Borba sa iskusenjima - izazov samospoznaje i preumljenja

[Дијана.]

Pošto se u postu češće pričešćujem, iskušenja u postu mogu shvatiti kao borbu n.protiv spasonosne životodavne Čaše. Npr. ponekad mi treba napor volje da ustanem da bih otišla na Liturgiju - a probudila sam se na vrijeme itd. Onda ustanem za inat - što bih popustila... 

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Добро је говорио авва Пимен да се особине монаха откривају у искушењима, јер монах који истински служи Господу треба да, како мудри Сирах вели, припреми своју душу за искушења (Сир. 2:1), како се никада не би чудио ономе што му се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А све што је по промислу Божијем добро је и све бива на корист душе. Све што Бог чини, чини за наше добро, јер нас љуби и милостив је према нама. А ми смо дужни, како Апостол вели, да захваљујемо (Еф.5:20, Сол.5:18) Господу на његовој доброти, да никада не јадикујемо и не очајавамо због онога што нам се дешава, већ да све примамо без роптања, са надом у Бога, уверени да Бог све за нас чини по благости Његовој, љубећи нас.

 

Човек који има пријатеља уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и нешто болно, мислиће да је пријатељ то учинио из љубави, не верујући да је тај пријатељ желео да га повреди. Колико пре би требали да такву љубав приписујемо Богу, Који нас је саздао и привео нас из небића у биће. Ради нас се оваплотио и ради нас је умро, и све што нам чини, из љубави чини, за наше добро. Јер за пријатеља човек мисли: он све чини из љубави, штедећи ме, али нема увек разума да устроји оно што је корисно у односу на мене. Због тога се може десити да ме, не желећи повреди. Међутим, ово не можемо рећи за Бога, јер Он је извор мудрости, зна шта нам је све корисно, и ствари уређује у нашу корст, чак и оне најзанемарљивије. Богу је све могуће. Бог воли и сажаљева своју творевину, Он је извор мудрости и зна како да све устроји. Њему је све могуће.

 

Дакле, треба да знамо да Бог воли и штеди своју творевину, да је извор мудрости, да зна како да устроји ствари и да све служи његовој воји. Он све чини за нашу добробит. И зато све треба да примамо са захвалношћу, чак и када је то неко болно искуство по нас. Јер све бива по праведном суду. А Бог који је толико милостив, неће презрети ни најмање наше страдање.

 

Али често се дешава да неко сумња, говорећи у себи: "Али како некоме може бити на корист када у напасти сагреши због невоље?" Ми сви грешимо у напасти јер немамо трпљења, не желимо да поднесемо малу жалост. Јер, Бог не допушта на нас ни једну ствар, која је преко наших снага, као што је Апостол рекао: "Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете." (1. Кор. 10:13). Али ми немамо трпљења, ми не желимо да отрпимо, да прихватимо околности са смирењем, и стога смо преоптерећени. И што се више трудимо да побегнемо од искушења то нас она више сустижу, постајемо малодушни и не можемо да се избавимо.

 

Ако се ко налази у води, у мору, и зна да плива, онда када наиђе талас на њега, он зна да зарони, док талас не прође и наставља да плива не повређен. Ако покуша да се супротстави таласу, он ће га одбацати и понети са собом на велико растојање. И ако настави да плива и други талас долази, коме покуша да се одупре, И он га гура и он се умара без икакве користи. Али ако, као што рекох, он зарони док талас не прође, и наставља да плива неозлеђен, он ће проћи без штете и наставиће да плива, вршећи своје дело. Исто је са искушењима - онај који подноси искушења са трпљењем и смирењем, пролази неповређен, али ако постане малодушан, ако се смућује и свакога криви, он само себи отежава. Он још више оснажује искушења, а од њих не добија никакву корист.

