Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Тавита]

Понекад пожелим бити као птица...

Јесте ли кадгод посматрали птице, које се нађу пред неким проблемом, као на пример при изградњи гнезда?

Данима и данима оне граде своје гнездо, скупљајући разне материјале, често их доносећи из далека.

И кад га заврше и кад су спремне да у њега положе своја јаја, невреме или људских руку „дело“ или нека животиња, уништи га и пропадне све што су градиле упорним трудом.

Шта птица потом чини? Онемоћа и напусти свој рад?

Ни случајно! Она почиње опет и изнова све док јаја не положи у гнездо.

Али догоди се често, пре него што се птићи излегну, да животиња, дете, невреме, униште то гнездо; само овог пута са драгоценим садржајем.

Веома је тешко почети од нуле... али птица никад не застане, не узмакне. Она наставља певати и градити... градити и певати...

Имате ли понекад осећај да ваш живот, ваш посао, ваша породица нису то о чему сте сањали? Осећате ли потребу да кажете: „Доста! Све што настојим да урадим није вредно труда и превише је за мене!“

Осећате ли умор због свакидашње борбе за живот, због нарушеног поверења, непостигнутог циља кад сте већ били сигурни да сте га постигли?

У животу свако понекад доживи ударце, али се никада не дајте зауставити. Помолите се, надајте се бољем. Не дозволите да вас окупирају проблеми настали у животној борби. Покушајте их превазићи и решити. Покупите комадиће вашег надања, поново их сложите и почните испочетка! Као птице!

Неважно је шта ће се догодити... не одустајте... идите само напред. Живот је борба непрестана, али вреди труда прихватити га! И свакако... не престајте никада... певати.

[Тавита]

Прича о драгом камену

Нека мудра жена, путујући кроз планину, нађе у једном потоку драги камен. Сутрадан срете путника који беше гладан, те мудра жена отвори торбу да му да нешто да поједе. Он угледа драги камен у њеној торби, очара се њиме и затражи од мудре жене да му га да. Мудра жена то учини без премишљања.

Путник пође даље, сав радостан због своје добре среће. Знао је да камен довољно вреди да га учини богатим.

Али, после неколико дана, врати се он назад и потражи мудру жену. Кад је нађе, даде јој камен и рече:

- Размишљао сам. Знам колико је овај камен вредан, али ти га враћам у нади да ћу од тебе добити нешто што је много, много вредније. Ако можеш, дај ми то што имаш у себи, а што ти је омогућило да ми са таквом лакоћом даш овај скупоцени камен.

[Тавита]

(predivna prica... predivna)  0442_feel 0442_feel 0442_feel 0442_feel

MOC NADE  0202_238

Četiri su svijeće lagano gorjele.

Bila je tišina i mogao se čuti njihov razgovor.

Prva je svijeća rekla:

“Ja sam mir. Nažalost, ljudi me ne uspijevaju sačuvati – mislim da ću se ugasiti.”

I odmah se ugasila.

Druga je svijeća rekla:

“Ja sam vjera. Nažalost, mnogi ljudi imaju površnu vjeru i ja ih ne zanimam. Nema smisla da i dalje gorim.”

Tek što je to izgovorila, puhnuo je lagani povjetarac i ugasio ju.

Treća je svijeća žalosno progovorila:

“Ja sam ljubav. Nemam više snage. Ljudi zaboravljaju na mene i to koliko sam im potrebna. Oni ne vole ni svoje najbliže.”

I bez oklijevanja se ugasila.

Odjednom je ušlo neko dijete i ugledalo tri ugašene svijeće.

“Šta je to?” upitalo je.

“Vi ste trebale svijetliti do kraja.”

I rekavši to, počelo je plakati…

Uto je progovorila četvrta svijeća:

“Ne boj se, dok ja gorim moći ćemo upaliti ugašene svijeće. Ja sam nada.”

