Поуке и беседе светих отаца

[Тавита]

Смирење је нешто највеће међу врлинама: јер оне у којима се укорени, кроз најискреније покајање и примивши као сапутницу молитву са уздржањем, истога трена чини слободним од страсти.  (Свети Никита Ститат)

Ако нас је сатана погубио гордошћу и завишћу у односу на Сина Божијег, у односу на Бога, који је био моћнији од њега, Господ нас спасава смирењем.  (Свети Јован Шангајски)

Бежи од сујете, моли се непрестано, пој псалме пре и после сна, изучавај заповести које су ти дате у Светом писму, сећај се дела светих...Нарочито се труди да испуниш апостолску поуку: сунце да не зађе у гневу вашем. (Ефесцима 4,26)   (Свети Антоније Велики)

Смирење и без подвига многа прегрешења чини опростивим, а без смирења и подвизи су бескорисни, па нам чак припремају много тога лошег.  (Свети Исак Сиријски)

Ако хоћеш да будеш изнад сваког греха, онда не истражуј о туђим делима, јер и у теби има много тога због чега другог сматраш кривим.   (Свети Нил Синајски)

Свети Оци примећују да насупрот сујети, која расејава човекове мисли по васељени, смирење их усредсређује у души: од бесмисленог и лакомисленог посматрања света, премешта их на многоплодно и дубоко самопосматрање, на духовно тиховање, на стање које је потребно за истинску молитву и које се постиже пажљивом молитвом. Коначно, благодатно дејство смирења и благодатно дејство молитве јесте једно те исто дејство.  (Свети Игњатије Брјанчанинов)

Стичите смирење и немојте ходити са гордошћу срца, која је својствено ђаволима. Горд човек је свима омражен, јер су његова дела разметљива, услед чега пада у многе грехе.  (Свети Антоније Велики)

Свет двопрег: љубав и смирење. Љубав уздиже до неба, а смиреност, оне који су се уздигли, придржава да не падну.

Обележје смирења је радосно подношење понижења.   (Свети Јован Лествичник)

Смиреноумље се препознаје по мноштву неописиве светлости у себи, по неизмерној љубави према молитви, по томе што се не грде туђи греси, по одбојности према сујети.  (Свети Јован Лествичник)

Смирени никада никог не осуђује, нити кога клевеће, нити у било чему себе претерано истиче, и никада не празнослови.  (Свети Јефрем Сиријски)

[Никола Ђоловић]

Čovek je stvorenje koje ima zapovest da postane Bog (sv. Grigorije Bogoslov)

Pronalazak Boga iziskuje novo traganje za Bogom (sv. Grigorije Niski)

Ko sebi ne čini nepravdu,niko mu ne može naškoditi (sv. Jovan Zlatousti)

Poznanje Boga nije isto što i poznanje neke nauke ili zanata (sv.Justin Filosof)

Čovek po prirodi nije stvoren ni smrtan - jer bi Bog bio uzročnik njegove smrti - a ni besmrtan - jer bi bio Bog, već je stvoren kao slobodan da samostalno bira svoj put (sv.Teofil Antiohijski)

Čovek se sastoji od duše, tela i duha a greh se sastoji u disharmoniji ovih elemenata jednih protiv drugih i u svodjenju čovekove ličnosti samo na telo (sv. Irinej Lionski)

Sloboda je grehom povredjena ali ne i uništena, čovek uvek može da izabere Boga (sv. Jefrem Sirijski)

Duh Sveti ne ishodi od Sina nego samo od Oca ali je smisao silazaka Duha u svet u vezi sa iskupiteljskim delom Sina Božijeg (sv. Kirilo Aleksandrijski)

Požuda je nerv koji duši daje ritam i snagu za vrline (sv. Vasilije Veliki)

Sveta Evharistija nije samo jedna od Tajni već je Tajna same Crkve, spasenja i večnog života, ona je sjedinjenje sa Bogom i telesno i duhovno (sv. Ignjatije Bogonosac)

Duša će dobiti novo telo prilagodjeno drugom svetu (Origen)

Hristos je dao ljudima stvarno a ne privremeno ili delimično izbavljenje od smrti (sv. Meliton Sardski)

Grehopad je razdvojio blagodat Svetoga Duha od ljudske prirode i zato je bilo potrebno Hristovo ovaploćenje kako bi došlo do novog sjedinjavanja prirode i blagodati (sv. Atanasije Veliki)

[Тавита]

