Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja

[Баба]

Брате имао сам сличан пут као ти , само што нисам успио да постанем искушеник (а размишљао сам о томе и желио ), али сам неко вријеме продавао свјеће у манастиру недељом, то је у ствари био предискушенички период. Да сам остао у манастиру и замонашио се велику би грешку направио. Хвала Богу и о. Сави чијим сам духовним руковођењем изабрао брак.

Хехехехехе ово ми је сад смешно , а ево зашто . Ја се таман фришко оженио и тако после неких месец дана дошо ја у манастир код једног пријатеља калуђера и тако ми диванимо којешта , ово и оно и пита он мене шта има ново код мене. Реко ево брате видиш бурму на руци дакле оженио сам се .Он ми ту честита и све по реду, ајд једну ракијицу да наздравимо и остали српски обичаји како иду тијем поводима. И сад ја после неког времена дивана се снуждио па размишљам како је лепо у манастиру , како лепо мирише тај манастирски тамјан раном зором нарочито у свежа јутра , па те лепршаве мантије калуђерске , па богослужења, ма мистика брате оно страва. И пита ме гари калуђер шта сам се толико замислио и ја му кажем како размишљам да ли сам погрешио што сам се оженио и да ли сам ипак требао да се монашим.

А он се почео смејати. Вели :" Е тако и ја брате чим су ме постригли у монаха ја почео размишљати јесам ли погрешио што сам се замонашио и како је лепо бити ожењен" И онда се одвали од смеха . Каже још :" Тако брате нас зеза нечастиви , ако си тамо што ниси вамо и ако си вамо што ниси тамо. Али то је добро јер да сам се замонашио и да ме није зезао , ја бих се онда забринуо и запитао да ли сам добру ствар урадио , а овако знам да ме ложи само из зависти, а тако исто и тебе брате само с друге стране !"

[kromski]

Изазива га близина догађаја .

То је природан осећај.

Јер је циљ висок и свет.

Не знам што се сви неофити трипују да ће се само као монаси спасити , нарочито у данашња времена.

Па сине данас монаси лакше живе од световњака, небрину о струји , води, грејању, деци, жени, политици, комшији, комшиници, дуговима, послу, газди на послу, неморају да пуше и пију да би били друштвено прихваћени, неморају да брину шта ће јести сваки дан и шта ће деци дати да једу, неморају да брину шта ће да обуку лети а шта зими и да ли је то модерно или није. Значи мозак на пашу и уживанција.

Познајем човека који је био искушеник а сада је поп, ето рецимо има и таквих а и код њега ми се чини да има тај осећај кривице и дан данас мада веома слабашно и тек у обрисима, и мада он то покушава да сакрије ипак се то види.

Није твој животни пут оно што си ти себи зацртао него оно што ти је Бог зацртао , можеш ти да дубиш и на трепавицама ал џаба. Свети Георгије је био војник и то је пут који је он себи зацртао и његови родитељи који су се сагласили са тим путем. Али Бог му је зацртао да буде Хришћански исповедник и пример за сва времена свим исповедницима Хришћанства и џаба му што је оружјем цео живот баратао , на крају га није могао користити иако му је то био основни занат.

Мој стриц је завршио теолошки факултет и ради цео живот при војсци са авионима, када сам сретао његове школске другаре касније и уједно професоре на факсу , сви су говорили "која је он људина, а где је сад , шта ради, јел он калуђер можда, какав је то човек, којих моралних принципа, штета ако није барем свештеник" и све тако ... а он не да није калуђер, него није ни поп , па чак и у цркву дође само једном месечно онако неприметно, а ипак је људина и даље .

А опет други рођак , који је цео живот био побожан , није се оженио , радио као коњ пољске послове , никад помислио није да студира богословске науке , по старост оде лепо у намастир и замонаши се без икијех проблема и ено га сад туј код Ваљева у једном намастиру.

Дакле ми треба да сконтамо шта је то наш животни пут, а не да умишљамо и да га конструишемо, нетреба ми да трасирамо трасу коју је трасирало наше срце које нам је такво какво је дао Господ Бог, ми само треба да схватимо то наше срце- сами себе.

А животни пут је онај на коме се осећаш добро и где се осећаш као потпун човек. Ако си и владика а тако се не осећаш, омашио си.

