Јасеновац без истине и покајања

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346437209/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86-%E2%80%93-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B0%D1%98-%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-r304

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346435955/%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA-r214

Повреда истине
Јасеновац – покушај ревизије историје

Број 1091, Рубрика Поводи Изјава римокатоличког свештеника и хрватског историчара Стјепана Разума да у концентрационом логору Јасеновац није било геноцида изазвала је недавно бурне реакције. Наиме, шеф надбискупског архива, који је део Хрватског државног архива, Стјепан Разум је 9. августа у интервјуу задарском „Хрватском листу“ рекао да су страдања Срба, Јевреја, Рома и припадника других нација и националности преувеличана и да представљају „српски мит“.



Председник Израелске културне заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио нови у низу покушаја порицања холокауста. „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства“, рекао је он за „Политику“. Амбасада Србије у Загребу затражила је званичан став и коментар хрватских власти поводом овог случаја.

Шеф за односе са јавношћу Загребачке надбискупије Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за исти београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду. При том је истакао да је надлежност његове надбискупије у овом случају ограничена.

У бечком Центру Симона Визентала истиче се да је широм света у порасту број „покушаја ревизије холокауста“, који се заснивају на покушају да се „парцијалним фактима“ докаже да су патње и број жртава нацистичког „Коначног решења јеврејског питања“ преувеличани. Тако се намеће закључак да је холокауст политички мотивисани мит победника, савезника у Другом светском рату. Посебно оштро саопштење издао је Маргелов институт из Загреба.

Саопштењем се огласио и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић; у њему се каже да се „у Јасеновцу заиста догодио холокауст над Јеврејима, геноцид над Србима и Ромима, те стравични злочини према Хрватима неистомишљеницима режима, припадницима антифашистичког и комунистичког покрета, симпатизерима Народноослободилачког покрета и многим слободољубивим грађанима који су се одупирали усташко-фашистичком режиму“.

Директор јерусалимског Центра Симона Визентала Ефраим Зуроф рекао је да хрватски историчар и римокатолички свештеник Стјепан Разум својим нечувеним изјавама жели да преправи историју Другог светског рата и негира злочине које су починиле усташе.

У саопштењу које је историчар холокауста Ефраим Зуроф, директор центра, потом издао, напомиње се да покушаји поновног писања историје Другог светског рата у Хрватској путем порицања и заташкавања ужасних усташких злочина не могу бити толерисани, а недопустиви су када долазе од истакнутих црквених великодостојника.

„Позивамо руководство Римокатоличке цркве у Хрватској да одмах разреши дужности Стјепана Разума са његовог важног положаја у Црквеном архиву и недвосмислено осуди његове нечувене и срамне коментаре, који не само да су неопростива увреда жртвама Јасеновца, њиховим потомцима и свим поштеним Хрватима, него и настоје да пруже сасвим лажну слику ужасних злочина које су усташе починиле над Србима, хрватским антифашистима, Јеврејима и Ромима током своје крваве владавине у Независној Држави Хрватској. Усташки злочини никада не могу бити избрисани и апологете сличне Павелићу и његовим следбеницима су срамота за демократску Хрватску која тежи да уђе у Европску унију“ – истиче се у саопштењу Центра.
О. С.
--------------------------

ПОРИЦАЊЕ ГЕНОЦИДА И ХОЛОКАУСТА У ЈАСЕНОВЦУ

Најновији случај порицања геноцида и холокауста у Јасеновцу који је недавно узбуркао јавност на подручју бивше Југославије део је ширег покушаја ревизије истине о Другом светском рату, који је за своју носећу институцију имао амерички Институт за ревизију историје. Свој врхунац овај покрет је имао за време суђења британском историчару Дејвид Ирвингу 2000. године, након чије осуде је порицање холокауста почело осетно да јењава. Специфичност бивше Југославије представља то што, са једне стране, јавност није упозната са овим чињеницама те са друге што су веома значајну улогу у ревизионистичком процесу имали хрватска римокатоличка црква и држава.Да није тако, не би било могуће да се пре неколико година у „Гласу Концила“ месецима објављује фељтон са тезом да је покољ у глинској цркви – измишљен или да Стјепан Разум изјављује да је и Јасеновац – мит.



Оно што забрињава, а што се покушава бацити у сенку буком око оваквих изјава каква је Разумова, јесте чињеница да је страдање на подручју бивше Југославије у Другом светском рату веома лоше истражено, те да на истом простору осим београдског Музеја жртава геноцида не постоји ни једна научна институција која се бави овим проблемом. И сам Музеј жртава геноцида је од власти Србије занемарена институција, што је срамота имајући на уму квалитет и изванредну међународну репутацију његовог рада.

Док су остали европски народи неколико година после Другог светског рата донели процене броја жртава а потом основали институције које су неколико деценија истраживале чињенице да би отприлике крајем осамдесетих дошле до коначних процена (број жртава Аушвица је са послератних процена од четири милиона данас сведен на 1,1–1,5 милион, нпр., али било је случајева где су резултати дали веће бројеве од послератних процена), у социјалистичкој Југославији је истраживање жртава било онемогућавано или спутавано, да би Музеј жртава геноцида био формиран тек 1992. године. Парадигматично, глас овог Музеја се не чује у препиркама о бројевима, највише зато што се тамо сматра да је доћи до идентитета једне, до сада непознате жртве, важније од коришћења оскудних ресурса у бесплодне полемике.

Стога, колико год је неморално порицати, манипулисати, умањивати (или увећавати) жртве Другог светског рата, неморално је и прећуткивати да нам умногоме недостају основне истине о њима, и да те истине неће бити све док повиком на ревизионисте између осталог скривамо и сопствени нерад. Када би уместо сваког интервјуа и изјаве по медијима о броју јасеновачких жртава од рата до данас имали по једно име јасеновачке жртве, вероватно би све те полемике биле немогуће јер бисмо знали прецизну и непорециву истину.


