Претражи Живе Речи Утехе

Pesma nad pesmama na prvi a i bogami da drugi pogled opisuje telesnu ceznju mlade i mladozenja jednim drugom. Velik broj otaca i intelektualca to interpretira kao ljubav Isusa prema crkvi, za sta ja mogu da se slozim. Ali interpretacija da jevrejske ljubavne erotske pesme koje su se pevale pre prve bracne noci, simbolizuje ljubav Isusa prema svojoj majci Mariji, mi je interpretacija koja mi toliko "neukusno" zvuci da ne mogu da delim. Ambrozije od Milano i katolicka teologija idu mnogo tome.

https://www.bitno.net/vjera/krist-je-sasao-nad-pakao/

BiH će u noći sa 4. na 5. prosinac konačno preuzeti potpunu kontrolu nad nebom iznad svoje teritorije, potvrdio je direktor Agencije za pružanje usluga u zračnoj plovidbi BiH /BHANSA/ Davorin Primorac. Primorac je pojasnio da to znači da će BiH preuzeti kontrolu neba iznad 10.000 metara, koje je najfrekventije i najisplativije, navodeći da su do sada kontrolu, i ujedno veliku financijsku dobit, imale susjedne zemlje Srbija i Hrvatska. “Mi preuzimamo srednji i gornji sloj zračnog prostora, gdje se odvija više od 80 posto zračnog prometa. Na tom dijelu je najveći broj preleta i riječ je o prostoru iznad 10.000 metara visine”, rekao je Primorac za “Dnevni avaz”. On je ocijenio da je ovo važan događaj i za BiH i za BHANSA, koja je samofinancirajuća nerpofitna organizacija. “Naši troškovi bit će veći za 20 posto, ali očekujemo i značajne financijske prihode. Očekujemo 12 do 13 milijuna KM u odnosu na godinu ranije”, naveo je Primorac. Primorac je rekao da će novi kontrolori već u prosincu početi s radom, te najavio da će BHANSA uložiti višemilijunski iznos u obnovu kontrolnih tornjeva u Sarajevu, Banja Luci i Tuzli.

Prvog maja 2019. navršava se tačno 24 godine od hrvatske vojne akcije Bljesak kada je za samo 36 sati i Zapadne Slavonije u planskom udaru Hrvatske vojske proterano 15.000 Srba, a ubijeno 283. U masovnom progonu civila odigrala je i hrvatska vojna avijacija, za šta niko nije nikad odgovarao. Operacija Bljesak započela je u 5.30 sati 1. maja 1995. godine. Za samu operaciju bilo je spremno 13 borbenih aviona MiG-21 lociranih na aerodromu Pleso kod Zagreba i određeni broj helikoptera Mi -8 MTV i Mi -24V. koji su aktivnije učešće uzeli tek u popodnevnim časovima. Udari avijacije su izvođeni striktno na ciljeve u Zapadnoj Slavoniji, ali su avioni vršili okretanje u vazdušnom prostor Republike Srpske. Prvi udar hrvatskih MiG -21 izvršen je po komandi 18. Korpusa SVK koja je bila smeštena u zgradi bivšeg kazneno-popravnog doma u Staroj Gradišci. “ U 17.15 časova napad je izvršila para naoružana sa osam bombi OFAB -250. Bačene su četiri bombe na komandu korpusa, a četiri bombe je drugi avion vratio… Drugi udar dogodio se oko 18 časova, a izvela ga je para naoružana sa 6 nevođenih raketa NRZ S-24B na položaje SVK kod sela Bogićevci. Posle 40 minuta izveden je i treći udar po ciljevima u Bogićevcima, ovaj put sa osam bombi OFAB -250…. Prva para je pogodila kulu u KP domu ispod koje se nalazio magacin sa opremom i materijalno tehničkim sredstvima 18. Korpusa SVK…., pišu u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015, autori Danko Borojević, Dragi Ivića i Željko Ubović. Drugog dana napada 2.maja 1995 izvršena su dejstva na most koji je spajao Staru i Bosansku Gradišku. Prvi par aviona MiG -21 koji su bili naoružani sa osam bombi OFAB -250, napad je izveo u ranim jutarnjim časovima u 5.50 sati u lošim meteo uslovima. „Prva para, došla je na