 

Али икушења доносе велику корист ономе који их подноси без роптања. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се узнемиравамо. Ако имамо невоље, не треба да се узнемиравамо због њих, јер узнемиреност је резултат незнања и гордости, јер не разумемо наше духовно стање и не испуњавамо наше послушање како веле оци цркве: "Ми не напредујемо јер не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлину без бола." Јер због чега се чуди страстан човек кад га муче страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? "Зашто ми смета?" говори. Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава. "Њихове посуде су у теби", рекао је ава Сисоје. "Дај им њихове залоге и оне ће отићи". Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали, није могуће да не будемо заробљени страсним помислима које нас, и без наше жеље, терају да испуњавамо страсти. Ми смо се, дакле, својевољно предали у њихове руке.

 

Слично говори пророк о Јефрему, који је победио свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном смирењу и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили Асирцима.

 

Обратите пажњу на оно о чему се говори. Човек је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.

 

Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). "Навуходоносор" значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. Човек треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра достојним да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: "Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?" Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних помисли. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: "Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?" Он је рекао: "Истина је да се мучим, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење". Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено: "Видим у себи плодове труда", слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: "Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао".

 

Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно стање. Као што смо већ рекли, човек се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио од њих. И Псалам говори: грешни ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.

 

Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то важи за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?

 

Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом, гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини само оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.

 

Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он душу још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: "Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани", и остало. Други говори: "Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају о себи". И сваки од њих једноставно, на различите начине, један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.

 

А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.

 

Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/60892.htm

 

 

 

 

 

Манастир Лепавина

 

[19горан80]

како је ово дивно и сви савети су лако применљиви док се седи и чита,али чим се крочи на улицу и сусретне се човек,е онда се све тако брзо заборави,као да никада нисам читао све ово

[Драган άσημος :)]

Силна жеља која тјера човјека на гријех, помјешана са помислима за које ако прихватиш да су твоје, можеш слободно да се запиташ да ли си нормалан. Силна жеља и помисли те наводе на дјело, и дешава се, допушташ себи да жеља прерасте у дјело. Напади су све жешћи и понављају се из дана у дан. Видиш да се заиста лако сломи твоја воља да твориш вољу Божију и почињеш да твориш вољу противника Божијег. Задршка је све мања и све лакше си савладан жељом и помислима, све слабији отпор пружаш, заборављаш Бога и да без његове помоћи не можеш да одагнаш противника његовог од себе....искуство гријеха.....

[Дијана.]

Силна жеља која тјера човјека на гријех, помјешана са помислима за које ако прихватиш да су твоје, можеш слободно да се запиташ да ли си нормалан. Силна жеља и помисли те наводе на дјело, и дешава се, допушташ себи да жеља прерасте у дјело. Напади су све жешћи и понављају се из дана у дан. Видиш да се заиста лако сломи твоја воља да твориш вољу Божију и почињеш да твориш вољу противника Божијег. Задршка је све мања и све лакше си савладан жељом и помислима, све слабији отпор пружаш, заборављаш Бога и да без његове помоћи не можеш да одагнаш противника његовог од себе....искуство гријеха.....

Zanimljivo, za pomisli, obično dok ne porazgovaraš s nekim monahom i ne znaš za to. Meni je bilo poučno pročitati "Nevidljivu borbu" Sv.nikodima Agioritskog, jedinu od "teže/monaške" literature koju pročitah.Npr. da s pomislima ne treba "razgovarati", nego ih odmah odsijecati, i izbjegavati prilike u kojima se grijeh očituje, naročito za blud/preljubu,da tu ne pomaže nikakva dobra volja nego samo izbjegavanje. Mislim da se to predviđanje može koristiti dosta šire - npr. članovi porodice se u nekoj situaciji stalno svađaju, a znaju se dobro i znaju gdje će sukob početi - znači treba svjesno izbjeći ta minska polja.

[Psaltir]

Iskusenje treba sa radoscu prihvatiti,jer Bog ih salje nama sa dobrom namjerom i pusta necastivog da nam nanese zla ali nikad nece dopustiti potpunu kontrolu satani tako da trebamo biti bez brige

[Дијана.]