+Јован, Епископ липљански, Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора

[Guest]

Повреда истине

Јасеновац – покушај ревизије историје

Број 1091, Рубрика Поводи

Изјава римокатоличког свештеника и хрватског историчара Стјепана Разума да у концентрационом логору Јасеновац није било геноцида изазвала је недавно бурне реакције. Наиме, шеф надбискупског архива, који је део Хрватског државног архива, Стјепан Разум је 9. августа у интервјуу задарском „Хрватском листу“ рекао да су страдања Срба, Јевреја, Рома и припадника других нација и националности преувеличана и да представљају „српски мит“.

Председник Израелске културне заједнице аустријских Јевреја Оскар Дојч оштро је осудио нови у низу покушаја порицања холокауста. „Хрватска није једина европска држава у којој је евидентан наставак монструозне праксе да се у складу са популистичким потребама доводи у питање постојање најјезивијег геноцида у историји човечанства“, рекао је он за „Политику“. Амбасада Србије у Загребу затражила је званичан став и коментар хрватских власти поводом овог случаја.

Шеф за односе са јавношћу Загребачке надбискупије Звонко Франц нагласио је у телефонском разговору за исти београдски лист да је сваки злочин, посебно геноцид, за осуду. При том је истакао да је надлежност његове надбискупије у овом случају ограничена.

У бечком Центру Симона Визентала истиче се да је широм света у порасту број „покушаја ревизије холокауста“, који се заснивају на покушају да се „парцијалним фактима“ докаже да су патње и број жртава нацистичког „Коначног решења јеврејског питања“ преувеличани. Тако се намеће закључак да је холокауст политички мотивисани мит победника, савезника у Другом светском рату. Посебно оштро саопштење издао је Маргелов институт из Загреба.

Саопштењем се огласио и председник Републике Хрватске Иво Јосиповић; у њему се каже да се „у Јасеновцу заиста догодио холокауст над Јеврејима, геноцид над Србима и Ромима, те стравични злочини према Хрватима неистомишљеницима режима, припадницима антифашистичког и комунистичког покрета, симпатизерима Народноослободилачког покрета и многим слободољубивим грађанима који су се одупирали усташко-фашистичком режиму“.

Директор јерусалимског Центра Симона Визентала Ефраим Зуроф рекао је да хрватски историчар и римокатолички свештеник Стјепан Разум својим нечувеним изјавама жели да преправи историју Другог светског рата и негира злочине које су починиле усташе.

У саопштењу које је историчар холокауста Ефраим Зуроф, директор центра, потом издао, напомиње се да покушаји поновног писања историје Другог светског рата у Хрватској путем порицања и заташкавања ужасних усташких злочина не могу бити толерисани, а недопустиви су када долазе од истакнутих црквених великодостојника.

„Позивамо руководство Римокатоличке цркве у Хрватској да одмах разреши дужности Стјепана Разума са његовог важног положаја у Црквеном архиву и недвосмислено осуди његове нечувене и срамне коментаре, који не само да су неопростива увреда жртвама Јасеновца, њиховим потомцима и свим поштеним Хрватима, него и настоје да пруже сасвим лажну слику ужасних злочина које су усташе починиле над Србима, хрватским антифашистима, Јеврејима и Ромима током своје крваве владавине у Независној Држави Хрватској. Усташки злочини никада не могу бити избрисани и апологете сличне Павелићу и његовим следбеницима су срамота за демократску Хрватску која тежи да уђе у Европску унију“ – истиче се у саопштењу Центра.

О. С.

--------------------------

ПОРИЦАЊЕ ГЕНОЦИДА И ХОЛОКАУСТА У ЈАСЕНОВЦУ

Најновији случај порицања геноцида и холокауста у Јасеновцу који је недавно узбуркао јавност на подручју бивше Југославије део је ширег покушаја ревизије истине о Другом светском рату, који је за своју носећу институцију имао амерички Институт за ревизију историје. Свој врхунац овај покрет је имао за време суђења британском историчару Дејвид Ирвингу 2000. године, након чије осуде је порицање холокауста почело осетно да јењава. Специфичност бивше Југославије представља то што, са једне стране, јавност није упозната са овим чињеницама те са друге што су веома значајну улогу у ревизионистичком процесу имали хрватска римокатоличка црква и држава.Да није тако, не би било могуће да се пре неколико година у „Гласу Концила“ месецима објављује фељтон са тезом да је покољ у глинској цркви – измишљен или да Стјепан Разум изјављује да је и Јасеновац – мит.

Оно што забрињава, а што се покушава бацити у сенку буком око оваквих изјава каква је Разумова, јесте чињеница да је страдање на подручју бивше Југославије у Другом светском рату веома лоше истражено, те да на истом простору осим београдског Музеја жртава геноцида не постоји ни једна научна институција која се бави овим проблемом. И сам Музеј жртава геноцида је од власти Србије занемарена институција, што је срамота имајући на уму квалитет и изванредну међународну репутацију његовог рада.

Док су остали европски народи неколико година после Другог светског рата донели процене броја жртава а потом основали институције које су неколико деценија истраживале чињенице да би отприлике крајем осамдесетих дошле до коначних процена (број жртава Аушвица је са послератних процена од четири милиона данас сведен на 1,1–1,5 милион, нпр., али било је случајева где су резултати дали веће бројеве од послератних процена), у социјалистичкој Југославији је истраживање жртава било онемогућавано или спутавано, да би Музеј жртава геноцида био формиран тек 1992. године. Парадигматично, глас овог Музеја се не чује у препиркама о бројевима, највише зато што се тамо сматра да је доћи до идентитета једне, до сада непознате жртве, важније од коришћења оскудних ресурса у бесплодне полемике.

Стога, колико год је неморално порицати, манипулисати, умањивати (или увећавати) жртве Другог светског рата, неморално је и прећуткивати да нам умногоме недостају основне истине о њима, и да те истине неће бити све док повиком на ревизионисте између осталог скривамо и сопствени нерад. Када би уместо сваког интервјуа и изјаве по медијима о броју јасеновачких жртава од рата до данас имали по једно име јасеновачке жртве, вероватно би све те полемике биле немогуће јер бисмо знали прецизну и непорециву истину.