maloj visini. Vođa prve pare aviona zbog loše vidljivosti nije uočio most, pa je izvršio napad na rezervni cilj, a to je bilo komandno mesto 18. Korpusa SVK. Činjenica je i da je prvi par aviona dejstovovao i po bolnici u Gradiškoj, na samoj obali Save, i to najverovatnije vođa u ponovljenom zaokretu. Pratilac je bacio četiri OFAB -250 na grad ( ulica Jerusalimska). Na samo mesto stradavanja, čije se razmere i broj nastradalih nisu mogle utvrditi, ubrzo je stigla novinarska ekipa SRT i napravljen je istorijski snimak.. Drugi par aviona MiG -21 je naoružan sa šest raketa S -24B. Napad je izvršio u 6 časova. Vođa druge pare je bio pilot Rudolf Perišin, a njegov pratilac pilot Zdenko Radulj, pišu trojica autora u svojoj knjizi. Vođa prve pare aviona MiG -21 uspeo je dejstvovati po mostu i na njemu je ostao krater tj probijena rupa bliže slavonskoj obali, pišu trojica autora u knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. Oni navode da su se napadačima moglo suprostaviti cevnim sistemima PVO kojima je raspolagao 18. Korpus SVK i to: 4 BOV -3 kalibra 20/3, koji su uspeli da 1.maja dejstvuju sa kanala Strug, kao i nešto protivavionskih topova 20/3 M 55…S druge strane Save u RS nalazio se jedan proj starijih protivavionskih topova sovjetske proizvodnje kalibra 37 mm koji su pripadali 18. Korpusu SVK i 1. Gradiškoj lakoj pšeadijskoj brigadi VRS. Južno od Gradiške nalazili su se raketni divizioni PVO S-75M Vohov iz sastava 155.rbr PVO VRS koj se u trenutku napada remontovao i prelazio sa zimskog na letnji režim upotrebe. Sam divizion branilo je više odeljenja Strele 2M, a aerdrom su branili topovi Bofors kalibra 40 mm sa radarima tipa Žirafa. Oko same Banjaluke baziralo se više jedinica iz sastava 155 rbr PVO VRS. Iako su bili u dometu raketnog diviziona iz Klašenica, a praćeni po uzletanju radarima S -600 na Kozari, na hrvatske avione nije dejstvovano provg dana operacije Bljesak. Autori naglašavaju da vreme između dva naleta bilo je dovoljno da PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS se uzbuni i dovede u kakvo takvo stanje za dejstvo. Načelnik PVO 1. Gradiške lake pešadijske brigade VRS koji je obišao položaje PVO kaže da je na avione dejstvovao samo jedan protivavionski top kalibra 37 mm dok su ostali bili prikačeni i spremni za put ka Banjaluci. Posade 18. Korpusa SVK su postupile na svoju ruku, pravdajući to da se i oni povlače, kao i svi njihovi. Prave organizacije nije bilo. Obaranje Rudlofa Perišina Jedan Hrvatski mig -21 je prošao kroz baraž vatre poritvavionskih topova 20/2 M-55 SVK koji je dejstvovao sa položaja pored mosta na slavonskoj strani. Avion pilota Rudolfa Perišina ( pobegao avionom MiG -21R iz JNA i sleteo u Klagenfurt- Austrija), koji je prošao između dve vatre baraža topova i raketa S-2M je oboren. Šta je tačno pogodilo avion i dalje je nepoznanica. Jedini tvrde da ga je oborio protivavionski top, pri čemu je pogodak bio pod krilo i da je avion odmah planuo. „Najbliže istini jeste da je avion pogođen raketom Strela 2M ispaljenom sa nasipa na nekih 500-1000 metara od mosta nizvodno. Taj podatak se uklapa u trajekotriju kretanja aviona evidencijskog broja 119… Kao mesto ispaljenja raketa Strela 2M navodi se zgrada u naselju Senjak i hotel u Gradišci koja se nalazi na samoj obali Save. Raketa je došla sa leve strane pod oštrim uglom, promašila izduvnu mlaznicu i aktiviral se kod izlazne ivice desnog krila. Njena eksplozija narušila je aerodimaniku desnog krila. Zbog povećanog