог божанства? Ваистину, ако је Господу Исусу ишта тешко било, несумњиво теже Му је било уздржавати и умеравати пројаву Свога божанства него пројављивати ово.

Баш зато, што је Он премудро економисао са пројављивањем Своје божанске моћи, Његов живот на земљи био је потпуна хармонија Бога и Човека.

О браћо! Није мање чудо Христос као човек него Христос као Бог. Чудо је и једно, чудо је и друго, али обоје уједно - чудо је над чудесима. Но то чудо није чудо магије, ни гатарства, ни вашарске хитрине; то је чудо Божје мудрости, Божје моћи и Божјег човекољубља.

Није Господ чинио чудеса, да би Га људи хвалили. Иде ли ко од нас у болницу међу умоболне, глувонеме и прокажене, да стекне хвалу међу овима? Лечи ли пастир овце своје, да би га овце својом блеком прослављале? Господ је чинио чудеса једино да милосрдно помогне беспомоћним невољницима, и да кроз то у исто време покаже људима, да се Бог, из милосрђа и љубави, јавио међу њима.

И данашње јеванђеље описује једно од безбројних чудеса Божјих, којим се открива љубав Христова према страдалним људима и једном више пројављује Његово божанство.

У оно време пролазећи Исус виде човека слепа од рођења. Пре тога говори се, како су Јевреји дигли камење, да се баце на Господа у самоме храму зато што им је говорио истину. Но док су злобни Јевреји мислили само како ће Господу напакостити, дотле је Он само мислио, како ће људима добро учинити. Пред храмом је седео човек, слеп од рођења, и просио милостињу. Нико од оних злобних гонитеља Христових, жалосних вођа и првака народних, није се хтео ни обазрети на овог невољника. И ако би му ко од њих и бацио неки новчић у крило, то је било више на показ људима него ли из човекољубља и милосрђа. Јер још у време Мојсеја рекао је Бог за ове људе: род су покварен, синови у којима нема вере (V Мојс. 32, 20). Милосрдни Господ пак застаде код овога слепца, готов да му истински помогне.

И упиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, да ли овај или родитељи његови, те се роди слеп? Пре тога Господ је исцелио у Овчијој бањи човека узета, и рекао му је: више не греши, да ти не буде горе (Јов. 5, 14), из чега је јасно да је тај дугогодишњи болесник навукао на себе страдање својим сопственим грехом. Но случај са рођеним слепцем био је нејасан, због чега ученици и питаху за објашњење: ко сагреши? Да деца страдају често због греха родитеља, то је било јасно од увек. Да Бог понекад попушта страдање на децу за грехе родитеља, и то је јасно из Светога писма (I царства 11, 12; 21, 29). То се може учинити неправедно само ономе ко је навикао да гледа на људе као на комаде живота, потпуно одсечене један од другог. Но ко посматра род човечији као један организам, томе се то неће учинити ни неправедно ни неприродно. Кад један дужан орган болује, и остали, недужни, страдају. Много је теже објаснити, како и када је рођени слепац могао згрешити, и проузроковати сам своје слепило. Као прости људи ученици су ставили ову другу могућност не мислећи дуго о њој нити пак знајући за какву трећу. За њих је наjвероватније у овом случају било, да су родитељи слепорођеног згрешили. Но сећајући се речи Христових, речених ономе узетоме: више не греши - они као да доводе у везу овај случај са оним, и као да хоће да кажу: онамо нам је јасно било из Твојих речи, да је сам страдалник био проузроковач свога страдања; но да ли се то исто и овде може применити? Да ли овај слепи сам сагреши или - ако не он онда свакако - родитељи његови? Да је Господ у том часу поставио ученицима питање: како ви мислите, да је он могао сагрешити, да се слеп роди? ученици би се нашли у недоумици, и могли би се у крајњем случају позвати на свеопшту грешност рода људског кроз грех Адамов, као што вели Псалмопевац: се бо в безаконих зачат јесам и во гресјех роди мја мати моја. Врло мало пак вероватноће има, да би ученици споменули и мишљење неких фарисеја и књижевника - мишљење не њихово сопствено него примљено са даљег Истока - као да је душа људска живела у неком другом телу пре овога рођења, и да се у том ранијем животу учинила достојном или награде или казне у овом садашњем животу. Јер то је једна философска претпоставка, која мучно да је била позната простодушним и правомисаоним рибарима галилејским. - На питање ученика премудри Рави овако одговори: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. То јест "згрешио је и он и његови родитељи, но није у том узрок слепилу", како каже један свети отац. (Златоуст.) Гле, не каже се ни за Јова да је био згрешио, нити пак за родитеље његове, па је ипак био ударен страшном болешћу, да је морао узвикнути: тело је моје обучено у црве, кожа моја пуца и рашчиња се (7, 5). Сем греха родитеља и греха сопствених мора да има и других узрока понеком људском страдању на земљи. У случају слепорођенога узрок се састоји у томе да се јаве дела Божја на њему. Благо оном, на коме се јављају дела Божја, и он их осећа и искоришћава на спасење своје душе. Благо беднику, кога милост Божја учини богатим и славним, и он осети ту милост Божју с благодарношћу. Благо безнадежном болеснику, коме Господ поврати здравље и он уздигне срце своје ка Господу као своме изненадном и једином добротвору. О, како се дела Божја посведневно показују на сваком од нас! О, радости за све оне, којима се кроз та дела Божја отвори духовни вид за виђење Бога! О, жалости за све оне који с препуним рукама Божјих дарова окрећу леђа Богу и слепо продужују ходити својим тамним и сујетним путевима! На свима нама посведневно јављају се дела Божја, јер Бог нас не напушта до саме смрти наше. Та дела Божја на нама користе нашем личном спасењу. Но дело Божје на овоме слепорођеноме требало је да користи спасењу многих премногих. Тим делом открило се у истини, да је заиста Бог сишао међу људе. Тим делом показало се, како је међу људима много више духовних слепаца него телесних. И тиме се још јавило, како мудар човек, коме Бог дарује један телесни дар, искористи овај и на обогаћење душе своје истинитом вером. Предвиђајући све ове плодове од исцељења слепорођеног, Господ, готово у усхићењу, говори Својим ученицима: ни он сагреши ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему. Као да хоће да каже: оставите сад питање: ко сагреши, да ли он или неко други? Није то сад важно. И да је и он сагрешио и родитељи његови, Ја сам им могао овога тренутка у себи опростити, узевши грех њихов на себе, и њих огласити опроштеним. Све је то сада споредно према оном што има да се јави. А има да се јаве на њему дела Божја - не једно него више дела Божјих - која ће бити записана у Јеванђељу, на спасење многих. Заиста, стоструко је награђено дугогодишње страдање слепорођеног. Заиста непропадљива је награда оних, који за ствар Божју страдају ма и један дан. Један мудри тумач Јеванђеља вели поводом овога слепорођеног: "ко је био слеп, те никад није ни појмио корист вида, тај осећа несравњено мању жалост него онај, који је најпре гледао, па се после лишио вида. Онај је био слеп, али је после примио и награду за ову малу и готово неосетну жалост. Јер је добио двоје очи: телесне, којима је видео свет око себе, и духовне, којима је познавао створитеља света". (Никифор.)

Мени ваља делати дела онога који ме посла докле је дан, доћи ће ноћ кад нико не може делати. Тако говори Спаситељ ученицима. Тим речима Он им објашњава побуде за предстојеће дело над слепим. То је дело Божје а не људско, хоће Он да каже, а дела Божја су творческа и чудесна. Онај који Ме је послао - тако говори Он из смирења и љубави према Оцу - твори таква дела, па и Мени, као Сину Његовом Јединородном, приличи само таква дела делати. Насиље је људски обичај а не Мој. Људе покреће завист и освета, а Мене покреће милост и истина. Нека људи дижу камење на Мене, ја ћу продужавати делити људима хлеб живота. Но докле тако? Докле је дан, тј. докле траје време живота. Доћи ће ноћ, тј. смрт, када нико не може делати. Ово је речено безлично, и не односи се на Господа. Јер Он је и у смрти делао дела, сишавши у Ад, разоривши овај, и ослободивши из њега праведне праоце и богоугоднике; а по Васкрсењу Он је из невидљивог света продужио делати чудесна дела до дана данашњега, и продужаваће их до скончања времена. Њему никад не може доћи ноћ, када Он не би могао делати. Његов дан обухвата свеколико време, и прелива се преко обеју обала времена у вечност. Ваистину, докле је његов дан, дотле ће Он и делати, и не ће престајати. Тако и људи треба, по Његовом примеру, да делају докле траје њихов дан, тј. од рођења до смрти. Јер доћи ће ноћ људима, тј. смрт, када нико од људи више неће моћи делати по својој вољи. Истина, светитељи делају и после смрти, користећи цркви Божјој на земљи на разне начине и помажући је; но то њихово делање не бива више по њиховој људској вољи него по Божјој - то Бог чини Своја дела кроз њих, из љубави према њима, јер су они љубили Бога у животу земном. Нико пак после смрти не може учинити никакво дело, које би му могло користити у ономе свету, и које би ма колико могло побољшати његово стање онамо. Нико се после смрти ничим не може учинити пред Богом заслужним, - па ни светитељ заслужнијим - него што је. Јер заслуга се стиче само у овоме животу. Духовни капитал, или духовно банкротство, добија се на земљи. Зато ове речи спаситељеве: доћи ће ноћ кад нико не може делати не смеју се узети као објашњење Његовог стања у смрти или после смрти, него се морају узети као благовремена и озбиљна опомена људима.

Док сам у свету, видело сам свету, говори Господ за Себе. Кроз Њега, као кроз безвремено Слово Божје, створено је све што је створено. Кроз Њега је дат вид како многоочитим херувимима тако и слепој и мртвој прашини, из које су уобличена сва земна створења. Он је дао светлост сунцу, Он је дао вид свему што гледа. Но сем телесног вида Он је обдарио човека и умним видом. Његовом светлошћу светли сунце; Његовим видом гледају очи; Његовим видом види ум човечји. Он је уистини светлост свему свету, и то откад је па докад је свет. Као Спаситељ света пак, као Бог у човечјем телу, Он се појавио као нова светлост за свет, да разбије нагомилану таму у свету, да осветли помрачени ум људски, да ослепљеним од греха поврати вид; речју: да буде људима светлост у животу и у гробу, на земљи и на небу, у телу и у уму. Док сам у свету - то Он говори Својим савременицима на земљи, да би Га познали као жељену светлост, и да не би остали у тами. Ходите док видело имате да вас тама не обузме (Јов. 12, 35 )! Тешко онима, који Га видеше, очи у очи, и не познаше Га, и одбацише Га, и осташе у мртвачкој тами својој! Но то Он говори и нама, јер, гле, и ми смо Његови савременици, пошто је Он жив ва век и веков. И данас се на нама потврђују Његове речи: док сам у свету, видело сам свету. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: док сам у свету, видело сам свету.

