Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Зорица екс Милева]

ЕКСЕРИ У ОГРАДИ

Једном беше мали дечак који је имао лошу нарав. Његов отац дао му је кесу пуну ексера и рекао му да сваки пут када побесни и изгуби контролу над собом, закуца један ексeр у ограду. Првог дана дечак је закуцао 37 ексера у ограду,током следећих неколико месеци научио је да контролише свој бес и број укуцаних ексера смањивао се. Открио је да је лакше контролисати своју нарав него закуцавати ексере у ограду.

И тако је дошао дан,да током целог,дана дечак није побеснео.Рекао је то свом оцу,и отац му је казао да свакога дана током којег успе да контролише своје понашање ,из ограде ишчупа један ексер.Дани су пролазили, и једног дана дечак је био у стању да каже свом оцу да је почупао све ексере .Отац је узео сина за руку и одвео га до ограде , те му рекао :»добро си урадио, сине мој,али погледај све те рупе у огради.Можеш човека убости ножем и извући нож;после тога није важно колико пута кажеш да ти је жао ране остају»

Вербална рана је исто толико болна колико и физичка.Пријатељи су заиста ретки драгуљи .Они чине да се смешиш,охрабрују те да успеш у нечему,они су спремни да те саслушају,да промене твој бол ,имају лепе речи за тебе и увек им је срце отворено за тебе.Покажи твојим пријатељима колико ти је стало до њих.

Молим те, опрости ми ако сам икада направио рупу у твојој огради..

[sekastarča]

                                                    МАЊЕ БРИГЕ ВИШЕ ВЕРЕ

             

            Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свим пословима куће, дотле се свака његова брига брзо брзо завршава песмом. Чим ово сазнање исчезне, умукне и песма, и сироче се осети усред роја брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, и коса седи, и тело испарава, и гнев се слаже на гнев, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом нагнута над гробом.

          - На шта све ваше бриге?

            Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига.

            '' Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?''

            На шта вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се сунце сутра ујутру роди у одређен секунд, заиста збринуће, лако ваше ситне бриге.

            Велики Епиктот:

          - Необразован се човек тужи на друге људе што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи; ни на себе ни на друге људе.

            Образован човек је за стоичког философа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума. Још живље објашњава удес људски Исаија:

          - Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви ( који сте оставили Господа ), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу ( 65,14 )

            - Слуга господњи је за пророка Исаију онај ко ослушкује вољу господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха.

              А најлепше господ Исус вели:

            - Марта, Марта бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно.

              А шта је то једно?

              Вера: 1) да је отац жив, 2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и 3) да син не може ништа чинити сам од себе ( Јов 5, 19 )

              Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све земаљске бриге апсурдне. Својим безбројном бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете, а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмилицу, као да домаћин дома васионског не може, или, неће или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?

              Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца, и сву своју вољу, и све своје мисли, и све своје срце, и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници, необразовани најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.

                Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.

                Бриге су као растопљени метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ.

                Много вере--мало брига.

                Савршена вера--савршена безбрижност.

                Савршена вера--савршена радост.

                Радујте се и веселите се!

                Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни ( Јов 5,19 )           

                Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и давид. смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли Он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу!

                Јеванђеље Христово је радост а не туга; олакшање а не бреме;

                Више дакле, вреди грам вере но товар бриге.

                Хришћанин, који ово није схватио и усвојио крштен је само водом, но не и духом.

                Свештеник, који ово није схватио и усвојио сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге.

                  Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне:

                  -УИСТИНУ, ВИШЕ СЕ ПОСТИЖЕ ВЕРОМ НЕГО БРИГОМ !

                       

                                                                                  СВ.Вл.Николај Велимировић

[Драган Јашић]

Драги пријатељу

Морао сам ти написати ово писмо да ти кажем колико те волим и бринем се за тебе.

Јуче сам те видео док си шетао и смejао се са својим пријатељима. Надао сам се да ћеш ускоро пожелети да и самном тако шеташ. Насликао сам залазак сунца за завршетак твога дана и шапнуо хладним брезама да те освеже. Чекао сам. Ниси звао. Ипак, ја те и даље волим.

Кад сам те прошле ноћи проматрао како тонеш у сан, желео сам, тако сам те желео додирнути. Спустио сам месечину до твог лица. Расула се по твојим образима као хиљаде бисера. Поред свега, ниси мислио на мене, а ја сам те тако желео утешити.

Следећег јутра распршио сам брилијантан излазак сунца у величанствено јутро-за тебе. Али, ти си се пробудио касно, а затим журио за својим обвезама, ниси ни приметио. Моје небо постало је облачно, а моје сузе биле су киша.

Волим те, о, кад би ме само саслушао. Заиста те волим. Покушао сам ти то рећи у тишини зелене ливаде и плавог неба. Ветар је шапутао моју љубав кроз дрвеће и просуо је у разним бојама по цвећу. Ускликнуо сам прекрасном водопаду да састави љубавну песму за птице, да би ти могле певати. Одушевио сам те сунчевим зрацима и парфемом природног мириса.

Моја љубав према теби је дубља од било којег океана и значајнија од било чега што је потребно твоме срцу. Кад би само схватио колико ми је стало и колико се бринем.

Мој Отац те такође поздравља. Желим да га упознаш. Он се брине, такође. Очеви су једноставно такви.

Молим те, јави се ускоро. Није важно колико ће времена проћи. Ја ћу чекати-јер те волим.

Твој пријатељ Исус.

[Весна]

ЈЕДНА БОЖИЋНА ПРИЧА

У неком руском граду, после бденија уочи Божића, владика је изашао у припрату храма да, по обичају тог времена, дарује сиротињу. Сви су од преосвећеног добили обилну помоћ, само за једног од њих није било ничега. Владика није желео да отпусти старца без дара на тако велики дан и позвао га је у своју резиденцију.

Увео је сиромашка у своје одаје, угостио и сервирао му чај. Владика је слушао старог човека, но током разговора закључио је да он и није неки прост човек, како му се учило због сиромаштва. Да, тако је и било: овај човек је био некад имућни трговац који је осиромашио и спао на просјачки штап.