[Тавита]

Neki slijepi čovjek sjedio je na stepenicima jedne zgrade, sa šeširom blizu svojih stopala i jednim natpisom na kome

je pisalo:

“Slijep sam, molim vas pružite mi pomoć.”

Jedan slučajni prolaznik, koji je tuda prolazio, zaustavio se zapažajući da je u šeširu bilo prisutno samo nekoliko metalnih novčića.

Savio se da bi mu pružio novac i bez pitanja za dozvolu, uzeo je karton, okrenuo ga ispisavši novi natpis.

U toku popodneva slučajni prolaznik se vratio do slijepog čovjeka i ugledao da je šešir pun novčića i novčanica.

Prepoznavši ga po koracima, slijepi prosjak ga je upitao da nije on nešto napisao na kartonu i šta je napisao.

Prolaznik mu je odgovoro:

“Nisam napisao neistinu – samo sam napisao tvoju poruku na drugačiji način”, nasmiješi se i izgubi u gužvi.

I tako slijepi čovjek nije saznao da je natpis jednostavno glasio:

“Danas je proljeće … a ja ga ne mogu vidjeti”.

Hoces da nesto promjenis? Kreni od sebe...

[Тавита]

Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živjeli u istom manastiru, a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:

- Zar ne misliš da bi trebali bar jednom da se posvađamo?

Ovaj drugi je uzvratio:

- Zašto da ne. Oko čega ćemo se svađati?

- Mogli bismo oko ovog hljeba - predloži prvi.

- U redu, svađajmo se oko hljeba. Kako se to radi?

- Ovako - rekao je prvi monah - Ovaj hljeb je sada moj, šta ćeš sad?

- Zadrži ga - rekao je drugi monah.

Zamislite se...

[w.a.mozart]

1405_love

[Тавита]

pivo

zar nije predivno tako jednostavno i cisto....  1405_love

[w.a.mozart]

i kratko brate....u 2 reči...ova je moj favorit 1405_love

[Тавита]

i kratko brate....u 2 re?i...ova je moj favorit 1405_love

dodaj jednu  pivo 8084.gif

[Тавита]

Avelj i Kain susretoše se poslije Aveljove smrti. Hodahu pustinjom i prepoznaše se iz daljine, jer obojica bijahu vrlo visoki. Braća sjedoše na zemlju, založiše vatru i objedovaše. Ćutahu kako čine umorni ljudi na izmaku dana. Na nebu se pomaljaše zvijezda koja još ne biješe dobila ime. Pri svjetlosti plamena Kain primjeti na Aveljovom čelu biljeg od kamena, ispusti hljeb koji prinosaše ustima i zamoli da mu bude oprošten zločin.

Avelj odgovori:

– Jesi li ti ubio mene ili sam ja ubio tebe? Ne sjećam se više; opet smo ovdje zajedno, kao nekada.

– Sada znam da si mi istinski oprostio, jer zaboraviti znači oprostiti. I ja ću pokušati da zaboravim.

Avelj reče sporo:

– Tako je. Dok traje griža savjesti, traje i krivica.

***

Horhe Luis Borhes

[Тавита]

Tražio sam Snagu . . . I Bog mi je dao Poteškoće koje su me osnažile.

Tražio sam Mudrost . . . I Bog mi je dao Probleme koje je trebalo riješiti.

Tražio sam Bogatstvo . . . I Bog mi je dao Mozak i Tijelo da mogu raditi.

Tražio sam Hrabrost . . . I Bog mi je dao Prepreke koje je trebalo savladati.

Tražio sam Ljubav . . . I Bog mi je dao Ljude kojima je trebalo pomoći.

Tražio sam Usluge . . . I Bog mi je dao Prilike.

“Nisam dobio ništa od onog što sam tražio…… ali dobio sam sve što mi je trebalo.”

