Душекорисни садржаји

[Bokisha]

Необично крштење

Пут ка Царству Пут ка Царству Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење. Ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.Божијем почиње од Свете Тајне Крштења. Колико је светлост далеко од таме, колико је живот удаљен од смрти, тако је крштен човек супротстављен некрштеном. Свако крштење је посебно већ самим тим што је оно духовно рођење. Ово је истинита и заиста необична прича о крштењу једне особе.

 

Jа нисам била крштена дуго година, а моме крштењу претходи следећа занимљивост: наиме, сањала сам Свету Петку. Једног јутра сам се пробудила, и сећам се да сам у сну видела светлост у којој је био лик, како ми се чинило, Свете Петке, а која ми се обратила следећим речима: „Људмила, дошло је и твоје време!“ Ту сам се и пробудила, чудећи се откуд светитељка да дође код мене и да ми тако нешто каже.

Почела сам да трагам за значењем тих речи „да је дошло моје време“. Најпосле је један мој пријатељ предложио: „Хајде да одемо до оца Тадеја, можда ће он знати да ти каже шта је то.“ Отишли смо до њега, премда сам ја била веома сумњичава, али је моја жеља - да сазнам шта је то, преовладала. А док сам му прилазила, отац Тадеј, долазећи ми у сусрет, збораше: „То што си сањала, то значи да треба да се крстиш! Ти ниси крштена душа.“ Погледах га, шокирана. „Да, да – рекох збуњено – ја сам због тога и дошла, да вас питам шта да радим у вези са сном.“ Након што му препричах сан, он се насмеја онако детињим осмехом, потврђујући ми:

„Па то значи то: да треба да се крстиш. Дошло је време да се крстиш; то је најважније у животу човека.“
„Али шта то значи?“, упитах, немајући никакву представу о томе шта је крштење.
„Иди у своју цркву и питај свештеника да ти он објасни.“
„Добро. Ако је тако, у реду.“

Отишла сам у цркву Светог Саве, мислећи тада да је то моја црква, док је заправо то била црква Свете Тројице у Господара Вучића, али ваљда је требало тако да буде. Упалила сам свећу, молећи се: „Боже, чуо си шта је рекао онај монах! Помози ми да научим шта то значи.“

У том наиђох на једну жену, која ме упути да потражим свештеника: „Они су у овој кућици напољу, па ће вам рећи - било који од њих.“ Кренем према кућици, кад угледах једног свештеника који каже: „Што сам ја сада изашао? Јесам ли ја полудео? Зашто сам изашао напоље?“ И окреће се он око себе - нигде живе душе. У том наиђох ја, те му рекох:

„Оче, можда сте изашли да мене видите и саслушате.“
„А ко си ти?“
„Ја сам - нико.“
„Како то мислиш?“
„Па тако... Ја сам некрштена душа...“
„Е па, да знаш да и јеси нико!“
„Е па, видите, ви сте и изашли да бисте ми рекли шта треба да урадим па да се крстим!“

Ту му објасним шта сам сањала и шта ми је поводом сна рекао отац Тадеј.

„Треба да нађеш куму, која ће да буде старија од тебе, јер мора мајка да ти буде (да се брине о теби као мајка), да је крштена од детињства, како би ти пренела веру, да слави крсну славу и да те води.“
„Где ја да нађем такву куму?“
„Ако не знаш где да је нађеш, ти је измоли од Господа.“

Код ових речи, он се окренуо и отишао у канцеларију. Остала сам збуњена. Најпосле рекох: „Је ли тако, попе? Е, да знаш и да хоћу!“ На то се окренем и одем у цркву Светог Саве, упалим свећу и кажем: „Господе, чуо си овог попа! Ако ми нађеш куму, ја сам твоја до краја живота!“

Изговорила сам „до краја живота“, но тада нисам томе знала право значење, али сам открила кроз неколико година. Дакле, као што ме је Господ изабрао да будем крштена, тако исто ме је изабрао и за један други позив. Тиме што сам то изрекла, ја сам се просто обавезала Господу да ћу, у ствари, једног дана бити монахиња.