''Сећам се, Владико Свети, једне предбожићне ноћи'', рекао је старац. Владика се заинтересовао. ''То је било давно, ишао сам на санкама у један далеки град. Ноћ је била хладна, тамна, мећава се управо смирила. Куда год погледаш, снег и равница. Около бескрајна тишина, нарушена само звоном прапораца и шкрипом снега под санкама... Одједном, видим ја нешто црно на снегу. Кочијаш ме је убедио да ми се не причињава. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам да станемо и изашао да погледам. То је био дечак, лежао је потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота, очигледно се смрзао.

Узевши га код себе у санке, почео сам да му трљам лице и руке, замотавајући га у моју медвеђу бунду. И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов, да је кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, 50 врста од града. Пошао је пешице, уздајући се у своју младост. Стигла га је мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се он смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао родитељима: ''Примите вашег сина живог!'' Како ли су ме благосиљали, како захваљивали! Где ли је сад тај малишан? Шта ли се збило са њим?''

Архијереј је пажљиво слушао причу старца, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад се прича завршила, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. А затим, окренувши се старцу, рече: ''Ја сам био тај дечак, богослов, кога си спасао. Нека је благословен Бог! А шта се десило с њим? Видиш и сам, Господ ме је удостојио архијерејског чина. А ти си тај, који ме је спасао. Буди благословен!''

И преосвећени и сиромашак пали су на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за сиромашног старца и као што га је он некад загрејао својом бундом у хладну зимску ноћ, тако га је владика сад загрејао топлотом своје љубави и бриге, и живео је старац код њега док није пошао у крило Аврамово, где се нашао заједно са праведним Лазаром.

(на моју велику жалост, немам извор – одакле је ова дивна прича  whackado)

Срећно Бадње вече!!!!

[Драган Јашић]

Милун С. Костић

ТОГА БОЖИЋА ХРИСТОС ЈЕ БИО У НАШОЈ  КУЋИ

  Био је Бадњи дан. Снега је било мало, али је мраза и магле било

напретек. Нас деце пуно. Ја најмлађи. Кућа мала, сељачка. Док сагорева,

буковина пуцкета, па је милина бити поред ватре. Јуче смо заклали печеницу.

Припремамо је за сутра, кад осване Божић. Бадњак је одсечен још у рану зору.

Кратак зимски дан брзо је прошао и почело се већ смркавати. Столице су све

изнесене из куће. Вечерас ваља седети на слами коју ће отац или најстарији

брат унети, док ће га мајка или неко од нас посипати пшеницом желећи срећно

Бадње вече. Бадњак ће се исећи и наложити. Гореће у штедњаку, али и у другој

зградици на огњишту које се с поштовањем чува. Отац ће упалити свеће,

ставити жар у кадионицу а ми сви стаћемо испред кућних икона на молитву.

Прво ће окадити жоне, бадњак и све нас а потом ће однети тамјан да окади

стоку у штали и све друге просторије. По завршеној молитви целиваћемо иконе

и бадњак а потом поседати по слами. На сламу ће се поставити посна јела уз

која ће се обавезно пити кувана ракија.

Врата се отворише, у кућу уђе мајка са Рабасом, који је, тако ми се и сада

чини, држао у руци један свој опанак и био полусмрзнут. Рабас је био просјак

који је стално лутао по околини и кога смо често виђали. Чобани су га

понекад исмевали. Он је све ћутећи подносио.

"Откуд сад њега нађе?" почех да негодујем, "зар да нам поквари расположење?!

"Ех, ђецо моја, ћутите!", рече Маја. Тако смо је звали и ми и сви који су је

познавали. "Чујем, кад сам се враћала из штале, како неко тамо, према нашој

ливади, нариче. Одмах сам потрчала да видим ко је то и нашла сам га,

јадника, овако смрзнутог. Каже да одавно ништа није јео".

Ми смо сви ћутали. Мислим да ни осталој деци није било право, али се, изузев

мене, нико није бунио. Тако су нас учили: кад отац или мајка нешто кажу - за

нас треба да буде свето.

Очекивао сам да ће мајка сада оставити Рабаса да се мало огреје и одмори а

нама ће поставити ту тако очекивану вечеру на слами. Учинила је све

супротно. Прво је просјака ставила ближе ватри, скинула му чарапе са

промрзлих ногу, обукла му друге чисте и суве и дала му вечеру. Тек кад је

њега потпуно намирила, рече му да ће сутра са нама божићковати а после нека

пође кад жели. Он је блажено климнуо главом и убрзо утонуо у дубок

сан.Окупили смо се пред иконом. После молитве и целивања бадњака, остала је

незаборавна та вечера на слами, при светлости петролејке и ватре која букти

у пећи.

Освануо је Божић. Сви су рано устали. Маја као да није ни легала. Већ је

била припремила чесницу. Као и синоћ, прво молитва и кађење. Пре јела Маја

је даривала Рабаса. Рекла је да је он полажајник јер се први на Божић нашао

у нашој кући. Рабас је данас ручао са нама и одмах потом зажелео да крене.

Маја му спреми у торбу хране и испрати га до капије. Кад се она врати, ја

опет приметих: "Баш је све било лепо и синоћ и данас, само да нисмо морали

бринути о Рабасу". Маја одговори: "Што се ти буниш? Ти ниси ни бринуо о њему

него ја". И додаде: "Ех, ђецо моја, није то ни био Рабас, него Христос. Он

је у њему дошао и божићковао са нама. Знате како се у Јеванђељу каже: све

што учинисте једном од најмањих мени учинисте".

        Све то онда, као дете, нисам могао да схватим. Како сам растао

бивало ми је јасније, посебно када сам постао свештеник. Срео сам се са

многим људским недаћама и невољама. Лик моје Маје, жене великог срца и јаке

вере, у таквим приликама увек се појављивао. Након неколико година моје

свештеничке службе, на други дан Духова, читао сам у Јеванђељу: ''Гледајте

да не презрете ни једног од моје мале браће. Не знате ли да и њихови Анђели

гледају лице Божије". Одмах ми се створила слика оног Божића са Христом -

Рабасом, тако да сам самом себи гласно рекао: "Заиста је Христос тада

божићковао са нама". Те успомене овлажиле су ми лице сузама. Већ је пет

година откако је Маја умрла као монахиња Агапија, у манастиру Никољу и ту

сахрањена. Душом, срцем и молитвама сваки дан палим свеће на њеном гробу,

иако сам просторно исувише далеко. Молим се да постигнем бар део њеног

савршенства у молитви, милостињи и смирености. Није била много писмена.