[Тавита]

Kutija sa poljupcima

Početak priče ide daleko u prošlost, kada je neki

čovjek kaznio svoju petogodišnju ćerkicu, jer je

izgubila neku vrlo dragocjenu stvar, a novaca je

u ono vrijeme bilo vrlo malo.

Bio je Božić. Djevojčica je donijela malu kutiju

na poklon i rekla: “Tata, ovo je za tebe!”

Tati je bilo vrlo neugodno, jer nije očekivao od

ćerke bilo kakav poklon, a kada je otvorio kutiju

i zavirio u nju, vidio je da unutra nema ničega!

Jako se naljutio. Ćerku je strogo prekorio i rekao

joj: “Ako već nešto poklanjaš, onda se potrudi da

nešto i staviš u kutiju. Ne možeš tek tako poklanjati

praznu kutiju!!”

Djevojčica ga je tužno pogledala i sa suznim

očima rekla: “Ali tata, kutija nije prazna. Do vrha

sam je napunila poljupcima samo za tebe.”

Tata je bio ganut do suza. Kleknuo je pred ćerkicu,

snažno je zagrlio i zamolio za oproštaj. Do kraja

života čuvao je tu kutiju pored kreveta i uvijek kada

se osjećao izgubljeno i očajno, uzeo bi je, otvorio,

i iz nje uzeo jedan poljubac i sjetio se ljubavi koju

je ćerka spremila unutra.

[Тавита]

Једна прича из Русије..

http://www.fotke.hr/controls/imgSizer2.aspx?img=73819&w=444&h=0

У неком селу је живела једна истински зла жена.

Никада никоме није помагала, чак ни са лепом речју, и трудила се да буде што злобнија према другима.

Али деси се да она умре и оде у пакао. Њен Анђео Чувар оде пред Господа и замоли Га да је ослободи из пакла.

Остали Анђели су запрепашћени: ,,То је саблазан, она нема ни једног доброг дела, али је зато лагала, крала, варала...''

Али њен Анђео каже: ,,Не, имала је једно добро дело. Дала је један бели лук некоме просјаку који је скоро умро од глади.''

,,Није она никоме дала бели лук: радила је у својој башти, и када ју је просјак замолио за мало хране, она га је гађала белим луком и покушала да отера из баште!''

Али њен Анђео им је рекао да је просјак ипак добио лук и да због тога није умро од глади, па се и даље рачуна као добро дело.

Господ му рече: ,,Добро, иди до пакла и држи тај лук над њим: ако успеш да је њиме извучеш, моћи ће да дође овде у рај.''

У Господњим очима, чак и лук који је неко бацио на просјака у бесу се рачуна као благослов.

Анђео учини како му Господ наложи - он оде до пакла, клекне поред ивице, и спусти лук у пламенове.

Жена види лук који је бацила на просјака, ухвати га, и Анђео крене да вуче. Али, чим су то виделе друге проклете душе, оне се бацише на лук.

Жена поче да вришти и да шутира: ,,Оставите, ово је мој лук! Не дам вам га!''

Чим је ово узвилнула, стабљика лука пуче и она паде поново у пакао.

Јер она ни у најгорим мукама није желела да се покаје за свој најгрђи грех: себичност...

[Тавита]

Posmatraj stablo. Razmišljaj o njemu kroz godišnja

doba. Vidjećeš kako nailazi na mnoga iskušenja.

U proljeće, radovaćeš se gledajući ga kako mu cvjetaju

pupoljci. Možda i nećeš zapaziti kako teško podnosi

kasne snjegove i hladne vjetrove koji dolaze sa sjevera.

Sviđa ti se stablo kako se lagano njiše na toplom ljetnjem

suncu? Ali možda nećeš shvatiti kako je žedno u sušnim

razdobljima. Možda nećeš čuti vapaje za toplom ljetnjom

kišom kako bi utolilo žeđ.