otpora desno krilo je krneulo dole, a levo gore izazivajući rotaciju aviona. Perišin se katapultirao nad gradom pod uglom od 90 stepeni, poklopac kabine i kaciga su pale na nasip, dok je on udario u Savu sa polunaduvanom kupolom padobrana. Nije se micao, a zatim je potonuo.Sam avion je pao u šumu Prašnik i letelica je pronađena tek 28.juna 1995. Telo pilota je posle više dana pronađeno zakačeno u šipražiju na obali Save kod Odžaka…. Telo je razmenjeno avgusta 1997.. U operaciji Bljesak hrvatski avioni i helikopteri su od 1. do 4. maja 1995 izvršili 71 poletanje. Tokom borbenog dejstva, jedan MiG -21 bis je oboren, dok su jedan MiG -21 i dva helikoptera Mi -24V dejstvom PVO oštećeni. Iluzija o bratskoj pomoći RS i RSK u odbrani Zapadne Slavonije Nakon što je 5. maja 1993. godine Narodna skupština Republike Srpske odbacila Vens-Ovenov mirovni plan dolazi do zahlađenja odnosa između političkih rukovodstava Beograda i Pala, što će se naročito odraziti na odbranu srpske enklave Zapadna Slavonija, a samim tim i celokupne RSK. Znatnu vojnu pomoć zapadnoslavonski Srbi očekivali su od Republike Srpske. Čak se, zbog nepovoljnog strateškog položaja, smatralo kako ne može ni biti uspešne odbrane Zapadne Slavonije ako se ne angažuje Vojska Republike Srpske. “ Ali iluzija o pomoći Republike Srpske nestala je 1.maja 1995 kada general Momir Talić, komandnat 1. KK VRS, koji neslanje vojne pomoći pravda ozbiljnom ugroženošću srpskog koridora u Posavini, preko radija Banjaluka izjavljuje da rat u Zapadnoj Slavoniji nema nikave veze sa njima, pa će se 1. KK VRS držati po strani. Srbi u Zapadnoj Slavoniji ostali su bez vazduhoplovne podrške, koju su im prema ratnom planu, trebali pružati vazduhoplovi Republike Srpske sa aerodroma Mahovljani.. Samo jedan pilot u avionu Orao je samoinicijativno poleteo sa aerodroma Mahovljani da pruži podršku narodu zapadne Slavonije. Međutim on nije dejstvovao po snagama HV. Ubrzo po povratku na aerodrom Mahovljani pilot je uhapšen. Izostala je i prava podrška 105 vazduhoplovne brigade SVK, smeštene na aerodromu Udbina. Uzaludno se očekivala i pomoć VJ. lzostanak pomoći Beograda teško je pogodio krajiške Srbe koji su se osećali izdanima i ostavljenima na cedilu. Izostalo je i dejstvo 11. korpusa SVK. General Dušan Lončar, nakon otpočinjanja sukoba u Zapadnoj Slavoniji nije izvršio naređenje komandanta SVK generala Milana Čeleketića, da granatira Osijek i Vinkovce, te izvrši napad na pravcu Mirkovci – Županja, što je bio deo ratnog plana RSK. Po okončanju hrvatske operacije „Bljeska“ u noći 2. maja 1995. godine 1. ssrb PVO VRS je prebačena u rejon Gradiške i zauzela borbeni položaj u selu Cerovljani, ali hrvatski avioni tada više nisu nadletali teritoriju Republike Srpske, pišu trojica autora u svojoj knjizi Vazduhoplovne snage bivših republika SFRJ 1992-2015. O poslednjoj temi svoj sud je dao je i general VRS, učesnik ovih dešavanja koji je o ovome izneo svoje mišljenje: – RV i PVO Srpske vojske Krajine je formirano krajem 1993. godine kao vid Srpske vojske Krajine. Nije usvojen prijedlog komande V i PVO VRS o zajedničkoj organizaciji, pa su odnosi ostali na nivou saradnje u kojima nije predviđeno obavezno sadejstvo. Nije postojao ratni plan po kojem bi se angažovalo V i PVO VRS. Kada se radi o političkim sporazumima i obavezama jedinica KoV nemam informacije, kaže on i dodaje u vezi angažovanja aviona Vi PVO VRS u mogućem suporstavljanju hrvatskoj avijaciji. – Mogućnost angažovanja aviona sa aerodroma