Iskusenje treba sa radoscu prihvatiti,jer Bog ih salje nama sa dobrom namjerom i pusta necastivog da nam nanese zla ali nikad nece dopustiti potpunu kontrolu satani tako da trebamo biti bez brige

Ovo me podsjeti da je neko od mladih ljudi na nekoj drugoj temi napisao, ne znam sad tačno, treba li tražiti iskušenja da bi se kalio u vjeri i sl. To je nekakav mladalački žar i zanos i revnost, u kojima treba biti i oprezan od prelesti. "Ne uvedi nas iskušenje" ponavljamo i to nije bez razloga - neprijatelj će nas kušati svakako jer mu se naš put ne sviđa - ne dao Bog kakvih strahota ima, i ne smijemo biti samouvjereni u svoju snagu niti u svoju vjeru... Nekad mislim, Bože, djeca, ništa još o životu i svijetu ne znaju...

[YOKA]

... uhvatih sebe da se u poslednje vreme samo molim > spasi me od zla, nemam vise nikakvih zelja o nekim sitnim radostima, poslovima i sl, sve mi se svelo na to da me samo zlo preskoci ... crosseo

[Дијана.]

... uhvatih sebe da se u poslednje vreme samo molim > spasi me od zla, nemam vise nikakvih zelja o nekim sitnim radostima, poslovima i sl, sve mi se svelo na to da me samo zlo preskoci ... crosseo

tako je SESTRO... ni želja a ni radosti... Bože prosti...

[Nikolajj]

Kakva nas iskusenja muce u postu? (Kakva inace?) Osjecamo li da su posebno tad jaka? (mozda se mogu uporediti samo jos sa onima nakon pricesca). Jesmo li slabiji na ugadjanje tijelu, gnjevljiviji, nestrpljiviji, netrpeljiviji sada, skloniji zlopamcenju i osudjivanju, roptanju i uniniju... muce li nas pomisli, primisli, predlozi i mastanja...

Ako je odgovor DA, poceo je post, i kao da bi nesto (ili neko) da nas sprijeci da se ciste savjesti i mirna srca pricestimo... e pa nece moci... u ratu smo... sa opakim protivnikom. uvijek, a narocito kad pocne post.

I inace, vijenci su obecani onima koji pretrpe... hrabro, iskreno i skruseno... Ali to je dar odozgo... mnogo smo slabi, neiskreni, licemjerni i oholi... Vidjenje nam je iskrivljeno, srce necisto, djelanje pogresno... Mozemo samo uvijek ponovo pokusavati i istrajavati, uzdajuci se u milost Boziju a ne u svoju zaslugu...

Псалам 24.

Псалам Давидов. (Акростих по јеврејској азбуци).

(МТ: Псалам 25)

1. ТЕБИ, Господе, уздигох душу моју, Боже мој.(Алеф).

2. На Тебе се поуздах, да се не постидим (до века),(Бет).

да ми се не наругају непријатељи моји.

3. Јер сви који ради Тебе трпе, неће се постидети;(Гимел).

нека се постиде они који узалуд безаконују.

4. Путеве Твоје, Господе, покажи ми,(Далет).

и стазама Твојим научи ме.

5. Упути ме на истину Твоју,(Хе).

и научи ме, јер си Ти Бог Спас мој,

И Тебе потрпех васцели дан.(Вав?).

6. Опомени се милосрђа Твога, Господе,(Зајин).

и милости Твојих, јер су од века.

7. Грех младости моје и незнања мога не спомени;(Хет).

по милости Твојој помени ме Ти,

ради доброте Твоје, Господе.

8. Добар је и праведан Господ,(Тет).

зато ће закон поставити онима који греше на путу.

9. Упутиће кротке на суду,(Јод).

научиће кротке путевима Својим.

10. Сви су путеви Господњи милост и истина,(Каф).

онима који ишту завет Његов и сведочанства Његова.

11. Ради Имена Твога, Господе,(Ламед).

и очисти грех мој, јер је велик.

12. Који је човек који се боји Господа?(Мем).

Закон ће му поставити на путу који је изабрао.

13. Душа ће се његова настанити у добру,(Нун).