Рекавши ово, Господ, пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској (које значи послан). Отиде, дакле, и уми се, и дође гледајући. Све оно што је до сада Господ говорио ученицима Својим, говорио је у присуству слепца, с нарочитом намером, да и слепац чује речи Његове. Јер Господу је било стало на првом месту до тога, да слепоме отвори духовни вид. Теже је отворити духовне очи него телесне, теже и важније. Да би пак показао, да је лакше дати телесни вид, као и да је овај мање важан, Господ пљује на земљу, ствара кал од пљувачке и помазује очи слепоме. Као вели: ево, од презрене пљувачке и прашине, од кала презренога, добиће он телесне очи и прогледаће! но како ће духом прогледати? Мислите о духовном више ного о телесном, јер тело је одећа и оруђе душе. Још хоће овим Господ да подсети ученике на стварање човека из праха земнога. Да је Он био тај Творац, који је од праха створио тело човечје, ево, Он то доказује сада када од кала ствара очи слепоме. Још хоће Господ да открије ученицима, како Његова божанска сила струји из духа Његовог не само кроз Његове речи, којима је Он мртве дизао и многим слепим вид давао; и не само кроз Његове руке, које је Он стављао на болеснике и чинио их здравим; и не само кроз скут хаљине Своје, кога кад је се само дотакла крвоточна жена била је исцељена, - него чак и кроз пљувачку Своју.

Но зашто Господ шаље слепога у бању Силоамску? Зашто му одмах не даје вид, него га шаље на воду, са очима помазаним калом, да се умије? Ово је јединствени случај у Јеванђељу, да се Господ у Своме чудотворству служи створеним стварима. Можда је овим Господ хтео, да једанпут укаже част и створеној природи. Није на одмет, да људи траже помоћ својим бољкама у лековима природним и у минералним водама. Но људи ипак треба да знају, да су сви лекови природни и све воде минералне слуга силе Божје. Без те силе Божје сви лекови су ништа, и све бање су мртва вода. Колико је слепаца умивало се у бањи Силоамској до тада, но без жељеног резултата. Колико је пута свакако и овај слепорођени умивао се у њој, но без успеха! Сила Христова исцелила је овога слепца, а не бања Силоамска; без те силе он је се могао сваки дан умивати у тој бањи, па ипак слеп се враћати дома. Силоам. значи послан, објашњава јеванђелист. Није ли то тајанствено име ове лековите воде симболизирало чудотворног Посланика и Лекара небесног, Господа Христа? Ако би се узео шири духовни смисао целог овог догађаја, могло би се рећи, да слепорођени представља род човечји, а бања Силоамска самога Господа, који је послан с неба, да живом водом Духа Светога, кроз тајну крштења, поврати духовни вид роду човечјем грехом ослепљеном.

Како је пак кротак и послушан овај слепорођени човек! Он не само дозвољава, да му Господ калом помаже очи, него тако намазан одмах слуша заповест и одлази у бању Силоамску, да се умије. Говорећи у присуству његовом, да је Он видело свету, Господ буди и отвара дух слепчев, да би се у духу његовом породила вера. Сада га пак учи послушности, зато га и шаље у Силоам. Јер је вера нераздвојна од послушности. Ко верује у Бога, тај се брзо и драговољно повинује вољи Божјој. О браћо моја, не помаже нам ни вера много, ако без послушности и с роптањем вршимо вољу Божју! Погледајте овога слепог човека: с вером и послушношћу он одмах оде у Силоам, уми се, и дође гледајући! "Ако неко пита: како је он прогледао, омивши кал? то неће чути од нас ништа друго осим, да ми не знамо, како је то произашло. И какво је то чудо, ако не знамо? То није знао ни јеванђелист, па ни сам исцељени" (Златоуст). Уосталом, нашто питати то само у овом случају? Ако је коме до питања, нека пита и за других стотине и хиљаде случајева исцељења Христових. Нека пита васцели свет, нека пита све векове људске историје, како је то све произашло - не ће добити никаква одговора. То је тајна творачка. Ни сам апостол Павле, који је био несрављено ученији и мудрији од овога слепца, не би умео рећи, ни како је слепило дошло на њега као Савла нити како је прогледао онда када је Ананија у име Христово метнуо руке на њ (Дела Ап. 9, 9-12) и учинио га Павлом.

А да слепорођени ни сам није знао, како је управо прогледао, види се из његових сопствених речи. Кад се повратио из Силоама гледајући, многи су се питали, да ли је то он или неки други, налик на њ? А кад је он рекао: ја сам, они су га питали, како му се отворише очи? на што он описа сав догађај укратко, но не знаде рећи, како прогледа. Отидох, умих се, прогледах. Кад су га одвели фарисејима, и ови су га питали: како прогледа? А он им одговори: кал метну ми (Исус) на очи, и умих се, и видим. То је све што је он знао рећи, представљајући тачно и небојажљиво догађај како је текао.

Светлост Христова, којом Он осветљује свет и просвећује људе, показује се пред очима нашим у правом блеску своме тек онда кад је ставимо против таме људске. А оно што је следовало чудотворном исцелењу слепога представља уистини најгушћу и најледенију таму срца и ума људскога, таму, која у данашњем јеванђељу лежи као дебела сенка под јарком светлошћу Сунца - Христа. То је језовита тама слепога срца и ума фарисејског. Не само да се фарисеји нису обрадовали, што је слепи просјак испред њиховога храма прогледао, него су се чак нашли увређени и огорчени. Та њихов храм се већ био претворио у једну шиљбокану суботе, као што се и сва њихова вера била претворила у поклоњење богињи суботи. Они не питају исцељеног слепца са саучашћем: како си могао проживети толике године слеп? они дурновито наваљују на њега као са шиљбочким питањем: како си смео у суботу прогледати? И онај ко те је исцелио, како је то смео учинити у суботу? Није, веле, овај човек од Бога, јер не светкује суботе. За њих је, дакле, онај човек од Бога, који суботу преспава, и не макне се никуда из своје собе, да се не би каквим кораком, делом или додиром оскврнио, а не онај, који у суботу да вид слепцу рођеноме! И по њиховој поноћној логици онај први прославља суботу а не овај други!

Но како наста распра међу њима односно Христа, они запиташе слепца, шта он мисли. А он рече: пророк је. Вероватно, да га они нису ни питали, да би чули истину од њега, него да би и од њега извукли осуду Христа као нарушитеља суботе. Но слепорођени одважно посведочи о Христу оно, што он сам држаше за најбоље и најсилније у свету. Најбољи и најсилнији су међу људима били пророци, о којима је он морао чути и знати. Тако је он дотле мислио. Зато и одговори: пророк је.

Добивши такав неочекивани и нежељени одговор од слепога, срдитој немоћи јеврејској ништа друго није остајало, до одрећи чудо и изјавити, да они не верују, да је он у опште био слеп и да је прогледао. Тада Јевреји не вероваше за њега да беше слеп и прогледа. То јест, они нису могли неверовати тако очигледној ствари, него се направише да не верују, да не би иначе томе догађају дали важност, и да би колико толико умањили распростирање славе Христа Чудотворца. А да су се они само лицемерно направили да не верују из рачуна, види се из тога, што су позвали родитеље његове, да их питају. Но они нису ни родитеље слепчеве позвали с намером, да се ствар разјасни и да се дође до несумњиве истине, него с надом, да ће родитељи његови макако опорећи чудо, или довести га у сумњу, или умањити му значај. Но родитељи, премда врло обазриви из страха од старешина, потврдише, да је то њихов син, и да се он слеп родио. А како сад види не знамо; или ко му отвори очи ми не знамо; он је велики, питајте њега нека сам каже за себе. Опет једно разочарење за богоборне старешине јеврејске! Шта сад да раде? Ко ходи у тами подземној, и не жели да изађе на сунце, шта може да ради, него из једног тамног ходника да ускаче у други?

Добивши и од родитеља тако неочекивани и нежељени одговор, злобни фарисеји прибегавају сад крајњем и најнижем средству, рушењу савести људске. Они, дакле, поново дозваше слепога и учинише му један подал и нечастан предлог. Подај Богу славу; ми знамо да је човек овај грешан. То јест: ми смо, тобож, ствар потпуно испитали, и нашли смо, да смо сви у праву, и ти и ми. Ти си, наиме, истину рекао, да си био слеп и да си прогледао. Но и ми смо у праву, кад смо посумњали, да је овај грешник отворио теби очи. Ми знамо, да је он грешник, и да он то није могао учинити. Но како је то већ учињено, то смо ми дошли до уверења, да је то само Бог могао учинити. Зато: подај Богу славу, а овога се грешника одреци и немој ништа више с њим имати.

Безумни Јевреји! Они у заслепљености својој нису могли увидети, да одричући Христа, уствари, признали су Га за Бога. Подај Богу славу! само је Бог то могао учинити. Но Господ Исус је то учино. Значи Господ Исус је Бог!

Врло мудро одговара слепац лицемерним фарисејима: је ли Исус грешан не знам; само знам да ја бијах слеп, а сад видим. Хоће да каже: ја сам човек прости и неук, а ви сте учени и вешти у препирци о грешности и негрешности. Ви мога Исцелитеља мерите суботом а ја чудом. Да ли је Он грешан и колико, према вашем суботарском мерилу, ја не знам. Ја само знам за чудо, које Он учини на мени, и које за мене значи онолико исто колико и стварање света. Јер док ми Он не отвори очи за мене овај свет као да није ни постојао.