Питао сам једног јуродивог попа шта човек треба да ради у животу којим послом да се бави па да се спасе( наравно мислио сам на себе) . А он вели да се једном молио Богу и баш то питао, и да је добио одговор сад парафразирам нешто типа - БУДИ ОНО ШТО ЈЕСИ . А овај поп луди опет наставио да се моли па питао рецимо да ли се лакше спасавају они који су докторирали неку науку , или рецимо они који су успешни у неком занату, или рецимо они који су јако вредни на послу. И опет је добио одговор да је то све потпуно небитно за спасење и да све то Богу ништа не значи , већ је једино битно да се човек сагласи са оним што је Бог промислио за њега а то је уједно и суштина његовог бића човековог. Дакле оно што би реко народ да човек буде начисто сам са собом, и још каже народ да буде свој, и још каже народ да буде сабран тј. у себи а не ван себе како је већина данашњег света.

Ето ти сад па ти думај.

Zahvaljujem se svima, koji su odvojili minut, i pokusali da pomognu...

Ipak, brate Zeljko, objasnio si...

[JESSY]

Читалац је вероватно имао прилике да чује од малограђана изјаве као што су "верујем у Бога, али поповима не верујем", "код куће се молим, али у цркву не идем, јер су сви свештеници варалице", "сви они у храму грешнији су од мене: шта ћу ја тамо".

А богоборни атеисти говоре још одређеније. Једна парохијанка нашег храма, млада мама, испричала ми је да њеном синчићу, четворогодишњем шврћи, његов деда стално улива у главу исту мисао која је, по његовом уверењу, прожета животном истином: "Упамти: твој главни непријатељ је - поп!" Мама се саветовала са мном о томе како треба причешћивати малишана.

Зашто је у свету тако много клеветања представника свештенства? Лажне оптужбе свештенослужитеља и подозрење да воде грешан живот омиљено је оружје палих духова. Они га користе и у борби са онима који се припремају да приступе светој Чаши. Ако пред причешће демони не могу да поколебају у човеку веру у истинитост Христових Тајни, онда почињу да га искушавају у погледу личности оних који врше свештенодејство.

У египатској пустињи једном отшелнику је долазио презвитер и за њега вршио Евхаристију. Неки посетилац тог пустињака причао му је о греховном животу свештеника, чиме га је саблазнио. После неког времена, када је презвитер дошао отшелнику овај му чак није ни отворио врата. Свештеник је отишао, а старац је чуо глас од Бога: "Преузеше људи суд Мој!" После тога отшелник је имао виђење. Видео је златни кладенац са необично добром водом. Власник тог кладенца био је неки губавац који је захватао воду и уливао је у златну посуду. Отшелника је неочекивано почела да мучи несносна жеђ, али, гнушајући се губавца, није хтео да узме воду од њега. Опет се чуо глас: "Зашто ти не пијеш ту воду? Шта је теби до тога ко је захвата? Он само захвата и улива у посуду". Дошавши себи отшелник је схватио смисао виђења и покајао се због свог поступка. Позвао је презвитера и замолио га да као и раније служи Литургију за њега.

Ко врши Тајну Светог Причешћа? Они који приступају Светим Даровима не треба наивно да мисле да се та велика Тајна врши благодарећи личним врлинама свештенослужитеља. Њу врши сва Црква на челу са Христом. А свештеник, био грешник или свет, - само је честица [делић] Цркве и без ње [или ван ње] не може да свештенодејствује. Преподобни Макарије Александријски испричао је да је за време Литургије видео анђела Господњег како свештенику помаже да врши Тајну и како својом руком заједно са свештениковом руком раздаје Хришћанима Свете Дарове. Тајанствено претварање хлеба и вина у Христово Тело и Крв догађа се по молитвама не само свештенослужитеља него и свих учесника у богослужењу.

Једном је слепи Јулијан, подвижник палестинске обитељи преподобног Теодосија Великог, посумњао у православност јерусалимског архиепископа Макарија. А касније и више: почео је да подозрева да су и браћа која су служила у манастиру пуна грехова. Постепено је сметеност обузела његову душу толико јако да је био принуђен да се обрати за помоћ авви Симеону Столпнику (596). Овај велики светитељ је као дете од шест година отишао у пустињу и тамо у непрестаним подвизима провео око седамдесет година. Сазнавши за Јулијаново искушење, преподобни Симеон му је рекао: "Не удаљавај се нити помишљај да се удаљаваш од свете Цркве. По благодати Господа нашег Исуса Христа, у њој нема ничег рђавог. Осим тога, знај, брате, да је у нашој обитељи старац по имену Патрикије. Тај старац за време богослужења стоји удаљен од светог места, иза свих, близу западног зида храма. И кад неко од свештенослужитеља погреши, он тада достојно савршава свету молитву и она бива примљена као света жртва".