Знала је само да чита. Била је мудра и пуна страха Божијег. Могла је читати

Јеванђеље и молитвеник често по целу ноћ. Знам да се молила за све нас.

Родила нас је деветоро. Двоје близанаца рано је умрло. И то је за њу, као и

све остало, била Божја воља. Такав је био и отац. Радећи доста тешко, умро

је релативно млад. Маја је остала да брине о свима и да се моли за све.

Захваљујући њој највише, сва деца су одрасла и остала у вери, побожности,

поштењу и страху Божијем. Данас, три Мајине кћери су монахиње, син

свештеник, двојица унука свештеници. Она је, кад су сва деца била збринута,

отишла у манастир, замонашила се и умрла као монахиња Агапија. И сада

верујем да смо, само њеним молитвама, пре пет година сви били окупљени око

њеног одра. Било је то уочи наше крсне славе Светог Николе. Дошли смо да се

опростимо у нади да ће нас њене свете молитве из Царства Небеског пратити и

чувати.

Нека ових неколико редова и пред овај Божић, када ће Христос, можда и сада

као тада, доћи да вечера са нама, буду израз моје захвалности према Теби,

Родитељко, за све оно што си за своју, и не само своју, децу учинила.

Христос се роди, Мајко!

Православни брак и породица, Светигора, Цетиње, 1995., стр. 198-201.

Приређивач: "Борба за веру"

[sekastarča]

    СТАРАЦ КЛЕОПА

                                          П О В Е С Т  О  Д Е Л А Т Н О Ј  В Е Р И

                     

...Бејаше у Цариграду неки златар који прављаше сатове, прстене, наруквице и ствари за свету Цркву: путире, Јеванђеља, дискосе, сасуде за Свети Престо, било шта. И бејаше веома побожан. Он је имао узречицу: "Велики је Бог!" А жена његова га прекораваше што сувише често говораше тако. Он, уз сваку реч казиваше: "Велики је Бог!" Кад би му неко рекао штогод, он говораше: "Да, хришћанине, велики је Бог!" Други би му рекао да ће што настрадати, он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Други би га корео, а он говораше: "Ништа, јер велики је Бог!" Толико је често казивао ову реч, да сви говораху: "Код оног златара што казује да велики је Бог". И веома многи долажаху код њега.

"Брате, да ми направиш прстен" - "Направићу, брате, јер велики је Бог!" "Хоћеш ли ми калајисати путир?" - "Калајисаћу, јер велики је Бог!" "Хоћеш ли ми оковати Јевандђеље?" - "Оковаћу, јер велики је Бог!" "Хоћеш ли ми направити наруквицу?" - "Направићу, брате, јер велики је Бог!"

Дочуо је и цар Лав Мудри - јер беше за његово време - да има неки златар који уз сваку реч казује: "Велики је Бог!" И рече: "Искушаћу га, да видимо говори ли из вере или се навикао да казује тако!" Цар се прерушио, обукао се грађански и отишао је код тог златара са врло скупим прстеном. На прстену имађаше камен сто се назива "камен остриге", најскупоценији камен, што се веома тешко налази. Има једна рибица што пребива на дну мора. Како се тешко налази ова рибица! Али се у њој налази овај камен, звани "острига". Колико је тразе рониоци и морнари! "Хеј, нађемо ли камен остриге, купићемо толико двораца!" Толико је скупоцен. Доликовало је да цар има камен остриге. Одакле ли га је он примио у наследство?! И камен беше велик и уградђен у прстен.

Одлази преруђен цар код овог златара:

- Добар дан, мајсторе!

- Добар дан, брате, јер велики је Бог!

- Можеш ли да ми поправиш прстен?

- Поправићу, господине, јер велики је Бог! Где је прстен?

- Ево, овде је запакован!

- Стави га тамо, господине, на полицу, јер има тамо још неко прстење!

- Пази, јер мој прстен има драги камен!

Али цар беше узео камен.

- Остави га, господине, јер велики је Бог! Стави га у ону кутију!

Није га ни погледао, јер беше веома заузет.

- Хеј, али нека ти буде на памети, да којим случајем не нестане мој камен! Ово је скупоцени камен.

Али му није тачно рекао какав камен има.

- Брате, неће нестати, јер велики је Бог!

- Када да дођем? Кад ће бити готов прстен?

- Дођи за осам дана! Јер имам још посла на неким Светим сасудима, па ћу очистити и оно прстење, јер их се више сакупило.

- А тада ће бити готов?

- Готов, господине, јер велики је Бог!

- Збогом!

- Збогом, јер велики је Бог!

Али цар беше узео камен са прстена, и како Цариград беше на обали мора, бацио је камен у море. Ово је рекао: "Изгубићу га! Али ћемо видети да ли онај што вели да велики је Бог, да видимо да ли ће га Бог избавити из мора?" И баци га у море.

Након осам дана долази код њега цар, такође прерушен.

- Познајеш ли ме, брате?

- Познајем те, господине, јер велики је Бог! Дао си ми прстен на оправку.

- А јеси ли га оправио?

- Јесам!

- А да ли још има камен?

- Господине - рече златар, - ја сам поправио прстен, али нисам нашао камен на њему!

- Охо! Знаш ли ти с ким говориш? Ја сам цар Лав!

Склонио је на страну хаљине и показа му царске ознаке.

- И шта ако си цар?

- Ако ми не даш камен, глава оде!

- Ништа, величанство, јер велики је Бог!

- Је л' тако? Показаћу ја теби колико је велик! Ако ми за три дана не вратиш камен на прстен, погубићу те.

- Величанство, ако ме оставиш три дана, велики је Бог, мислим да ћу ти га вратити!

- Али откуд да вратиш ти онакав камен? Видећу те ја! Ево имаш три дана, и за три дана да поставиш камен на место!

А жена почела плакати:

- Тешко мени, изгубио си камен са царевог прстена!

- Хеј, жено, ћути, јер велики је Бог!