Отишла сам кући и, након неколико сати, зазвонио ми је телефон. Била је то моја пријатељица, која ме је позвала да идем сутра с њом на колаче. Као и сваки сладокусац, ја се обрадујем и одем с њом. Међутим, била сам прилично расејана, јер ми није излазило из главе питање: где да нађем куму? Моја пријатељица је то приметила, те ме упита: „О чему је реч? Што си тако замишљена?“ 

„Не знам да ли да ти причам, да те гњавим тиме...“, одговорих, јер је она била старија од мене, и као да ми је мајка. Волела сам је много, али сам сматрала да не треба да је оптерећујем превише. Међутим, била је упорна, тако да јој на крају све испричах.

„Проблем се лако да решити: ја имам све то што тај твој поп тражи. Ја ћу ти бити кума.“

Нисам могла да верујем да сам у року од двадесет четири часа добила куму! Заказали смо крштење за недељу, али ме је она назвала рекавши да га померимо за неки други дан, јер је у недељу имала парастос и није желела да спаја те две ствари. 

„Добро“, рекох, и одем у цркву, нађем свештеника из цркве Светог Саве, и све му то испричам. „Видиш“, рече он, „добро је што си ме послушала! Бог ти је дао куму и она је знала добро да те посаветује. Хајде да видимо кад имам слободан термин!“
Кад је погледао у календар, нашао је да у току целе недеље има само један једини слободан термин; то је било у десет до дванаест у уторак. Зурила сам у њега у неверици!

„Не могу да верујем!“, рекох, понављајући.
„У чему је проблем?“, питао је он, не разумевајући. „Је л` не можеш? Или је нешто друго посреди?“
„Не, него, оче, то је мој рођендан! Ја сам рођена тог истог дана - у уторак, у то исто време!“
„А колико година имаш?“
„Тридесет и три.“
„Па то су Господње године! Ти си од Бога призвана! Је л` видиш?“

И тако сам била крштена на дан, сат и минут свога рођења. Баш као да сам рођена поново!

Извор: С НАМИ БОГ/Facebook

 

[JESSY]

архимандрит Кирил (Павлов): О ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ (беседа на 15. недељу по Духовима)

Сваке су жалости достојни они људи који не воле Христа, свога Творца и Искупитеља, који је свој живот дао за читав људски род. Уколико не заволиш Христа, тада ће и он уклонити своју љубав, а без његове љубави ти си човек у погибли. Уколико Христова љубав није са тобом, шта онда да очекујеш у онај тешки час, када будеш умирао, када ти буду почели душу одвајати од тела, када те зли духови опколе, када изађеш пред Суд Божји? Тада ће те ђаво поробити и ти ћеш му и против своје воље припасти. Он се труди да прелести човека љубављу према ма чему привременом и трулежном и радује се када ти не љубиш Христа. Не повинује ли се вољи ђавола пијанац, који се свагда примиче вину или онај који воли новац и ради тога клевета ближњега. О човече! Заволи Христа свим срцем и не љуби ништа друго у овоме свету, уколико желиш да тебе Христос љуби, чува и спасе од сваке несреће у овоме животу и од погибије у будућем!

[Bokisha]

Када бисмо били Божији...

Христа су, у суштини, распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су старозаветни фарисеји држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек. Показао је таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво у свему осим у греху, и постаје нам близак

Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: ''Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.''

Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зато што разумеш да Бог то посматра на другачији начин.

Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: ''Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.'' Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако.

И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: ''Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете''.

У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак.

Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: ''Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?'' И не говоре случајно: ''Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала'', – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: ''На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.''

Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: ''Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе''. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради.