У ХIХ веку праведница Евдокија добила је од Бога дивна откривења о судбини њој савременог света[1]. Посебно, праведници је било саопштено да је врло мало свештеника достојно свога чина. Ипак, ма колико били недостојни свог великог призвања, Тајна Светог Причешћа коју врше остаје Тајна. Јер уместо недостојних свештенослужитеља њу врше анђели Господњи.

У Цркви је свагда било грешника, али сијали су и велики праведници; у њој су се свагда налазили духовно хладни људи, али је она стално имала и пламене молитвенике.

Говорећи о искушењима пред причешће, треба узети у обзир и чињеницу да приликом припреме за Тајну чак и дубоковерујућем човеку могу доћи хулне помисли. Баш њима нечисти духови покушавају да оскврнаве душу Хришћанина чију веру не могу да поколебају никаквим сумњама. Шта да чинимо ако нас задеси такво искушење? Чујмо причу свештеномученика Кронида (1937). Као послушник у Тројице-Сергијевој Лаври, он је 1878. године, искусио веома тешку борбу са хулним помислима. "Речи хуле, неверја и светогрђа на сваку светињу и, страшно је рећи, чак и на Светињу над светињама, то јест, на Христове Тајне, потекле су из мене као незадржива бујица. Обамро сам од несносне туге и нисам нигде имао мира. Моја душевна мука била је толико велика да сам се за пет дана потпуно променио у лицу. Архимандрит Леонид је једном обратио на мене нарочиту пажњу и упитао:

- Константине! Шта је с тобом? Не могу да те препознам!

Одговорио сам да се уопште не осећам добро. Док сам ишао своме духовном оцу да се исповедим, помисао ми је дошаптавала: "Зар ћеш исповедати духовнику све своје грешне и хулне помисли?" Послушао сам мислени савет и, исповедајући се, прећутао помисли. Али кад сам излазио из келије духовника осетио сам тако јаку тугу да услед страшне унутрашње пометње нисам могао да уздржим своје ридање и, плачући као дете, пао сам на диван. Духовник се збунио и упитао ме:

- Костја, шта је с тобом?

Тада сам му исповедио своје душевне помисли.

Кад сам завршио духовник је упитао: - А да ли се ти наслађујеш тим помислима?

Одговорио сам му: - Не наслађујем се, баћушка, него неописиво патим.

Тада је духовник поново прочитао разрешну молитву и отпустио ме. После тога у души ми је постало тако лако да од духовника нисам ишао, него летео на крилима радости. Све страшне помисли су ишчезле и ја, грешни, могао сам спокојно да приступим светој Чаши"[2].

Кад вам се пред причешће појаве хулне помисли о Светим Даровима, у борби с тим помислима треба да се руководите трима правилима:

а) прво, треба да одвојите нечисте помисли од своје савести, јер оне нису плод ваше душе, него семе демонске злобе које се споља уноси у наш ум;

б) друго, молитвом Богу супротстављајте се хули, не дајући помислима да овладају вашим умом. Ни у ком случају не упуштајте се у расправљање са самим собом поводом помисли које су се појавиле у вашој свести: нечистим духовима само то и треба - они ће вас сигурно победити у спору, јер имају вишевековну праксу вођења таквих дискусија;

в) треће, на исповести потпуно отворите своју душу духовнику и реците му о хулним помислима које вас узнемиравају. Отворена исповест руши све демонске сплетке.

 

Протојереј Вјачеслав Тулупов

 

 

[JESSY]

а) прво, треба да одвојите нечисте помисли од своје савести, јер оне нису плод ваше душе, него семе демонске злобе које се споља уноси у наш ум; б) друго, молитвом Богу супротстављајте се хули, не дајући помислима да овладају вашим умом. Ни у ком случају не упуштајте се у расправљање са самим собом поводом помисли које су се појавиле у вашој свести: нечистим духовима само то и треба - они ће вас сигурно победити у спору, јер имају вишевековну праксу вођења таквих дискусија; в) треће, на исповести потпуно отворите своју душу духовнику и реците му о хулним помислима које вас узнемиравају. Отворена исповест руши све демонске сплетке.

[Баба]

Najzad neka normalna tema

[Драшко]

Very useful  

[Grizzly Adams]

Где нормална тема, ко зна какве су му биле мисли...