- Човече - казе она, - па цар ће ти за три дана одсећи главу! Али ће и мени одсећи главу, и свима! Чујеш ли да је имао драги камен, камен остриге.

- Жено, ћути, јер велики је Бог!

- Та види га, море, шта говори!

И почела га је прекоравати, али он је имао веру у Бога. Жена, будући огорчена тога дана, отишла је на пијацу да купи неку рибу и мислила је: "Тешко мени, сад ће му одсећи главу! Ово је цар био! И чујеш какав је драги камен имао?"

Деца исто тако говораху:

- Тешко нама, татице!

- Хеј, дечаци, велики је Бог! Гледајте своја посла.

Када је досла жена куци, имала је велике рибе, купила је на пијаци, и кад распори прву рибу, надђе у њеном стомаку каменчић, али га она не познаваше. Леп; веома јако сијаше.

- Види, море, човеше, шта је ово? Када сам секла рибу, нашла сам га овде.

Погледа га он.

- Хеј, жено, ово је камен са царевог прстена! Рекао сам ти да је велики Бог!

- Шта говориш?

- Да га ја сад оперем.

И кад га је вратио у прстен, за чудо се уклопио. - Ехе, нека, очистићу га ја добро и поставити му га! Ћути! Видиш да велики је Бог!

Узе он прстен, добро га очисти, очисти и камен и постави га на место. Цар дође за три дана, овога пута обучен у униформу.

- Познајеш ли ме?

- Познајем те, величанство, јер велики је Бог!

- Је ли готов прстен?

- Готов је, величанство, јер велики је Бог!

- Јеси ли камен поставио?

- Поставио сам га, величанство, јер велики је Бог!

- Видећу те ја колико је велики! Дај прстен овамо!

Дође цар, и кад погледа прстен, загледа га добро, обрне га на све стране и каже:

- Хеј, човече, ако сам ја овај камен извадио одавде и бацио га у море, па га видим овде натраг, заиста и ја онда велим да велики је Бог! Како си га нашао? Ко ти га је донео? Где се могао наћи овакав камен, вредан колико и царство?

- Величанство, велики је Бог! Ето жена је донела рибу са пијаце и нашла га је у стомаку једне рибе.

Тада је цар рекао:

- Од данас си мој саветник, и држацу те уз себе целога живота, јер сам спознао да ти не казујеш "велики је Бог" само устима. Ти, кад казујеш ову реч, казујеш је из дубине срца и имас веру у Бога ваистину делатну, постојану и стамену веру у моћ Божију. Ти имаш тако снажну веру, да у свему успеваш, јер је Бог с тобом, јер ти не само што говориш језиком, него верујеш од срца. Прави си верник!

Од тога дана узео га је за саветника на двору. И тако је тога златара са вером његовом да "велики је Бог" учинио Бог великим на земљи и сигурно и на небу, после његове смрти.

Из књиге "ВЕЛИКИ ЈЕ БОГ, беседе, поуке и разговори", Образ светачки, Београд 2000, стр. 30-33

[ego]

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

ЉУБИТЕ ПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ!

Говорено почетницима у љубави.

Ништа толико не противстаје љубави колико грех,

како љубави к Богу, тако и љубави к ближњем.

Твој пријатељ отима, а ти га не изобличаваш? Бојиш се гњева?

Зар се бојиш гњева, иако га праведно изобличаваш?

Изобличи га дакле, и искажи своје негодовање из љубави према Христу,

из љубави према њему самом; заустави га, ако cpљa у пропаст.

У гостовању, и лепим речима, и ласкањима, није никакво особито дело љубави.

Ј. Златоуст

(Беседе на посл. Ефесц. IX, XVIII)

Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио, а Бог вечито ћутао?

Могу ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не узме под своју заштиту? Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде крио? Могу ли Га ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према патњама њиховим?

Не; ништа од свега тога ја не могу. Моје речи немају крила, да би могле уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи имају огња, да би загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи нису ништа, ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог својим моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће моћи чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек, који је глув према рици океана?

Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може да га види у природи и животу?

Како ће једва чујне речи људске убедити некога, кога громови нису у стању убедити?

Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је оставио огањ иза себе?

Не ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура и громова. Не напушта Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи на престо. Не зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје добре воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја тражим дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас, убожјака, потпору Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с предлогом, с молбом, заиста с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и своје ствари у Бога, једино у Бога. Није то ради Бога но ради нас. И понављам: није то ради Бога но ради нас самих. Јер Бог ће бити подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће бити светао, ма колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела земља кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци сунчани буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду место живих миловали само гробове мртвих.

Боже, вечито светли и вечито велики, буди потпора нама као што си потпора толиким Сунцима у простору! И Сунца би се угасила без Твога погледа и претворила на мах у закисла, мрачна ватришта, - како ми да светлимо без Тебе?

Како ћемо ми, брaћo моћи љубити своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми нисмо учинили ни први корак на том путу. Ми нисмо још научили да љубимо ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо још научили да љубимо ни сами себе. Како ћемо љубити своје непријатеље? Христове речи о љубави према непријатељима, ево, још лете по свету од уста до уста, но још никако не могу да нађу пута од уста до срца.

Ми не љубимо своје непријатеље. Зар то није очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне који нас љубе, и позајмљујемо само онима који нам могу вратити, и чинимо добра само онима који нам се могу двоструко одужити.

Ми љубимо себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје ближње, своје најближње, у буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше љубави. Наше срце лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем срцу.

Ми мислило само, да љубимо себе и пријатеље своје. Ми се и у томе варамо; јер ми себичност називамо љубављу према себи, и љубакање љубављу према својим пријатељима. У самој ствари ми не љубимо ни себе ни своје пријатеље, исто онако као ни своје непријатеље. Јер у ономе што ми љубављу називамо нема најбољих елемената љубави. А најбољи су елементи љубави: познање, поштовање и жртвовање. У нашој љубави према себи нема ни познања, ни поштовања, ни жртвовања. У нашој љубави према пријатељима нашим такође нема тога трога. Наша љубав састоји се само из својих нижих елемената. Наша љубав према себи и својима ништа друго није до појачана и покварена у исто време инстинктивна љубав животињска. А оно што љубав људску чини узвишенијом и светлијом од љубави питоме и дивље живине, то је познање, поштовање и жртвовање.