Свети Филарет Московски

Речено је да не волимо језиком, него делом и истином. Зато, запамтимо, љубав од ћутања не постаје мања. Истина не нестаје ако заћуте речи.
Као што верујемо речима, тако исто треба да верујемо и ћутању.
Помолимо се да Господ благослови и наше речи и наше ћутање, тако да не буду ни речи празне, ни ћутање бескорисно.
Свако од нас, у мањој или већој мери, шири онакав живот каквим сам живи, тј. нови или стари. Највећи је дар када неко у другим људима шири узвишен живот. Благо ономе ко у овоме служи као оруђе благодати Божије. Не усуђујући се да себи ово припише, човек може да жели да бар, лажном речју и недостојним примером, не шири лажни живот, живот по телу, живот греховни и лицемерни. Реч лажна, потпуно пристаје лицемерном животу, животу који само наизглед делује као побожан и богоугодан.
Благо вама ако вас узасрамоте. Благо вама! Зар не би требало да се трудимо да се што ближе примакнемо блаженству? Како да будемо блажени ако нас узасрамоте, ако не мозжемо да истрпимо, ни ако се за нас каже да смо под истрагом или да нам се суди, иако још нисмо ни осуђени? Много је оних који су осуђени, а који нису осрамоћени.
Када себе пажљиво проматрамо, не би требало да нам пажња слаби и за небројене жалости око нас, које настају због сиромаштва и других ситуација које нам праведни Творац даје. Такве невоље су нам дате да би се једни људи научили трпљењу, други да би се поправили, трећи да би се научили да помажу другима. Оне који су себе посветили Богу, такве недаће подстичу
да умноже молитве за наше грехе и за наше незнање.
Има на жалост тужних људи који своју тугу не разблажују утехом. Има људи који су се утешили и који, на жалост, своју утеху не разблажују са мало туге, која извире из љубави и смирења. Има људи за које као да не постоји ништа што је невидљиво и који се тако узалуд скривају од онога сто је неминовно. Ипак, има људи који су снагом воље начинили својеврстан пробој у духовни свет, или бар мисле да су то учинили. Да ли је то потребно? Да ли тако треба? Зар није скромније да са надом чекамо пред затвореном градском капијом, да чекамо када ће отворити врата Онај Који има Давидов кључ?
Само смирење може донети мир нашој души. Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос. Дајте јој да нађе снагу у смирењу и тек тада ће се у њој појавити истинска светлост. Тек тада ће у њој настати складан свет исправних мисли и исправних осећања. Гордо мудровање и закључци, настали из земаљске природе, загушују душу као
магла, пропуштајући у њу само привид слабе и нејаке светлости. Учините да магла падне у долину смирености, и тада ћете над собом угледати чисто и високо небо. Душа себе саму загушује комешањем и хуком надмених, увек немирних помисли и страсних жеља. Дајте јој да се утиша у смирењу, и тек тада ће моћи да ослушне и чује склад природе, који савремени човек још увек није потпуно уништио. Моћи ће да у њој чује сазвучја који су достојни премудрости Божије као што се у тишини ноћи могу чути далеки звуци.
Не могу да прекоревам осетљиво срце које воли. Зар је боље срце које је хладно? Камено срце треба размекшати, хладно-загрејати, а осетљиво и оно које је способно да воли, њега треба узвисити од природне љубави до љубави духовне. За овакво срце најбољи је пут тиховања који даје промисао Божји, да ово срце, утонувши у породичне везе, не би било сасвим загушено само том природном љубављу. Није увек страшно када срце остане као у детета. И Господ нам је заповедио да будемо као деца. И Апостол нам каже да будемо безазлени као деца, да  будемо добри попут деце, да волимо простодушно као деца. Не треба се жалити на оно што је Бог дао кроз природу, него га уздизати до благодати, па ће све бити добро.
Често се догађа да онај човек који пажљиво гледа, нађе у свом природном карактеру нешто што би требало поправити и нешто што је потребно постепено мењати. Потпуно је исправно да он у таквој ситуацији трази помоћ од Бога. Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа и истовремено се подвизавати, да би се зауздали лоши нагони срца и воље. Када нас запљусне негодовање и гњев, не треба да допустимо себи да тако говоримо и да по томе поступамо, него је потребно да се уздржимо и да размишљамо о свему томе, као и да кроз молитву утишамо страст. После тога можемо да ономе ко је згрешио, одмерено укажемо на грешку, и да му снисходљиво одмеримо казну.
Семе правде сеје се у миру који ствара мир. Мноштво чуда не мора да нас доведе ни до каквог закључка. И само једно чудо може бити доказ да постоји Бог. Хиљаде чуда  могу да укажу само на пророка. Лазарево васкрсење показује нам чудотворца Бога, али да бисмо то могли да видимо, потребно је да у овом чуду откријемо оно што га уздиже изнад свих оних чуда која су учинили Богоносни људи, а која су, на први поглед, иста као и поменуто чудо Господње.
Засто мислите да је радост далеко? Она је ту, близу. Она је иза жалости, као што је, у Песми над песмама, женик иза зида близу своје невесте. Увече плач, а ујутро радост.
Потребна је велика обазривост када се спаја слатко са горким, радост и страх, да у радост богопознања уносимо страх, јер смо свесни своје недостојности, која и чисти кладенац може да замути својим комешањем, и која може да помрачи светлост, или да је цретвори у некакав слаби бљесак или привиђење.
Понекад човеку није лако да види своје невидљиве, али несумњиве грехе, јер их заклањају врлине које тај човек лако уочава, али које су само привидне.
У наше време често се дешава да неки људи мисле да исправно и корисно поступају, приносећи службу Богу, а у ствари само прате, и то не увек успешно, моду која је тренутна и коју пропагирају други. Тако они служе тој моди, надајући се да ће им она послужити на корист.
Замаљска радост бива проткана тугом јер душа потајно осећа да јој овоземаљско није довољно, те да чезне за бољим. Тугујући за Господом, душа осећа и радост, јер осец+ћа да, као што каже Апостол, туга за Господом доноси спасење. Нека да Бог да тражимо радост у којој се неће скривати жалац туге. Нека да Бог да се не плашимо туге која ће се претворити у радост.
Увек треба видети и показивати истину, па макар она била и жалосна, јер се и од такве истине учи, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава збога нашег немарног односа према њој.
Кажете да онај ко није убеђен у своју победу, да ће тај бити побеђен. Ипак се не слажем са тим. Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда, може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду на успек. Има примера када је, уз извесне губитке, битка ипак добијена, и то само због тога што се није смело допустити непријатељу да нас баш сасвим победи и уништи.
Покушајмо да се барем на кратко отргнемо од свега што је земаљско и пролазно и за шта смо нужношћу привезани, или својом вољом, и покушајмо слободно, али озбиљно да продремо погледом у оно шта је небесно и вечно. Из тродневног гроба устаје Светлост вечнога живота. једни виде, и верују. Други не виде, и верују. И сви су блажени јер верују.

[Тавита]

Када Господ узима добре душе, оне са собом односе делић милости Божије, која је на њих и кроз њих силазила са Небеса. 3ато нама који остајемо више него раније прети гнев Божји.

Треба на време да мислимо куда нас води живот и куда нас је однео, не без учешћа промисла Божијег, а сада треба ту да мирујемо, или да корачамо путевима истине.

Добро је ако у болести осетимо да више не припадамо овоме свету и добро је то осећање задржати у себи и онда када оздравимо. Није чудо што се то осећање после болести појављује теже него за време болести. Док је човек болестан, Бог му дарује оно што му је потребно док је немоћан, а када човек оздрави, Бог од њега захтева да се подвизава и да се труди не би ли задобио то осећање.

Насупрот нашој немоћи, греховности и ништавности стоје бесконачна благост и свемогуће милосрђе Божије. Бог нам је дао да се против лењости боримо нечим што је у нама Он створио. Ако умемо да победимо лењост и да се неуморно трудимо да би смо задобили овоземаљска добра и привилегије, зашто не бисмо могли да потакнемо себе и на подвиге зарад Царства Небеског? Онолико колико се трудимо, онолико нам Бог показује на праведно и свето дело и дарује нам снагу да то остваримо. Истина, није нам увек дато да то одмах видимо, али је сасвим довољно то што нам Бог помаже да нас не поразе препреке и очајање. Уосталом, за дом који се гради у души нашој може се рећи да расте онако како се у причи казује за цркву Кијево-Печерске лавре: док је градња била у току, стално је била тек нешто мало изнад земље, а када' су радови били говоти, одједном се указала цела.

Жалост мозе бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац казе: жалост је многе убила, и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Без обзира на то шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати.

За ово је потребно да своје мисли одвлачимо од онога што нас жалости и да молитвом упошљавамо свој ум и срце. Не би требало да нас жалости још и то што у таквим околностима молитва није савршена. Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. Чак се ни плач Светитеља који су туговали због неке краткотрајне недаће, не сматра богоугодном жртвом Богу, а наше дуго и неутешно туговање не само да није богоугодно, него може да буде и грешно. Речено нам је: Не тугујте као остали, који немају вере.

