Поуке и беседе светих отаца

[Тавита]

ЋУТАЊЕ ЈЕ ТАЈНА БУДУЋЕГ ВЕКА

Своје мисли не откривај свима, већ само онима, који могу да спасу твоју душу.
Преп. Антоније Велики

Сви знају да постоји нешто што се зове Тајна Исповести, али обично из неког разлога сматрају да њу треба да чува само свештеник. Међутим то није тако. Тајна Исповести важи за све. Сам човек који се исповеда такође треба да се чува.
Чини ми се да је Тајна Исповести пре свега повезана са појмом целомудрености, с целомудреним односом према свом духовном животу и духовном животу другог човека.
Наравно, ми имамо пуно право да себе разоткривамо пред својим ближњима, и уопште тако је и било у древној Цркви, када су хришћани јавно исповедали своје грехе.
Јер се човек не каје само пред Богом, већ и пред људима. Али Црква је врло брзо престала са јавном исповешћу, јер је она могла да буде саблазан за друге и искушење од ближњих.
У ствари мало коме се може нешто поверити. Кажеш некоме: «Не говори никоме», - а он већ пренесе неком другом и каже: «Никоме не говори». А потом се догађаји из твог живота враћају до тебе у потпуно другој светлости и ти схваташ да су те одавно разоткрили, осудили и да пред свима сада стојиш у потпуно друкчијем, изопаченом издању.
То је наравно веома сложено питање. Човек је слободан да прича о себи, то је његово право. Али у духовном смислу би било боље да се чува од тога још и зато што понекад прича о својим гресима без покјања, а понекад чак и са саосећањем ка греху. Чини ми се да је боље увек бити духовно целомудрен и прикривен.
Та тајновитост је веома важна и због тога што зли дух не позање човека. Човек је скривен од нечастиве силе. Рецимо сатана није знао за Христово Оваплоћење, није знао да је Богочовек – Син Божији (Њега су називали Сином Божији, а Он је Себе називао Сином Човечијим). И зли дух не може да уђе у човека уколико он сам то не допусти преко неких својих грехова и страсти. «Демони не знају наша срца, како мисле неки људи, - каже авва Евагрије, - јер само један Срцевидац зна ум људски ... Али нешто на основу речи, нешто по покретима они сазнају оно што је у срцу».
И зато све што се човеку дешава, сва његова искушења, грешке које потом сваљује на демонску силу, дешавају се због тога што човек сам открива злом духу ствари о свом духовном животу.
Некада можемо да се одамо чак и изразом лица. Зли дух може да прозре човека искушавајући га помислима. Он покушава да преко њих «начне» човека, и ако овај почиње да се бави том мишљу, почиње разговор, пут је прокрчен, срце и помисли су откривени, злом духу је све откривено и тада може да победи човека. Али ако човек уме да се чува, не празнослови, понаша се целомудрено и тајновито, онда је он недоступан злом духу и овај не може тако лако да приступи људском срцу.
Човек је недоступан злом духу и у време исповести, када се врши Тајна Покајања. И зато се треба довољно тактично и посебно брижљиво односити према свом унутрашњем миру и чувати се разматрања Тајне Исповести и духовног руковођења у разговору са људима. Могу се наравно поделити духовна искуства са ближњима, али то опет треба да буде тајновито. Када су двоје или троје сабрани у Име Христово (Мт. 18, 20), тада зли дух не може да буде присутан. Али када се нешто важно избрбља у празнословљењу, у осуди, у похвали или сујети, тамо где се нашој искрености додаје и нека страст, тамо ће се одмах наћи и лукави, који ће то обавезно искористити.
Уопштено говорећи, човеков духовни живот не може да буде јаван. Човек треба да чува себе и своје тајно општење са Богом ...

протојереј Алексеј Умински

[marija]

Najbolji savetodavci, pomagači i prijatelji nisu oni koji nam kažu šta da radimo u određenim prilikama, već oni koji nam pruže strastan duh i želju da se ponašamo na pravi način i puste nas, i pored svih grešaka koje napravimo, da sami otkrijemo najbolji mogući put.

[marija]

ВИШЕ СЕ СТРАШИ НАВИКА, НЕГО НЕПРИЈАТЕЉА. ОНАЈ КОЈИ ГАЈИ У СЕБИ НАВИКУ - ИСТО ЈЕ ШТО И ЧОВЕК КОЈИ БАЦА ДРВА У ОГАЊ; ЈЕР СЕ МЕРА И У ЈЕДНОМ И У ДРУГОМ САСТОЈИ У КОЛИЧИНИ ОНОГА ШТО ИХ ПОДРЖАВА. АКО НАВИКА ЗАХТЕВА НЕЧЕГА ЈЕДАНПУТ, И ЊЕН ЗАХТЕВ НЕ БУДЕ ИЗВРШЕН, ТО ЋЕШ ЈЕ ДРУГИ ПУТ НАЋИ СЛАБИЈОМ. АКО ЈОЈ ЈЕДАНПУТ ...ИСПУНИШ ВОЉУ, ТО ЋЕШ ДРУГИ ПУТ ОПАЗИТИ, КАКО ОНА НАПАДА НА ТЕБЕ СА МНОГО ВЕЋОМ СНАГОМ

И.Сирин

[marija]

Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не; опраштање чини главни садржај свих ових назвања.

Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот био би савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.

Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.

О, кад бисмо ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприлич них покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божијег милосрђа и Божијег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је у Богу, осим једнога Господа Исуса, превечнога Сина Божијега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута?

ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПРАШТАЊУ

Владика Николај Велимировић

[marija]

1. За духовна дела пре свега је потребан Божији благослов, а он се може задобити само ако су нам побуде чисте, а не ако у позадини наших намера стоји угађање сујети.

2. Несрећна случајност може да израсте у несрећан обичај.

3. Неопходно је је да једноставност не буде без мудрости.

4. Како још ниси схватио да једноставност ослобађа, а да ( компликована ) ''префињеност'' мучи?

5. Срамота је што неправославни боље поштују недељу него они који су православни. Понекад се овај хаос не може исправити људским средствима, па би требало да се уплашимо да ча ће нас са Неба стићи још страшније казне од оних које трпимо.

6. Служење Богу састоји се и у томе да не инсистирамо исувише на томе да спроводимо своје, па макар и добре жеље и да чиста срца слушамо оно што нам други, добронамерно и са љубављу, предлажу.

7. Не би требало да се устежемо да чинимо добро ближњима, уздајући се у Бога, а не у себе. Ономе ко овако поступа Господ неће ускратити своју заштиту и милост.

8. Искрену отвореност би требало да примимо ко чин слободног разума, са истим оним поштовањем и страхом Божијим, са којим се прима тајна хришћанске, Божије душе.

9. треба се чувати да не напишемо више, или мање од онога што каже истина. Ова обазривост није тешка, а само је она потребна.

10. Само се на истини и правди може градити мир - и за себе, и за друге.

Св. Филарет московски

[marija]

АВА ГРИГОРИЈЕ:

-Овај живот сматрај за тржницу. Ако се упустиш у трговину, остварићеш добитак : јер ћеш у замену за мало добити велико и за оно што брзо пролази - вечно. Ако пак пропустиш прилику, другога времена за такву размену неће бити.

[marija]

«Када знање следује жељама тела, оно има три настојања: богатство, гордост, украшавање, одмор за тело, и ревновање за мудрост оне логике која је корисна за урављање светом. Такво знање непрестано ствара нова открића, како у вештинама тако и у знању, а такође обилује и у свему другоме што украшава тело у овом видљивом свету. Као последица овога, такво се знање противи вери... јер је оно огољено од сваког интересовања за Бога, и чини ум бесловесним и слабим, пошто њиме влада тело. Оно се стара да се у целости ограничи на овај свет... Сматра да је све намењено његовом издржавању, следујући онима који говоре да видљиви свет није потчињен никаквом усмерењу [промислу]. Ипак, [то знање] не може да умакне од непрестане бриге и стаха за тело. Тако га обузимају учмалост и чемер и јад... и брине о болестима, и брине се о ономе што му недостје и што му је потребно, и плаши се смрти... Јер не уме да своју бригу положи на Бога, у сигурност вере у Њега. Зато се ослања на проналаске и преваре у свим областима. Када проналаси из неког разлога нису делотворни, оно у томе не види скривену премудрост, и бори се против људи који му сметају и који му се противе»:

Мистичке беседе, 6

Св.Исаак Сирин

[Тавита]

Некада нису људи имали фрижидер, па ако се деси да им претекне хране они су то давали комшијама. Тако се човек учио да мисли и на другога. Данас ако има вишка хране то се ставља у фрижидер да би се јело сутра. Тако се човек полако учи да мисли само на себе. Умножава се, све више и више, егоизам.

Ава Пајсије Светогорац

Ако вам се догоди да се нађете у неком друштву где се не говори о духовном, ћутите и не придајите никакав значај ономе што се прича, него у тајности творите молитву. Тако ћете истовремено изговорити молитву за оне што празнослове а ви сами нећете имати штете.

Ава Пајсије

Ако се материјална добра не буду делила по Јеванђељу, на крају ће се делити ножем.

Aва Пајсије

Када те лично обесправе и ожалосте не треба се опирати. Недостојно је хришћанина да се буни за самог себе. Треба пре свега, бранити друге. Не из личних разлога него због правде.