Познање себе и пријатеља својих први је елеменат узвишене и светле божанске љубави. Човек, који је о себи много мислио и себе много кушао, може доћи до познања себе. Но треба бити врло опрезан у том испитивању себе. Од најмање погрешке у самопознању може доћи лажан закључак, а од лажног закључка и лажна љубав према себи. Треба се навићи рашчлањавати, анализирати. Јер од правилне анализе себе, човек ће доћи и до правилне синтезе. Свака неправилност у процени себе, свети се више него на квадрат. Шта помаже цео дан правилног и опрезног хода по Алпима, ако се предвече учини само један омашан корак над провалијом? Најважнија питања, на која један млад човек мора правилно одговорити, да би себе познао, те да би му цео будући живот био правилан и здрав, јесу:

- Ко сам ја?

- Колики сам ја?

- За шта сам ја?

Сваки човек не може се посветити философији. Но једно зрно философије потребно је сваком животу људском као со јелу.

Схвати ли човек своје биће као један производ случајно заталасане материје, као бесвесну и бесциљну игру елемената, он ће имати најнижи појам о себи и о своме назначењу. А од величине појма о себи зависи и величина идеала једнога човека, величина мисли и осећања и делања његовог. Схвати ли пак човек своје биће као резултат и наставак једне уметничке целисходности и творачке мудрости општевасионске, он ће тад имати о себи највиши појам, подређен једино појму Бога.

Друто питање намеће се сваком човеку:

Колики сам ја? Једно клупче желатинске љигавости и слабости излази на Сунце под именом човек. Сама немоћ, сама слабост, сузе, и сањивост! Туђом помоћи то се клупче одвија, на туђим рукама диже се ка Сунцу. Без своје заслуге оно дели хлеб с осталим светом, без своје жеље оно постаје учасник животне драме и животне плате. Још малено, то клупче упија својом душом као сунђером сав свет около себе на два очна прозорчића. Но душа је његова тако малена, да му све појаве изгледају бескрајно велике. Детету се родитељ његов и сви одрасли људи чине као титани, као богови. Кад се дигне до просечне висине свих људи човек онда мења свој појам о величини. Он не тежи више за величином ма кога одраслог човека но за величином само извесног броја великих људи, који му се чине у историји као Сунца међу звездама. И сравњујући себе са великим људима и са својим идеалом величине, он себе пита једнога дана неизоставно: Колики сам ја? И ту је одмах опасност, да се не превари, да не учини омашан корак над провалијом. Оцени ли правилно своју величину, онда је пронашао и себе и пут, којим треба да иде. А не оцени ли?

Већина људи не оцени правилно своју величину, те живи у оптичкој обмани. Већина види себе у много већим размерама него што је. Живећи у једној обмани такви људи чине све, да и друге обману. Не испадне ли им то за руком, - а то никад не испада за руком - они се осећају несрећним витезовима, који су се јавили не у свом времену и не у свом друштву. Као да је потребно да сви људи буду велики и генијални! Као да Богу за његову историјску драму нису потребни исто тако и мали људи! Као да би свет могао постојати без говедара и ковача и чистача улице!

Бог је и поделио људима неједнаку меру даровитости, да би због те неједнакости било сталног кретања у људском животу. Нико није крив што није дошао у свет са већим даром. Но крив ће бити и љуто кажњен онај ко не види свој дар у његовој правој мери, и ко се не потруди да с тим што му је дато оправда свој опстанак и изврши своју мисију.

И треће питање: За шта сам ја? То је питање о познању своје мисије у овоме свету. Сваки човек долази у овај свет с нарочитом мисијом. Како многи не верују у ово! Сви смо ми Божији посланици и посленици. Сви! Ковачки посао је једна нарочита, богодуховена мисија, као и дрводељски, и књижевнички и државнички. Без ковачког посла не би било културе, ни египатске, ни европске, нити икакве. Народна машта доделила је једном од олимпијских богова ковачки посао. Није, дакле, небу угодно само краљевање и саветниковање, но и ковање гвожђа, и стругање дасака, и плетење асура. На страшном суду неће Бог рећи: Седи ти што си носио круну мени с десне, а ти што си држао чекић мени с леве стране, но даваће првенство и награду према боље схваћеној и извршеној мисији на земљи.

На жалост много је међу нама оних који целог свог века не сазнаду своју мисију. Много је малоумних, који опет осећају призив за све мисије. Много је гордих, који не радећи ниједан посао критикују све послове. Многе трпи Бог једино из милосрђа, спремајући и шаљући друге посланике и посленике за исту мисију, која је онима била намењена и на њима пропала. Много је напућених и у себе заљубљених, који једва чекају да им се постави питање: За шта си ти? - да би могли гласно рећи: За све! Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж.

А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж.

Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави.

Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању.

Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? - рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој.

Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе.

Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност.

Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима!

У већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну.

Саслушајте ово писмо, које ће вам послужити као најбољи доказ овога што ја говорим, и као највернија илустрација лажне пријатељске љубави. Писмо ово, које сам добио пре два дана, гласи:

- "Желео сам доћи к Вама, да Вам се лично исповедим и тражим Ваш благослов за решење пред којим стојим. За благослов! Опростите ми цинизам, који је испунио моју душу од дна до врха. Ја стојим пред самоубиством. Зато не треба благослов ни разрешење, јел'те? Уосталом мени је цео свет дао разрешење на то - одвратношћу, коју је улио у мене према свима и свему. Мени су сви људи одвратни, одвратни до смрти, и ја ево сад дишем слободније, од како сам се тврдо решио да умрем и бар код смрти нађем заштите и мира од најодвратнијих ми створења на земљи - од људи. Чудићете се, знам, јер ово што пишем стоји у потпуној контрадикцији према ономе што сам Вам лично говорио. Ја сам Вам говорио, да имам пријатеља, које ценим и волим. Говорио сам Вам зло о другим људима, но о пријатељима ништа сем похвале. Све је била лаж, сад Вам смем истину рећи. И онда кад сам Вам похвале за похвалама о својим пријатељима низао, ја сам их презирао, као што их и сад презирем, и као што цео свет презирем.