Наша је дужност да са љубављу и смирењем детета и хришћанским стрпљењем носимо крст који нам је дат, а не да га меримо и да га поредимо са другима. Дужни смо да се не жалимо на невоље, да бдимо над собом и да се снажимо, да не бисмо, изнемогли и посустали, били лишени припремљене награде.

Сви су утешитељи, а не исцелитељи зла, каже праведни Јов за своје пријатеље. Такви су сви људи. Само Бог може заиста да утеши, и онда када дарује, и онда када одузима.

Ако трпиш искушења и жалост од ближњих, учи се у трпљењу и праштању онима који те вређају. Тако за динар искушења можеш да купиш читаво богаство врлина.

Ако трпиш жалост, не имајући никакве своје кривице, заблагодари Господу. Реч невин лечи твоју жалост попут мелема.

Када котао ври на ватри, тада му се не приближавају муве које би могле да га опогане, нити неке животиње које би могле да украду јело, које се у котлу спрема за човека. А када се котао скине са ватре и када се прохлади, видећете ројеве мува које круже, а дрске животиње су већ ту и гледају како да се дочепају хране. Тако је и са човековом душом: када она ври пламеном

чежњом за Божанским, тај духовни огањ јој истовремено даје снагу да делује и служи јој попут оклопа који је штити. Али, ако из немарности дозволи да се овај огањ угаси и ако се угаси побожна усрдност, онда се рађају сујетне, празне, лукаве и нечисте помисли, роје се у осећањима, падају у дубину душе и тако је скрнаве. Тада се може прикрасти и нека дрска страст и да покраде из душе све оно што је било припремано да би се угодило Богу.

Када кућу захвати пожар, мноштво људи притрчава да се бори против ватре да се спасе шта се спасти може. А када душа гори у пламену зле страсти, похоте, срџбе или очајања, да ли се исто тако брзо окупе људи који би похитали да живом водом праведних речи и речи љубави угасе смртоносну ватру, пре него што она покори све душевне снаге и пре него што се разбукти и слије са пакленим огњем?

Човек не види своју душу до саме дубине. Царство Небеско је налик семену, које човек посеје у земљу и семе ниче и расте, и ако ин не зна за њега. Између сетве и жетве има и кише, и ветра, и хладноће, и врућине и мразева. Дај, Господе, да човек сеје добро семе у душу своју, да га залива, чува и да чека милост од Бога, Који једини може да награди.

Када су Асирци стајали испод зидина Јерусалима, и онима који су стајали на бедемима довикивали свакакве речи, хулећи на Господа, трудећи се да поколебају њихову веру у Бога и верност цару, тада је побожни Језекија наредио својим људима да не одговарају, а он је отишао у храм да се моли. Тако би требало да поступају и Хришћани онда када их опхрвају свакаве мисли. Не одговарај, не слушај, погрузи се у своје срце, призивај Име Господње и заштити се крсним знамењем споља и изнутра.

Тачно је да Бог неке људе кроз сиромаштво води у спасење. Ово Он сам чини и није вама оставио да то чините, него вам је Син Божји поручио да таквима чините милостињу. Испуните ову заповест и спасавајте се њоме. А то, да ли некога треба очистити кроз сиромаштво, Бог ће Сам одлучити и учинити и од вас неће трезити помоћи. Ако желиш да учиниш добро дело, а искушава те жеља да се хвалишеш, размисли, па ако се ствар може одгодити, ти сачекај, не жури, него укроти своју сујету. Али, ако треба нахранити гладнога, похитај да га нахраниш и, исто тако, похитај да осудиш и победиш своју сујету.

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро, јесте савршена и Божанска. Било би бесмислено да је Бог створио човека да буде Бог, а не твар. Не дати човеку слободу која је својствена твари, тј. слободу која је ограничена, али која не искључује могућност да се човек удаљи од добра, значило би начинити машину од човека. Машина не може да чини зло, али не може да чини ни добро, она не може да учествује у блаженству.

На питање како је постало зло, свети Василије Велики одговара: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе настала тама. Чему служи слобода? Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не само да луташ по земљи као животиња или да постојиш попут неке биљке.

[marija]

Свети Јован Лествичник

ЛЕСТВИЦА

Поука XXI

О МНОГОЛИКОЈ ТАШТИНИ

(948) Неки имају обичај да о таштини [тј. сујети] пишу у посебној глави, одвојено од гордости. Због тога и кажу да основних и (949) главних греховних помисли има осам. Међутим, Григорије Богослов и други набрајају седам [1]. С њима се и ја више слажем, јер - ко може бити обузет гордошћу ако успе да савлада таштину? Разлика између ових страсти је само толика колика је по природи разлика између детета и одраслог човека, између пшенице и хлеба. Таштина је почетак, а гордост - крај.

Стога ћемо сада укратко рећи нешто о нечасној уображености, почетку и пуноћи страсти. Јер, онај који би о томе хтео да философира на дугачко, личи на човека који узалуд настоји да одреди мере ветра.

По изгледу своме, славољубље је промена природе, и извртање нарави, свесно превиђање укора. По квалитету, оно је растурач труда, уништитељ зноја, крадљивац ризнице, изрод неверства, претеча гордости, бродолом у луци, мрав на гумну (који, иако мајушан, разноси сав труд и плод). Мрав чека вршидбу пшенице, а таштина - да се згомила богатство. Први се радује што ће красти, а оно - што ће расипати. Дух очајања се радује кад види како се нагомилава зло, а славољубље кад види како се увећава врлина. Јер, врата првог су многе духовне ране, а врата другог - изобиље труда.

Пази, и видећеш да се грозно славољубље све до гроба кити хаљинама, мирисима, пратњом, ароматима и другим.

Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан - јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроње - и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли - опет ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум [тророжац], један врх остаје уперен горе.

Сујетан човек је Хришћанин који обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари хоће да угоди људима а не Богу.

Сујетан је сваки човек који воли да се хвалише. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске.

Славољубиви подвижник себи наноси двоструку штету: прво, што изнурава тело, а друго, што не прима награду.

Ко да се не насмеје сујетноме подвижнику, кога страст за време богослужења покреће - понекад да се смеје, а понекад да пред свима плаче?

Господ од очију наших често скрива и оне врлине које смо стекли. А човек који нас хвали (боље рећи - квари), својом похвалом отвара наше очи. Но, чим се очи отворе - исчезава из нас богатство наше. Ласкавац је служитељ демона, водич гордости, ис-требљивач умилења, рушилац врлина, заводник. Они који вас хвале, обмањују вас, вели пророк (Ис.3,12).