Протрчавши све своје тамне подземне ходнике фарисеји немадоше више куд, него стадоше на једном месту и упиташе слепога: шта ти учини? како отвори очи твоје! Но и ова питања оно су поставили с коварним лукавством, надајући се, да ће од човека чути неку нову реч, која би им могла послужити за умањење чуда или за оптужбу Христа. Али овај човек, прост и искрен у своме суђењу, морао је се најзад згадити на ово ниско сплеткарење народних старешина, према којима је он дотле, не познавајући их изближе, морао осећати извесно поштовање. И зато им одговара с досадом: ја вам већ казах, и не слушасте; шта ћете опет слушати? Већ ако и ви хоћете ученици његови да будете? Одсечнији и умеснији одговор он заиста није могао дати. После оваквог одговора нападачи пређоше у одбранбени положај - они га укорише, и рекоше му: ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсијеви. Ми знамо да с Мојсијем говори Бог; а овога не знамо одкуда је. Они се правдају Мојсејем; они се хвале Мојсејем. То је тобож њихов учитељ, а они његови ученици. Но по овом питању Господ се раније довољно изјаснио. На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји, који траже зачеља по гозбама и прва места по зборницама, и који једу куће удовичке, и лажно се моле Богу дуго (Мат 23; Лк. 12, 40). Ето, какви су они ученици Мојсејеви! Још им је Господ рекао: не даде ли Мојсије вама закон и нико од вас не живи по закону (Јов. 7, 19)? Не испуњујући закон Мојсејев, и рушећи га својим лицемерством и грабежи, они су не само престали бити ученици Мојсејеви, него су баш пред самим Мојсејем постали вероломници и преступници. Зато је и Мојсеј престао бити њихов учитељ, и постао је њихов тужилац пред Богом. Не мислите, да ћу вас ја тужити оцу; има који вас тужи, Мојсије, у кога се ви уздате (Јов. 5, 45). Узалуд се ви уздате у Мојсеја, а рушите његов закон из основа. Но и то ваше уздање у Мојсеја лажно је; уствари ви се уздате само у своју власт и богатство, и ни у шта више. Ако бисте веровали Мојсију, то бисте веровали и мени, јер он писа за мене (Јов. 5, 45; V. Мојс. 18, 15-19). Но како оземљене душе фарисејске нису више могле веровати ни Мојсеју, то су још мање могле веровати Господу Исусу. Погледајте пак, како се ови фарисеји, тобожњи ученици Мојсејеви, служе лажју. Једном простом и наивном просјаку они говоре за Господа: а овога не знамо одкуда је. Они су врло добро знали, одкуда је Господ. Кад су остали Јерусалимљани знали, одкуда је Господ, тим пре су ови гонитељи Његови, кнежеви и прваци народни, морали то знати. Гле, Јерусалимљани су говорили: овога знамо одкуда је; а Христос кад дође, нико неће знати одкуда је (Јов. 7, 27). Или су, дакле, фарисеји знали, одкуда је Господ, или нису знали. Ако су знали - као што су знали и други грађани јерусалимски - онда су они слагали слепорођенога, кад су му рекли: а овога не знамо одкуда је. Ако ли пак нису знали, и ако после толиког шпијунирања, толиких препирки, толиког гоњења, толиког урнебеса око Њега, Његовог порекла, Његових речи и Његових дела ипак нису никако могли дознати, одкуда је Он, онда значи, да је Он - Христос. Јер је однекуд постојало веровање: Христос кад дође, нико неће знати одкуда је. Видите, како се опет потврђује реч пророчка: падут во мрежу своју грјешници.

Међутим просјаку се морало открити у свему овоме очајна морална слабост и ништавило ових жалосних народних старешина. Зато он постаје све одсутнији према њима и све слободнији у исповедању Господа. На последње њихове речи овако им он одговара: то и јест за чудо, што ви не знате одкуда је, а он отвори очи моје. То јест: какви сте ви народни вођи и старешине, да све обредне ситнице знате, а не знате за човека, који на мени учини такво моћно чудо? Ко треба да зна ако не ви, који седите на столици Мојсејевој? Ко може да објасни народу појаву овога Човека, ако не ви, који сваке суботе тумачите свету Мојсеја и пророке? - Па онда продужује овај прости човек да учи лажне учитеље народне говорећи: а знамо да Бог не слуша грешнике, него ако неко поштује Бога и вољу његову твори оно га слуша. Овим речима одговара прости човек на оне речи фарисеја; ми знамо да је човек овај грешан. Сада човек њима на ово вели: а знамо да Бог не слуша грешнике. У Светом писму нема примера, да је Бог послушао неког грешника, и по његовој молби учинио ма и најмање чудо. Кад ширите руке своје, говори Бог кроз пророка, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви (Ис. 1, 15). И Саул се узалуд молио Богу у време греха својих; Бог га није хтео чути. Бог не слуша грешнике, а још мање чини чуда преко грешника, осим ако се грешници истински покају, и сузама грех свој омију, и омрзну на безакоња своја, и реше се чинити вољу Божју, па тако покајани и решени свесрдно припадну Богу на молитву. Бог им тада опрашта - као што је опростио жени грешници, и царинику Закхеју, и разбојнику на крсту - и тада они престају бити грешници. Но и тада Бог не слуша њих као грешнике него као покајнике. Грешнике пак, који се Богу моле а остају у гресима својим, Бог не слуша. Далеко је Господ од безбожника, а молитву праведних чује (Приче 15, 29).

Пошто је, дакле, онај прости човек поучио лажне учитеље о томе, кога Бог слуша а кога не слуша, он им сада истиче Христа као највећег чудотворца у историји света: - од како је света није чувено да ко отвори очи рођеном слепцу. Кад он не би био од Бога не би могао ништа чинити. Тако уздиже исцељени човек свога Исцелитеља. Тиме се он одлучно показује као Његов следбеник. И тиме даје на знање фарисејима, да су узалудни сви њихови сплеткашки покушаји, да одрекну или умање чудо, и да њега придобију за своје мишљење као да је Господ грешан.

Чувши последње речи исцељеног сиромаха фарисеји му рекоше: ти си се родио сав у гресима, па зар ти нас да учиш? И истераше га напоље. Лицемерство и лаж у својој срдитој немоћи увек на крају прибегавају насиљу. Видевши фарисеји, да су побеђени на свима странама, и да су сви њини покушаји остали без успеха, они сада, разјарени и посрамљени, грде овог простодушног и истинитог човека, називају га тешким грешником и изгоне га напоље.

Довде описује јеванђелист ону дебелу и мрачну сенку, која се одмах открила у лицу фарисеја после откривења дивне светлости Христа Спаситеља и Његовог божанског дела. Светлост је истина, сенка је тама; светлост је човекољубље, сенка је мржња; светлост је моћ, сенка је немоћ.

Но почевши данашње јеванђеље светлошћу јеванђелист га и завршује светлошћу, светлошћу а не сенком. Господ Исус, који се после свршеног чуда био удаљио, оставивши исцељенога за неко време самог, да одолева искушењима фарисејским и одстојава истину против лажи, сада се поново појављује и иде у сретање ономе, кога Он жели до краја да спасе.

Чу Исус да га истераше напоље, и нашавши га рече му: верујеш ли ти у сина Божјега? Исцељени слепац положио је добро први испит, тј. показао се кротак и послушан онда када га је Господ послао с намазаним очима у Силоамску бању, да се умије. То је био испит у послушности. Па је онда положио добро и други испит, тј. показао се истрајан у искушењима, и није хтео издати Господа за лажи фарисејске. То је испит у искушењима. Сада пак Господ га ставља пред трећи и последњи испит, пред врховни испит праве вере. Верујеш ли ти у сина Божјега?

Он одговори и рече: а које је Господе, да га верујем? Он је познао Христа као чудотворца. Он Га је пред фарисејима назвао пророком, јер није знао за веће име, којим би Га назвао. Он још не уме да Га назове Сином Божјим. Послушан Господу у свему, као свом највећем добротвору под сунцем, он жели, да од Њега чује, ко је тај Син Божји, па да Га верује?

А Исус му рече: и видео си га, и који говори с тобом, он је. А он рече: верујем, Господе! И поклони му се. Кротко и нежно говори Господ са оним, кога Он спасава, као добар лекар са болесником, који оздрављава. Зато му и не заповеда: веруј у Мене! нити му се намеће с речима: ја сам Син Божји! него му вели: и видео си га, и који сад говори с тобом, тај је. Слободном и разумном бићу људском Господ даје маха, да само размишља и само се опредељује. Чим је пак исцељени човек чуо за ово достојанство свога Исцелитеља, достојанство више од пророчког, он одмах радосно узвикну: верујем, Господе! И не само да језиком узвикну, него Му се и поклони, као да тиме још више засведочи своју веру. ("Тиме је исповедио његову божанску моћ: да се не би помислило, као да је он само изрекао речи, он додаје и дело" (тј. клања се Господу). Златоуст.) И као што су му се пре тога отвориле телесне очи, тако су му се сад отвориле и очи духовне. И он је сад гледао и телесним и духовним очима, и видео је пред собом Богочовека, Бога у човечјем телу.

Заиста, велики је Бог наш, и твори чудеса; и нигде нема краја причи о чудесима Његовим. Верујемо и ми, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш; верујемо, да си Ти Син Бога Живога и светлост света. И клањамо се теби, премили Господе, заједно са хоровима ангела и светитеља на небесима, и са целом Црквом Твојом на земљи, Теби и Оцу Твом и Духу Светом - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Зорица екс Милева]

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ

Избриши Господе сва сјећања моја - осим једног. Јер сјећања ме чине старим и немоћним. Сјећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискају данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било.

А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим, и Ти не желиш Господе да будућност буде потворена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не појави. Сувише је скупо сунце, да би гледало само потворења.

Утрвене стазе заводе путника, дуго је земља ходила по земљи, досадне су постале ходаџије земаљске, јер се понављају с кољена на кољено кроз све вријеме. Избриши Господе, сва сјећања моја осим једног.

Једно једино сјећање не избриши, но појачај у мени. Не избриши, но појачај у свијести мојој сјећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, прије времена и времених обмана.

Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.

Кад и у мени беше душа у пријатељству са свешћу и животом.

Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.

Кад и ја бејах само светлост, и кад таме у мени не бјеше.

Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.

Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бијах помијешан с тамом.

Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити диобе на ја и ти.

Ово сјећање не избриши, Родитељу мој, но појачај.

Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путујем.

Мада ме оно дијели од пријатеља и пријатности. И руши све преграде између Јуче, Данас и Сутра.

Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника мојих.

Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сјећање на Тебе.

Милостиви Родитељу мој, избриши сва сјећања, сем једног јединог.

[ликота]

Путник

( Теодулу)

Не жудим да видим свјетске метрополе,
Ни стаклене колосе, ни бразилске плаже,
Не марим за китњасте пагоде, куполе...
Пешчаре ми неразвалне Светогорске драже.

Не жудим да видим презне пирамиде,
Нека други радост у прешини траже,
Ја се дивим очима Свете Симониде,
Звоно ми је Дечанско од Европе драже.

Не бих издржао дуго у сјенци кипа слободе,
Отуд бих вапио тужно к`о кос из невјером горе спржене:
Овдје су бакље угашене, овдје је вјечита тама Господе,
Ово је царство од царства лишених и шкргут зуба из геене.

Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.

Нећу да читам књигу мртвих, ни Илијаду ни Махабхарату,
Нећу да крадем обелиске безвриједне, нек` се њима ките европски јазавци,
Мијењ`о бих цезара и Навуходоносора и ума лишеног цара Бонапарту,
За свети благослов Монаха Оптинског, за шав на Његовој дивној камилавци.

Нећу да зидам боговима лажним, храмове велике и скупоцјене,
Нек` се други клањају гадовима адским, нека други славе звјерска чудовишта,
Мени је довољан хлад од Манастира, рај из ножем нагрђене Светитељске зјене,
Мени је довољна ријеч Господа мога, и ван Царства Његовог, не треба ми ништа.