[Срђан Ранђеловић]

 

1. Бог допушта искушења да би нас подстакао да Га се сетимо. Кад Га призовемо, Он се понаша као да нас није чуо како би умножио наша мољења и како бисмо, из страха од различитих страсти, призивали Његово свето име. Кроз бол усрдне молбе освећује се наше срце и опитно се учимо слабости наше изопачене природе. На тај начин практично схватамо да без Божије помоћи ништа не можемо да учинимо.

Овај дубоки опит задобија се крвљу нашег срца и остаје неизбрисив. Он постаје темељ за остатак нашег живота. Благодат Божија одлази и поново долази, али нас овај опит никад не напушта, јер је утиснут унутар срца. Ма колико сатана сиктао на срце, оно указује на нешто што је неизбрисиво утиснуто у његове дубине, а то је да без Бога ништа не можемо да учинимо.

Кад не би било искушења, гордост и остале страсти претвориле би све нас у "лучоноше" (демоне). Међутим, наш добри Отац Бог допушта да на нас доћу патње, како би нас смирење сачувало и олакшало бреме наших грехова.

Док смо млади, потребно је да будемо искушавани, јер младост лако скреће с правог пута. Временом, рат ће престати и доћи ће дуго жељени мир. Не очајавај, ма колико да те страсти нападају. Бог љуби оне који се боре и узвраћају ударце. Буди храбар и моли се и за мене, лењог, нечистог, недостојног и мрског!

Старац Јефрем Филотејски 
Очинске поуке

 

 

 

Манастир Глоговац

 

[Јаков.]

Problem je jer mi uglavnom i ne razumemo šta su iskušenja. Uglavnom smo skloni da svemu na šta se saplićemo damo taj čuveni oreol, ili da sve ignorišemo. Istina je verovatno negde na sredini. 

 

Iskušenja (ona koja su to zaista) su veoma teška, i većina ljudi im ne odoli, i saplete se. Možda iskušenja i nisu tu da bi ih savladali, jer zaista smo oslabljeni i nejaki, već da bi pali, i ustali. Da se u tim iskušenjima kuvamo i čeličimo. 

Definitivno prevazilaženje nekog iskušenja, mnogo češće može da gurne u gordost nego što može da očvrsne čoveka. 

 

Koliko je teško iskušenje, vidi se i iz Oče Naš, u kojem je jedna od molitava upravo namenjena prevazilaženju iskušenja. Tako da pravi odgovor bi mogao na sveštenikovo pitanje iz prve poruke, da glasi.. Ne. Ne plašim se iskušenja, ali ih se pribojavam. 

[Драгана Милошевић]

Отворено да кажем, да плашим се.Ал се сад отвара питање: колико је јака вера; да ли страх претеран ил не...........

Слабо сам женско чељаде шта ћете.

[Јаков.]

bu!

[Жедни]

Ovo sam nasao na facebooku : Ко хоће са Христом у Рај, тај мора са Христом и на Голготу. Без искушења нема спасења. E sad ne plašim se konkretno iskušenja koliko se plašim da li ću ja uspeti da ga nadvladam. Iskušenja će uvek biti. Pitanje je koliko ćemo da se odreknemo sebe zarad samog poboljšanja.

[JESSY]

Ко хоће са Христом у Рај, тај мора са Христом и на Голготу. Без искушења нема спасења. E sad ne plašim se konkretno iskušenja koliko se plašim da li ću ja uspeti da ga nadvladam. Iskušenja će uvek biti.

тачно тако....плашили их се ми или не, искушења ће увек бити, јер су неминовна....ја лично се трудим да уопште и не размишљам о њима....потпуно верујем Господу и знам да ће ми помоћи да их савладам....наравно да није лако, али......то нам нико није ни обећао...

 

[МилошБГ]

Отворено да кажем, да плашим се.Ал се сад отвара питање: колико је јака вера; да ли страх претеран ил не...........

Слабо сам женско чељаде шта ћете.

 

Nema to veze da li si zensko ili ne. I ja se plasim,imao sam iskusenja,ali sam imao slabu veru.Verovao sam da necu moci da prebrodim,istrpim,izdrzim,pa sam uz pomoc Boga uspeo. I po ovom pitanju izgleda da uopste nisam napredovao odavno,jer mi je i dalje strah da ce slediti opet veca i jaca iskusenja. No verujem da ce Gospod pomoci i da Gospod nikom ne daje onoliko breme koje ne moze poneti.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Od Boga hoću sve što daje pa makar dopustio iskušenja, za koja znam, sada, da nisam bio sam već me je On nosio.

 

Ne volim da se priča o iskušenjima van Hristove premudrosti i dopuštenja.