(952) Узвишеним људима је својствено да племенито и радосно подносе увреде, а светим и преподобним - да похвалу примају без штете.

Виђао сам како су људи који имађаху плач, падали у јарост кад су их хвалили, и тако као на вашару трампили једну страст за другу.

Нико не зна шта је у човеку, осим духа човековог (уп. 1.Кор.2,11). Зато, нека се постиде и занеме они који би хтели да нас хвале у лице.

Кад чујеш да је ближњи твој или пријатељ рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству, покажи колико га волиш - и похвалига!

Велика је ствар стрести са себе похвалу људску. Још већа је ствар, отрести се похвале демонске.

Смиреноумље не показује онај који сам о себи говори рђаво (ко не би био у стању да поднесе самога себе?), већ онај који од другога човека подноси увреду тако да не умањи своју љубав према њему.

Приметио сам да демон таштине убацује помисли једноме брату, па их открива другоме, подстрекавајући га да првоме каже шта му је на срцу, како би га прославио као прозорљивца.

Дешава се да се овај зликовац дотиче и телесних удова, производећи у њима дрхтање.

Не обраћај пажњу на њега кад у теби изазива жељу да постанеш епископ, или игуман, или учитељ. Тешко је отерати пса од тезге на којој се продаје месо.

Кад види извесне људе да су дошли до неког малог спокојства, он их сместа наводи да пређу из пустиње у свет, говорећи: "Иди да спасеш људе који пропадају".

Друкчије изгледа живи Етиопљанин, а друкчије кип његов. Друкчије је славољубље оних који живе у општежићу, него оних који су по пустињама.

Сујета побуђује лакомислене монахе да очекују посету светских људи, те да изађу у сусрет онима који долазе; учи их да падају ничице пред њихове ноге, и да се, препуна гордости, одева у смиреност; подешава држање и глас, и гледа у руке посетилаца - не би ли добила нешто од њих; назива их господарима и заштитницима који им, после Бога, живот дају.

Док седе за трпезом, она их побуђује да се уздржавају а да према потчињенима буду осиони; на богослужењу лене чини ревносним; оне који немају гласа, добрим певачима; поспане, бодрима; улагује се канонарху, називајући га оцем и учитељем, али само док гости не оду.

Таштина цењене монахе чини гордима, а понижаване злопамтљивима.

Славољубље често бива узроком срамоте уместо части. Јер, оно својим разјареним ученицима наноси велику срамоту.

Таштина пред људима чини гневљиве кроткима. Она врло лако иде са природним даровима, и њима често обара своје окајане слуге.

Видех једног демона како вређа и (953) прогања свог брата. Када се, тако, једном приликом брат наљутио, наиђоше неки светски људи. И бедник тај од гнева пређе на славољубље. јер не могаше робовати у исто време и једној и другој страсти.

Монах који је постао роб сујете, води двоструки живот: споља - монашки, а у души и мислима - светски.

Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако ћемо и од небеске славе окусити. А онај који осети ту славу, презираће сваку земаљску славу. Чудио бих се, наиме, када би неко презрео другу пре него што окуси прву.

Покрадени од таштине, ми се често окрећемо и вешто крадемо њу саму. Виђао сам људе који су из таштине почињали духовни подвиг. И премда им је почетак био порочан, крај испаде похвалан, због тога што се дух у њима изменио.

Ко се хвали природним даровима (нпр. оштроумљем, бистрином, [наклоношћу за] читање, речитошћу, и свим сличним што добисмо без труда), никада неће добити натприродна добра. Јер, ко је у маломе неверан, и у многоме је неверан и ташт (уп. Лк.16,10).

Да би постигли крајње бестрашће и богатство дарова, силу чудотворства и моћ предвиђања, неки људи узалуд изнуравају своје тело. Јадници! Они не знају да мајка тих добара није труд, већ више од свега - смирење. Ко тражи дарове за свој труд, полаже опасан темељ, а ко себе сматра дужником, примиће неочекивано и ненадано богатство.

Немој слушати овог вејача, који ти саветује да објавиш своје врлине ради користи слушалаца. Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди (Мт.16,26)? Ништа тако није у стању да поучи оне који гледају, као смирено и искрено понашање и реч. Јер, то ће и другима послужити као пример како се ничим не треба поносити. А шта може бити корисније од тога?

Један прозорљивац ми је испричао шта је једном приликом видео: "Док сам са осталом браћом седео у манастирској зборници, дођоше демон таштине и демон гордости, и седоше крај мене, један с десне а други с леве стране. И први ме поче боцкати у ребра својим славољубивим прстом, наговарајући ме да кажем нешто о извесним виђењима и подвизима које сам имао у пустињи. Но, тек што сам га се отресао, рекавши: Нека се одврате и застиде они који ми смишљају зло (Пс.39,15) - демон који је седео с леве стране ми рече на ухо: "Браво! Одлично си урадио! Постао си велик, јер си победио моју безобразну мајку". Тада се ја окренух и к њему, и изговорих речи следећег стиха: Нека се сместа врате посрамљени они који ми говоре: "Одлично! Одлично" си урадио!"

На моје питање, како је таштина мајка гордости, он ми одговори:

(956) "Похвале узносе и надимају душу. А када се душа понесе, тада је обузима гордост, која узноси до неба и низводи до ада. Има славе која од Господа долази: Прославићу оне који мене прослављају, каже (1.Цар.2,30). А има славе која је последица ђавоље препредености: Тешко вама, вели, када стану сви људи добро говорити о вама (Лк.6,26)! Прву ћеш јасно препознати када на славу људску будеш гледао као на нешто што шкоди, када се клониш свакога њеног лукавства и кријеш свој богоугодни начин живота куд год кренуо. Другу ћеш препознати, када и сваку ситницу чиниш да те виде људи (Мт.6,5). Та прљава таштина учи нас да глумимо врлину коју немамо, наводећи нам речи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела (Мт. 5,16).

Господ често преображава славољубиве у неславољубиве помоћу неке срамоте која их задеси. Почетак неславољубља је ћутање и радо примање увреда; средина - одстрањивање свих мисли које су прожете славољубљем; а крај (ако тај океан уопште има краја) - труд да пред људима чиниш без устручавања оно што нам наноси штету, а да те при томе није ни најмање стид.

Не скривај своју бруку, под изговором да не изазиваш саблазан. (Уосталом, можда овај лек треба употребљавати према томе о каквој се срамоти ради).

Када тражимо славу, и када нам се она (нетражено) указује од стране других људи, или када се из славољубља прихватимо неких подвига, сетимо се свог плача и помислимо одмах на онај страх и трепет са којим смо стајали пред Богом у нашој усамљеној молитви. Тако ћемо без сумње отерати бестидну таштину, тим пре ако се старамо да постигнемо истинску молитву. А ако ни то не помогне, подсетимо се одмах на своју смрт. У случају да ни то не можемо, онда се бар уплашимо од срамоте која прати таштину: Јер сваки који себе узвисује понизиће се (Лк.14,11), свакако и овде, још пре будућег века.