Нисам без разлога своје казавиње о светом Николају Жичком и Охридском, започео стиховима које сте чули. Теодул- Слуга Божији.
Цитирам:
„Пођимо сад, Теодуле, у Египат и размотримо фараонске пирамиде, храмове, гробнице и саркофаге, од Делте и Мемфиса до Карнака, уздуж и попреко те земље где је река Нил важила као велико божанство а крокодили нилски једва што мања. Шта казује нама у двадесетом веку та култура смрти од пре три, четири и пет хиљада година? Казује нам, да су стари Египћани сматрали тајну смрти већом од тајне живота. Оно што живот овај доноси и носи нестално је и брзо пролазно, као таласи на реци Нилу, а оно што смрт прима под свој тајанствени вел непроменљиво је и трајно. Сву велику и за око величанствену културу египатску инспирисала је смрт а не живот. Тамо где се на жаркој врућини све брзо расцветава али и прецветава и спарушено пада у бездано крило смрти, тамо се тајна смрти јавила као далеко већа од тајне живота. И Египат је, као и Индија, кроз векове решавао не тајну тела него тајну душе, и не тајну живота него тајну смрти. Решење је, да сав човек не умре са смрћу тела него да нешто од њега продужује да живи и после. И томе нечему, томе неумрломе духу, посвећен је био сав труд живих, сва једна огромна, оригинална и као пролеће расцветана култура.“
А сав живот и све што је писао  Свети Николај Жички, било је посвећено том животворном духу, Духу Светом. И био је велики путник. Када то кажем, не мислим на Његова путовања тијелом већ духом. Није никакав подвиг стићи до Њемачке, Швајцарске, Америке... то може свако. Свети владика се вазносио до неслућених духовних висина, Његови су сабесједници били сам свети Сава, родоначелник Православља у Српском народу, владика Раде, гениј војинствени,
Благовјерни, Христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар... хиљаде слугу и угодника Господњих на земљи и на Небу. Служио је свим својим бићем Богу и Бог Га је је наградио још за Његовог земног живота. Наградио великом Благодаћу Духа Светога... Дух Свети је говорио кроз Њега, а говори и данас кроз   Његова. Дјела.
Па није ни чудо што су га сматрали    највећим Српским Просветитељем после Светога Саве и   најдаровитијим бесједником Цркве Христове у двадесетом вијеку   због чега су Га прозвали Нови Златоусти .
Зато и написах:
Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза..
Нисам наравно мислио на себе грешног и незнавеног, већ на владику Николаја.
Досезала је Његова Богом надахнута мисао до самих Небеса. Коме Његова чувена Небеска Литургија није напунила очи исцјелитељским сузама? Вјешто је свети Владика онако кротак и смирен, прикривао нама незамисливе дарове којима Га је Господ наградио, али их није успио сакрити. Његова нам дјела данас, више од пола вијека од Њ. Упокојења свједоче о томе да је био далеко испред времена у којем је живио, многе су бесједе до те мјере актуелне да се не можемо одупријети утиску да их је писао наш савременик. Како је за оне који су се сјединили са Господом вријеме безначајна категорија, можемо рећи да нас осјећај не вара, свети Николај Жички је ту са нама, бдије над својим вољеним Српским народом молећи се Господу за њега, заједно са својим светим сустопницима, светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим, Светим кнезом Лазаром, Светим Јованом Владимиром... и хиљадама знаних и незнаних небесника Светих.
Владика Николај, коме је световно име било Никола, рођен је на туциндан, 23. децембра по старом календару 1880. године (5. јануара 1881. године по новом календару), од оца Драгомира и мајке Катарине рођене Филиповић, обоје из села Лелића. Крсна слава његове породице, Велимировића, је св. Никола.  О поријеклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они поријеклом из Загарача из брдског племена Бјелопавлићи, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена.. Могло би се рећи да дом Велимировића није био само сеоска кнежевска аристократија, већ и духовно свештена.
„ Уочи недеље када би био обављен посао преко седмице скупљали смо се у кућу да би се помолили Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао на молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време молили смо се у кући, а када је лепо, напољу у дворишту. Звездано небо, било нам је црквено кубе, месец права Икона.
Мили дед~ Поп.Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижуци погледе наше пут звезда. Молитва би се завршила дубоким поклоном и гласним: Амин.
Када ми данас пада на памет ова молитва, ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим Црквама света, у Европи и Америци.“ Говорио је владика Николај.
Мали Никола, учио је и завршио основну школу у манастиру Ћелијама близу Лелића. Старешина манастира је био поп Андрија, јунак из српских ратова с Турцима. Од њега је научио много о славној српској историји. Учитељ му је био Михаило Ступаревић. Велики труд овог човјека значајно је допринио да се његов најбољи ђак упише у Ваљевску гимназију. Никола је био веома добар ђак, иако је, да би се школовао служио по градским кућама као и сва остала дјеца са села.
По завршетку шестог разреда гимназије, конкурисао је у  Војну академију, али га је комисија одбила због неухрањености и малог обима груди. Након тога је поднио документа за Београдску богословију и ту ј примљен иако су се и ту јавиле тешкоће због наводно слабог слуха за пјевање. Упркос тешким условима у којима је живио и учио, завршава богословију као један од најбољих ђака. Много му је помогао прота Алекса Илић, код којег је радио на дистрибуцији „ Хришћанског гласника“.
Овдје Никола пише своје прве младалечке и бескомпромисне хришћанске текстове
Залажући се за очување чистоте православне вјере и морала. По завршетку богословије постављен је за учитеља у свом крају, у селу Драчићу, десетак км. јужно од Ваљева. Млади богослов је већ у том периоду оболио. Тежак Живот, лош смјештај и исхрана нарушили су му здравље, па љекари препоручују боравак на приморју. Тако је стигао у Манастир Савину код Херцег Новог у Бокикоторској која је тада била под аустроугарском окупацијом.
„ Вечност би ми била кратка да се науживам красота твојих лепа Бко. Збогом бисере међу земљама, збогом и ти поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора. Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво, с вером и надом истрају у чекању дана када ће се испунити наде Србинове. Продужи славити име Пресвете Богоматере како би Она по великој Милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског успенија“.
После кратког учетиљевања у свом родном крају, Никола је добио стипендију за школовање у иностранству. Постоје свједочанства о томе да је његов одлазак на школовање у иностранство условљен разговором проте Алексе са тек крунисаним краљем Петром  Карађорђевићем. Тако се обрео на старокатоличком факултету у Берну, најподеснијем западном факултету за православне студенте.По дипломирању, Никола је докторирао на теми: „Вера апостола у Васкрсење Христово као основна догма апостолске Цркве“  Потом ( ради се о 1908.г) завршава студије у Оксфорду, а докторира у Женеви на Француском језику. Тема: „ Философија Берклија.“ Потом се враћа у Београд са двије дипломе и два доктората.
Но просветне и црквене власти нису дочекале младог доктора онако како би било за очекивати. Не желећи да му нострификују дипломе, приморавају га да положи 7. и 8 разред гимназије и положи матуру. Те 1909.те године тешко је оболио од дезинтерије. Љекари су његово здравствено стање сматрали безнадежним. Ево прилике да цитирајући његове ријечи посвједочим велику вјеру која га је већ тада красила: „ Ако је Господу моја служба потребна, Он ће ме спасити.“ Тако је и било. Оздравио је након 6 недјеља лијечења, о одмах отишао у Митрополију желећи да потврди да ће испунити обећање које је да о свом Монашењу. Митрополит Димитрије, упутио је доктора Велимировића у манастир Раковицу, гдје је после двонедјељног оскушеништва замонашен.17. децембра 1909 године. На постригу је добио име Николај. Добио је чин Јерођакона 19. а чин Јеромонаха 20. децембра.исте године. Одмах након тога, на дан Сфетога Стефана, одржао је у Саборној цркви у Београду своју прву бесједу. Нашла се ту сва елита тадашње престонице укључујући и Краља.
“ Није човек оно што се може сместити у један гроб, но оно што се не може сместити ни у васиони“, „ Бог се не скрива, грешан човек скрица се од Бога, скрива се док га сасвим не изгуби...“ говорио је тада. Присутни народ је био одушевљењен. Неки су чак предлагали да га одмах уведу у Митрополију. То претјерано одушевљење народа је вјероватно и допринијело да га Митрополит Димитрије пошаље у Русију на, цитирам, „ оправослављивање!.Врло брзо се и у Петрограду прочула о великим даровима којима је Бог благословио младог јеромонаха из Србије. Обишао је Русију и упознао се са људима, али и Црквама, Манастирима, Светим Лаврама...Ту се под утицајем Достојевског и Соловљева и зачела Николајева мисао о свечовеку, насупрот Ничеовом натчовеку. По повратку из Русије, краљевим указом бива постављен за суплента богословије „Светог Саве“.
У том периоду Николај почиње да пише већа дјела, која су прво објављивана по часописима, а потом и штампана у књиге. Напомињем да су уз похвале, све учесталије биле и ријечи осуде, и оне су га пратиле до краја живота. „ Религија Његошева“ је епохално дјело које настало у том периоду њ. Живота. Нико се није толико приближио, толико проникао у бесмртну мисао генијалног владике Цетињског, као Николај Велимировић. Одјекују и стапају се ријечи двојице владика Православних као божанско сазвучје, а како и неби кад извиру из истог извора и  кад из њих говори исти Дух Свети.

Посвета војинственом генију

                          Свемогућство светом тајном шапти
                          Само души пламена појете.
                       
                                   Петар II Петровић Његош

Киша ријечи у пустињи мисли,
Кривац Богу, достојанство чека,
Тешки дани године притисли,
Тражећ` извор пресушила ријека.

Глас вапећег надгласа олују,
Суза вјерног, родитеља нађе,
Оштрице се врелим гвожђем кују,
Страх зацари тек кад сунце зађе.

А пјеснику сунце не залази,
Бог је сунце пламеном поети,
Он на своје сустопнике пази,
Он их снажи, свјетује и свети.