Један младић није ишао у цркву. Пробао сам да поразговарам са њим баш на том нивоу – нивоу ''зашто''. Питао сам га: ''Зашто не долазиш у цркву? Нећеш да ми кажеш''? Он ме је упитао: ''А ти ме нећеш грдити''? – Не, нећу те грдити, просто хоћу да попричамо, како бих схватио шта се теби тачно не свиђа.

Он ми је одговорио: ''Истини за вољу, оче, мене свештеници асоцирају само на једно – на реч ''не''. Хтео сам да купим мотор – ''не'', да одем на стадион – ''не'', да смувам девојку – ''не'', да одем у кафић – ''не'', на концерт – ''не''.

Тај момак није био лош, он је једноставно осећао страх преда мном. И зар није требало тако да приступим њему? Зар то није православни дух – пробати са кроткошћу да разумемо кроз шта други човек пролази? Приближити се души младића? И увидети зашто он то ради, зашто се боји и колеба, дубоко у души чезне за Богом, али неће да има ништа са мном? Али због тога што смо увелико изједначили себе с Богом и решили да смо ми Његови представници – и ви, мајке и очеви, и ми, свештеници, – тако да већ мислимо да је Бог увек на нашој страни, ма шта други говорили. Али, Бог нас учи: ''Сада нема другог начина, зато те Ја користим, а не због тога што си ти Мој представник, ту нема никакве везе''.

И заиста зар је наша природа, Божија природа? Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност.
И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схватање Бога. И момак такође може бити у праву. Начин размишљања код људи се мења. Понекад покушавам да пренесем Бога у наше доба и мислим: А како би Христос говорио са овим момком? Шта би му Он рекао? Да ли би рекао: ''Прво, треба средом и петком да једеш сочиво и ништа више?'' Или би се дотакао онога што га највише боли, његове самоће, незадовољства, туге, осећаја да никоме није потребан, мисли да је ужасан, његовог комплекса ниже вредности? Да ли би Бог обратио пажњу на оно што је површно? А можда је младић заиста и у праву?

Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Једанпут сам ишао на једно место да беседим. Уследио је ручак, и ту се одједном појавио свештеник и рекао: ''Негде сам прочитао да је неки свештеник веровао да је јако духовно када седи са својом женом на тераси, пије кафу и ужива у погледу на језеро. Какав је то начин! Зар је то духовно?!'' Тог тренутка као да ме је ударио гром. Рекао сам себи: Пресвета Богородице! Али оче, то је баш Божанско, то је изванредно добро! Довољно је присетити се Благовести, које је Богородица примила када је ишла у Назарет да узме воду са извора. И док Она иде за најобичнијим послом, Марији се јавља архангел Гаврило и говори да ће Она постати Мајка Божија…

Апостоли су то постали, док су ловили рибу, сакупљали своје мреже, у тренутку сасвим баналном, без било какве духовности. У том тренутку, тешко да су се молили. Они су радили. А сетите се Давида, који је био са овцама – и код Мојсија иста ствар. Божанско се крије у многим једноставним свакодневним тренуцима. А ми то заборављамо. Наш дом се отцепљује од Цркве, као да је нешто сасвим друго. Само у недељу, када идемо у цркву, притискамо дугме – и постајемо духовни људи на један час. А када се враћамо кући, притискамо друго дугме – преоблачимо се, почињемо да се свађамо и враћамо се у свакодневицу.

Ако ми волимо Бога, који није испреплетан с нашим животом и који се не налази међу нама, тада то није Бог који је прихватио целог човека. Јер Христос је преобразио сав мој живот, заједно са мојом реалношћу. Када идеш некуда, Бог је у теби, и када си са својим дететом и када се бавиш простим стварима. Ти не говориш о Богу, као што не говориш о дисању. Ти живиш у Њему. Ето, ми сви дишемо, али ипак не говоримо о томе, а чак то ни не примећујемо. А уколико неко други осети да те Бог, кроз Кога живиш, испуњава, украшава и оживљава, тако да све твоје ћелије живе и дишу, испуњене светлошћу, тада ће те упитати: ''Друже мој, реци ми у чему је твоја тајна? Ја хоћу да будем као ти''. А нама говоре супротно: ''Друже мој, остави ме на миру! Депримираш ме, досађујеш, мучиш ме''. То већ није Божанско.