Mahovljani nije postojala. V i PVO je strategijska grupacija VRS za čije dejstvo je odgovoran Vrhovni komandant, tj najviši politički i komandni organ Republike Srpske. Mi nismo imali mogućnost samostalnog odlučivanja nižeg nivoa komandovanja. Po otpočinjanju “Bljeska”, komandant V i PVO mi je naredio da mogu odobriti upotrebu svih naših efektiva sem poletanja aviona sa aerodroma Mahovljani na kojem se nalazi UNPROFOR. On je otišao sa KM na poziv Komandanta GŠ VRS. Komandant GŠ SVK, general Čeleketić mi je oko podne 1. maja tražio angažovanje avijacije. Odobrio sam upotrebu helikoptera po pozivu: sanitetskih Gazela, Gama i transportnih sa maksimalnim naprezanjem. Obavijestio sam ga da je zabranjena upotreba aerodroma Mahovljani, a da na aerodromu Udbina ima pilote 92. mabr ViPVO VRS i avione i da odobravam njihovo angažovanje. Zašto nije upotrebljena avijacija sa aerodrome Udbina nije mi poznato, dodaje general VRS Prema njegovim rečima on nema informaciju da je neki naš pilot samoinicijativno poletio sa a Mahovljani i da je poslije sletanja uhapšen. – Zanima me ko je dao tu informaciju, uostalom to nije ni važno, nego koji pilot je uhapšen, jer ni komandant ViPVO, general Ninković, ni ja, NŠ ujedeno zamjenik komandanta ViPVO, nemamo pojma o tome. Divizioni Volhov nisu bili u gotovosti za borbena dejstva u PVO, jer su već punu godinu izvršavali zadatke podrške KOV. U međuvremenu su bili u rastresitom rasporedu u selima oko Banja Luke. Nije postojala mogućnost njihovog angažovanja., a i čemu kada su hrvatski avioni i helikopteri dejstvovali sa malih visina, dodaje on. Na konstataciju da se 1. KK VRS držao po strani, general dodaje – Prvi Krajiški korpus nije imao ni jednu jedinicu koju je mogao odmah da angažuje u odbrani Zapadne Slavonije. Ako je postojao jedinstveni ratni plan mogao je da bude aktiviran poslije nekoliko dana. Nije nam jasno zašto po otpočinjanju “Bljeska” nisu aktivirane sve jedinice SVK u ofanzivnim akcijama na drugim dijelovima ratišta. Svaki prosječno sposoban starješina kao komandant GŠ SVK bi to uradio. Da li je to neko zabranio ili je general Čeleketić potpuno nesposoban starješina?, ističe na kraju razgovora general VRS. Andrej MLAKAR https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2019/05/01/24-godine-od-operacije-bljesak-krvavi-vazdusni-rat-nad-zapadnom-slavonijom-obaranje-rudolfa-perisina-i-spor-rukovodstava-rsk-i-rs-oko-odbrane/

U nekim zemljama , a sada bi smo mogli reci mnogim, se vrsi pravi genocid nad hriscanima a mediji cute o tome. Ovde cu postaviti samo jedan clanak o tome sta se desava u Nigerii. Sa druge strane sto god da se desi pripadnicima drugih religija diye se velika prasina. Voleo bih da cujem vase misljanje o tome. https://stream.org/christians-die-media-mum/?utm_source=Faebook&utm_medium=Newsfeed&utm_campaign=The+Stream&utm_term=Content&utm_content=nigeria+genocide&fbclid=IwAR2jhQcHmlW1uen0DfBarjTam5iZIJus6c8QsjdVoQG-EuWahJNI9r2xw-U

Borba za pamćenje genocida nad Jermenima traje i danas. Za razliku od holokausta, kod kog su prošle godine i decenije dok istina o pokolju evropskih Jevreja nije stigla do svetske javnosti, kod ageta, kako Jermeni zovu katastrofu svog uništavanja, od samog početka nije bilo ničeg nejasnog, nije bilo zataškavanja ni nagađanja. Doduše, 1915. još nije postojao Lemkinov pravni termin „genocid“, ali za ono što se tada događalo bilo je dovoljno svedoka, i oni su to opisali jasnim rečima. Svi su sve jasno mogli da vide, i tek je istorija