Ава Пајсије

Кад се дете напуни Христом, одлази у Цркву и причешћује се, и кад се касније одвоји од родитеља и нађе се у непријатним и неповољним околностима, неће му бити много тешко. То је као лакирано дрво које не прима воду у себе јер је заштићено од воде.


Ава Пајсије

[Тавита]

1. Не слушај савете људи који себи угађају, који су себе учинили робовима стомака и телесних страсти.

2. Свако ко воли чистоту и целомудреност постаје храм Божији.

3. Нека твоја рука не буде испружена ради узимања, већ нека радије буде испружена ради давања (Сир. 4, 35).

4. Ко другога оговара, сам себе осуђује. У ономе ко оговара пребива клевета, и мржња, и сплеткарење. Он се праведно сматра братоубицом.

5. Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље.

6. Немој давати своме срцу да буде жалосно, него се теши у Господу.

7. Славољубље је душевна болест, лукава страст.

8. Немој се превазносити ако си здрав телом, већ се бој.

PREPODOBNI JEFREM SIRIN

[Тавита]

Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпељив... Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. (Преподобни Јефрем Сирин)

Шта ако онај који ме је увредио приђе и замоли опроштај, а ја нисам спреман да опростим?

Прими покајање...као да ти је послано од Бога, како не би понизио Онога који шаље и изазвао Његов гнев против себе.

У онај страшни и ужасни дан рећи ћеш Tи нама грешнима, Господе: ви људи добро знате шта сам ја претрпео за вас... Шта сте ви претрпели за мене? - Шта ћу на ово рећи ја неокајани, лукави, грешни, скверни? Мученици ће тада указати на ране своје, на мучења, на одсечене делове тела свога, и на трпљење своје до краја. Подвижници ће указати на своје подвижништво, на дуги пост, на бдења, на несреброљубље, на сузе и на трпљење своје до краја. А ја, лењиви, грешни, безакони, на што ћу ја указати?... Поштеди Господе! Поштеди, Милостиви! Поштеди Човекољубче!

Ко у срцу скрива злопамћење, тај је налик човеку који гаји змију у својим недрима.

                                       

                                          Свети Јефрем Сирин

[Тавита]

Како човек зна да је његово срце достигло чистоћу? Када све људе сматра добрима и када му ниједан човек не изгледа начист и грешан, онда је он заиста чист срцем.

Настој да дођеш до блага које је у теби, и видећеш небеска блага. Јер ово двоје су једно и исто. Долазећи једном, видиш оба. Лествица ка небесима је у теби, скривена у твојој души.

Ко своју вољу не покорава Богу, тај ће се покорити противнику Његовом.

                        Свети Исак Сирин

[Тавита]

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски

СТРАШНИ СУД НАД БОГОМ

(Беседа на Велики петак, изговорена у

карловачком патријаршијском храму 1924.)

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог. У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола? Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка - није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста - лудило земље? Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу? Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, "Јад всесмехливиј" уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни. Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст - најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо за коју Га од њих дарујемо таквом горчином? Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?... Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету ... Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека. Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит всекаен плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само - сатанизам, сатанизам и сатанизам. Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса. У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост.... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога - има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога - има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе. Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.

И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је! И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега - утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?

[Тавита]

Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божији, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога? Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног - не би за те било оправдања. Да није њега - земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:

И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши - испусти душу. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли - васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.

"Днес церковнаја завеса на обличение безаконих раздираетсја и солнце лучи своја скривает Владику зрја распинаема."

"Всја сострадаху саздавшему всја", да всја сем човека, всја сем људи. Сва твар је на крсту познала у Христу Бога, и исповедала Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. - Чиме? Чиме? - Одговором разбојнику. Чиме још? - Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? - Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. - Ваистину људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања, распињу га и данас. Да су људи Господа славе познали, не би га распели (1. Кор.2,8). Кроз кроткост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кроткост и највећа смиреност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кроткост и смиреност изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато га гоне; не знају колика је то љубав, колика смиреност, колика кроткост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију, и - убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је - Велики петак за њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни Га, Распни! Није ли сав живот наш на земљи - незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког; свака страст моја - трн је; све страсти моје - трнов су венац који ја на Главу Христу мећем. - Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми - којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми - исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! - Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвални Сион, чији је храм увек пуст, не исмева васкрслог Христа? Не распиње поново васкрслог Господа?

Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.

Како, како гонимо ми Христа - рећи ће неки, када Он није с нама у телу? Када не видимо тело његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, када учење Његово гонимо, када светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо - кад просјака гонимо: јер Он је тај који у просјаку проси; ми гонимо Христа - када голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа - када гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа - када болеснога не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда: у сваком тужном Господ Христос тужи. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано идентификује Себе са њима:

Када једноме учинисте од ове моје најмање браће - мени учинисте (Мт. 25,40)

Када не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мт. 25,45).