„Званије је свештено појете,
Глас је његов неба влијаније“,
Да род људски старе славе сјете,
Да је човјек Бога подобије.
1912 .године,л позван је у Сарајево на прославу листа „ Просвета“, Ту упознаје највиђеније представнике тамошњих Срба,  Ћоровића, Дучића, Шантића, Љубибратића... Упамћене су ријечи које је тада изрекао: „ Својом великом љубављу и великим срцем Срби босанци су анектирали Србију Босни.“ У ери аустроугарске анексије, то је одјекнуло као велика провокација, па је при повратку у Београд, скинут са воза у Земуну, и задржан неколико дана. Није му дозвољено да следеће годинеотпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но бесједа је ипак прочитана.
По избијању балканског рата, доктор Николај Велимировић, суплент богословије, одриче се своје плате у корист државе и ставља на располагање војним властима.
Активно учествује у рату, не само као молитвеник и бесједник, већ и хуманитарним радом, помажући рањеним и болесним ратницима. Свети Архијерејски Сабор одлучује 1913. те године, да га постави за епископа  Нишке епархије. Он међутим одбија понуду.
1914. године излази књига Николајевих бесједа изговорених у вријеме балканских ратова.: „ Изнад греха и смрти“.
Те исте године, на први знак мобилизације, јеромонах Николај Велимировић одлази из манастира Каленића у Београд и ставља се на располагање команди града. Шаљу га на Аду, у прве редове бораца за одбрану Београда. Тек са сломом непријатељске офанзиве враћа се у манастир Каленић, како би наставио на раду на започетим рукописима.
У априлу 1915. предсједник српске владе Никола Пашић, зове Николаја у Ниш, да га отпреми у Енглеску ради пропаганде, односно ширења истине о Србији и српским борбама. Тако је и било, јеромонах Велимировић је ускоро одржао у Паризу говоре, које су својом снагом надвисили све присутне политичаре. У Лондону није познава готово никога, па се није либио да се народу обрати у Хајд парку. А урадио је то свирајући на фрули са којом је био нераздвојан још од дјетињства и родног Лелића. Људи су се радознало окупили око њега, и тада им се обратио ријечима:
„ На овом инструменту свира се у народу који ви само по злу знате. Ви знате да је тај народ убијао краљеве, оптужују га да је убио и аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Хтео бих да знате да је кнез тога народа, Лазар
1389. г. Са својом војском, стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе и
Дао живот за одбрану европске културе. Узгред да кажем да је у то вере Срба било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су... где су... изгинули су борећи се за слободу и бранећи своју културу.“  
У јуну 1915. г. Николај стиже у Америку. Гдје год се појавио говорима, проповиједима и појавом, одушевљавао је све оне који су га слушали. Успио је да прикаже Србију у правом свјетлу, разбијајући лажи аустроугарске пропаганде. Америчке новине су биле испуњене чланцима о борби Србије. Многи виђени људи укључујући и једног рабина устврдили су да је Николај нејвећи човјек којег су срели у животу. Михаило Пупин је изјавио за њега: Оно што је у средњем веку учинио свети Сава пред иностранством, то је ових дана учинио Николај пред англосаксонцима.
Период који слиједи је можда најстрашнији у српској историји. Прелазак албаније,
Глад и тифус десеткују ратнике. По повратку у Лондон, ни највеће Енглеске катедрале биле су исувише мале да приме све оне који су хтјели да га чују. Понекад је држао и по пет шест говора само у једном дану. Радио је неуморно. Борио се упоредо са својим народом, тако снажно, енергично и вјерно да га је главнокомандујући енглеске војске упоредио са читавом армијом. И побиједили су Николај и Србија. Славили су 1918. године слободу овјенчани свјетском славом.
Краје рата Николај пише своје чувено дјело: „ Речи о свечовеку.“ Многи ово дјело сматрају једним од највећих српских књижевних остварења, но Николај је и сам врло брзо схвати утопизам порука које су у њему садржане, те да се Богочовјек Христос не може заклонити иза свечовека, чак ни због тренутне тактике у борби против богоборства, ни због дубоке бриге о судбини подијељеног човјечанства.
Марта 1919. свети архијерејски сабор је изабрао доктора Николаја Велимировића,
За епископа Жичке епархије. Стигавши у Србију, овај се захваљује на указаној части, али поново одбија да се прихвати епископскиг чина. Ипак је након великих молби највиженијих људи у Србији, али и разговора са Митрополитом, одлучио да прихвати епископски чин. 18. маја по новом календару, хиротонисан је у саборној Цркви за Епископа Жичког. 20. јуна приспео је у Чачак нови Епископ Жички, доктор Николај Велимировић.
Пред крај 1920. Синод разрешава епископа Николаја дужности епископа Жичког и поставља га за епископа Охридске епархије. Сабор и патријарх Димитрије желе да Николај привуче вјери народ мале, забачене епархије у којој има свега тридесетак свештеника. Ускоро владика Николај путује поново у Америку, овај пут у црквеној мисији. Ради на организацији српске цркве у Америци. Држи серију предавања и привлачи као и раније силан народ.
По повратку у Охрид, по мишљењу свих који су га познавали, долази до великог преокрета у њ. Животу. Од човјека који је пропутивао читав свијет, говорио пред највећим људима свог времена, удостојен највећих свјетских почасти, постаје мистични усамљеник, аскета и молитвеник најстрожијег православног типа. Охридски пустињак.
„ Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравног путу, но о језеру које ме чека“ говорио је. Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовању догађајима, и учини ме својим робом.
У калуђерској самоћи, с Богом Жички и Охридски владика живи у задужбинама наших владара и светаца. Одликовао се скромношћу.
Године 1922. излази књига молитве на језеру.
„ Благослови непријатеље моје Господе и ја их благосиљам.и  не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље и рушили сва моја надања у земљу. Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима и учинили непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније скровиште него негоњена, тако сам и ја гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме научили да знам што мало ко зна, да човек нема непријатеља у свету изван себе.“
Ипак, није Владика мога остати усамљен ни у свом скромном охридском дому. Долазили су му у посјету људи из свих крајева Србије и свијета, од шумадијских сељака , преко  енглеских племића до чувеног индијског писца Тагоре са којим је био дугогодишњи пријатељ. Владика Николај који је проучавао источну мисао,
Довео је једном приликом овог великог књижевника да одржи предавање на Коларцу. У Охриду је Николаја посјећивао и сам краљ Александар. Њихов однос је пролазио кроз различите фазе. Када је краљ 1929. те године увео шестојануарску диктатуру, Николај га је у више наврата опомињао. Говорио му је да је држава пролазна творевина, док је Црква вечита. Једна анедокта сликовито описује однос два велика човјека:
„ Скромни владичански двор на самој обали језера. Током ручка, кувар донесе на послужавнику једно прасенце сисанче од кило и по два. Николај прилети послужавнику и баци прасенце кроз прозир.у језеро.Зар поред чувене охридске рибе ви хоћете православног краља да омрсите! Краљ наравно није баш био одушевљен, оде му прасе испред носа. Ручак су завршили без здравица у прилично напетом расположењу.“
Владика никој је као што видимо имао смисла за хумор, и често га је користио, па су га и због тога људи у Охриду вољели и поштовали. Звали су га просто: деда Владика. Кад год би пролазио улицама, занатлије су прекидале посао и прилазиле да узму благослов. У црквеној мисији владика Николај путује на Свету Гору, Цариград, па опет у Америку и Енглеску. Године 1925. учествује уз Патријарха, друге архијереје, краља и краљицу, у преносу Његошевих посмртних остатака, у обновљени храм, капелу на врху Ловћена. Бесједа писца чувене „ Религије Његошеве“ оставља снажан утисак на све присутне. Његошеве врлине Николај поистовјећује са врлинама Црне Горе која је српству од давнина давала многе великане. Одушевљене Црногорце Владика упозорава даје  у смутним временима која долазе потребно да се шумадијска бујност споји са црногорском одмереношћу,
Храброст са мудрошћу. У народном памћењу су неизбрисиво остале његове ријечи упућене краљу: „ Клекните ваше височанство, на крову сте Отаџбине.!“
Многи су очекивали да ће после смрти патријарха Димитрија на његово мјесто доћи владика Николај, но ипак је за новог патријарха постављен Варнава. Охридска и Битољска епархија се спајају у једну, и тако Николај постаје епископ много веће епархије. У Битољу, у коме је раније заједно са митрополитом Јосифом отворио богословију, отвара народну кухињу за многобројну сиротињу. И дом за незбринуту дјецу који је готово свакодневно посјећивао.
За вријеме његовог боравка у Јужној Србији, садашњој Македонији објавио је књиге: „ Мисли о добру и злу“, „Омилије“, „Охридски пролог“, „Мисионарска писма“, „ Вера образованих људи“, књига пјесам „ Духовна лира“, затим „ Рат и Библија“, „ Символи и сигнали“, „ Номологија“ и  „ Царев завет“.
Важно је напоменути да је Владика је у Битољу и Охриду обновио многе старе манастире. У то вријеме је отпочео и изградњу цркве у родном Лелићу.коју је и завршио 1929. године.
1934. године се враћа у Жичку епархију као администратор, а 1936 бива поново изабран за епископа ове значајне епархије. По повратку у Жичку епархију владика Николај се дао на велики рад на обнављању постојећих и подизању нових цркава и манастира па су га прозвали: Владика обновитељ.Манастир Руденица , Јовање, манастир Свете Тројице, обнова Жиче, затим Вазнесење и Преображење,  Благовештење, Илиње... Овчарско Кабларски манастири заиста почињу да подсјећају на српску Свету Гору како су некада овај крај звали у народу. Но, граде се и Цркве по селима и градовима..
Нкон првог свјетског рата, у краљевини Југославији је почео да буја један посебан религиозно морални покрет који ће временом прерасти у велику духовну снагу српског народа. Православна Хришћанска заједница или Богомољачки покрет, како
Су је чешће називали, настао је у народу спонтано, као одговор на ширење атеизма и примитивног материјализма у  а у жељи да се сачува духовна и морална чистота.
Православно свештенство је испрва било резервисано према овом покрету, али се убрзо на предлог Светог Архијерејског Сабора, владика Николај прихвата духовног вођства овог народног покрета. У току двадесетак година до другог свјетског рата,
Богомољачки покрет је нарастао на преко 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова. Из године у годину су се одржавали сабори покрета, на којима је најрадије виђен гост био Владика Николај. И ово речито говори о огромној улози владике Николаја у обнови духовности код српског народа.
После другог свјетског рата, у доба владавине комунистичког режима, богомољци и њихова дјеца су учиноли много за опстанак Православне Цркве у Србији. Из њихових редиова, регрутован је највећи број свештеника и монаха.
Након убиства краља Александра 1934.године, све више јачају сепаратистичке тежње Хрвата.   1937 влада Милана Стојадиновића намјерава да склопи конкордат са римокатоличком црквом. Православна Црква улази у борбу против повластице коју би тим уговором Ватикан добио у Југославији. Најактивнији у борби су Патријарх Варнава и Владика Николај, који се редом обраћа министрима и посланицима, као и цијелој Православној Цркви. У Београду полиција напада пендрецима литију. Међу повријеђенима је и шабачки епископ Симеон. У јеку конкордатске борбе умире патријарх Варнава. Готово да нема сумње да је отрован.
За новог Патријарха, изабран је црногорски митрополит Гаврило Дожић. Конкордат није изгласан у скупштини, али нездрава ситуација у земљи наговјештава скору пропаст.
Влада Цветковић Мачек потписује приступање тројном пакту, а протесте којима слиједе демонстрације и пуч, поред Патријарха Гаврила Дожића, подржава и владика Николај. Када су Њемци окупирали Југославију владика Николај је прво интерниран у манастир Жичу, па у Љубостињу. Николај је покушао да учини нешто за народ који масовно страда у Краљеву и Крушевцу, Све га чешће окупационе власти приводе на саслушања. Треба напоменути да је исцрпљен несрећом која је задесила његов народ почео нагло да слаби и побољева. Око манастира у коме је боравио владика, Њемци постављају страже. Учестали су и претреси манастира, наравно без резултата. Не откривају чак ни мајку и кћерку и јеврејске породице Нојхаус које владика ту крије. Толико о антисемитизму једној од безбројних клевета којима је владика Николај био изложен читавог свог живота.
Ипак, владику поново одводе у Крушевац. Ко зна како би се све завршило да јеромонах Василије Костић, избјегли професор богословије није из Битоља донио једно одликовање за грађанске заслуге које је владика добио 1935. године због уређења њемачког гробља из првог свјетског рата., од Хитлера. Генерал који је саслушавао владику, наредио је да се овај ослободи и врати у Љубостињу.
 3. децембра 1942. године  њемачка војска блокирала је Манастир Љубостињу са свих страна. Упали су у манастир у току јутарњег богослужења, и одвели владику Николаја, његовог синовца Јована и јероманаха Василија у манастир Војиловицу код Панчева. Ту је владику чекао прави затворски режим, без посјета и без могућности да се напушта манастирски конак претворен у затвор. Само недјељом и празницима допуштано му је да служи литургију. У том периоду владика исправља превод Новог Завјета који је урадио Вук Караџић.  Ускоро му се у Војиловици придружио и Патријарх Гаврило.
Септембра 1944. године Њемци су из Војиловице патријарха Гаврила и владику Николаја вагонима без прозора спровели у концентрациони логор Дахау.
Тако двије највише црквене личности дијеле несрећу са својим страдалним народом убијаним њемачким, али и савезничким бомбама, по звјерским усташким логорима, јамама безданкама, али и у грађанском рату. Обојица измучени и болесни, у поодмаклим годинама, дијеле судбину осталих логораша, па их убрзо одводе у логорску болницу. Интервенције са свих страна ипак су уродиле плодом, па их шаљу на опоравак у Баварску.
Слом трећег рајха, али и долазак комуниста на власт, затиче их у Тиролу, гдје их коначно ослабађа 22. америчка дивизија генерала Колинса. У хаотичној ситуацији која влада, патријарх и владика одлучују да отпутују у Енглеску, одакле се патријарх враће у земљу, а владика Николај, озбиљно нарушеног здравља, 1946. године одлази у Америку.
„Бог није бог једнакости, но Љубави. Једнакост би искључила сву правду и сву љубав, искључила би сав морал, из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост. Загледјте боље у себе и видјећете да ви у самој ствари никад не желите једнакост. Оно што ви желите није изједначење свих, но уздигнуће малих и слабих
До великих и моћних. Но немајући моћи да уздигнете мале и слабе, ви свлачите велике и моћне с њихове висине у своју средину малих и слабих.“, говорио је тада.
Исте године када је стигао у Америку, Колумбија универзитет му додјељује почасни докторат из теологије.
Ој неслого и зависти кћери адске змије
Где.б` живела да Србина није.
И у Америци су наши људи били несложни и подијељени, али су се сви отимали око владике Николаја.
„ Господе Боже милостиви, опрости нама Србима грехе наше, поврати нам слободу, и дај нам снаге да у слободи прославимо Тебе као никада и нико. Амин.“
Николај наставља у Америци да мисионари, проповиједа, пише.
Дјела настала након другог свјетског рата су:
• Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.
• Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.
• Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.
• Песме молитвене, 1952.
• Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.
• Диван: наука о чудесима, 1953.
• Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.
Kасијана