Када хвалитељи (боље рећи кваритељи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо мноштва својих безакоња, па ћемо видети да смо недостојни онога што се говори о нама или чини за нас.

Међу славољубивим људима свакако има и таквих којима би Бог иначе услишио неке молбе. Међутим, њихове молитве и умољавања Бог обично спречава, како не би због услишене молитве своје постали још више уображени.

Простодушнији људи обично нису много подложни дејству овог отрова. Јер, сујета искључује простодушност и претпоставља лицемеран живот.

Често се дешава да црв, достигнувши одређени узраст, добија крила и узлеће у висину. Тако и таштина, када се потпуно развије, рађа гордост, тај почетак и крај свих зала.

(957) Ко је без ове болести, налази се близу спасења, а ко није без ње, још је далеко од славе светих.

Ступањ двадесет први. Онај кога таштина није уловила, неђе упасти у безглаву гордост, толико мрску Богу.

[pedjoni]

Sveti Vasilije Veliki

Besjeda o vjeri

Posto sam po blagodati blagog Boga saznao za zahtev vase poboznosti, dostojan ljubavi prema Bogu u Hristu, kojim trazite pismeno ispovedanje blagocastive vere, ja sam najpre, svestan svoje nistavnosti i nemoci, oklevao sa odgovorom. Ipak, posto sam se prisetio apostola koji kaze: Podnoseci jedan drugoga u ljubavi (Ef.4,2) i jos: Jer se srcem veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje (Rim.10,10), smatrao sam da nije bez opasnosti ni da vas odbijem, niti da prepustim cutanju spasonosno ispovedanje, imajuci, kao sto je napisano, pouzdanje u Boga kroz Hrista, ne da smo sposobni sami od sebe sto pomisliti, nego je nasa sposobnost od Boga, koji tada njih, a sada radi vas i nas ucini sposobnim da budemo sluzitelji Novoga Zaveta, ne slova nego Duha (2.Kor.Z,4-6).

Vernom sluzitelju je, kao sto, bez sumnje, sami znate, svojstveno da sve ono sto mu je blagi Vladika poverio radi dobrobiti sasluzitelja, sacuva bez prevare i lazi. Stoga sam i ja, da bih ugodio Bogu, obavezan da vam ono sto sam naucio iz bogonadahnutog Pisma predlozim radi zajednicke koristi. Sam Gospod, ljubljeni Ocev (Mt.3,17), u kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja (Kol.2,3), i koji primi od Oca svu vlast i svaki sud, govori: On mi dade zapovest sta da kazem i sta da govorim  i jos: Sto god, dakle, ja govorim, onako govorim kako mi je rekao Otac (Jn.12,49-50). Ni Duh Sveti ne govori od sebe, nego... ono sto cuje od Njega (Jn.16,13). Utoliko je za nas blagocastivo, i istovremeno bezbedno da tako mislimo i cinimo u ime Gospoda naseg Isusa Hrista. Dok je trebalo boriti se sa jeresima, koje su povremeno nastajale, ja sam, ugledajuci se na prethodnike, smatrao prilicnim da, s obzirom na raznovrsnost necastivosti koju je sejao djavo, zaustavljam ili pobijanjima rusim hule koje su se sirile, koristeci, vec kako su zahtevale potrebe bolesnih, ove ili one izraze, cak i one kojih nema u Pismu, koji, uostalom, ni-su tudji blagocastivom smislu Pisma. Najzad, ni apostol se, radi sopstvenog cilja, nije libio da cesto koristi i paganske izraze. Sada sam, pak: smatrao prikladnim zajednickom cilju da zahtev vase ljubavi u Hristu ispunim u prostoti ciste vere, govoreci samo ono cemu sam naucen bogonadahnutim Pismom. [Ovom prilikom] sam se cuvao kako imena i izraza koji se ne nalaze doslovno u Bozanstvenom Pismu (premda i cuvaju misao koja je sadrzana u Pismu), tako i reci koje se ne upotrebljavaju u Svetom Pismu (i ujedno pruzaju i stranu misao). Posto se one ne mogu naci ni u propovedima svetitelja, ja sam ih odbacio kao potpuno strane i tudje blagocastivoj veri.

Vera je nesumnjiva saglasnost sa onim sto se culo, uz osvedocenje u istinitost onoga sto se propoveda, po blagodati Bozijoj. Takvu veru je pokazao Avraam, o kome se svedoci da u obecanje Bozije ne posumnja se neverovanjem, nego ojaca u veri i dade slavu Bogu, i bese potpuno uveren da ono sto Bog obeca, kadar je i uciniti (Rim.4,20-21). Ukoliko je veran Gospod u svim recima svojim (Ps.145,17), i ukoliko su verne sve zapovesti Njegove, utvrdjene za vek veka, i sacinjene na istini i pravdi (Ps.111,7-8), oduzimanje neceg od napisanog ili dodavanje neceg nenapisanog predstavljalo bi ocigledno otpadanje od vere i razotkrivanje gordosti. Jer, Gospod nas Isus Hristos je rekao: Ovce moje slusaju glas moj. I pre toga je rekao: A za tudjinom nece poci, nego ce pobeci od njega, jer ne poznaju glas tudjinca (Jn.10,27; 5). I apostol strogo zabranjuje da se bilo sta dodaje ili oduzima bogonadahnutim Pismima. Navodeci primer uzet iz ljudskih obicaja, on kaze: Niko potvrdjeno zavestanje covekovo ne odbacuje niti mu sto dodaje (Gal.Z, 15).

Stoga sam odlucio, kao i uvek, da izbegavam svaki izraz i pojam koji je tudj ucenju Gospodnjem. Jer, kao sto sam ranije primetio, cilj koji sad stoji preda mnom i pred vama u mnogome je razlicit od predmeta razmatranja koji su me primoravali da pisem ili govorim nekad ovako, a nekad onako. Tada sam se zanimao izoblicavanjem jeresi i pobijanjem djavolske lukavosti, a sada iznosim ispovedanje i jednostavno objasnjenje ispravne vere. Zbog toga sada ne prilici raniji nacin govora. Covek ne uzima u ruke jedna ista orudja kada ide da ratuje i kada ide da obradjuje zemlju (buduci da su jedna orudja kod onih koji u bezbednosti rade da bi se prehranili, a druga kod onih koji se spremaju za bitku). Ni onaj ko poucava ispravnom ucenju ne moze da govori isto kao onaj ko izoblicava protivnike. Jer, drugaciji je vid govora [kod onog] koji izoblicava, a drugaciji [kod onogj koji poucava. Drugacija je jednostavnost onih koji u miru ispovedaju blagocasce, od napora onih koji pobijaju prigovore nazovi-znanja. Na isti nacin uskladjujuci govor sa razmatranjem, i ja cu uvek u skladu sa ciljem upotrebljavati reci koje sluze za ocuvanje ili nazidanje vere, ponekad se odvazno suprotstavljajuci onima koji djavolskom lukavoscu nastoje da razore veru, a ponekad jednostavnije i neposrednije izlazuci za one koji zele da se izgrade u veri, ne radeci nista drugo do ono sto navodi apostol: Da znate kako treba svakome odgovoriti (Kol. 4,6).