+Јован, Епископ липљански, Координатор Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/1346437209/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86-%E2%80%93-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B0%D1%98-%D1%80%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-r304

[Srdjan]

(са теме https://www.pouke.org/forum/topic/23123-hrvati-nam-otimaju-miroslavljevo-jevan%C4%91elje/ )

 

Милан Бањац:

 

  Цитат

 

Јел може неко да појасни каква је замисао иза свега овога, шта желе да докажу - да су сви Срби у ствари Хрвати или шта већ?

 

Ово не смемо никада да заборавимо:

 

Да се ја питам, сваки дан би на државној телевизији ишла емисија са читањем имена пострадалих у усташким злочинима, док би се на екрану приказивале фотографије из логора смрти. Они пуштају сваки дан емисије о "домовинском рату", и сви тамошњи нараштаји редовно слушају њихову "истину" о рату.

 

Где се тачно налази поменуто гробље на Ратном острву?

 

Од 4:30, снимак испод.

 

 

 

[ego]

Отац Јован Ћулибрк и професор Србољуб Живановић о Јасеновцу

Јасеновац и Доња Градина

ГЛАС: Неколико година, као координатор Одбора Српске православне цркве за Јасеновац, у Јерусалиму проучавате холокауст у Спомен-установи Јад Вашем?

ЋУЛИБРК: О Јад Вашему говоримо углавном као о меморијалу страдања једног народа. Међутим, Јад Вашем је више споменик васкрсења обнове једног народа, који је и послије такве катастрофе смогао снаге да се обнови. Свако засађено дрво у Јад Вашему и у Јерусалимској шуми, која га окружује, споменик је те побједе. Нешто потпуно различито видите када посјетите наше меморијале Другог свјетског рата настале у социјалистичком периоду: сивило, тама, скученост могу да породе у посјетиоцима само песимизам, јад и горчину, нипошто будућност и наду. Зашто би млад човјек долазио тамо, да се бремени жалом и безизлазношћу? На Велики петак обиљежавамо страдање Христово, али се загледати само у страдање без Васкрсења, као што то на Западу често бива, је погубно. Зато је Достојевски, говорећи о Холбајновој слици измученог и од бола изобличеног мртвог Христа рекао: "Гледајући ово човјек може изгубити вјеру!" - а насупрот Холбајну је Христос са фреске из Нереза, који је уснуо на Крсту и на чијем лицу се већ осјећа предукус васкрсења које ће услиједити. Тако је исто и са Јасеновцем и Доњом Градином, тим нашим свенародним Великим петком: онај ко жели да гради тамо, мора да зида из оног што баштини наш народ и - зашто да не - да узме баш Нерезе за своју мјеру. Тада ће тишину Доње Градине да схвати као тишину Великог петка која наговјештава обнову и Васкрсење.


http://www.glassrpske.com/plus/teme/Protosindjel-Jovan-Culibrk-Nema-veceg-blaga-ni-srece-od-svoga-bliznjega/lat/56731.html

[Јадранка-Дервента]

Хвала!!!

Диван прилог, мада се о Јасеновцу зна доста тога, увијек се може научити још више.

[ego]

Србољуб Живановић: Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора

 

 

Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома (1941–1945)

(Предавање одржано на српском језику у Торонту и Ватерлоу почетком маја 2012, у организацији часописа ”Људи говоре” из Торонта и Косовског завета из Милтона)

Господине председавајући, часни оци, даме и господо, сестре и браћо, драги пријатељи!

Велики број особа, преживеле жртве, сведоци, научници, политичари, свештеници и многи људи добре воље, говорили су и писали о геноциду који су починили римокатоличка црква и Хрвати, против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата, тако да је о томе веома тешко рећи нешто сасвим ново.

Према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу у јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома, Хрвати су убили више од 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. У тај број урачунато је и више од 110.000 мале деце. Има ли од ових чињеница бољег описа зверстава која су починили Хрвати и њихови римокатолички свештеници и часне сестре? Може ли се пружити боље објашњење ових злочина против хуманости. Целокупно српско, јеврејско и ромско становништво у Независној држави Хрватској претрпело је геноцид и истребљење. Римокатолички свештеници, часне сестре, а нарочито Фрањевачки ред утицали су у припреми Хрвата да мрзе и обуци да истребе све оне који нису били римокатолици. Ја данас говорим као судски медицински стручњак који је ископавао масовне гробнице жртава у Јасеновцу и у Доњој Градини још 1964. године. Лекар сам по професији, али сам такође и обичан човек, један од оних који је претрпео зверства Хрвата, Муслимана и Немаца у току Другог светског рата. Већ више од пола века, још од почетка моје професионалне каријере, а нарочито после ископавања масовних гробница у Јасеновцу и на Доњој Градини 1964. године, покушавам да саопштим свету истину о невероватно свирепом клању недужних жртава и о језивим размерама Хрватског и Муслиманског геноцида. Губитак преко 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја, хладнокрвно убијање 110.000 мале деце, младих особа, старих, немоћних, обичних људи, само зато што су били, по римокатоличком схватању, и по схватању Хрвата, погрешне вере, погрешне етничке припадности, припадности погрешном народу. Комунистичке власти, које су сарађивале са хрватским усташким покретом, покушавале су да ме ућуткају и да спрече да се сазна истина о злочинима римокатолика и Хрвата, да о томе нико у Југославији не сазна, а све то у име политике „братства и јединства”, као и мирне коегзистенције жртава терора и убијања и њихових мучитеља и убица. Извештај комисије судских антрополога који су ископавали масовне гробнице у Јасеновцу и на Доњој Градини, који је поднет властима још 1964. године, држан је у тајности дуже од пола века. Само један део тог извештаја објављен је тек 1992. године. Чак и данас, после такозваних демократских промена у земљама Балкана, после уништења и расцепљења Југославије, ништа се није променило. Сада има много нових масовних гробница невиних људи убијених у току криминалне агресије САД и земаља НАТО-а, и људе далеко више погађају ти нови гробови, него они у којима су сахрањене жртве у Јасеновцу и на Доњој Градини. Чини ми се да се становништво у бившој Југославији налази у стању шока, након што су преживели све те нове злочине САД, НАТО-а и Европске уније, који су се умешали у грађански рат у Југославији.