spuštala veo za velom na čitav događaj i od istorijske istine načinila predmet političkog spora. Spomenik žrtvama genocida nad Jermenima, foto: Muzej genocida nad Jermenima Kad se Prvi svetski rat završio, sile Antante izričito su osudile zločine nad Jermenima i zatražile da se isplati odšteta. „Plava knjiga“ koju je sačinila britanska vlada sadržala je 149 dokumenata i u ukupno 15 poglavlja dokazala da je iza masakara stajao „krajnje sistematičan plan“. Taj zvanični izveštaj osnov je za kasniju definiciju zločina genocida i za njegovu pravnu analizu. Međutim, jasna pravna svest postojala je i među Turcima tadašnjeg Osmanskog carstva. Mnogi su osuđivali ono što su videli, a bilo je i ovakvih spontanih reakcija: „Da me neko uhvati, protera iz mog sela i potom proda sve što je moje – to nikako ne može biti pravo. To ne smeju dopustiti ni razum ni osmanski zakon.“1 Međutim, situacija se radikalno promenila posle Prvog svetskog rata, kad su potpisani mirovni ugovori i kad je 1923. godine osnovana Republika Turska. Osnivanje nove države donelo je i promenu u identitetu, jer je nova turska država htela da se distancira ne samo od Osmanskog carstva, nego i od mladoturskog Odbora ujedinjenja i napretka, koji je izdao naređenje za početak pokolja nad Jermenima i koji ga je i sproveo. S osnivanjem nove države stvorena je tabula rasa: prekinuta je veza s onim što je prethodilo zločinu, a sećanje na njega je izbrisano. Nova turska republika odbacila je odgovornost za zločin, ali je znatno profitirala od njega. Ono što je 1915. otpočeto s pokoljem Jermena nastavljeno je i potvrđeno posle 1923. konfiskovanjem svega što je bilo u vlasništvu Jermena. Tako je mesto počinilaca ostalo prazno. Fikcija istorijskog nultog časa efikasno je uklonila nezgodnu i neupotrebljivu istoriju koja se tako teško mogla integrisati u novu sliku. Nije izolovan, proganjan i ubijan samo narod, nego i sećanje na njega. Hitler je bio veoma impresioniran ovim uzorom genocidne politike. Neposredno pred napad na Poljsku septembra 1939. Hitler je govorio o nemilosrdnom likvidiranju stanovništva Poljske: „Nemilosrdno poput Džingis-Kana moramo likvidirati žene, decu, starce poljske rase.“ A da bi još podvukao tu odluku, dodao je samouvereno i cinično: „Ko danas još govori o pokolju Jermena?“2 No, kako ipak nije lako otresti se povesti za koju ima toliko svedoka i koja je ostavila tako dubok trag u kolektivnom pamćenju žrtava, moralo se pribeći poricanju. To se možda najbolje vidi i po datumima za zvaničnu komemoraciju. U Turskoj je 2015. godine, što se više bližio 24. april, atmosfera bivala sve napetija: kako se odbraniti od podsećanja na genocid nad Jermenima i komemoracija koje se održavaju po celom svetu? Turska politika iskoristila je to što su se podudarila dva važna istorijska datuma, početak genocida nad Jermenima 24. aprila 1915. i pobeda na Dardanelima 25. aprila 1915, kada je Turska savladala sile Antante i njihove kolonijalne trupe iz Australije i Novog Zelanda (ANZAC). Podsećanje na 24. april 1915. jednostavno se moglo eskivirati tako što se podsećanje na 25. april 1915. premestilo na 24. april. Time je na mesto istorije počinilaca zločina došla istorija pobednika. Nekadašnji neprijatelji s Galipolja odavno su se pomirili, pobednici i gubitnici sklopili su savez i na planu sećanja: za rodbinu pripadnika ANZAC-ovih jedinica Turska je čuvar njihovog nacionalnog spomen-obeležja, mesta na kom je ANZAC pretrpeo tako teške gubitke. Kontrast između 