Желим да из свих вас зрачи таква светла добра вест. Знамо много компликованих ствари, али смо просте изгубили. Губимо и своју децу, јер су она једноставна, а ми смо сложени и збуњени људи.

Један човек је пошао старцу Порфирију, али се вратио од њега разочаран, јер му овај није нешто рекао. Старац му је казао: ''Опрости ми, чедо моје, што ти нисам причао о Богу, али ја говорим о Њему само када осетим да људска душа жели Њега и осећа потребу за Њим''. А другом приликом се старац некуда запутио и није рекао ''Христос воскресе'', јер други човек није то хтео да чује. Пошто га је Бог просветлио, старац је рекао да ће увек говорити – када, где и како треба. Хајде да се и ми помолимо за то да нас Бог просветли, како би наш живот био леп.

Архимандрит Андреј (Конанос)
Извор: pravoslavie.ru 

http://www.prijateljboziji.com/_Kada-bismo-bili-Boziji.../78165.html

["Tamo daleko"]

пре 36 минута, Bokisha рече

Када идеш некуда, Бог је у теби, и када си са својим дететом и када се бавиш простим стварима. Ти не говориш о Богу, као што не говориш о дисању. Ти живиш у Њему. Ето, ми сви дишемо, али ипак не говоримо о томе, а чак то ни не примећујемо. А уколико неко други осети да те Бог, кроз Кога живиш, испуњава, украшава и оживљава, тако да све твоје ћелије живе и дишу, испуњене светлошћу, тада ће те упитати: ''Друже мој, реци ми у чему је твоја тајна? Ја хоћу да будем као ти''. А нама говоре супротно: ''Друже мој, остави ме на миру! Депримираш ме, досађујеш, мучиш ме''. То већ није Божанско.

ovakvom svedocenju treba da tezimo...

[JESSY]

Молитва... разговор са Богом!?

 