Римокатолички и Хрватски злочинци, који су планирали, организовали и спровели злочине против хуманости и геноцид против Срба, Јевреја и Рома у јасеновачком систему хрватских концентрациоих логора за мучење и истребљење, као и садашњи следбенцици тих злочинаца, стално покушавају да смање број истребљених жртава, мислећи својим злочиначким мозгом, да је мањи злочин уколико је убијено 70.000 наместо 700.000 жртава. А злочин је исти ако је убијено само једно једино нерођено дете, ишчупано из утробе мајке. Међународна комисија за истину о Јасеновцу, 2008. године, закључила је да је број жртава побијених у јасеновачком логору следећи: преко 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја, међу којима је према закључку комисије из 2010. године било 110.000 деце, испод 14 година старости. Масовне гробнице се налазе још увек на истом месту. Остаци скелета жртава налазе се само 120 сантиметара испод површине земље. Ко год жели може увек извршити поновно бројање костију. Али, нико није у стању да поброји жртве бачене у реку Саву, нити оне спаљене у Пацилијевој пећи, нити оне скуване да би се од њих правио сапун...

 

Чини ми се да данас има мноого оних, а било је доста таквих и у прошлости, који се боје да сазнају истину, јер би та истина могла да избаци на видело њихове себичне и злочиначке намере и дела, њихове лажи, њихове грехове, њихову мржњу и страхове. Неки од њих, бар наизглед, подржавају истраживања на Доњој Градини и у Јасеновцу, али су многе препреке постављене на путу истине. Они чине све што могу да спрече нова истраживања, јер желе да остану у добрим односима са садашњом владом Хрватске. У исто време Хрватска и даље спроводи политику геноцида према Србима, која се нимало не разликује од онога што се збивало у Другом светском рату. Оваква политика Хрватске довела је до исељавања милион Срба у току протеклог грађанског рата. Морали су да побегну из Хрватске да би спасли голи живот, остављајући за собом сву своју имовину. Истовремено је председник Хрватске јавно изјавио да је захвалан Богу што његова жена није ни Српкиња ни Јеврејка. Садашња хрватска држава не жели да се у куће својих предака у Хрватској врати милион избеглих Срба. То је резултат намерног скривања истине о геноциду који су Хрвати починили у Јасеновачким логорима. Многе књиге су написане о страдањима у јасеновачким логорима, али су скоро све повучене из библиотека и уништене. Патње и страдања жртава нико није у стању да опише. Једино се може замислити физичко и ментално мучење жртава пре и за време убијања. Римокатоличке хрватске и муслиманске убице и џелати, гледали су да нанесу што више патњи жртвама, јер су уживали у њиховим мукама. Користили су разне методе за убијање. Судско-медицинско истраживање у Доњој Градини и Јасеновцу пронашло је преко 40 начина на које су жртве убијане. Дозволите ми да поменем самонеке од тих метода убијања:

1.    Убијање изгладњавањем жртава. Људима је била ускраћена храна и вода за пиће. Несносне патње ових жртава описали су многи преживели логораши који су били сведоци масовног умирања више десетина хиљада заточеника, од којих је било много мале деце. Неки од њих су успевали да се одрже у животу данима и недељама, али су, на крају, ипак умрли.
2.    Смрт услед инфекције или инфестације. Преживели логораши су описали како су жртве умирале услед разних инфекција или инфестација после гладовања, као и услед недостатка било каквих хигијенских услова и лекова.
3.    Посебна, веома свирепа метода убијања било је закуцавање жртава помоћу столарских клинова за дрвеће. Тако су остављани да лагано умиру, понекад и више дана. У току наших истраживања нашли смо стабла у којима су још увек стајали закуцани клинови.
4.    Убадање зашиљеним, оштрим предметом, обично ножем. Велики број преживелих логораша описао је како су убице забадале нож у тело жртве, обично у грудни кош, или су, пак, како би их што више мучили убадали у било који део трупа или удова. Нож су користили и да ваде очне јабучице жртава. Било је и много жена којима су убадали ножем трбух, или би им распорили материцу, вадили дете, а затим и њега набадали на нож. У извесном броју случајева засецали би им дојке и набијали им руке у направљене ране.
5.    Постојала је и огромна пећ – тзв. Пацилијева пећ, у Јасеновцу. У усијано гротло пећи бацали су живе жртве. Приликом наших истраживања, успели смо да нађемо само остатке спаљених костију. Никада нико неће моћи да сазна број жртава које су тако изгубиле живот.
6.    Убијање мучењем и тешким радом. Преживели заточеници описали су како су жртве теране да тешко раде, без икакве хране или воде. Тако исцрпљене људе закопавали су живе на месту на коме су радили.
7.    Преживели су говорили како су видели хиљаде жртава које су живе бацали у воде Саве, где би се удавили. Поједине жртве би пре бацања у реку, распорили. Није било могуће открити трагове убијања на појединим скелетним остацима, па смо морали да се ослонимо на сведочења преживелих логораша, или на фотогтрафије које су направиле убице, као и на њихове изјаве суду, после рата.
8.    Хрватска је била једина земља у свету која је имала концентрациони логор за истребљење мале деце. Децу су такође подвргавали мучењу на различите начине. Најсвирепије су биле римокатоличке часне сестре, које су радиле у концентрационом логору за децу. Уколико би се неко дете умокрило или укакило у току ноћи, или уколико би плакало, часне сестре би га убијале. Дограбиле би га за ноге, замахнуле и разбијале им лобању ударцем о зид.
9.    Вешање. Релативно мали број заточеника убијан је вешањем. Нађен је известан број фотографија које су снимиле убице, на којима је приказано вешање жртава.
10.    Убијање ватреним оружјем. Хрватски кољачи и убице штедели су муницију, те су ретко пуцали на жртве. Приликом наших истраживања успели смо да откријемо известан број масовних гробница у којима су сахрањене жртве убијене из ватреног оружја.
11.    Клање жртава. Ову методу хрватске убице су најчешће користиле. За клање су употребљавали обичне ножеве, или нарочито направљене ножеве зване „србосек”, који су били српастог облика и који су могли да се вежу за подлактицу. Помоћу овог ножа убица је могао да закоље зртву без сувишних покрета руке. Овај метод клања често није био сасвим ефикасан. Кољачи који су били обучени да кољу животиње, нису имали искуства с клањем људи. Лако је било клати децу, јер њихов вратић није био тако отпоран. Много теже било је заклати одраслу особу. Било је више случајева када би кољач засекао кожу, поткожно ткиво и отворио гркљан жртве, али би пропустио да оштети веће артерије. Изазвао би тако знатно крварење из површних вена, али жртва не би одмах издахнула. Тако су често још увек живе жртве бацали у масовну гробницу.
12.    Разбијање лобање ударцем по глави, полугом или маљем. Убице Хрвати ударали би жртве били каквом дрвеном или металном полугом или маљем. Уколико би ударац био довољно снажан, лобања би прсла и наступила би моментална смрт. Веома често полуга би склизнула по страни главе, повређујући мека ткива, али без ломљења лобање. Таква жртва би изгубила свест и пала у јаму, но после извесног времена би се будила и схватила да се налази испод гомиле мртвих тела која не може да одгурне. Тако би лагано поново губила свест и умирала. Било је и случајева да неубијене жртве заврше ближе површини јаме. Они су успевали да се извуку из гробнице и да побегну. Најчешће средство за убијање, које су Хрвати користили, био је маљ. Много ређе су користили чекић. Проучавајући лобање нађене у масовним гробницама видели смо да је у највећем броју случајева прелом био с леве или с десне стране лобањем и то у темпоралном, парието-темпоралном или париетооципиталном пределу. Ретко би налазили преломе у чеоном пределу. Захваљујући сведочењу преживелих логораша знамо да би Хрвати везивали по две жртве заједно и тако их доводили до ивице раке.Ту би један убица ударио маљем жртву по једној страни главе, док би други убица ударио маљем другу жртву по другој страни главе. У већини случајева прелом лобање је био потпун, укључујући спољашњи слој кости, сунђерасто ткиво и унутрашњи слој компактне кости. Поломљени делови костију би се зарили у ткиво мозга и довели до тренутне смрти. Било је и случајева када није дошло до дубоког ломљења костију лобање већ само до ломљења спољашњег дела кости и евентуално сунђерастог слоја, али без повреде унутрашњег, компактног слоја. Било је и случајева када су запажене само пукотине на костима лобање. До тога је долазило када ударац маљем није био довољно јак, јер је убица вероватно био уморан, или маљ није имао довољну тежину. Поред тога, било је и лобања отпорнијих на ударац. Било је и случајева када би жртва померала главу, па би тако маљ склизнуо са стране. То су све случајеви у којима смрт не би моментално наступила. Вероватно је долазило до унутрашњег крварења, које је било лагано и трајало дуго. Жртва се обично будила из несвести, с огромним болом у глави, лежећи под огромном масом мртвих тела, полако умирући без могућности да се извуче из гробнице. У великом броју лобања нађени су остаци мозгова који су били смањени, услед сушења. Остаци мозгова послати су у Завод за судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Љубљани. Никада нисам успео да видим њихов извештај.

Хрвати би обично одвајали одрасле мушкарце од жена и деце. Деца су мучена заједно с њиховим мајкама. Остављана су без хране и воде, на отвореној ледини, где није било места ни да се лежи. Остављана су нага, на хладноћи, киши или снегу. Велики број деце преминуо би у таквим условима. Један број деце хрватски кољачи убијали су кад год би им то пало на памет. Римокатоличке часне сестре ту децу су обично уклањале раствореном каустичном содом. Један део деце одузет је мајкама и послат у посебан логор за истребљење мале деце.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу утврдила је да су два од свака три римокатоличка свештеника, од којих је већина припадала фрањевачком реду, лично били убице, мучитељи или предводници група које су спроводиле убијања. Према америчким изворима, више од 1.400 римокатоличких свештеника у Хрватској били су лично извршиоци убистава. Римокатолички бискупи и надбискупи, па чак и папа Пије, не само да су знали за зверства која су чинили њихови свештеници, већ су помагали убице, давали им унапређења и награде. Политика државе Ватикана и римокатоличке цркве била је да се искорене Срби и остали некатолици Јевреји и Роми. Ниједан римокатолички свештеник никада није био кажњен чак ни за убиства и силовања мале деце, за вађење нерођене деце из утроба мајки, за силовање девојчица, младих жена, за мучење жена које би биле скинуте наге да би их перверзни свештеници и други Хрвати могли да гледају. Животињско понашање римокатоличких часних сестара према малој деци тешко може да се разуме. Имале су обичај да разбијају главе деци ударцем о зид, да им откидају руке или ноге и да их даве голим рукама. Помагале су при клању деце, тровале их и остављале да умиру без хране воде...

 

Све ово што сам рекао може многима изгледати као резултат моје болесене маште, или као резултат неке злочиначке намере да оптужим Римокатоличку цркву Хрватске за вршење невероватних злочина. Због тога сам приморан да вам изложим известан број сведочења жртава, које су на неки начин успеле да преживе, затим известан број сведочења римокатоличких свештеника који су лично чинили злочине мучећи жртве и убијајући их, који су све то бележили у својим дневницима, или су признавали приликом суђења после Другог светског рата. Требало би ми много сати или дана и недеља да изнесем све до чега је успела да дође Међународна комисија за истину о Јасеновцу, па ћу зато да изнесем само део ових сведочења.