- На рачуну је било засновано цело наше пријатељство. Тај рачун је био чисто материјални, новчани, без ичега моралнога и духовнога. Ми смо имали као неки клуб. Није могао проћи дан, а да се не састанемо. Ево већ 12 година! Но никад, ниједног дана - то је оно што хоћу да Вам исповедим - ни о чему се другом није говорило међу нама до о новцу, интригама, и узајамним гадним услугама у јавности и иза јавности. Ми нисмо презали од средстава, нико од нас није хтео знати за морал и милосрђе. Таквим радом ми смо стекли богатство, дошли до положаја и задобили један реноме, који смо сваки дан вешто подржавали пискарањем по новинама и узајамним хвалисањем по журовима. Неки су од нас чиновници државни: они су брзо добијали класу за класом; неки су трговци: они су добијали лиферацију за лиферацијом. Неку су народни посланици: они су добијали шта су хтели. Ухватили смо били везе свуда: са министарствима, са новинарима, са војском, са банкама, са франмасонима. Увече смо се, с планом разилазили по разним кафанама, да би чули шта се о нама говори, и да би један о другом проговорили што год похвално. Слали смо и своје жене по кућама и забавама с нарочитим задатком, да шпијунирају цео свет и да нас хвале, причајући о нашој запостављености и нашем патриотизму. Кад је избио рат ми смо највише лармали, но нико од нас није отишао тамо где се могло погинути. После рата нашли смо се опет, сви здравији и богатији него што смо пре били. И цео свет нас још увек сматра за патриотичне и честите људе. Ми смо дотле отишли на овоме лажном путу, да је повратак за нас сасвим немогућ. Моји пријатељи утолико су ми постајали одвратнији уколико су бивали готовији да ме помогну у мојим прљавим амбицијама и тежњама. Сваки је од нас надметао се са осталима у вештини интригирања и лажи. За нас је постало немогуће говорити о ма каквој идеалнијој ствари, о ма чему душевном, хуманом, општечовечанском. Само рачун, и рачун! Никад о Богу, нити о души, нити о помоћи ближњим! Никад у цркву! Уосталом нико од нас не верује у Бога. Некад сам веровао и у Бога и у душу. Сад не. Сад кад стојим пред самоубиством ја не верујем у Њега. Ах, сви су људи гадни, но од мојих пријатеља нема ништа гадније! И црви, који по ђубрету гмижу, нису ми тако несносни као моји пријатељи. Они су сасвим дотукли моју душу у замену за то, што сам ја њима помагао да и они своју дотуку. Хтео бих да одем још на један састанак. Зову ме непрестано. Пало им у очи моје одсуство. "Болестан сам" - слагао сам их. Хтео бих да одем да им кажем истину у очи пре него што умрем. Не знам, да ли да то учиним. Колебам се. Пљунуо бих их, згазио бих их! Учинили су ме ситим и богатим, но увели су ме у један пакао лажи, саме лажи, да не могу да дишем. Имам трбух велики, но немам душе. И моја жена и деца - сви су затровани као и ја. Све је изгубљено. Ја сам свој живот прокоцкао. Ако заиста нађем нешто после смрти, што Ви зовете Богом, и ако ми се буде судило, рећи ћу истину: најео сам се, напио сам се, накрао сам се, и налагао сам се. То је сав мој живот. Осећам неодољиву потребу, да и пре смрти некоме кажем истину. Мислио сам да то кажем њима, подлацима. Али колебам се. Тешко да би имао куражи. Изабрао сам Вас. Па и Вама, ето, само овако, написмено. Ако можете одвраћајте друге од оваквог живота. А мене презрите и заборавите."

Ништа вам речитије од овога писма не може казати шта значи љубав без поштовања. Боље је да човек живи без пријатеља него с пријатељима, које не може поштовати. Живљење с пријатељима, које човек не поштује, то је клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршује друкчије до вратоломством и пропашћу.

Трећи елемент узвишене и светле љубави јесте жртвовање. Љубав је олтар на коме се увек мора вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем његовим гори жртва, те да се оно види у светлости. Права љубав, божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији, моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету, жртвује јој памет; и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли новац жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац.

И љубав према пријатељима стаје скупо. Ја говорим о правој, божанској љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро, - само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не зато, да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато, да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности. Пријатељство је потребније души него телу. У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. У трпљењу видети пријатеља значи олакшање. На самртној постељи присуство пријатеља улепшава лице смрти. Пријатељство је увек животворни дах анђела, који нас прати у животу, који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо.

Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има онаква пријатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога, да бих могао имати за пријатеља онога, чију висину душевну љубим. И морам се отказати себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости љубећи племенитог пријатеља.

Пријатељство је једно школовање. Какво пријатељство онакво и школовање. Некога пријатељство диже к небу, некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се они, који нити се познају нити поштују нити један за другог жртвују. Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити. Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења. Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе!

Пријатељима се зову често привремено и они, који се из дубине душе презиру. Осмејкују се један на другог често они, који осмејцима сузбијају излив мржње један против другог. Ах, ти осмејци пријатељски! Они често значе завесу над паклом. Пријатеље се често људи из кукавичлука; често из бојазни један од друтог; често из сујете; често из досаде. То је привремено и рачунско пријатељство, - највећи коров, који на земљи расте и највећи стид људски!

Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад, гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Је ли чудо што дете, које није научило азбуку, не уме да чита књигу? Како ће љубити човек свога даљњега кад није научио да љуби ни свога најближега? Како ће љубити Србин Немца, кад још Србин Србина није научио да љуби? Како ће незнабошци - Јапанци љубити хришћане - Русе, кад хришћани - Руси не љубе један другог? Све донде неће моћи бити љубави, према непријатељима, док је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и жртвовању.

Докле год љубав према пријатељима буде само слушкиња нижих циљева, дотле ће зло господарити светом.

Хришћанска љубав иде у круговима.

Прво долази љубав према себи, па љубав према пријатељима, па љубав према непријатељима, па љубав према Богу. Христос је узео љубав према себи као мерило љубави према људима и према Богу. "Као што љубиш себе самог" - вели Христос. Кад би људи имали хришћанске љубави према себи, они би убрзо имали и хришћанске љубави према својим пријатељима, и према својим непријатељима. Но та основна љубав људи, - љубав према себи - још је у већини анимална, себична, прождрљива, нечиста, те је и свака друга љубав, којој је та љубав основ, иста таква.