и семе ће његово наследити земљу.

14. Господ је утврђење онима који Га се боје,(Самек).

и завет Свој јавиће им.

15. Очи су моје свагда ка Господу,(Ајин).

јер ће Он избавити од замке ноге моје.

16. Погледај на ме и помилуј ме,(Пе).

јер сам ја јединак (=самац) и сиромах.

17. Жалости срца мога умножише се;(Саде).

из невоља мојих избави ме.

18. Види смирење моје и труд мој,(Коф?).

и опрости све грехе моје.

19. Види непријатеље моје како се умножише,(Реш).

и мржњом неправедном омрзнуше ме.

20. Сачувај душу моју и избави ме;(Шин).

да се не постидим, јер се у Тебе поуздах.

21. Незлобиви и праведни приањаху уза ме,(Тав).

јер Тебе ради потрпех, Господе.

22. Избави, Боже, Израиља

од свих невоља његовиx.

 

nase pismo u hebrejskom

[Guest]

ТРЕБА ПРИМИТИ ИСКУШЕЊА СА БЛАГОДАРНОШЋУ И БЕЗ РОПТАЊА

A+ A-

 

 

 

Добро је говорио авва Пимен да се особине монаха откривају у искушењима, јер монах који истински служи Господу треба да, како мудри Сирах вели, припреми своју душу за искушења (Сир. 2:1), како се никада не би чудио ономе што му се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. А све што је по промислу Божијем добро је и све бива на корист душе. Све што Бог чини, чини за наше добро, јер нас љуби и милостив је према нама. А ми смо дужни, како Апостол вели, да захваљујемо (Еф.5:20, Сол.5:18) Господу на његовој доброти, да никада не јадикујемо и не очајавамо због онога што нам се дешава, већ да све примамо без роптања, са надом у Бога, уверени да Бог све за нас чини по благости Његовој, љубећи нас.

Човек који има пријатеља уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и нешто болно, мислиће да је пријатељ то учинио из љубави, не верујући да је тај пријатељ желео да га повреди. Колико пре би требали да такву љубав приписујемо Богу, Који нас је саздао и привео нас из небића у биће. Ради нас се оваплотио и ради нас је умро, и све што нам чини, из љубави чини, за наше добро. Јер за пријатеља човек мисли: он све чини из љубави, штедећи ме, али нема увек разума да устроји оно што је корисно у односу на мене. Због тога се може десити да ме, не желећи повреди. Међутим, ово не можемо рећи за Бога, јер Он је извор мудрости, зна шта нам је све корисно, и ствари уређује у нашу корст, чак и оне најзанемарљивије. Богу је све могуће. Бог воли и сажаљева своју творевину, Он је извор мудрости и зна како да све устроји. Њему је све могуће.

 

Дакле, треба да знамо да Бог воли и штеди своју творевину, да је извор мудрости, да зна како да устроји ствари и да све служи његовој воји. Он све чини за нашу добробит. И зато све треба да примамо са захвалношћу, чак и када је то неко болно искуство по нас. Јер све бива по праведном суду.А Бог који је толико милостив, неће презрети ни најмање наше страдање.

 

Али често се дешава да неко сумња, говорећи у себи: "Ало како некоме може бити на корист када у напасти сагреши због невоље?" Ми сви грешимо у напасти јер немамо трпљења, не желимо да поднесемо малу жалост. Јер, Бог не допушта на нас ни једну ствар, која је преко наших снага, као што је Апостол рекао: "веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете." (1. Кор. 10:13). Али ми немамо трпљења, ми не желимо да отрпимо, да прихватимо околности са смирењем, и стога смо преоптерећени. И што се више трудимо да побегнемо од искушења то нас она више сустижу, постајемо малодушни и не можемо да се избавимо.