24. aprila 1915. i 25. aprila 1915. teško da bi mogao biti drastičniji. Pobedom nad jedinicama ANZAC-a trebalo je prekriti, a time i izbrisati patnju Jermena. Bio je to frontalni napad na sećanje: posle genocida došao je mnemocid. U Turskoj je poricanje genocida nad Jermenima i danas pitanje državnog rezona i ugrađeno je u četiri stuba države: politiku, pravni sistem (odredba o vređanju turskog identiteta), obrazovni sistem (država kontroliše udžbenike istorije) i vojsku. Ipak, postoji i jedan važan izuzetak, a to je civilno društvo. U njemu se rađaju sve veće interesovanje za sopstvenu tabuizovanu istoriju i sve veća empatija. Navešću nekoliko primera. Od 2009. godine naovamo, 28.000 turskih državljana je u okviru jedne kampanje na internetu učinilo ono što prvi čovek njihove zemlje uporno odbija: izvinili su se za „veliku katastrofu“.3 Početkom veka na scenu je iznenadno stupila još jedna grupa preživelih svedoka, koja se i sama tek kasno suočila sa svojim identitetom „žrtve“ pokolja i svoja sećanja prenela generaciji unuka. Iz „marševa smrti“ su, naime, tu i tamo izdvajane devojčice i odvođene u turske porodice. Prinuđene da pređu u drugu veru, one su brzo gubile kontakt sa svojim nekadašnjim identitetom i odrastale su u svetu u kom ih ništa više nije podsećalo na nekadašnji život i kolektivnu patnju. Za sačuvan život platile su zaboravljanjem i ćutanjem. Okvir u kom su uspele da povrate sećanja nije bila jermenska nacija niti jermenska zajednica u dijaspori, već su to bile porodice ukorenjene u turskom društvu. Te veoma lične erupcije sećanja u turskim porodicama podrile su jasno definisane kategorije i strogo čuvane granice koje su tako dugo išle naruku uklanjanju povesti. Važnu ulogu odigrali su i književnost i film. U impresivnoj knjizi Moja baka Fetije Četin ispričala je priču svoje bake Jermenke i izazvala veliko uzbuđenje i potresenost u turskom društvu.4 Politika i dalje podiže zaštitni ideološki zid oko zemlje ne bi li sprečila dotok informacija, zastrašila ljude i onemogućila komunikaciju, ali u srcu turskog društva odavno se već vodi intenzivna i emotivna rasprava o istoriji te zemlje – rasprava koju prate i naraštaji koji dolaze. Iz autorkine knjige „Oblici zaborava“, sa nemačkog prevela Aleksandra Bajazetov, Biblioteka XX vek, oktobar 2018.

Izložba „Nebo u bojama Rusije“ biće otvorena 10. maja sa početkom u 18 časova u Muzeju vazduhoplovstva povodom državnog praznika „Dan pobede“, saopšteno je iz Muzeja. Kako navode, dan pobede nad fašizmom istorijski je trenutak, a veliki doprinos u pobedi pripada upravo Rusiji i Ruskoj vojsci: – Ovom izložbom ukazujemo na prelomne trenutke savremene istorije i posvećujemo je razvoju ruske avijacije, koja je jedan od nosioca pobede i njen važan simbol. Izložbom dominiraju fotografije na kojima su predstavljene letelice ruskog vazduhoplovstva, kako vojnog, tako i civilnog. Kroz prezentaciju ovih fotografija, ukazuje se na sveobuhvatni značaj razvoja ruske avijacije, koja je imala dalekosežni uticaj na mnoge zemlje Evrope i sveta. Taj uticaj je svakako prepoznatljiv i lako uočljiv pri pogledu na razvoj našeg vazduhoplovstva, od prvih koraka, pa do danas. – Biće prezentovane i makete letelica proisteklih iz ruskih konstruktorskih biroa / Foto: Muzej vazduhoplovstva Beograd Takođe, izložba dobija potpun izgled prezentovanjem maketa letelica proisteklih iz ruskih konstruktorskih biroa, danas dobro poznatih imena, kao što su Iljušin, Tuoljev, Kamov i drugi, kažu iz Muzeja.