У својој књизи „Српска младеж среза Перусић, жртве геноцида од 1941. до 1945.” Дане Ластавица цитира писмо официра италијанске војске, који је рекао следеће: „Шта су им учинили ови несретни Срби? Да ли је људски да се ваде нерођена деца из утроба мајки, па да се онда вешају на зид с натписом: Српско месо – један динар килограм. Убили су очеве те деце, истерали су српске мајке с децом из својих кућа и домова, да би одмах, Хрвати, укључујући и њихову децу, пљачкали имовину својих суседа... Ти Хрвати отимали су малу децу из загрљаја мајки и разбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их затим бацили у јаму”.

Душан Бурсаћ у својој књизи „Анђели у паклу” написао је да су, на основу истраживања, у 365 села, у подножју Козаре, Хрвати убили 23.858 деце старости од једног дана до 14 година. Према подацима Савезног завода за статистику, убијено је 73.360 деце. Исти овај аутор у својој књизи о хрватском геноциду против Срба, на 26. страни, пише како су римокатоличке часне сестре тровале српску децу.

Једна друга жртва хрватског терора, која је посматрала када су јој поклали целу вишечлану породицу, а која је успела да преживи, госпођа Зорка Делић-Скиба, дала је ужасан опис свега што је преживела. Њу је вукла за косу римокатоличка часна сестра, која је покушавала да истакне њен врат, да би је убица Хрват лакше заклао.Она га је, међутим, гледала директно у очи, па он није успео да заврши клање. Само ју је засекао и бацио у масовну гробницу. Она је описала тај догађај у својој књизи „Спасле ме умиљате очи”. На четвртој Међународној конференцији о Јасеновцу, госпођа Зорка Делић-Скиба показала је аудиторијуму ожиљак на врату.

Недавно се појавио известан број жртава којима су Хрвати одсекли три прста десне руке да не би могли да се крсте на православни начин. Показали су своје осакаћене руке.

Егон Бергер, у свом сведочењу „За будуће генерације да се сећају”, написао је следеће: „У току лета, 1942. године, сваки дан, људи, жене и деца, превожени су у Градину, да би били побијени. Тада је 45.000 Рома изгубило живот. У току 1942. године, више стотина хиљада невиних људи побијено је у Градини... Српска, јеврејска и ромска деца довођена су из 1107 места да би била убијена у Јасеновцу.”

У својој књизи „Искорењено породично стабло Данонових”, Цадик Данон, који је лично био сведок мучења и клања жена и деце, написао је: „Отимали су децу од мајки на најгрубљи могући начин. Вриска деце и мајки била је ужасна... Децу су доводили до ивице масовне гробнице. Убица би хватао једно по једно дете и разбијао му главу чекићем, а затим бацао тело у раку”. Све то је он (Данон), заједно с другим заточеницима посматрао с растојања од око 30 метара.

У књизи „Највећи злочини данашњице”, др Драгослав Стијаковић, на више од 500 страница описује злочине Хрвата и Муслимана, наводећи имена мучитеља, убица, силеџија, као и имена жртава и места где су жртве сахрањене. Најужаснији је опис клања трудних жена, из чијих су утроба вађена нерођена деца, која су такође клана. Исто тако ужани су и описи силовања девојчица, ученица из школа и младих жена. Све те злочине су чинили обични људи Хрвати и Муслимани.

Радомир Булатовић, у књизи „Концентрациони логор Јасеновац” даје јасну слику клања деце старе од шест месеци до шест година, коју би секли напола, у Враногорску 30. августа, 1941. године. Он је такође био сведок када су 1941. године покупили 700 јеврејске деце из Осјека и послали их за Аушвиц. Клање деце у Сиску вршено је од 3. августа 1942. године и трајало је до 8. јануара 1943. године.

Књига „Независна држава Хрватска” Васе Казимировића, наводи известан број коментара у извештајима немачких официра. На пример, капетан Глез фон Хорстено, 14. јуна 1941 год написао је: „На животињски начин они су убијали чак и новорођену децу... Многа деца и жене лежали су на голом камењу... Скелети... Командант логора био је свирепа животиња... Силовали су жене, мучили их и убијали на крају.”

Ј. Вуст (J.Wuescht), у својој књизи Jugoslavien und das dritte reich, написао је да су Хрвати убили 11.194 деце испод 14 година старости у подручју Козаре…у Шушњару су Хрвати затворили у једну колибу двадесеторо деце и живе их спалили. 14 септембра 1941. и 4. августа 1941. године, Хрвати су силовали девојчице, терајући њихове мајке да то гледају…”

Пишући о злочинима Хрвата, Душан Бабић је описао да је пети логор у Јасеновцу служио за истребљење мале деце. и у њему су деца била подељена на четри групе. У првој групи су била новорођена деца до једне године старости, у другој групи су се налазила деца од једне до четри године, у трећој групи била су деца старија од четри године, а у четвртој она оболела и изнемогла. Процењено је да је више од 75.000 деце изгубило живот у том логору.

Недавно, хрватски писац Ђуро Затезало, објавио је веома значајну књигу. У њој је написао следеће:”Хрватска усташка држава, све њене агенције, од организација усташа, политичких, војних и полицијских органа до државне администрације, судских власти и других органа, вршили су организовани геноцид. Србе и Јевреје су доводили уз помоћ државне војске и полиције, као и органа партије на власти да би били убијени.”