Ali, pre nego sto predjem na samo ispovedanje vere, treba da primetimo i to da se uzvisenost i slava Bozija ne mogu ni recju obuhvatiti, ni umom postici, niti opisati ili predstaviti jednim izrazom ili pojmom. Bogonadahnuto Pismo ih je jedva, uz pomoc mnogih izraza koji se nalaze u nasoj upotrebi, priblizilo shvatanju ljudi cistog srca, predstavivsi ih kao u ogledalu. Jer, vidjenje licem u lice i potpuno poznanje po obecanju (1.Kor.13,12), bice dato dostojnima u buducem veku. Sada, pak, [svaki covek], pa makar bio i Pavle ili Petar, vidi istinski i ne vara se i ne masta, premda vidjenje ipak ostaje kao u ogledalu, u zagonetki. On sada delimicno prihvata sa zahvalnoscu, radosno ocekujuci savrseno poznanje u buducem veku. O tome svedoci apostol Pavle, govoreci na sledeci iacin: Kada bih dete, koje se jedva naucilo prvim pocecima Reci Bozijih, kao dete govorih, kao dete misljah... a kada sam postao covek, pozurio sam da dostignem meru rasta punote Hristove (Ef.4,13) i odbacio... sto je detinjsko (1.Kor.13,1). U poznanju Bozanskog ja sam zadobio takav uspeh i takav napredak da mi je poznanje u judejskom bogoslovlju licilo na pokrete detinjeg uma, a znanje koje se stice iz Jevandjelja - na poznanje svojstveno coveku koji je vec savrsen u svemu. Pa ipak, u poredjenju sa znanjem koje ce se otkriti u buducem veku i ono sto sada izgleda savrseno, takodje je kratko i tamno. Pred jasnocom znanja buduceg veka ono ima vise nedostataka, nego vidjenje u ogledalu, u zagonetki, u odnosu na znanje licem u lice. Osim blazenih Petra i Jovana, to potvrdjuju i drugi ucenidi Gospodnji. Ma koliko da su neprestano uzrastali i napredovali u ovome zivotu, oni su bili ubedjeni u prevashodstvo znanja koje je ostavljeno za buduci vek. Iako su se pokazali dostojni izabranistva Gospodnjeg, saprebivanja sa Njim, Njegovog apostolstva, primanja duhovnih darova, iako su culi: Vama je dano da znate tajne Carstva nebeskoga (Mt.13,11), iako su stekli znanje na osnovu tajni koje su im otkrivene (i koje za druge ostadose neizrecive), oni ipak pred samo stradanje Gospodnje konacno slusaju: Jos vam imam mnogo govoriti, ali sada ne mozete nositi (Jn.16,12). Iz ovoga i slicnoga saznajemo da je bogonadahnutom Pismu poznata kako neogranicenost poznanja, tako i nepostiznost Bozanskih tajni za ljudsku prirodu u ovome zivotu. Iako svako, po meri svog uspeha, neprestano zadobija sve vise znanja, ipak poznanje ni kod koga nikada nece dostici do savrsenstva, sve dok ne dodje savrseno i dok ne prestane ono sto je delimicno (1.Kor.13,1O). Prema tome, samo [jedno] ime je nedovoljno za iskazivanje svih savrsenstava Bozijih u celini. Isto tako, ni svako od imena ne moze bez opasnosti da bude uzeto kao opste. Jer, ako neko kaze: «Bog", nece izraziti pojam: «Otac". U reci, opet: «Otac", nedostaje pojam o Tvorcu.