Sviđaju ti se sjajne šarene boje njegove jeseni, kad se

stapa s drugim stablima kako bi ti mogao uživati u

prelijepom predjelu? Ali primjećuješ li njegovo ukočeno

tijelo na hladnoj kiši u ledenom novembru? Uočavaš li zebnju

kad mu vjetrovi odnose list po list?

Zimi će ti se svidjeti vijugave siluete koje bijeli snijeg i

hladnoća stvaraju na njegovim granama. Ali čuješ li kako

mu grane pucaju od studeni i težine snijega?!

Promatraj stablo. Razmišljaj o njemu od jednog do drugog godišnjeg

doba. Pored ljepote uoči i patnju. I reci sebi: slično mi je.

Ima svoja godišnja doba kao i ja. U njima otkriva svoju ljepotu.

U njima prolazi svoje kušnje. Jer život čovjeka ili stabla ima lijepih

dana, ali i nevremena, oluja, grada, suše…

Ne postoji život bez iskušenjá. Nemoj misliti da život ne zaslužuje divljenje.

Naprotiv. Svako iskušenje skriva jedan trezor. Otkrićeš ga ako razbiješ

školjku patnje. Na dnu se nalazi blago: ono će promijeniti tvoj

život u blistavi dragi kamen.

Iskušenje te može uništiti. Matirati. Može se sručiti na tebe kao što se

prirodna nepogoda sruči na stablo. Ali iskušenje je poziv na uzdignuće.

Zamisli šta bi bilo od leptira da ne želi izaći iz čahure?!

Zamisli koliko bi nestalo ljepote kad gusjenice ne bi prihvatile iskušenje promjene?!

Čovjek raste mijenjajući se: od razdora u susret, od napuštanja u prihvatanje.

Tako sazrijevamo prihvatajući mnoga umiranja čitavog životnog vijeka,

umiranja vode u ponovna rađanja.

Ne trči prema iskušenjima.

Pusti godišnjim dobima da se pobrinu za taj posao.

Ali kad se iskušenja ispriječe na putu, ne bježi.

Ne odustaj.

Uspravi se.

Guraj naprijed.

Idi dalje.

Posmatraj stablo.

Misli o njemu kroz godišnja doba.

I uči od njega.

[Тавита]

Usnio sam da razgovaram sa Bogom.

“Dakle, ti bi htio razgovarati sa mnom?” reče Bog.

“Ako imaš vremena” rekoh

Bog se nasmiješi, “moje vrijeme je vječnost,

šta si me htio pitati?”

“Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?”

Bog odgovori:

“Što im je djetinjstvo dosadno,

žure se da odrastu,

a potom bi ponovo željeli biti djeca.

Što troše zdravlje da bi stekli novac,

pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.

Što isuviše brinu o budućnosti,

zaboravljajući sadašnjost.

Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.

Što žive kao da nikada neće umrijeti,

a onda umiru kao da nikada nisu živjeli”

Bog me primi za ruku , ostadosmo za trenutak u tišini. Tada upitah:

“Da si roditelj, koje bi životne pouke želio da tvoja djeca nauče?”

Osmjehujući se Bog odgovori:

“Da nauče da nikog ne mogu prisiliti da ih voli, mogu samo voljeti.

Da nauče da nije najvrijednije ono što posjeduju, nego ko su u svom životu. Da nauče kako se nije dobro upoređivati sa drugima…

Da nauče kako nije bogat onaj čovjek koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba.

Da nauče kako je potrebno samo nekoliko sekundi da se duboko povrijedi voljeno biće, a potom su potrebne godine da se izliječi.

Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nježno vole, ali to ne znaju izreći niti pokazati.

Da nauče da se novcem može kupiti sve osim sreće.

Da nauče da dvije osobe mogu posmatrati istu stvar, a vidjeti je različito.

Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima… a ipak ih voli.

Da nauče da nije dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami opraštati.

Ljudi će zaboraviti šta si rekao.

Ljudi će zaboraviti šta si učinio.

Ali nikada neće zaboraviti kakve si osjećaje u njima pobudio!”