Почетак греха јесте похот,
Почетак спасења и царства небеског јесте љубав.

                                                    Свети Антоније Велики


Било је мраком прелешћених дана,
И хуле стравичне, гријеха и плача,
У Јули се скриваше мати Касијана,
Доброта на крају увијек надјача.

У грубим шкољкама бисерје се крије,
Људскоме је оку љепота скривена,
Треба прићи огњу да срце огрије,
А огњена бјеше вјерна душа Њена.

Немаше сирота ни друга ни брата,
Сви јој људи бјеху паклени злотвори,
Ал` јој Господ посла старца Калистрата,
Спасоносну љубав у Њој да разгори.

Закрили је пробуђену анђео бијели,
Призваше је тешка Милешевска звона,
Именом се Њеним невољници клели,
Као сунце блистаху им Калистрат и Она.

Звали су је Нана и мати Сијана,
Јер лице јој, зборе, чудесно сијаше,
Животворним Духом Светим обасјана,
Била је и остала уточиште наше.

И сада се, веле, види с` Хисарџика,
Пламен што из гробља манастирског пламти,
Касијана, Калистрат... благодат велика,
Љубав што се на вијек вијекова памти.



Због сукоба са епископом српске цркве у Америци Дионисијем, повлачи у руску цркву Свето Тихона. Тамо предаје у богословији и прима мјесто ректора. Са Србима у земљи одржава контакте колико је то могуће. Својим синовцима Јовану и Тиосаву пише: „ Не могу да живим а да не говорим и не пишем. То ми у земљи неће бити дозвољено, а стар сам да идем у затвор. Свјестан је да га је нова власт прогласила за издајника. Држављанство му је одузето. Један од ријетких који у земљи изражава поштовањ према Николају је архимандрит Јустин Поповић. И сам у изолацији у манастиру Ћелије гдје је Никола почео своје школовање, Јустин подучава генерације монаха и будућих епископа. За њега је Николај највећи Србин после Светог Саве.
Владика пише и проповиједа до свог последњег земаљског часа.
У недјељу 18. марта 1956 године у манастиру светог Тихона у Пенсилванији,
На молитви пред служење свете Литургије,  мирно се упокојио у Господу.
Цио свијет се опростио од велике личности. Када је вијест о њ. Смрти стигла у Београд сва звона на градским црквама зазвонила у исто вријеме. Звонила су звона у цијелој Србији. Ипак је црква у Србији издржала прогоне и опстала.
Упркос нападима свих могућих врста, почев од оптужби да је мрачњак, фанатик, јеретик, па до тврдњи да је агент енглески, амерички и ко зна чији још, у Србији је култ Светог Николаја постајао све снажнији. Било је све више оних који су га сматрали светим, много прије његове канонизације. 18. марта 1987. године у Шабачкој  саборној Цркви, на светој литургији коју  је служио  тадашњи епископ шабачки односно банатски Амфилохије, пред  црквом препуном побожног свијета,
У Храм је унијета Икона Светога Николаја.  
Коначно, у мају 1991. године, мошти владике Николаја које су 35. година почивале у цркви светог Саве у Либертвилу,  полазе на пут према Србији испраћене мноштвом Срба из Америке и Канаде. 12. маја 1991. стигле су мошти светог Владике у родни Лелић. Дочекало их је како и приличи, преко тридесет хиљада људи из свих крајева отаџбине. Када су свете мошти стигле у манастир, сви присутни су клекли на кољена пред највећим Србином од Светога Саве на овама,  
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом св. владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.
.Као датуми празновања новог светитеља, одређени су 18. март, као датум светитељевог упокојења, и трећи мај као датум преношења Његових светих моштију из Америке у Србију.  
Свети Николај Жички и Охридски

Наткрилио молитвом Србство васцијело,
а свака Му ријеч к`о кандило гори,
стазама Му страдним избраздано чело,
док се ријечју богоносном за свој народ бори.

Ласкаве похвале свијета преварнога,
За свиралу дрвену из Лелића дао,
Распет прослављао Распетога Бога
Па пред Њега прозбама ватреним клекао.

Да нам оне душе студене огрију,
Да их дичним сустопником Савиним насладе,
Уткане у непролазну Небеску Србију
Гдје столују Свети Лазар и Владика Раде.


Гдје се вјечно служи света Литургија,
Гдје свог Творца прослављају анђели и људи,
Ту је Светац из Лелића златоусти чија
Проповијед народ Србски из сна земног буди.

Ту је ено на језеру Охридском бесједи,
И у хладу манастира Жиче и Ћелија,
На Савини, Раковици и Острошкој греди
Крај Моштију нетрулежних Светог Василија.


Свечовјек што служи Богу и људима,
Теодул и путник, пламени поета,
Пастир неуморни с Крстом на грудима ,
Са мудрошћу старца, а душом дјетета.

Није ово пјесма но молитва Свече,
Да се и ја Твојим именом исцјелим,
К`о што зору чека, без мјесеца вече,
Свани мени Светитељу, то је све што желим.

                   Невен Милаковић

[Дете Апокалипсе]

На који начин је најбоље бранити се од оваквих ствари?

[DYNABLASTER]

nikako, ne treba se spustati na taj podzemni nivo

[Alexandros Agapos 888]

Нек се радује земља српска. Најпре ју је ударио, па он да помиловао.

Заиста судба наша проречена је у Библији.

Јер, многе речи које је тамо говорио Господ народу израиљском, као да је говорио српском. Тако се подудара ју са судбом нашом. Ево шта је рекао преко славнога пророка Исаије: У гњеву мојему ударих те, и по милости мојој помиловаћу те (Ис. 60, 10).

Зашто си се разгњевио на нас, Господе небески? Разгњевих се, зато што кад вам дадох све што вам срце искаше, ви се осилисте, али не за истину, него да идете из зла у зло, нити хтедосте знати за ме. Све учинисте онако како у прастаро време учинише Јевреји, како вам сведочи мој славни пророк Јеремија (Јер. 9, 3).

Зато, што сте ме ви Срби попљували вашим хулним речима; што сте упрљали име моје горе од сваког имена вашим псовкама.

Јер, нико у паклу није чуо да је неко од Срба псовао сатану, или неког од његових демона, али су сви анђели моји на небесима чули са српских уста псовке имена моје га и имена мојих светитеља. Ако нађете једнога Србина који је псовао ђавола ја ћу опростити стотини оних који су псовали име Бога Створитеља и Сведржитеља. Али не ћете наћи. Дакле, сатана са својим ђаволима био је у већој части код вас него ја, ваш Творац и Отац. Зар је то мала ствар, због које сам се разгњевио?

О, Господе, благи, опрости нам, и кажи нам зашто си се још разгњевио на Србе?

Зато, што су се нова господа српска стидела да иду у храмове на молитву; и што су се стидела да величају име моје на високим школама; и што су почела обожавати де ла моја место мене, Створитеља неба и земље; и што су напустили слављење мојих анђела и светитеља па су поче ли славити смртне људе; и што су се повели за најлуђим безбожницима и најзлобнијим јеретицима у свету, примајући и понављајући луде речи њихове, и читајући и пишући безумне књиге, које су путовођ за пакао. Стара српска господа друкчије су мене поштовала и друкчије српски на род учила. Кажите ми, зар је то ситна ствар због које сам се разгњевио? Реците ми, кад би ви позвали госте у свој дом, па гости се најели и напили, па почели ружити домаћина, а уважавати слуге и слушкиње, и сто и столице, и лонце и чиније - зар се ви не би разгњевили?

О, Господе, заиста су тешки греси наши. Но, нека буде милост Твоја већа од греха наших. Опрости нам, благи преблаги, и снисходи слугама Твојим и реци, зашто си се још разгњевио на Србе?

Зато, што сте ми досадили са вашом кукњавом кад вас ударим и са вашим безобразлуком кад вас помилујем. Кад би неко од вас, са иоле разума и поштења, чуо од анђела хранитеља који иде уз вас и прате живот свакога од вас, кад би могао све чути што ја чујем, о гресима вашим у браку, па о гресима у дућанима, па о гресима на међама у пољу, па о гресима у шумама, па о гресима у судницама, па о гресима по школама, па о гресима и свештеника мојих, па о гресима у касарнама, па о гресима у водећим врховима; кад би неко од вас људи све чуо, све сазнао, све оценио и, по правди пресудио, заиста вам кажем пре би вечна пропаст дошла на тај народ него суза на око.