Заточење и уништавање људи у концентрационим логорима, далеко пре него што је држава „легализовала” тај систем уништења, 25. новембра 1941. год. Људе, жене и децу, хватали су у њиховим домовима, на пољима, на радним местима, у црквама, на сахранама, по школама, на екскурзијама, па су их све мучили и убијали на најзверскији могући начин, само зато сто су били друге вере или народности. Истовремено су вође Комунистичке партије говориле да „ти злочини вређају осећања хрватског народа и подстичу мржњу између братског српског и хрватског народа... ” Тако, на пример, када су чланови Пропагандног оделења Комунистичке партије у Карловцу написали чланак о масакрима Срба, изведени су пред партизански Преки суд, осуђени на смрт и погубљени 13. и 14. јула 1941. год. Значајну улогу у ширењу устаства и јачању организације усташа имала је римокатоличка црква, а нарочито „Католичка акција” као и организације „крсташа”... Загребачки надбискуп Алојзије Степинац, 28. априла 1941. године, разаслао је циркулар у коме поздравља успостављање Независне државе Хрватске, и то не само као син хрватског народа већ и као представник римокатоличке цркве... „Хрватска мора да претставља чист животни простор само за Хрвате. Србе и Јевреје треба истребити јер су они највећи непријатељи хрватског народа, па за њих нема места у Хрватској.”

Према америчким изворима, више од 1400 римокатоличких свештеника и часних сестара лично је убијало, клало, тровало, мучило и насилно покрштавало у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Др Милан Булајић, сада покојни, први координатор Међународне комисије за истину о Јасеновцу прикупио је имена 1171 римокатиличког свештеника, који је лично убијао.

Уопште није могуће навести овде све оне злочинце који су вршили убијања. Поменућу зато само неколико имена: фра Драгутин Кукољ; фра Никола Масић;фра Јосип Бујановић тзв. поп Јоле; фра Миховил Марбер; фра Стјепан Габрић; фра Крсто Јелинић; фра Љубо Магас; фра Владимир Ступарић; фра Јосип Банић; фра Грга Старчевић, и још преко 1100 других католичких свестеника.

Др Никола Николић, лекар, Хрват, и заточеник јасеновачког логора, у својој књизи „Јасеновачки логор” описао је многе злочине фрањевца Томислава или Вјекослава Филиповића или Мајсторовића, који је обучен у одежду католичког свештеника својом руком клао малу децу. И фратар др Срећко Перић је, стојећи на олтару своје цркве, говорио: „Хрвати, идите и покољите све Србе, али прво убијте моју рођену сестру, која се удала за Србина. Када завршите клање, вратите се у цркву и сви ће вам греси бити опроштени”. Тога дана 20. августа 1941 год. више од 5000 Срба је изгубило живот. Фратар Петар Берковић, у свештеничкој одежди, убијао је Србе револвером. У писму које је послао једном министру у влади Хрватске, које је нађено после свршетка рата, описао је детаљно злочине које је извршио.

Италијанске новине „Ил Темпо”, 1. маја 1941, објавиле су да је фратар Симић дошао код италијанског генерала, команданта дивизије Сисари, и рекао му да га је влада Хрватске овластила да преузме грађанску управу. Рекао је да му је најважнији задатак да побије све Србе, и то што брже. Такође је рекао да је добио идентичан налог од Римокатоличке цркве из Рима.

 

Велики број римокатоличких свештеника, у сексуалном погледу, био је перверзан. Уживали су да скидају жене голе, да их гледају, да их муче, да их силују, а потом да их убијају. Неки од њих су силовали чак и мале девојчице и ученице из школа, па су их потом убијали. Силовали су жене и приморавали их да посматрају силовање споствених ћерки. Ово је забележено 4. августа 1941. године.

Дане Ластавица, такође описује силовање девојчица, док су њихове мајке морале то да гледају. За време саслушања на суду, по свршетку рата, фратар Јозо Боровац признао је да је приморао госпођу Стојанку Булат да држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву, док ју је он силовао. Надаље, рекао је да су учитељицу, госпођу Стану Арнаут, силовали њени ученици Хрвати. Фратар Јозо Фелиновић је у своме дневнику записивао имена жзена које су силоване, датуме када су силоване и имена Хрвата који су их силовали.

Др Драгослав Стијаковић записао је да су животињске злочине против Срба чинили обични људи Хрвати, сељаци, радници, занатлије, трговци, чиновници, интелектуалци итд, па чак и њихова деца стара од осам до 10 година. У Госпићу су, према писању овог аутора, најсвирепији били ученици учитељске школе. Редовно су приморавали девојке да се скину наге тако да би свако могао да их гледа. Потом су их хрватски војници силовали по жељи. Наге девојке су примораване да служе хрватске војнике. Силоване су чак и девојчице старе 10 до 15 година.Сва силовања су вршена јавно, тако да је свако могао да их гледа. Дечаци су приморавани да силују мајке. Родитељи су приморавани да посматрају силовање ћерки.

Није могуће изнети сва документа и све пописе злочина обичних људи Хрвата и римокатоличких свештеника, али Међународна комисија за истину о Јасеновцу чува сва та документа. Наша је дужност да истражујемо, да проучавамо и да говоримо истину да би спречили садашње генерације Хрвата да поново, под утицајем римокатоличке цркве, мрзе све оне који не припадају тој цркви.

Морам да признам да ми је јако тешко сто сам био приморан да вам кажем све наведено. Мислим да бих надаље требао да будем позитивно орјентисан. Међународна комисија за истину о Јасеновцу инсистира да се обаве нова, систематска и мултидисциплинарна истраживања огромног броја масовних гробница у Доњој Градини и Јасеновцу. Већину предмета и докумената који су чувани у Музеју у Јасеновцу, Хрвати су уништили у току последњег грађанског рата. Нови музеј, који је подигла Хрватска, не говори ни о убицама ни о жртвама. То је лажни приказ хрватског геноцида против Срба, Јевреја и Рома. Сви трагови јасеновачких логора су уклоњени, па је цео простор сада једна празна пољана. Треба подићи нови музеј у Доњој Градини, у коме би посетиоци могли да виде какоје јасеновачки логор изгледао. Изложба у музеју треба да приказе истину и да привуче пажњу на страдања Срба, Јевреја и Рома.Такође се мора инсистирати да Хрватска дрзава исплати компензацију жртвама и њиховим наследницима. Познато је да су Хрвати отимали од жртава све сто су оне поседовале. Огромна количина златника, накита, златних зуба..., отета од жртава послата је у Ватикан, да би се платило пребацивање хрватских злочинаца у САД и земље Латинске Америке после свршетка рата. Највећи део тога злата припадао је Јеврејима и Ромима Удео Срба је био знатно мањи, али ипак значајан. Наша је дужност да свакоме кажемо истину о злочинима геноцида који су починили Хрвати.