Da li ste gledali sinoć premijeru prve epizode serije ,,Senke nad Balkanom,, i kakvi su utisci ako jeste?

- Moja Anka je još i bila stara naspram mladeži koju je rak posle rata odneo - kaže Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa "Imam 73 godine. Pamtim svakojake prilike. Ali ne sećam se da je u miru u ovim našim selima mlad svet ovako mnogo umirao. Nema kuće u kojoj u poslednjih petnaestak godina ona najteža bolest nije nekog odnela. Ne bira Srbe, Albance, Rome, Makedonce... Kažu da je sve to zbog NATO bombi i tog nekog uranijuma." Ovo za Novosti priča Borko Aleksić, ugledni domaćin iz sela Buštranje kod Preševa. Njegovi i susedna sela Reljane, Bratoselce i Bukurevac, Borovac kod Bujanovca i Pljačkovica kod Vranja, na neslavnom su spisku mesta koja su tokom NATO agresije najviše gađana bombama sa osiromašenim uranijumom. - Tukli su bez prestanka, a najviše poslednje dve-tri nedelje - nastavlja deda Branko. Ustaje, polako odlazi do vitrine, i iz nje vadi umrlicu sa imenom supruge Altane Anke Aleksić. - Umrla je 2015. godine u najgorim mukama. Bila je kao čelik. Tih ratnih dana, dok smo radili u polju, a bombe padale, sklanjao sam se. Ona bi uvek ostajala u njivi. Preblizu metama koje su dušmani ciljali. Ubrzo je počela da poboleva. Kada su joj doktori rekli šta je, nije imala ni 50 godina - priča deda Branko. Pokazuje i crvene pečate po svom licu. Kaže, prvi put po telu, pojavili su mu se odmah po eksploziji jednog projektila početkom juna 1999. godine. Od tada muku muči sa njima. Nikako da ih izleči. - Pratim šta se priča i piše o tim bombama sa uranijumom. Stručnjaci govore različito. Ali, jedno znam: moja Anka je još i bila stara naspram mladeži koju je rak posle rata odneo. Uglavnom u četrdesetim godinama, a ovde su ljudi uvek bili dugovečni. Živelo se 80-90 godina. U našoj mahali Topojanci, ima 30-ak kuća, a od rata je iz svake sahranjen po jedan mlad čovek. U Reljanu je još gore. Svi poumiraše. Bauk raka nadvio se nad nama. Ušao u svaku kuću. Ne može biti da to nema veze sa tim bombama. Njegova zapažanja potvrđuje i Bratislav Trajković, matičar u selu Reljane. Podaci iz matične knjige umrlih, koje je predočio, zabrinjavaju. - Od završetka rata umrlo je 822 ljudi, a više od 80 odsto od kancera pluća i štitaste žlezde, tumora mozga, leukemije. Većina u dobi od 42 do 55 godine. Svi su iz preševskih sela Buštrašnje, Reljane, Aliđerce, Žunjice, Strezovac, Golemi, Dol, Slavujevac, Svinjište i Ljanik. Rak nam desetkuje mlade. Nestadosmo - kaže on i dodaje da je masovno obolevanje počelo tri-četiri godine posle rata.

"Погледајте шта је изабрани председник договорио са ЕУ. Будући „планирани“ демографски, културни, верски, социјални геноцид над Србима! НАСЕЉАВАЊЕ МИГРАНАТА у Србију – 4,4% од броја становника." ...

