Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja

[Aleksandra_A]

Pozdrav svima,

Pre svega hvala na ovako lepoj razmeni na temi, baš mi je značilo mnogo toga što sam pročitala, nekako kao da sve pogađa tačno tamo gde treba što se mene tiče, početnik sam u veri, i došla sam na forum da bih možda postavila pitanje vezano za iskušenja koja me muče, ali sam, čitajući šta ste ovde pisali, shvatila da je to sve manje više normalno, i da je deo duhovnog puta i razvoja..ostalo mi je samo jedno pitanje: šta raditi ako su glavna iskušenja u vidu zastrašivanja? Npr, muče me strahovi noću često, posebno ako se molim intenzivnije tog dana, ili ako se intenzivnije bavim unutrašnjim borbama, odjednom krenu ljudi da se ponašaju mnogo čudno prema meni, nekako kao da se susrećem sve sa nekim (nepoznatim) ljudima loših namera, a sve to za posledicu ima unošenje nemira..iskreno se i uplašim za svoju bezbednost u mnogim od tih slučajeva. Ne znam šta je suština ovoga, tj, trebalo bi verovatno da nađem način da se izborim sa strahom, ali znajući da je molitva rešenje svakom strahu, a da mi se istovremeno ta iskušenja daju često baš u vreme kad se intenzivnije molim i radim na sebi, kako onda dalje? Znam da je ovo odgovor koji moram, kao i svako, pronaći unutar sebe, ali bi mi značilo ako bi se javio neko sa eventualno sličnim iskustvom. Ne znam da li sam dobro ubola temu za ovo pitanje, nadam se da jesam, a ako nisam, izvinjavam se

[Предраг М]

моје данашње искуство. већ 20-ак дана сам у исчекивању неких битних ствари, урадио сам све што је до мене и чекам из дана у дан. међутим данас како је дан одмицао немир у мени је све више растао, смирење нестаје, стрпљење се топи, помисли долазе претварају се у мисаоне токове и ја постајем крајње нервозан и нарогушен. мислим да сам се сав изобличио у једном моменту, почиње да ме обузима осећај беспомоћности, вришти ми се и плаче ми се од свега тога. Сео сам на клупу и наравно обратио се Богу. Поделио свој терет са њим и убрзо је све нестало. ето укратко мојих данашњих искушења. Поента, када не могу да издржим сав терет једноставно поделим са Богом тај терет и искушења нестану, смирење се врати, стрпљење се обнови, помисли нестану и ја сам спреман за даљу борбу. 

[JESSY]

Снага којом подносиш искушења јесте мера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увредио не опрашташ целог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увређен, па си увреду тек после годину дана успео да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: после једног месеца, једне недеље или једног дана.

А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стрелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијим као оклопом. Увреда се одбија од њега и не оставља ни најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

(Преподобни Нил Сирски)