 

Ако се ко налази у води, у мору, и зна да плива, онда када наиђе талас на њега, он зна да зарони, док талас не прође и наставља да плива не повређен. Ако покуша да се супротстави таласу, он ће га одбацати и понети са собом на велико растојање. И ако настави да плива и други талас долази, коме покуша да се одупре, И он га гура и он се умара без икакве користи. Али ако, као што рекох, он зарони док талас не прође, и наставља да плива неозлеђен, он ће проћи без штете и наставиће да плива, вршећи своје дело. Исто је са искушењима - онај који подноси искушења са трпљењем и смирењем, пролази неповређен, али ако постане малодушан, ако се смућује и свакога криви, он само себи отежава. Он још више оснажује искушења, а од њих не добија никакву корист.

 

Али икушења доносе велику корист ономе који их подноси без роптања. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се узнемиравамо. Ако имамо невоље, не треба да се узнемиравамо због њих, јер узнемиреност је резултат незнања и гордости, јер не разумемо наше духовно стање и не испуњавамо наше послушање како веле оци цркве: "ми не напредујемо јер не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлину без бола." Јер због чега се чуди страстан човек кад га муче страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? "Зашто ми смета?" говори. Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава."Њихове посуде су у теби", рекао је ава Сисоје. "Дај им њихове залоге и оне ће отићи". Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали, није могуће да не будемо заробљени страсним помислима које нас, и без наше жеље, терају да испуњавамо страсти. Ми смо се, дакле, својевољно предали у њихове руке.

Слично говори пророк о Јефрему, који је победио свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном смирењу и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили Асирцима.

 

Обратите пажњу на оно о чему се говори. Човек је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.

 

Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). "Навуходоносор" значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. Човек треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра достојним да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: "Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?" Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних помисли. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: "Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?" Он је рекао: "Истина је да се мучим, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење".Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено: "Видим у себи плодове труда", слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: "Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао".

 

Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно стање. Као што смо већ рекли, човек се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио од њих. И Псалам говори: грешни ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.

 

Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то важи за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?

Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини само оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.

Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он душу још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: "Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани", и остало. Други говори: "Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају о себи". И сваки од њих једноставно, на различите начине, један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.

 

А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.

 

Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

 

 

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Извор: http://www.pravoslavie.ru/english/60892.htm

 

 

Манастир Лепавина

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Ненад Р.]

Да ли верујемо непоколебљиво у Бога  истом силином молимо Богу и у добром и у злу?

 

Када нас снађу животна искушења , да ли постављамо питања Богу или се са пуно поверења препуштамо Вољи Божијој ?

Колико је заиста јако то наше кандило вере у нашим срцима ?

 

[Ненад Р.]

Често пута се дешава да људи када немају нека искушења се изјашњавају да су верници и да непоколебљиво верују у Бога . Али ти исти људи , када их снађе нека невоља почну да постављају питања у смислу да и ако верују у Бога , горе пролазе од оних који не верују у Бога , уместо да се још јаче моле , њихова назови вера се руши као кула од карата и кажу да не верују више у Бога и постају атеисти .

[JESSY]

Да ли верујемо непоколебљиво у Бога истом силином молимо Богу и у добром и у злу?

у последње време да....искрено се трудим и желим....

Када нас снађу животна искушења , да ли постављамо питања Богу или се са пуно поверења препуштамо Вољи Божијој ?

наравно да се као пали и грешни човек увек питам зашто...јер сам слаба и тешко ми је да се носим са животним искушењима...али, верујем и знам да ће ми Он помоћи...

Колико је заиста јако то наше кандило вере у нашим срцима ?

недовољно је сигурно.....али је битно да то знам и трудим се да своју веру јачам сваким даном.... :0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:

[Лидија Миленковић]

Када нас снађу животна искушења

 

Управо су ме животна искушења навела да спас потражим у Господу.

Са Њим све има смисао, а без Њега - живи песак, ужас, страх, страх, страх, бол, грч.....

Ух, било - неповратило се

Не бих могла да живим да немам бесконачну веру, тачније - поверење, у Њега. Зато, и кад, по палој људској природи, ослаби молитва, ухвати ме лењост, или се на неки други начин удаљим од Госпда, веома брзо Му се, као блудни син, враћам уплакана и постиђена, и знам да ме неће одбацити.