- Razočaran sam kaznom od samo tri godine i dva meseca, na koju je osuđen muž moje sestre, koji je pet godina seksualno zlostavljao moju ćerku, i to dok je bila dete! Nije trebalo da dobije manje od 12 godina - plačnim glasom kaže za "Blic" J. S. iz Kusatka. Foto: Facebook / FacebookOsuđen na 38 meseci: Zlatko Bat (61) U Višem sudu u Smederevu su, kako su se pravdali, ceo dan bili sastanci u vezi s godišnjim izveštajima i niko nije hteo da prokomentariše skandaloznu presudu sudije Gorana Mladenovića, koji je Zlatka Bata (61) za obljubu deteta osudio na samo 38 meseci. - Predmet više nije u Višem sudu, već u Apelacionom jer se tužilaštvo žalilo na odluku o ukidanju pritvora - kratko je rekla za "Blic" Slađana Bojković, predsednica Višeg suda. Posle prvostepene presude smederevskog Višeg suda, kojom je Bat osuđen samo dva meseca više od minimalne kazne, porodica sada 17-godišnjakinje S. S., koju je teča počeo da seksualno zlostavlja kada je imala samo šest godina, u šoku je. - Plakao sam kada sam čitao presudu. Kakve grozote je radio mom detetu! To normalan čovek ne može ni da zamisli. I to rođak, neko ko vam dolazi u kuću, ko je oženjen mojom sestrom od strica - kaže J. S. Prema njegovim rečima, Bat je počeo da seksualno zlostavlja njegovu ćerku pre 11 godina. Devojčici je pretio i ona iz straha nikome nije pričala kroz kakvu seksualnu torturu prolazi kada ode u tetkinu kuću. Tek je prošle godine uspela da progovori o zlostavljanju, kada je bila u srednjoj školi. Ispričala je razrednom starešini kroz šta je sve prolazila pet godina. Razredna je obavestila Centar za socijalni rad, a oni policiju i sve je razotkriveno. Foto: LJ.Milošević / RAS SrbijaU Kusatku godinama trajalo seksualno zlostavljanje devojčice - Danima je davala izjave policiji, a ja nisam znao za to. Samo je jedne večeri rekla da mora nešto da mi kaže. I počela je da priča šta joj je sve radio teča. Nisam znao za sebe. Zlostavljao je 2005, 2006. i sasvim normalno se ponašao prema nama da niko nije mogao da nasluti šta radi mojoj ćerki kada ode kod njega u kuću. Pitao me je da njegovom sinu, na svadbi, budem starojko. A on je seksualno zlostavljao moje dete! Njegova žena, moja sestra od rođenog strica, do svoje 20. godine živela je u mom domu. A moje dete kada je odlazilo kod nje u kuću seksualno je zlostavljano... - neutešan je J. S. On se samo nada da će žalba tužilaštva uroditi plodom, a najvažnije mu je da njegova ćerka ima normalan život, koliko je to moguće posle svega što je preživela kao dete. - Samohrani sam otac. Odnegovao sam nju i sina, odškolovao. Trudio se da ih zaštitim. Ali nisam uspeo da je sačuvam od zlotvora, i to rođenog - kaže J. S. Sudovi prave kompromise - Činjenica je da sudovi često prave kompromis kada nema dovoljno materijalnih dokaza. Sudija zna da je optuženi kriv, nema dokaza da to potkrepe, pa pribegavaju kaznama blizu minimuma. Videćemo šta će reći Apelacioni sud, on gleda samo papire - kaže za "Blic" bivši tužilac, a sada advokat Aleksandar Milosavljević. Pušten iz pritvora Zlatko Bat je rodom iz okoline Belog Manastira. Ima srpsko i hrvatsko državljanstvo, a godinama je živeo u Švajcarskoj, čiji je penzioner. Zbog obljube maloletne S. S. sedam meseci bio je u pritvoru i pušten je pretposlednjeg dana 2016. - Kada sam uzeo presudu, u centru sela, ispred kafane video sam njegova kola. On sedi u kafani, a njegov advokat će se žaliti na presudu. Strašno... - konstatuje J. S. http://www.blic.rs/vesti/hronika/plakao-sam-zbog-grozota-koje-je-radio-mom-detetu-pedofil-se-izivljavao-nad-rodakom-5/ysjq1lt