Но доћи ће једно боље време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави.

Доћи ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не само савезник у задобијању богатства и уживања овог света.

Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе.

Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће.

Љубав којом се сад људи љубе води самоубиству. Но кад дође оно време, доћи ће с њим и љубав, која води животу.

Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима.

Али ће се испунити и једна и друга заповест, јер ниједна ни друга није људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу, браћо, покренути мојим слабим речима, да испуните Божију заповест о љубави. Но покренуће вас на то Бог, који Сунца покреће. Не могу вам ни снаге дати за праву љубав према пријатељима, ни снаге познања, ни снаге поштовања, нити снаге жртвовања. Ту снагу ће вам дати Онај, који има свемоћ у рукама, и који покреће облаке мислима. Ствар Божија би пропала, кад би зависила од мојих речи и од ваше ћуди. Но ствар Божија ће независно од нас свију успевати и победити. Онај, чијим годинама нема броја и чијем бићу нема краја, не може оставити овај свој дом светски на произвољ нас, слабих створења својих, чији почетак и крај готово се састају у једној тачки, и чије је цело биће једна тачка. Не човек, но Бог је јемац, поуздан и веран јемац, да ће царство љубави доћи на земљу. Бог нам је јемац, да се Сунце неће пре угасити него што види синове земаљске сасвим сличне Оцу њиховом небесном. Гле, кроз кратко време за нас ће се Сунце угасити. Покривени црним плаштом смрти ми ћемо бити скривени од Сунца. Но зашто и нас не би Сунце, за нашег живота, видело као синове врло сличне Оцу нашем небесном? Задајмо реч, да ћемо учинити такво задовољство Сунцу и - о, куд и камо веће задовољство себи и пријатељима својим! Нека нам Отац наш небесни буде потпора у томе, од сад и до века. Само поред Њега пријатељство добија божански нимбус и божански жар. Само је у Њему љубав, само кроз Њега познање и поштовање, и само помоћу њега жртвовање. Слава нека је Њему на висинама, и Његова светлост с нама у низинама!

[Драган Јашић]

БОЖЈИ СЛУГА

Три гроба један до другога. Ни по једном није трава никла. Кукавна

Милица се вуче од једнога к другом, па љуби ону црну земљу и нариче

да се човеку срце скамени.

- Синови! ... Чеда материна! ... Зар несрећна мајка и то дочека! ...

Не смедосмо од тешкога јада погледати у Милицу а од страха у Љубисава,

јер он беше онемео. Никад нећу заборавити његове страшне слике...

Сунце на заходу обасјало га својим последњим зрацима, а он као камени

споменик, гологлав, разрогачио очи, па гледа у непобусане гробове на

којима се још ни земља није осушила... Ветрић му разгони седе власи,

баца их у очи и на лице а он се не миче...

Ћутимо, гледамо и слушамо.

- Боже! ... Зликовче! ... Гори си од Турчина и Татарина! ... - цикала је очајно Милица...

- Ћути... ето попе!...

- Нека га!... Крвниче, боже!... Крвник си... крвник... бездушник!...

Хоћу да вичем! Хоћу да га грдим!... Не може ми ништа, ја га се не

бојим!...

Узаном стазицом упутио се стари поп Јова. Позвали су га да прекади

гробове. Ишао је лагано, јер су клецале старе ноге под

деведесетогодишњим теретом... Али је ишао старац ослањајући се на

штап, свога старог другара... Од старости подетињио, па му се лице

смешка и на јарко сунце и на зелену траву.

- Помаже Бог! - поздрави нас.

- Бог ти помогао!... Благослови оче!

И стадосмо му прилазити руци.

- Ја се мало задржао. Дођоше ми неки за молитву... Него да свршимо часом...

Пободе штап у земљу, па на њега метну своју читу. Из зобнице што је

на рамену носио извади требник који беше увијен у епитрахиљ, прекрсти

га, прекрсти се и сам, па га забаци на врат.

- Кадионицу! - викну.

Дадоше му кадионицу и тамњан. Он спусти на жар два три зрна тамњана и поче читати помен...

Милица је за све време лежала на средњем гробу обгрливши крајеве рукама.

Сврши се помен. Сви се прекрстисмо и рекосмо:

- Бог да им душу прости!

Попа приђе Милици.

- Милице! - викну је.

Она ћути.

- Милице!... Устани!

- Ј'ој, зликовче боже! Ј'ој, душманине!...

- Није Бог ни зликовац ни душманин! - рече он неким чудним гласом, гласом који није трпео поговора, а опет некако благо...

- Јесте, попо!... Ти не знаш шта су јади. Тебе никад није овако заболело, јер ниси ни имао свога болећег...

Ми се запрепастили. Попа је врло млад обудовио и никад није имао деце.

- То је истина, Милице, али и ја сам мученик!... Ја сам несрећник гори од тебе!...

Милица диже главу и погледа га право у очи. Сви видесмо да је заустила

да му нешто крупно рекне. Али кад му погледа у очи, она занеме.

Он је узе за руку и седе поред ње...

- Никад не реци ни да си најсрећнија ни најнесрећнија!... Од зла горе, а од добра боље има!...

- Али попо!... Три гроба за недељу дана! Три срца, попо, дадох ја црној земљи!...

- Имала си, па си дала!... Бог је дао плода снази твојој, па имаш сад и

да Му вратиш и да себи оставиш!... Дала си синове, али имаш унуке. Па

имаш још једно несаломљено крило - ено Драгутина. Стоји као кап росе,

румен као ружа и здрав као јелен из горе!... Зар је то мали дар од

Бога!? Зар ти је мало што имаш?...

Њен јогунасти поглед поче попуштати... Хтела је говорити, али не проговара...

- Видиш, - продужавао је попа - ја те знам дететом. Ова је рука, у

Божје име, саставила твоју руку с Љубисављевом. Ја сам ти сву децу

крстио и венчао, био на весељу па сад ево и у жалости твојој!... И

ево, као што ти онда рекох у веселој дружини да се Богу молиш - и данас

ти велим!...

- Али, попо!...