Христос се оваплоћује у сваког Хришћанина. Чуј шта вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? (Д.А. 8,11), јер гонећи оне који Мене верују - Мене гониш; пљујући оне који Мене верују - Мене пљујеш, мучећи оне који Мене верују - Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, када се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест - о Христа се грешите (1. Кор. 8,12).

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну - благосиљај, Кад те бију - праштај; кад те мрзе - љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље, као и Господ. Враћај зло - добрим; бори се као што се Господ Христос борио:

са гордошћу бори се - смиреношћу

са грубошћу бори се - кроткошћу

са мржњом бори се - љубављу

са увредом бори се - праштањем

са клеветом бори се - молитвом

То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добром, ако се не гневимо када нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: "Оче, опрости им јер не знају шта раде."

Амин.

[Тавита]

"Смиреност долази као последица моралног савршенства. Истинска смиреност има основе у унутрашњем човеку. Она је одраз унутрашње благодати душе, блистања њених врлина и њене духовне преукрашености. Она као благодат, унутра изливена, лик смиренога чини светлим и љупким. Смиреност је права слика нарави и пројава душевног расположења и унутрашњег величанства смиренога. Она, будући нелицемерна и неизвештачена, проста и туђа претеривању, има постојан и непромењен карактер који се никада не мења или преображава из смиреног у несмирено, те тако стално остаје исто.

Смирен је нелукав, искрен и непосредан. Он ступа путем врлине и твори добро. Владања је простојног, опхођења је благородног, речи су му одмерене, а нарав му улива поверење. Држање тела му је долично и достојанствено и лишено сваког размерања. Израз лица природан је и нелицемеран, поглед му је ведар, постојан и нељубопитив, покрети одмерени и мирни, ход природан и уједначен, кретање украшено мером, а одело и зимско и љетње уредно је и скромно, чисто и једноставно. Смирен љуби све и ћутке поучава. Смирен човек је миљеник људи."

Свети Нектарије Егински

[Тавита]

1. 'Смирење се задобија борбом.

Кад спознаш самога себе, задобијаш смирење које постаје стање. У противном се можеш смирити током једног минута и помисао ће ти рећи да си нешто док си у ствари ништа. Тако ћеш се борити све до смртнога часа!

2.Нужно је да човек одбаци логику.

Ја, например, кажем: сада сам монах а могао сам да будем животиња. Бог ме, међутим, није створио као животињу. Он ме створио као човека и призвао ме је у ангелски чин. А шта сам ја учинио...

...Такве мисли смирују. Требало би да на оно, што нам је Бог дао, одговоримо благодарношћу.

3. Да би се човек духовно подвизавао потребни су услови.

Он најпре треба да стекне смирење, љубав и чисто срце. Када поседује смирење, човек поседује божанствени магнет који привлачи благодат Божију. Погледајте смирене: њима се даје благодат. Тако је устројено.

4.Многи верујући људи осуђују друге иако би требало да их љубе и сматрају узвишенијима од самих себе.

Старац Пајсије је увек говорио да је онај ко у људским очима изгледа грешан у очима Божијим може да буде свет. Он је говорио:''Неки злочинац је пред Богом можда већ одговорио за свој грех, док неки монах није. Требало би да чак и злочинца сматрамо бољим него што смо ми сами.

Смирење и љубав иду заједно, они стоје једно уз друго

Треба страдати због другог и од срца творити молитву.

5. У вези с питањем на који се начин може духовно напредовати, старац је рекао: ''Ја сам за подвижништво и то сам наравно, проверио на самоме себи.

Међутим, уверио сам се да је највећи подвиг кад човек задобије смирење и љубав....

...Требало би да предност дамо души, а не спољашњим подвизима, јер спољашње може да изазове лажна осећања.''

6.Многи хришћани прихватају неки подвог да би се очистили од страсти.

Они обично посте, праве метаније и одлазе у цркву. Међутим, не постижу духовни напредак и не задобијају очишћење.

Што се тиче телесног подвига, ако га неко и увећа неће сасвим успети. Тиме може само да увелича гордост: ја тобоже нешто значим. Због тога је нужно да се нишан окрене ка горости и да се у њу гађа.

Чак и детенце које је још способно да се креће може да порази ђавола својим смирењем. Наравно, ђаво је веома јак али и веома труо. Он може срушити џина, али и детенце може да га победи.

7.У сваком подвигу мора преовладати смирење.

Ако се не смириш, на снагу ће ступити духовни закон: Који се уздиже понизи ће се.

Кад спозанмо себе. смирење долази на природан начин и постаје човеково стање. Ако пак не спознамо себе, нећемо играти по правилима и ђаво ће нам подметнути мисао да нешто значимо.

Схватимо да смо ништа. Понављамо до самог смртног часа: данас јесмо, а сутра нисмо!"

старац Пајсије Светогорац