Ај, браћо моја, како је тешко судити се са Свевишњим! Он је, ваистину, увек прав, а ми увек криви. Срећа је наша што је Његова милост свагдашњи пратилац Његове правде. Та да је правда Божја сама силазила на ову грешну земљу, без милости, давно би био смак света. У гњеву мојему ударих те, а по милости мојој помиловах.

Ето, то се догађало много пута са Израиљцима. А сва наша прошлост сведочи нам да се то догађало више пута и са Србима. Више пута Господ нас је ударио у праведном гњеву своме и помиловао по превеликој мудрости својој. Зато вам кажем: читајте Свето писмо, да би разумели историју српску. Читајте Библију да би на мрачном путу судби људских имали свећу у рукама.

И потрудите се, да ничим не изазивате гњев Господњи. Он је истина спор на гњев, и не плаћа сваке суботе као гневни човек, али кад се разгњеви, сагорева људе као пламен стрњику.

О браћо моја и сестре, мислите сваки дан и сваку ноћ о гњеву Господњем и о милости Његовој у животу вашем личном и у животу народа вашега. И трудите се свим прописаним начинима: мислима, делима, речима, молитва ма, покајањем и скрушеношћу, да имате уза се Бога милости, а не Бога гњева. Један смењује другога. Но, Бог милостив нека је с вама и ви са Њим на век века. Амин.

[Владан]

Свети Николај Жички - Богородичино Јеванђеље

Гле, Света Дјева није писала ништа на хартији што би се могло назвати Јеванђељем. Нити је ко други прибележио њене речи и објавио као њено Јеванђеље. Једино што је сачувано од њених речи и записано у Лукином Јеванђељу, то је њена благодарна песма Богу: „Велича душа моја Господа“. Ова песма пева се у Православној Цркви сваки дан на јутарњем богослужењу. По својој лепоти, ова песма Богородичина може се равнати с најлепшим псалмима Давидовим. А по дубини и мудрости, она представља једно мало Јеванђеље. Несумњиво, да је Богомати изговорила још пуно прекрасних речи и порука кроз живот свој. Али, по Божјем Промислу то је остало скривено од нас. Но, браћо моја, Богородично Јеванђеље и није у речима њеним, него у животу њеном. Њен цео живот јесте Јеванђеље, јесте крупна Радосна Вест роду човечијем. Јер, Јеванђеље увек заувек означава Радосну Вест.

Погледајмо први и уводни лист:

Света Небеса јавила су се преко анђела Јоакиму и Ани, да ће им се по молитви њиховој дати ћерка, коју ће сва колена земна и народи назвати благословеном. Шта видимо ту? Прво видимо молитву с надом, друго, услишење и јављење, треће, порођај престареле жене нероткиње. Три радости одједанпут, везане једна с другом. Радост је видети људе, који се моле Богу с вером и надом и просе од Бога нешто што целом свету изгледа немогуће и смешно. Радост је видети, како Бог и такве молитве чује и обећање даје. И радост је видети, како Господ не посрамљује молитве и веру и наду праведника, него им, заиста, на чудесан начин испуњава жељу насупрот природи, Он, Творац природе.

Ово је први лист Јеванђеља прве слушкиње Господње, лист богато осветљен небеском светлошћу и преукрашен. Ко овај лист правилно чита и разуме, испуниће се великом мудрошћу и примиће велику корист.

Посмотримо сада други лист.

Као трогодишња девојчица, Марија је предата Храму и посвећена Богу на служби - слушкиња Господња. И служила је верно и радосно, без плате и земаљске награде пуних једанаест година. То није била нека нарочита одабрана и префињена служба, него обична, сасвим обична. Она се састојала у шивењу и везењу и другом женском раду, па у ношењу воде издалека, на зими и на врућини, у чишћењу и прању, у дочекивању гостију, и слушању свештеника и левита и свију старешина црквених. Служба без ропта, чиста и света. Душа испуњена дубоким ћутањем, у којој је брујала непрестана молитва Богу. Та безропотна, молитвена и потпуно несебична служба, без ајлука и без икакве земаљске награде - није ли то други прекрасни лист из јеванђеља прве слушкиње Господње? Ева у Рају, била је госпођа којој су сва земаљска створења служила, па је ипак, отпала од Бога, испразнила се од благодарне молитве Створитељу своме, и у својој погорђености радије послушала ђавола него Бога. А, света Дјева Марија није била госпођа но слушкиња, верна и предана слушкиња Господња усред грешног света и светских саблазни. Нека сви гледају у овај јеванђелски лист, који је Богородица писала својом службом Богу пуних једанаест година, и нека осветљавају своју душу белином чистоте и сјаја сви они, који кроз цео свој живот само себи служе и кроз цео живот осећају се глупи као Ева, мрачни као мрачни демон, и несрећни као Каин. Ко правилно чита овај други лист Богородичног Јеванђеља, избациће древну змијурину из душе своје, препородиће се, просветиће се, и спашће се.

Трећи лист.

У Назарету јавља се велики архангел Божји Гаврил светој Деви Марији, назива је благодатном и благословеном међу женама и открива јој тајну Промисла Вечитога, да ће она родити Сина Божјег и Цара над царевима, чијем Царству неће бити краја. Како би се од ове нечувене почасти погордила Ева, госпођа Раја! Но, смерна Марија није се погордила. Она је осетила радост велику, коју јој је саопштио архангел Божји, али страх Божји закључавао је ту радост дубоко у срцу њеном. Радост са страхом - то и јесте, браћо, света радост, која никад није давала Светититељима Божјим да се избезуме и погорде сами собом. Највећу почаст од Бога свога они су примили с питањем, каква ли је служба везана с том почашћу? Примајући почаст, они су мислили не о почасти, но о служби. Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме. Тако и Пречиста Богородица. Када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила: ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.

Ово је трећи лист Јеванђеља прве слушкиње Господње. Диван и предиван лист јеванђелски на коме је исписана смерност и света радост. Хиљаде и хиљаде људи у свету данас потребују ово Јеванђеље као хлеб насушни - многе хиљаде њих, који су од Бога примили почасти али, службу Богу одрекли; који су се даровима Божјим погордили као својим, те и не мисле о уздарју; који имају вулгарно задовољство али, немају свете радости, јер немају страха Божјег. То су тешки болесници, чије болесне душе леже у телу као у самртној постељи. Ако не узму благовремено лек, што им Света Богородица нуди Јеванђељем својим, тј. смерност и свету радост, умреће вечитом смрћу, из које неће бити Васкрсења. Прелистајмо даље.

Кад је праведни Јосиф посумњао у Свету Деву, кад је посумњао у част њену девојачку видећи је бремениту, она се није правдала онда кад је чула од архангела вест, какву никад ниједно женско уво није чуло, тако се и сад није устрашила од сумњичења и претњи Јосифових. Она је вршила своју дужност, држећи душу своју у дубоком ћутању, из кога је брујала молитвена музика, чујна само за Бога Свевишњега. А оправдање себе, своје чедности и невиности, она је остављала Богу да учини, што треба Бог је и учинио. Он је преко ангела Свога оправдао пред Јосифом слушкињу Своју (Мт. 1, 20).

Није ли ово, браћо, још један златни лист из Јеванђеља прве слушкиње Господње?

И не учимо ли се ми са овога листа, да не треба да се бојимо од људи онда кад Богу служимо? Нити да страхујемо за своју част онда кад ревнујемо за част Божју? Нити да се стидимо од људи онда кад сносимо нешто што је од воље Божје?

Прелистајмо и многе друге листове из Јеванђеља Пресвете Богородице, разумејмо њихова златна слова и поучимо се из њихових ћутљивих, но живих слика. Пастири и цареви заједно са ангелима, клањајући се Сину њеноме у пештери Витлејемској, а она то све слаже дубоко у срце и ћути; и ћутећи брине о детету своме како да Га повије и нахрани. У сваком тренутку славе он; тражи да испуни свој дуг. Исто тако, и у сваком тренутку страха и ужаса, она опет тражи само да испуни свој дуг остављајући све остало вољи Божјој. Када Ирод с мачем потражи Сина њеног, она слуша глас Божји, узима дете на груди и склања се у мрачни и далеки Мисир. Без страха од Ирода, но, са свакидашњим страхом од Бога Свесилнога. Када Син њен лије науку небеску као животворан дажд на осушене душе људске, она слуша и ћути као и други, више ћути од свих других. Када Он твори Божанска чудеса, када гомиле народа хрле за Њим као за својим Избавитељем и Спаситељем, када Га преузносе и хвале, она иде издалека са осталим побожним женама и брине шта ће она као мајка учинити за Њега, Свемогућега и Свебогатога. Када неко из гомиле викне пут Господа: благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао - она се не јави и не рече: „Ја сам Га носила и ја сам Га дојила, него се кротко скриваше у гомили народа, мислећи само чиме би Му она могла послужити - Она, слушкиња Господња. Како чудесна опомена оним мајкама које своју децу кад ова добију оцену из некога малог знања школског, објављују као геније, као необичну децу, преко мере даровиту, пре времена зрелу, и тим безумним похвалама избезумљу своју децу и хране у њима црве самољубља и гордости! А, када та „генијална“ деца одрасту, па одрекну Бога, потону у неморал, и назову своје мајке простакушама онда те луде мајке грцајући у сузама, увиђају да су однеговале не геније, него ђаволе.

Но, застанимо на овом листу, на коме је представљено распеће Сина Божјега и распеће срца Богомајке, по пророчанству седога Симеона Богопримца (Лк. 2,35). Пастир је ударен, и стадо се разбежало. Но, куда би побегла она, мајка? Она стоји у ћутању и болу поред Крста. Својим присуством ту она сведочи да је то Син Човечији, Син њен и да Му је она мајка. Сваки болни трзај Распетога Господа понавља се унутра у души њеној као удар мача. Сваки Његов болни узвик тутњи у души не као одјек, но као громовни тресак. Но, она држи уста затворена и језик безгласан да душа нема куд изливати свој бол. Да би тако душа њена, претоварена болом, осетила сву тежину Његових крсних мука. Док разбојници урлају од болова, док се Син њен превија у смртним грчевима, док огрубели војници стоје равнодушно према туђим мукама и гледају само шта ће украсти или зграбити од имовине распетих, и док безбожни чопор јеврејских старешина својим церекањем и ругањем појачава ужасе и страхове великог безакоња, шта она ради? Она стоји уз Крст, сва предана вољи Божјој као и увек, са молитвеним брујањем у срцу, испресецаном огњеним мукама болова и са ћутљивим питањем: чиме ти може послужити слушкиња Господња, Сине мој и Боже мој?