Tim pojmovima treba jos da se pridodaju pojmovi blagosti, premudrosti, sile i ostaloga sto se pominje u Svetom Pismu. I opet, ako rec «Otac" upotrebimo za Boga u opstem, svakodnevnom znacenju, upascemo u necastivost. Jer, njome pripisujemo strast, istecenje, neznanje, nemoc i sve tome slicno. Isto je i sa recju «Tvorac". Jer, mi za nju vezujemo vreme, vestastvo, opremu, sredstva. Blagocastivi, pak, pojam o Bogu treba ocistiti od svega toga, koliko je coveku moguce. Naime, pojam koji bi bio u potpunosti Njega dostojan, kao sto sam rekao, niko nikada nece dosegnuti, pa makar se svi umovi sjedinili radi istrazivanja i svi jezici se stopili radi iskazivanja. Tu misao nam jasno predstavlja i premudri Solomon, govoreci: I rekoh: «Umudricu se", ali se mudrost udalji od mene jos eise nego sto bese (Prop.7,23-24). Ona se nije sakrila, vec se onima kojima se, po milosti Bozijoj, dalo preobilje poznanja, ponajvise projasnila njena nedostiznost. Dakle, bogonadahnuto Pismo iz neophodnosti upotrebljava mnoga imena i izraze radi delimicnog i, pritom, zagonetnog izobrazavanja slave Bozije. Medjutim, ja nemam ni snage, ni dovoljno vremena da sada, zarad vase upornosti, prikupim sve ono sto je u bogonadahnutom Pismu na razlicitim mestima receno o Ocu i Sinu i Svetom Duhu. Izdvojivsi iz svega ponesto, mislim da ce biti dovoljno da se vasa savest osvedoci da se moje misljenje zasniva na Pismu. Tako cete moci da se uverite i vi, i oni medju vama koji zele. Jer, kao sto mnogo toga kod nas iska-zuje istu poboznu misao, tako ce, cini mi se, onaj ko je blagorodne misli i iz maloga saznati sta je blagocastivo uopste. Prema tome, verujemo i ispovedamo da je samo jedan istiniti i blagi Bog i Otac Svedrzitelj iz koga je sve, Bog i Otac Gospoda naseg i Boga Isusa Hrista, i da je jedan Jedinorodni Sin Njegov, Gospod i Bog nas Isus Hristos, jedinstveno istini-ti, kroz koga je sve postalo, vidljivo i nevidljivo, u kome sve... postoji (Kol. 1,16-17), koji u pocetku... bese u Boga i bese Bog (Jn. 1,1), koji se zatim, prema Pismu, javi na zemlji i pozive sa ljudima (Var.3,38), koji buduci u oblicju Bozijem, nije smatrao za otimanje to sto je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio i kroz rodjenje od Djeve uzeo oblicje sluge, te postao istovetan sa ljudima, koji je sve sto je napisano Njega radi i o Njemu izvrsio po zapovesti Oca, i bio poslusan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,6-8), koji je treci dan, po Pismu, ustao iz mrtvih, javivsi se svojim svetim ucenicima i ostalima, kao sto je napisano (1.Kor. 15,4-8), koji se uzneo na nebesa i sedi s desne strane Oca, odakle ce doci pri koncini veka da vaskrsne sve i svakome da po delima njegovim, kada ce pravedni biti primljeni u zivot vecni, a gresni osudjeni na vecne muke, gde crv njihov neumire, i oganj se ne gasi (Mr.9,44). Jos [verujemo da] je samo jedan Duh Sveti Utesitelj, kojim smo zapecaceni za dan izbavljenja (Ef.4,30), Duh istine, Duh usinovljenja, kojim vicemo: Ava, Oce (Rim.8,15), koji dejstvuje i razdeljuje na korist darove Bozije svakome ponaosob kako hoce (1.Kor.12,1-11), koji uci svemu i podseca na sve sto cuje od Sina (Jn.14,26), blagi, koji ce uvesti u svu istinu (Jn.16,13), koji sve vernike ucvrscuje u istinskom i tacnom poznanju, u blagocastivom sluzenju, u duhovnom poklonjenju i istinitom ispovedanju Boga Oca i Jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda i Boga naseg Isusa Hrista i sebe samog. Verujemo i ispovedamo da svako ime jasno za nas razlikuje svojstvo Onoga koji je imenovan. O svakom od Imenovanih blagocastivo se obavezno sagledavaju osobena svojstva: Otac sa svojstvom Oca, Sin - sa svojstvom Sina, Sveti Duh - sa posebnom svojstvom. Sveti Duh nista ne govori od sebe, niti Sin sta od sebe cini. Otac salje Sina, a Sin salje Svetog Duha. Tako umujemo i tako krstavamo u jednosusnu Trojicu, po zalovesti samog Gospoda naseg Isusa Hrista, koji je rekao: Idite, dakle, i naucite sve narode krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uceci ih da drze sve sto sam vam zapovedio (Mt.28,19-20). Drzeci se toga, mi dokazujemo svoju ljubav prema Njemu i postajemo dostojni, kao sto je napisano (Jn.15,10), da prebivamo u njoj. Ukoliko se, pak, ne drzimo toga, izoblicavamo sebe u suprotnom raspolozenju. Jer, ko mene ne ljubi, kaze Gospod, reci moje ne drzi, i jos: Ko ima zapovesti moje i drzi ih, toje onaj kojime ljubi (Jn.14,24; 21).

Gospod nas Isus Hristos kaze: Ali se tome ne radujte sto eam se duhovi pokoravaju, nego se radujte sto su imena vasa napisana na nebesima (Lk.10,20), i jos: Po tome ce svi poznati da ste moji ucenici ako budete imali ljubav medju sobom (Jn.13,35). I apostol, dokazujuci da je u svemu neophodna ljubav, svedoci govoreci: Ako jezike covecije i andjelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje jeci, ili kimval koji zveci. I ako imam dar prorostva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premestam, a ljubavi nemam, nista sam i nesto kasnije: Dok ce prorostva nestati, jezici ce zamuknuti, znanje ce prestati... i opet: A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveca je ljubav (1.Kor.13.1-2; 8; 13). I jednome se ja ponajvise cudim. Iako su o tome i slicnom Gospod i apostol tako odredjeno rekli, ljudi ipak imaju toliko staranje i znanje o prolaznom i kratkotrajnom, dok o neprolaznom i ponajpre o ljubavi, koja ponajvise i cini odlikovnu osobinu Hriscanina, uopste ne brinu, pa se cak i onima koji se staraju suprotstavljaju. Tim suprotstavljanjem oni ispunjavaju ono sto je receno: Vi ne ulazite niti pustate da udju oni koji bi hteli (Mt.23,13; Lk.11,52). Zbog toga molim i istem da se, prekinuvsi znatizeljno preispitivanje i nedolicno prepiranje, zadovoljimo onim sto su rekli svetitelji i sam Gospod, da imamo misli dostojne nebeskog zvanja, da zivimo dostojno Hristovog Jevandjelja u nadi na zivot vecni i Carstvo nebesko, koje je pripremljeno svima onima koji cuvaju zapovesti Boga i Oca, date nam u Jevandjelju blazenog Boga Isusa Hrista, Gospoda naseg, u Duhu Svetom i istini.

Na zahtev vase poboznosti, ja sam smatrao neophodnim i potrebnim da vam najposle, u ime Gospoda naseg Isusa Hrista, kazem i pokazem svoje misljenje, a preko vas i braci u Hristu. Tako se um nekih nece ni malo smucivati zbog razlicitosti onoga sto sam nekada izlagao ovako, a nekada onako. Jer, ja sam uvek bio primoran da rasudjujem o povodu koji su davali protivnici istine. [Trebalo je da pazim] i da se neki ne pokolebaju prigovorima onih koji zele da mi pripisu nesto tudje, i da prostodusne ne zavedu oni koji cesto svoje sopstvene zablude lazno predstavljaju kao moje misljenje. Takvih ljudi i vi svakako treba da se cuvate kao tudjih jevandjelskoj i apostolskoj veri i ljubavi, secajuci se reci apostola: Ali ako vam i mi ili andjeo s neba propoveda Jevandjelje drukcije nego sto vam propovedasmo, anatema da bude (Gal.1,8). Tako cemo se, negujuci receno: Cueajte se laznih proroka (Mt.7,15), i jos: Klonite se od svakoga brata koji zivi neuredno, a ne po predanju koje primise od nas (2.Sol.Z,6), saobrazavati sa pravilom svetih i biti nazidani na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Gospod nas Isus Hristos, na kome sva gradjevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu (Ef.2,20-21). A sam Bog mira da vas posveti potpuno, i vasceli duh vas i dusa i telo da se sacuva bez poroka za dolazak Gospoda nasega Isusa Hriapa. Veran je Bog koji vas priziva, koji ce to i uciniti (1.Sol.5,23-24), ako budemo postovali zapovesti Njegove po blagodati Hristovoj u Duhu Svetom.