МОЛИТВА

Човек: Оче наш који јеси на небесима...
Бог: Да?
Човек: Не сметај ми. Видиш да се молим.
Бог: Али звао си ме.
Човек: Звао?
Никог ја нисам звао. Само се молим: "Оче наш који јеси на небесима"
Бог: Ево опет!
Човек: Опет, шта?
Бог: Па звао си ме. Рекао си: "Оче наш који јеси на небесима". Ево ме, шта желиш?
Човек: Али ја нисам ништа тиме мислио. То је само свакодневна молитва, схваташ? Ја се редовно молим молитвом 'Оче наш'. Од тога се осећам боље. То је као кад обавиш неку дужност па се боље осећаш.
Бог: Па добро, настави.
Човек: Да се свети се име Твоје!
Бог: Чекај! Стани! Шта си тиме мислио?
Човек: Мислио чиме?
Бог: Па с тим 'Да се свети име Твоје'.
Човек: Па то значиииииии то Боже, ја не знам што то значи. Откуд бих ја то знао? Па то је само део молитве. Него, дај ми реци шта то значи.
Бог: Буди свет, узвишен, поштован.
Човек: Види стварно, па то има смисла. Заправо никада пре нисам о томе размишљао.
Бог: Добро, настави.
Човек: Да дође царство Твоје. Да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу
Бог: Ти то стварно мислиш?
Човек: Наравно, зашто не?
Бог: А шта предузимаш у том погледу?
Човек: Предузимам? Па ништа ваљда. Ја сам мислио да би било лепо да ти имаш све под контролом ту доле као што имаш тамо горе.
Бог: А да ли имам под контролом тебе?
Човек: Па, ја идем у цркву.
Бог: Не питам те то. Него, шта ћемо с твојим пљувањем по ближњима? То ти је озбиљан проблем, знаш. Па онда, начин на који трошиш новац: само на себе, лажеш, крадеш, осуђујеш, тучеш своју жену и децу....! А да не говорим о филмовима које гледаш.
Човек: Чекај, стани мало! Што си се окомио на мене? Нисам ја ни бољи ни гори од других који иду у цркву.
Бог: Опрости, мислио сам да хоћеш да 'буде воља Моја'. А ако је то циљ, онда треба почети од оних који то моле. Као нпр. од тебе.
Човек: Слушај Боже, морам завршити са овим, и онако траје дуже него иначе.
Бог: Но добро, хајде даље.
Човек: Хлеб наш насушни дај нам данас.
Бог: Требао би мало попустити с тим хлебом. Предебео си!
Човек: Ма чекај мало, што је ово? Дан за критику? Ја лепо кренем да обавим своје свакодневне верске дужности а Ти из чистог мира овако банеш и почнеш да ме подсећаш на моје несавршености.
Бог: Молитва је озбиљна ствар. Могао би се заиста променити. То ти сво време покушавам објаснити. Звао си ме и ево Ме. Ту сам. Настави с молитвом. Да чујем следећи део молитве.
Човек: Страх ме је.
Бог: Страх? Од чега?
Човек: Знам шта ћеш рећи.
Бог: Хајде, провери ме!
Човек: Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим
Бог: А шта је било с Иваном?
Човек: Ево, видиш! Знао сам да ћеш и њега однекуд извући. Боже, зашто говори лажи о мени? Зашто шири приче лажне о мојој породици? Никад ми није вратио дуг. Заклео сам се да ћу с њим изравнати рачуне.
Бог: А твоја молитва? Што ћемо с твојом молитвом?
Човек: Па нисам мислио озбиљно.
Бог: Ето, бар признајеш. Али није ти баш неки штос вући около тај терет у себи, зар не?
Човек: Не, али боље ћу се осећати кад изравнам рачуне с тим комшијом.
Бог: Нећеш се осећати боље него горе. Освета није слатка. Помисли само како си већ несрећан. Но, Ја то могу променити.
Човек: Како?
Бог: Ти опрости њему, а Ја ћу онда опростити теби. Тада ће мржња и грех бити његов проблем а не твој. Ти ћеш наћи мир у срцу.
Човек: Ма да, у праву си. А и више него што се желим осветити њему, желим бити ОК с тобом (уздах) но добро, опраштам му. Свакоме ко иде и наоколо прави људима свињарије какве он ради треба помоћи да се извуче из тог. Покажи му некако прави пут.
Бог: Ево видиш. Супер. Ниси још готов са својом молитвом. Настави.
Човек: И не уведи нас у искушење, него избави нас од злога.
Бог: Добро, добро, учинићу то. Само се не доводи у ситуације у којима можеш пасти у искушење.
Човек: Шта с тиме мислиш?
Бог: Па рецимо, не пали ТВ кад знаш да требаш да обавиш још неке друге ствари. Исто тако, што се тиче времена које проводиш с пријатељима у кафићу, ако не можеш утицати на разговор да иде у позитивном смеру, можда би требао још једном размислити о вредности тог пријатељства. Такође, не би се требао такмичити и упоређивати са комшијама и пријатељима. И молим те, немој Ме користити као излаз за нужду.
Човек: Не разумем ово задње.
Бог: О знаш, ти, знаш! Учинио си то већ сто пута. Увалиш се у неприлике и онда дотрчиш к мени вичући 'Боже помози ми да се извучем из ове фрке и обећавам Ти да то више никад нећу учинити!' Сећаш се таквих договора које си покушао склопити са мном?
Човек: Да, сећам се. Заиста се стидим.
Бог: Де, де хајде, заврши с молитвом.
Човек: Амин.
Бог: Знаш ли шта то значи?
Човек: Не, али волео бих да знам. Желео бих да Ти угодим. Видим какву сам збрку направио од свог живота. И видим како би било супер да постанем један од твојих следбеника.
Бог: Управо си одговорио на своје питање. Е па сад, кад су неки од старих греха извучени на површину и уклоњени, тешко је наћи речи да се опише шта све можемо заједно.
Човек: Боже, хајде да учинимо нешто од мене, је ли договорено?