Пета Међународна конференција о Јасеновцу, одржана прошле године, по први пут донела је Декларацију о геноциду Незавсне државе Хрватске против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата. Декларација је написана на осам језика и већ је разаслана у све делове света.

Познати филмски уметник и продуцент, господин Спасоје Јовановић, управо снима полудокументарни филм и серију телевизијских емисија о Јасеновцу До сада је већ успео да сними сведочења великог броја жртава, која ће бити укључена у филм. Потребно му је још 40.000 долара да заврши тај пројекат.

У Доњој Градини ће бити подигнута црква с великом криптом за смештај остатака скелета који су избачени на површину гробница. Градња ће почети овог месеца. Познати архитекта из САД, господин Отон Урбан, управо је завршио планове за изградњу цркве. Он је православац, који је већ изградио низ цркава у Србији и у САД.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу, желела би да окупи људе спремне да пруже помоћ Фонду „Др Милан Булајић”, за истраживање геноцида, из Београда. Њима је потребна помоћ за остваривање свих пројеката.

Најлепше вам захваљујем на стрпљењу и пажњи.

Проф др Србољуб Живановић, председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу и председник Фонда „Др Милан Булајић” за истраживање геноцида, Београд

[Драшко]

куд прочитах, опет нећу моћи да спавам

 

језиво, ништа језвије од тог вриска деце, који монструми

 

један професора са нашег факса нам је причао како му је отац преживео Јасеновац, а тамо је боравио у најлепшим годинама , типа од 23 до 25

 

прича профа како се дешавало да отац оде после ручка да легне, спава, и чују ин и мама како се човек дере, има ноћне море

 

а све ово је потврдио, и за труднице и за децу коју су вадили, бацали у креч.......секли људима удове наживо

 

који је то порив

[ego]

Колика је вероватноћа да се заташкани и заборављени злочини понове, шта мислиш?

[Драшко]

  On 11. 1. 2013. at 22:30, ego рече

Колика је вероватноћа да се заташкани и заборављени злочини понове, шта мислиш?

Прилично велика. Само питање је да ли би то било у оволикој мери. Последњи рат на тим просторима је показао да то још увек тиња. 

[brana]

Bože mili, kako možete reći da tinja?

Pa odvodili su usred noći ljude po gradovima, jednostavno su nestajali, otvarali logore u lori, i drugim lokacijama.

Zataškati ili zaboraviti, oduvjek je to bio način djelovanja srba.

Nas koji nismo hteli zaboraviti smatrali su negativcima, pa i na ovim stranicama smatrate, da nije lepo da s ene oprosti.

Ali , ima li iko prava da oprosti pola milijona ljudi?

Pazite da neko poubija pola milijona ljudi, i vi ste velikodušni i kažete nije to ništa, treba to zaboraviti.

To je praznina, koja se nikad aneće popuniti, to su domovi, porodice, čitava sela istrebljena.

I posle zataškavanja, sledi još jedan genocid, strašan, kad su nas potpuno, isterali s anašših ognjišta.

Treba li i to zaboraviti i oprostiti?

Imamo li prava na to?

[Драшко]

извињавам се Брано, у праву си "тињати" је превише слаб израз

 

сведоци смо и прошлог рата где се све то поновило нажалост, и ја лично немам поверења да ће то икада престати, тј. да се неће сигурно поновити

 

не знам коме се обраћаш када кажеш "ви", ту мене не можеш ставити, јер уопште не сматрам да се то сме заборавити, напротив, треба да буде део обавезног градива из историје, да млади знају шта се дешевало

 

хвала

[brana]

  On 12. 1. 2013. at 7:59, Драшко рече

извињавам се Брано, у праву си "тињати" је превише слаб израз

 

сведоци смо и прошлог рата где се све то поновило нажалост, и ја лично немам поверења да ће то икада престати, тј. да се неће сигурно поновити

 

не знам коме се обраћаш када кажеш "ви", ту мене не можеш ставити, јер уопште не сматрам да се то сме заборавити, напротив, треба да буде део обавезног градива из историје, да млади знају шта се дешевало

 

хвала

Апсолутно се слажем са вама, требало би бити обавезно градиво, и обавезан кућни одгој сваког живућег Србина.

Нажалост то није тако, раскрчмили смо своју историју од немила до недрага. Користимо туђе љетописе да би сагледали своје страдање, са очима туђина. Заборавили смо ко смо, откуд и камо идемо, и то је био почетак свих наших страдања. Умјесто да германски прецизно избројимо и попишемо наше жртве, ми смо показали ширину Православља и опростили и заборавили све туђе грехе, не пуштајући ни минимум неког сећања које би служило као нека сигурност у случају да се понови.

[Срђан Ранђеловић]

О Јасеновцу - Академик Драгољуб Живојиновић

Академик Драгољуб Живојиновић о обележавању Дана сећања на жртве геноцида у Другом светском рату (22.априла 1945.год. дошло до пробоја заточеника усташког логора смрти у Јасеновцу-Доња Градина, НДХ). Јасеновац спада међу најужасније логоре. Постојао је од августа 1941. до краја априла 1945. и био један од највећих логора на тлу Европе и једини логор смрти ван контроле нацистичке Немачке. Почињена зверства су злочини против човечности и геноцид у коме су страдале читаве националне и етничке групе само зато што су, по мишљењу Хрвата, припадали погрешној вери, етничкој групацији или народу.

 

 

Трајање: 01:20:24

 

Послушајте:

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/13/04/14.04.13_-_prepoznavanje_dragoljiub_zivoinovic_-_1.20.24.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/prepoznavanje-210413-dragoljub-zivojinovic

[Raymond Red Reddington]

Odličan istoričar.