О Мајко слатка! Мајко над мајкама! Како много и много ти служиш Богу и људима само стојећи ту покрај Распетога Господа! Пре свега, како много и много ти служиш вери православној, стојећи на том страшном месту? За увек тиме затвараш уста јеретицима свих времена, који ће лажно учити, да је Христос био привидан човек а не прави човек. Ако би био привидан човек, онда шта ћеш ти под Крстом на крвавој Голготи? Ако си ти Њега родила као привиђење, и ако си Га као привиђење носила у своме наручју, откуда би био толики бол у души твојој. Пречиста Јагњице Божја? Зашто би туговала за привиђењем? Ако је Христос привидан човек, онда само разбојници трпе страдање на својим крстовима, а не и Он, који је сишао да спасава разбојнике. Онда је привидно и ваплоћење Сина Божјега, привидно тело Његово, привидна мука, привидно твоје материнство, па најзад - о ужаса! - привидна и љубав Божја према људима. Сав овај збир богохулстава ти разбијаш у прах твојим присуством под Крстом Његовим и са крстом у души твојој. Због тога тебе јеретици не воле и не поштују, Богоотроковице. Због тога њима је мрско име твоје, као што смо им мрски и ми сви, који тебе, Богомајко, признајемо и прослављамо. А, ми те призивамо и прослављамо као првог личног сведока и стуб Вере Православне:

вере у истинито ваплоћење Бога Слова,

вере у Његову безграничну љубав према роду човечијем,

вере у Његову истинску жртву за спасење грешника,

вере у љуте ране на телу Његовом,

вере у изливену пречисту Му крв, и у праву смрт.

Ти си посведочила све ово, Одигитријо, својим страдањем под Крстом Страдалника. На твоје сведочанство позива се Црква Православна сваке среде и петка, певајући крстобогородице, спомињући твоје страдање, због Његових страдања, и твоја јецања, Јагњице Божја, за разапетим Јагњетом Божјим.

И уз то још - и уз ту неизмериву услугу вери православној, како још предивно чиниш услуге свакоме од нас појединачно, учећи нас каквом кротошћу треба да носимо крст свој при смртном растанку од своје деце, од својих сродника и пријатеља! С тихим болом, који стешњен у срцу распаљује нашу наду у Живога и Свемогућег Бога. Кротко као овца, стајала си ти под млазевима крви Онога кога си ти родила, без чупања косе, без кршења руку, без вике и запомагања. Твоја вера у победу Његове правде, није се поколебала ни у том часу згомиланих свих ужаса над твојом главом, када су злочинци бесно ликовали, када је сунце мркло и земља се потресла, о, најхрабрија од свих жена. Душа ти је сва била обучена у ризу бола претешкога, но бола пристојнога, уздржаног, девојачког - светога бола, који не тражи ничијег саучешћа осим Божјег, о, вечно смерна и вечно стидљива Девојко, Богоневесто.

Ово је браћо, Голготски лист Богородичног Јеванђеља, златан, презлатан. Тим листом утврђује се вера наша, ублажава туга, улева храброст, и повраћа девојачка стидљивост. Благо онима који духовним очима гледају Богомајку под Крстом на Голготи, и који умеју да приме цело Јеванђеље, које она својим присуством на оном страшном месту, и оном страшном часу пружа свету.

А сада се наднесите, браћо моја, над прекрасни лист Васкршњег Јеванђеља Богородичног. Пресвета Богомати знала је, поуздано да ће Син њен победити смрт и васкрснути из мртвих. Гле, она се научила од детињства веровати неколебљиво свакој речи Божјој. Она је знала да ће Он васкрснути, али, уколико је људима познато, она није прва сазнала о Његовом Васкрсењу из мртвих. Тај величанствени догађај, осовину људске историје, први су видели непријатељи Христови, и о њему су прво чули непријатељи Његови. Прво су стражари видели, и од ових су прво старешине јеврејске, богоубице, чули. Потом је дознала Блага Марија из Магдале, потом жене мироносице, међу којима је била и она, слушкиња Господња. При страдању на Голготи она је била прва и готово једина, но, при победи и слави Сина свога она је први сведок, но, или је сведочила у друштву других или позади других. Је ли то стид девојачки или Промисао Божија? И једно и друго. Васкрс Христов изазива код ње необуздану радост која трчи и виче и објављује и изазива завист, но, свету радост, то јест, радост стегнуту страхом Божијим, исто као некад у Назарету у разговору с архангелом Гаврилом. А, свемудри Промисао Божији баш је и хтео, да славно Васкрсење Спаситеља свето прво виде непријатељи Његови, па онда пријатељи, остављајући Мајку у позадини, да не кажу неверници: „То је Мајка Његова објавила свету“. Тако је васкршњи лист Маријиног Јеванђеља извезен златом Божје премудрости и окићен бисером њене девојачке кротости.

А остале листове Јеванђеља Богородичина, од Силаска Духа Светога на њу и на Апостоле, па до успенија њеног - ко ће прелистати и ко ће описати? Извесно је само то, да су сви ти листови препуни духовне силе и моралне лепоте. Гле, Света Богородица је била постала матицом Цркве на земљи по Вазнесењу Господа. Кућа светога Јована на Сиону била је као кошница, из које су једни мисионари царства Божијега излетели као вредне пчеле, праћени молитвом и благословом Богомајке, и у коју се, опет, други враћали препуњени медом искуства, и успеха сладосног страдања за свога Господа, да приме похвалу од Матице, похвалу и савет и охрабрење и моћ за нове подвиге. У непрестаном посту она се непрестано молила Богу за своју Цркву на земљи. И корист њених молитава осећала се близу и на далеко. Она је била све свима. Јеванђелистима била је јеванђелист, Апостолима сатрудник, мученицима самомученик, страшљивим храброст, храбрим весеље, целој Цркви душа, Матица и Мајка, За све новообраћене хришћане у свету, она је била најпривлачнија личност. Њу су сви желели видети као Христа. Њој се ходило на хаџилук. Богат и убог, учен и неук, праведан и грешан, сви жедни лица Христовога, путовали су к њој да се напоје као са живоносног источника. А она их је све примала са материнском благошћу и девојачком смерношћу. И свак је од ње излазио духом подмлађен, препорођен, утешен и очишћен, и одлазио дома са више одушевљења за Христа и са више чедности у души. Јер је она, зрачећи девојачким врлинама, преносила ове у великој мери на све оне који су јој се са духовном жеђу приближавали. Тако је она благодаћу Духа Светога, стварала многобројне девојачке душе, које су за њом отишле у Рај, по пророчанству великог пророка: приводе се цару девојке за њом... приводе се весело, радосно, уводе се у двор царев (Пс. 45). То што је Богомајка показала својим животом и свим бићем, изразио је апостол Павле речима, говорећи Коринћанима: „Јер вас обрекох мужу једном, да девојку чисту изведем пред Христа“ (ИИ Кор. 11, 2), И, покајане грешнице постајале су душом девојке. И ми смо сви позвати да задобијемо душу девојачку, да будемо поново девојке, чисти и свети, слични Пресветој Деви Марији. То је циљ нашега труда на земљи. И само тако можемо се надати, да и ми уђемо у Рај у реду осталих девојака, које се непрестано приводе Цару небеском за Девојком Богомајком.

И тако, Јеванђеље Богородично не разликује се ни у једној јоти од Јеванђеља Христовог. Сва је душа њена Радосна Вест, сва Јеванђеље. Гле, њено Јеванђеље и није ништа друго, до упијено у њу и остварено у њој Јеванђеље Христово. И, мада је она као мајка дала Христа из себе, она Га је као хришћанина опет примила у себе као духовну стварност, тако да је могла рећи као апостол, и пре него апостол: ја више не живим него живи у мени Христос (Гал.2, 20).

Никад нико у свету није личио више на Христа Господа од Марије Богомајке, и не толико због тога што Га је она родила колико због тога што Га је она у себи остварила, и постала као жива слика Његова. То је и древни пророк, предак њен, цар Давид, издалека видео и прозрео говорећи: „Сва је красота кћери цареве унутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 45). А каква је друга и већа красота могла бити у њој осим Христа Живога у души њеној? Златом искићена хаљина, пак, јесте раскош од врлина, од добродетељи девојачких, у које је обучена царска душа њена. А сада, браћо, вратимо се к њој где смо је и оставили, на Сион, пред смртни одар њен. Заједно с апостолима приђимо к њој, целивајмо јој руку и поиштимо њен свети благослов. Али, узалуд она више није тамо. Ми смо одоцнили за много столећа да на земљи од ње примимо благослов, Господ Христос, окружен небеским силама, сам се спустио на Сион, узео њену свету душу и узео је у небеса, у највиша небеса, изнад херувима и серафима. Прва слушкиња Господња на земљи, постала је прва кћи Царева на небесима. „Предста царица одеснује мене“. Слушкиња Господња на земљи, кћи праведнога Јоакима и Ане, слушкиња у Храму јерусалимском, слушкиња у Назарету, у Витлејему, слушкиња у Мисиру, слушкиња Сина свога и Бога, слушкиња ангела и људи, и слушкиња и у страдању и у слави, слушкиња Цркве Божије на земљи, слушкиња Спасоносног Јеванђеља од првог до последњег дана свога живота на земљи - та слушкиња сада је Царица Господња на небу, са десне стране Цара Христа.

Но, зар ми не можемо, браћо, и сада од ње потражити благослов? Можемо, извесно можемо. Гле, и ако је постала прва кћи Цара Бога она још није престала бити прва слушкиња Господња. Из љубави према Створитељу своме и из човекољубља она и сада служи Цркви Христовој на земљи. И сада она притиче у помоћ вернима, где год верни вапили за њеном помоћју, и то сада са већом силом и лакоћом, и брзином. Зато, призовимо је и потражимо њен благослов. Коме она милостиво подари свој благослов, ако је грешан, оправдаће се; ако је немоћан, оснажниће се; ако је губав, очистиће се; ако је пао, устаће; ако је жалостан, обрадоваће се. Благо свакоме ко прими благослов од Свете Богомајке. А свак ће примити ко Њу чувствује и прославља. По девојачкој и материнској милости својој, она ће спасти све оне који њој молитвено и сузно вапију: Пресвјатаја Богородице, спаси нас!

Богу нашему, Тројединоме, слава и хвала, а вама свима благодат и мир и здравље и радост и вечно спасење, молитвама Пресвете Богородице и свих Светих. Амин.

[Зосима]

У навечерје великог празника,нашег српског Златоуста, светог владике Николаја, сретан празник србадијо...

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа,

Путовођо рода Српског крстоносног у векове,

Распевана лиро Духа Светога,

Поносе и љубави монаха,

Радовање и похвало свештенства,

Учитељу покајања,свенародни Владико,

Человођо богомољне војске Христове,

Свети Николаје Српски и Свеправославни,

Са свима светима Небеске Србије

Моли Јединог Човекољубца:

Да подари мир и слогу роду нашему.   

[Зосима]

Хтео бих овим путем да апелујем,ако има ко чути,да је свети владика заслужио да се на дан његовог празновања,служи света Литургија у свим храмовима и манастирима СПЦ-а, и да боја слова у календару,не би требала бити пресудна !

facenew22222222

[Milan Nikolic]

0212_rolleyes

[dragisa]

Хтео бих овим путем да апелујем,ако има ко чути,да је свети владика заслужио да се на дан његовог празновања,служи света Литургија у свим храмовима и манастирима СПЦ-а, и да боја слова у календару,не би требала бити пресудна !

4chsmu1

1405_love greengrin 1405_love

.mislise. 0409_feel 1405_love

1405_love greengrin 1405_love