(опет човек тера по своме)

Непознат аутор

Glogovac Monastery

[Bokisha]

Због чега се Христос распео на Крсту

Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.

Први разлог: Лактанције (књ. 4, гл 26) пише да је Христос то учинио да би кроз такву презрену смрт и Своје смирење показао нама да ће и Његова страдања бити спасавајућа и за људе најнижих слојева. Ево његових речи: „Можда ће неко рећи: због чега Христос, ако је био Бог и одлучио да умре, није умро у крајњој мери неком другом смрћу? Или другачије: због чега је Христос умро на крсту што није достојно слободног човека, макар би и злочинац? То је учињени да би Онај, Који је у смирењу дошао, пружио помоћ људима најнижих слојева и открио свима наду на спасење; зато је Христос и одлучио да умре смрћу којом умиру презрени и ниски робови да не би било никога ко не би могао да Га следи.“

Слично Лактанцију и свети Атанасије у књизи о Оваплоћењу Логоса на питање: зашто се Христос није уклонио од најсрамније смрти, смрти на крсту? Одговара: „ако би Спаситељ то учинио навео би на Себе тада сумњу да није био у стању да издржи сваку врсту смрти, већ само ону коју је Сам изабрао“. Блажени Августин у 36. беседи на Јована говори: „Онај Који је требао да умртви сваку смрт, изабрао је најнижу и најгору врсту смрти“. 

Други разлог зашто је Искупитељ одлучио да умре крсном смрћу је да би Његово тело при васкрсењу (које је требало да се догоди) остало цело и неповређено. Свакоме је познато да је Христос пре Свог страдања о Својој смрти говорио свима да има власт, када пожели душу своју „положити и власт опет узети је“ (Јн. 10:18). Полажући душу Своју за људе Христос је био прикуцан за крст, али се убице нису одлучиле као што је био обичај да му преломе кости већ су једино проболи Његово ребро. Дакле, тело Спаситеља је било скинуто са крста цело и са пажњом положено у гроб. И све то је учињено ради целине тела Пострадалог; када би било раздељено и подељено на делове, не би било по васкрсењу очигледно цело.

Међутим, Христос је на такав начин и са тим ранама са којим су Га положили у гроб, требао да се јави свету. Сагласно са овим и свети Атанасије Велики у горенаведеном месту расуђује: „Христос“, пише овај Отац Цркве, „није примио смрт као Јован коме су одсекли главу, ни смрт пророка Исаије кога су пресекли на пола да би и у смрти сачувао без раздељења, целим Своје тело, и кроз то укинуо повод за оне који би хтели да раздиру Цркву Његову на делове.“

Трећи разлог: Христос је дозволио да буде прикуцан за крст са циљем да покаже да како Његово величанство, тако и Његово страдање треба да буду знани и спасавајући целој васељени. Ово тврди Лактанције у горенаведеном делу: „најважнији разлог“, пише он, „због чега је Бог изабрао крст био је тај да је на крсту Он желео да буде подигнут и показан свим народима као на сцени. Јер човека који виси на крсту виде сви. Зато је крст и био изабран да би показао да ће Христос бити колико славан, толико и уздигнут, тако да се најудаљенији народи из целог света стичу Њему, познају Га и поклањају Му се. Зато нема ни једног народа толико грубог и земље толико удаљене где страдања и величина славе Искупитеља нису били познати.