- Не нужди се! Ти ниси несрећна жена! Ти си одужила свој дуг Богу и

људима... Имало се и узети и оставити. Савиј руке око остатка, па

чекај позив Божји!... То што је тебе снашло - зло је, али има горе! Ја

рекох и опет велим: ја сам гори несрећник. Ја сам улудо проживео

деведесет година. Једне стварчице на овоме свету нема за коју бих могао

рећи: моја је! Ја не знам шта је радост и бол родитељски! Ја туђе

добро крадем и својим. Ја сам желео деведесет година само један

тренутак кад бих могао помиловати плаву и детињу косицу и рећи: хвала

Богу, ово је моје!... Али ми Господ не даде!... Сад чекам смрт, сам као

пањ, уверен да неће ничија суза за мном канути... Зар ја нисам гори

несрећник од тебе?...

Страшно је било погледати оно трошно тело како се тресе... Што нас беше

проплакасмо. Љубисав му приђе, узе га за руку и пољуби је!

- Хвала, попо! - рече и заплака се.

- Жив био, Љубисаве, па кажи: хвала Богу, кад ово имам!... Не јаучи од

свакога бола!... Има и љућих рана!... Ето, ја и опет велим: Хвала је

Богу!...

- Хвала је Богу! - рече и Милица. - Боже, опрости ми!... Удржи ми Господе, оно што си оставио!... Ј'ој, грешна ти сам!...

- Моли се Богу!...

Па се диже старина... Сунце зашло, али његово руменило на обзорју

сијаше као зора. Он је ишао лагано пред нама као светитељ какав... Сви

смо ћутали; само чух Милицу како полако рече Љубисаву: - Ово је Божји

човек!

(Јанко Веселиновић)

[Зорица екс Милева]

‎"Дошао неки старац у апотеку и упита апотекара:

- "Имате ли лек против греха?"

- "Имамо" одговори апотекар и поче да набраја:

...

......"Стави корен послушања,

сабери цветове душевне чистоте,

иситни лишће трпљења,

сакупи плодове нелицемерности,

не напијај се вином прељубе,

све то исуши постом уздржања,

стави у лонац добрих дела,

посоли сољу братољубља,

додај доброту и милостињу,

и онда у све сипај прашак смирења

и коленопреклоњења.

Стави на дан три кашике страха Божијег,

облачи се у одећу праведности

и не улази у пустоловине,

јер ћеш се прехладити

и поново разболети од греха."

Preuzeto sa fb.

[Јефимија Крунић]

Nekada davno živeo jedan kralj koji je imao ogroman dvorac. Ali taj dvorac bio je dosta čudan. Čitav dvorac, bio je iznutra prekriven ogledalima – zidovi, podovi, plafoni, apsolutno sve. Milioni ogledala.

Jednoga dana kada nikoga nije bilo u dvorcu odnekud dotrča pas i uđe u dvorac. Iznenađen nepoznatim mestom, počeo je da se osvrće oko sebe. I na njegov užas shvati da je sa svih strana okružen mnoštvom pasa. Bili su svuda i bilo ih je bezbroj. Sa namerom da se zaštiti od njih, pas im pokaza zube, no u istom trenutku i ostali psi pokazaše zube. On poče da reži da bi ih zaplašio. Kao odgovor na to svi psi oko njega počeše da reže.

Videvši to, pas je već bio sasvim siguran da mu je život u opasnosti i poče da laje. Ali, čim je zalajao i ostali psi počeše da laju na njega. I što je on jače lajao to su i oni jače lajali.

Sutradan ujutru dvorani su našli nesretnog psa kako leži mrtav. A bio je tamo sam samcijat. Osim njega u dvorcu nije bilo nikoga. Tamo su bili samo milioni ogledala. Niko se nije borio sa njim, zato što nikoga nije ni bilo.

Ali on je vidio sebe u ogledalima i to ga je preplašilo do smrti. I kada je počeo da se bori, odrazi u ogledalima su takođe počeli da se bore. Uginuo je u borbi sa milionima sopstvenih odraza koji su ga opkoljavali sa svih strana.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

Ako ne postoje prepreke unutar nas, ne mogu da postoje ni prepreke izvan nas.

Jer svet je samo odraz onoga što je u nama. Svet je jedno ogromno ogledalo.

▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬

[Zayron]

Ово је видео прича - Управление судьбой

А ты так можешь? ЭТО НУЖНО ВИДЕТЬ!!!

Это лучший прикол что я когда-либо видел

72SN0PeDM0M

[Иван Поповић]

На крају када чујеш те чудне звуке и не чујеш више откуцаје срца,све за штa си се борио постаје безвриједно.Све оно за штa си мислио да ће ти помоћи није ни кап воде у чаши.Тада схватиш да си гледао гдје не треба и најважније ниси урадио.Чиниће ти се као да је све било јуче.Рећи ћеш како је живот прошао за један дан и како би урадио нешто друго да можеш,али тада је већ прекасно.Путовао јеси,али не на права мјеста.Молио јеси,али не право.Радио јеси ,али си се само уморио.Ето то је остало од тебе.Остало је ништа.Када ти живот стане у један час,а сва твоја достигнућа на један папир,схватићеш да си био безвриједан.Ниси схватио колико вриједиш и колико можеш.Прекасно...Чујеш и последњи звук,срце је већ одавно стало,а ти немаш даљег живота.На крају је за тебе крај.Смрт је за тебе смрт. 

[w.a.mozart]

ovo je odlično... pa još prva poruka... podsetilo me na natpis iz jednog manastira-ako umreš pre nego što umreš-nećeš umreti kada umreš.... welcome

[Иван Поповић]

Хвала на лијепој добродошлици...

[Иван Поповић]

Ми смо ти који смо изабрали овај пут.Нико нас није тјерао, а све смо имали.Имали смо ону памет коју нисмо смјели.Наша памет нас је одвела у пропаст, почели смо да служимо гријеху.Када хоћемо и када нећемо, морамо.Морамо због нас, а морамо и због њих.Сада нас тјерају, а када смо имали избор онда смо били паметни.Ето сада избора и изборника, ето сада гријеха и пропасти, ето сада пакла, а Раја ни у мислима.Изгубили све, а покајање далеко од нас стоји.Само је Он ту, који нас воли.