Smatrajuci da je o ispravnoj veri u onome sto je navedeno za ovu priliku dovoljno receno, sada cu se, u ime Gospoda naseg Isusa Hrista, postarati da ispunim svoje obecanje koje se odnosi na naravstvena pravila. Zbog toga sam se potrudio da, koliko je moguce, radi lakseg razumevanja onih koji imaju zelju, saberem u skracena pravila ono sto se na razlicitim mestima Novoga Zaveta odredjuje kao zabranjeno ili dozvoljeno. Ja sam svakom pravilu dodao i broj u njemu sadrzanih poglavlja iz Pisma, tj. iz Jevandjelja, ili Apostola, ili Dela apostolskih. Tako onaj koji cita moze da vidi navod prvog ili, mozda, drugog broja i, uzevsi samo Pismo, da pronadje poglavlje broja koji je pomenut, kako bi se osvedocio [o nacinu] na koji je sacinjeno pravilo. Najpre sam zeleo da tim pravilima dodam i ono sto je u Starom Zavetu receno u skladu sa svakim mestom iz Novog Zaveta. Medjutim, posto je potreba zahtevala [brzinu], i posto je bratija u Hristu sa posebnom revnoscu pocela da trazi ono sto je davno obecano, ja sam se setio onoga koji je rekao: Daj mudrome povod, i bice jos mudriji (Pric.9,9). Nalazeci u mestima koja su ponudjena dovoljnu potporu, svako ko zeli moze da uzme Stari Zavet i samo-stalno uoci sklad svih bogonadahnutih Spisa. Uostalom, za verne i one koji ne sumnjaju u istinu Reci Gospodnjih, dovoljna je i jedna izreka. Upravo iz tog razloga sam smatrao da je dovoljno da se i iz Novog Zaveta ne predlozi sve, nego samo ponesto od svega.

[Тавита]

Христос говори човеку:

Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је.

Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је.

Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене?

Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Марије Деве?

Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског?

Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене?

Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство.

Мудрости хоћеш? Ја сам Мудрост Божја.

Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све?!

Хоћеш ли помоћ? Ко ти може помоћи осим Мене?

Тражиш ли весеља? Ко ће те увеселити изван Мене?

Тражиш ли утехе у беди? Ко ће те утешити изван Мене?

Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни.

Тражиш ли живота? У Мени је извор живота.

Тражиш ли светлости? Ја сам светлост свету.

Св. Тихон Задонски

[Зоран]

"Заповест је Господња да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?"

(Св. Теодор Студит)

[Зоран]

«Свето Писмо је пут и ко са њега сиђе - лута»

Св. Јован Златоуст

[Sherlock H.]

Sin Boziji postao je sinom ljudskim da bi sinove ljudske ucinio decom Bozjom-Sv Atanasije Veliki

[marija]

Људи тихи и смјерни судије су својих дјела, док људи брзи су испитивачи туђих дјела. (Св. Григорије Богослов).

Да окривимо друг друга свагда смо готови, а да исправљамо оно у чему смо сами криви и потпадамо под одговорност, на то смо свагда спори! (Св. Златоуст).

Често људска суђења и осуђивања бивају слична овоме: као кад господар од дома, не очистивши своју кућу и окућницу од блата и ђубрета, почне да напада оне који му долазе у дом блатњави и прљави.

Ми хоћемо и тражимо да други буду савршени и уљудни, међутим своје недостатке и мане не поправљамо. (Тома Кемпијски).

Више смо склони да замјерамо ближњима за незнане недостатке и манице, него ли да сазнамо и исправљамо своје сопствене недостатке и мане (Мат. 7, 3).

О! како смо ми склони да осуђивамо поступке ближњега прије него ли их провјеримо. А то, разумије се, бива због тога што ми сами у своја дјела свагда више уносимо нечисте побуде и цјељи[1].

Чиста душа не вјерује лако у могућност неправедних дјела. (Филарет, митроп. Московски

[marija]

Ко није расположен на зло, тај није способан за подозрење. (Св. Григорије Богослов).

Добар човјек сматра све људе за добре, а зли и лукави не само криве но и право ходеће (у духовноме смислу) подозријева, укорава, осуђује и хули. (Духовни Маргарит).

У кога је срце чисто, тај све људе сматра чисте и поштене; но у кога је срце оскрнављено страстима, тај никога не сматра за чистог, но мисли да су сви слични њему. (Ава Исаија).

И врлине и пороци чине ум слијепим: при првима (тј. врлинама) ум не види пороке код ближњега, при другима (тј. пороцима) он не види врлине. (Ава Евагрије).

Зли и порочни човјек налази да су сви људи такви, какав је он сам. И то је природно, као што је природно да болесник, који страда болешћу која се називље жутицом, види све ствари обојене жутом бојом. (Петар, епископ Томски).

[marija]

Баците какву хоћете ствар у смрдљиви суд, и та ствар ће издавати од себе рђав задах. Исто тако бива и са поступцима другога у души рђавога човјека. Он мисли да на свијету уопште нема добра човјека, ни добрих људи. Лопов сматра и друге за лопове; лицемјер не допушта да има људи искрено побожних; роб тијела неће да вјеру-је да је могуће сачувати непорочност и невиност душе и тијела. (Филарет, архиеп. Черниговски).

[marija]

Привидно, лажљиво задовољење, које ми достављамо својим страстима, ништа друго није него ли варљива и илузорна храна, која само побуђује и изазива већу глад и јачу жеђ у нашој души, не могући никада задовољити њене захтјеве. Као што путник, обманут привиђењима (фатаморганама) која се чешће јављају у пустињама на истоку, види пред собом зелена брдашца и млазеве извора који, уколико им се он приближава утолико као да одмичу у дно пустиње, - тако исто и сваки грешник, на путу својих прижељкивања, чини се да види усхићавајуће слике задовољства и блаженства; но то задовољство као илузија бјежи од њега, утолико уколико му се грешник приближава, и он узалудно губи снагу своју јурећи за варљивим гледањем, до онога времена, докле оно на посљетку не ишчезне, оставивши несрећнога грешника у немоћи од обманутих нада, у несносној жеђи која све више и више јача, суши му и подгриза његово срце.

Страсти су сличне вулканима, који наскоро сву околину претварају у пустош и ужас.

Ништа нам не доноси толико страдања, као дјелајуће у души страсти. Све друге несреће и биједе дејствују споља, а ове (страсти) рађају се унутра; због тога и произилази отуда особито велико мучење. Нека би нас цијели свијет огорчавао, но ако ми не увриједимо и не огорчимо сами себи (потчињењем ма каквој страсти), онда ништа за нас неће бити тешко. (Св. Златоуст).

[marija]

Страст је слична псу. Као што пас трчи за нама и гони нас када ми бјежимо од њега, а када станемо или га гонимо он бјежи од нас, тако и страст гони онога ко јој се подаје и слуша је, а уступа ономе ко јој се противи. (Св. Тихон Задонски).