У страдању је Исус Христос распростро Своје руке и обујмио, да се тако каже, целу васељену и тиме желео да покаже да ће под Његово крило доћи велики народ, народ састављен од свих народа и племена, и да ће своје чело осењивати тим великим и високим знаком крста“. Сагласно Лактанцију и свети Атанасије говори: „ако је смрт Господа нашега Исуса Христа искупљење свих, ако се Његовом смрћу разарају ограде и догађа се призивање незнабожаца: како би нас Христос призвао када не би био распет? Само се на крсту може умрети са раширеним и подигнутим рукама. И Господу је било неопходно да понесе такву смрт и рашири руке да би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце и оба сјединио у једно. Јер Сам Христос, показујући каквом ће смрћу искупити људе рекао је: „И када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи“ (Јн. 12:32). То јест, када будем прикуцан за крст тада ћете сви поверовати у Мене“.

Четврти разлог: Свети Дамаскин (у књ.4, гл. 2 о Православној вери) овако расуђује: „како се четири краја крста спајају у средини и ту сједињују, исто тако се силом Божијом држи висина, дубина, дужина и ширина, тј. сва видљива и невидљива творевина“. О томе и блажени Августин (у 120 посланици) говори: „није узалуд Христос примио такву смрт; висећи на Крсту, Он је постао Учитељ ширине, дужине, висине и дубине. Ширином крста се назива попречни део крста; то се тиче твојих добрих дела: јер кроз њих ти се шире руке. Дужином крста назива се део који иде од самог врха до земље где се крст поставља, тј. укопава и учвршћује. Дужина означава дуготрпљење Божије. Висина се означава делом који се простире од попречне греде до самог врха, тј. где је глава Распетога: она означава очекивање помоћи одозго за оне који имају добру наду. Део крста који се налази у земљи, одакле се цео крст узвишава нагоре, означава дубину благодати, која је послата бесплатно и без наших заслуга. Ова благодат ломи многе умове који се труде да је схвате; за такве је написано: „А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом?“ (Рим. 9:20)

Пети разлог свети Григорије Ниски, у свом Катихизису (гл.32) објашњавајући Символ вере Лавврентију показује овим речима: „Крст Христов је тријумфовао над свима. Јер Христос, дошавши на земљи, како говори апостол (Фил 2:10) покорио је себи три царства. То значе речи: „Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом“; то значи да је Христос Својом смрћу победио сва три царства. И смрт је одговарала овој тајни. Висећи у ваздуху, Христос је покорио ваздушне силе и тиме показао победу над највишим небеским силама. Прострвши на дрвету, како говори пророк Исаија, цео дан руке Своје, Он је држао за људе који су на земљи да би непокорне поразио, а верне призвао. Делом крста који се налазио у земљи, Христос је покорио царства преисподње“.

Као шести разлог Христовог распећа су древни обично, осим горенаведеног, сматрали и следеће: „као што је први Адам од узимања плода са забрањеног дрвета породио свеопшту смрт, тако је било неопходно и другом Адаму, тј. Христу да нам стекне живот на крсту“. Свети Иринеј Лионски (у књ. 5, гл.6) пише: „Христос је, истребљујући човеково непослушање, показано на почетку кроз дрво, био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“, тј. то непослушање које је било учињено кроз дрво Он је исцелио послушањем које је показао на дрвету“. И даље (у 17 гл.): „Реч, скривена од нас кроз дрво, открила се захваљујући дрвету. Јер као што смо га кроз дрво изгубили, тако смо га и преко дрвета задобили“.

Свети Григорије Богослов (у гл. 1) говори: „неопходно је било дати дрво за дрво, за руку која је неуздржано пружена, руку одважно испружену; за руку слабу, руку клинцима прибијену; за руку која је оборила Адама, руку која је сјединила крајеве целог света“. Свети

Амвросије (у 51 гл., о Крсту) овако пише: „Христос се прибија на дрво. Тако је премудро уређено да би пошто је човек у рају био прелешћен дрвом сластољубља, тако и сада био спасен истим дрветом и да би оруђе које је било узрок његове смрти, постало узрок и његовог спасења“. Исто то подробно излаже и свети Златоуст у првој беседи на свети и Велики Петак: „видиш ли, чиме је ђаво победио, самим тим је и побеђен; он је кроз дрво савладао Адама, дрветом га је Христос и победио“. Оно дрво нас је оборило у пакао, а ово ослободило и оне који су тамо отишли; дрво је скрило наготу заробљеног Адама, а ово је свима показалог нагог као Победника. Смрти Адама су се подвргавали и његови потомци, смрт Христова је васкрсла и оне који су умрли пре Њега. Ко ће описати силу Господњу? Од мртвих смо постали бесмртни. Таква су дела крста!“

Седми разлог свети Атанасије у књизи о Оваплоћењу објашњава следећим речима: „ако је Христос дошао да би на Себе узео и наше смртне грехе и наше проклетство: на који други начин би Он могао уместо нас да на Себе прими проклетство и задовољи Бога за наше смртне грехе, ако не би примио смрт својствену проклетима? А то и јесте крст. „Проклет је пред Богом ко је обешен“ (5 Мојс. 21:23)

На осми разлог указује свети Атанасије на истом месту: „непријатељ рода нашег, павши са неба налази се у најнижим слојевима ваздуха. Господ је дошао да би оборио ђавола, очистио ваздух и пут на небо, који је некада био непроходан, отворио за нас како говори апостол „завјесом, то јест тијелом Својим“ (Је. 10:20). И то се могло достићи само Спаситељевом смрћу. Али којом другом смрћу би се то могло урадити ако не смрћу која се догоди у ваздуху. Говорим о крсту; јер само онај умире у ваздуху ко завршава свој живот на крсту. Следи да није случајно Господ примио такву смрт. Будући подигнут на крст, Он је очистио ваздух од ђаволског и сваког демонског напада говорећи: „Видјех сатану гдје паде са неба као муња“ (Лк. 10:18). На тај начин Он је очистио и обновио пут на небеса који је био непроходан.“ На крају, на том истом месту, свети Атанасије закључује: „праведно и прилично се смрт Христова догодила на крсту и довољно је разлога зашто спасење свих није требало другачије да се изврши него на крсту.“

Архиепископ Вениамин Нижегородски и Арзамаски, „Новая Скрижаль“, гл. IX, стр. 35-38, Москва 1999.
Извор: svedokverni.org 

http://www.prijateljboziji.com/_Zbog-cega-se-Hristos-raspeo-na-Krstu/78454.html

[Bokisha]

Тај страшни пубертет

Што се тиче пубертетског доба, Јован Златоусти рекао да каква ће деца постати после тог периода – добра или лоша, не зна нико од људи, већ једино Бог. То је најтежи период у животу човековом.

 

Како треба родитељи да се односе према деци у пубертету? Не раздражујте децу своју (Еф.6,4) и волите их. Готово све добре и рђаве особине рађају се у души детета на основу понашања родитеља. Ако се сами будемо бавили гимнастиком сваког јутра, и дете ће се њоме бавити; ако нас занима математика, пренећемо интересовање и на дете. Какав поп, таква парохија. Ако имате снажну жељу да помогнете свом детету да научи добру, затвориће вам се очи и уши за све и остаће у вама само љубав према њему, а ако имате љубави, већ ћете моћи да саветујете. Прво се загледајте у себе, и тек када осетите да у вама нема раздражљиворти, гнева, осећаја супериорности, можете му упутити коју реч, сажето и јасно, а све остало, драги моји, препустите Богу. Он и Његова Пречиста Мајка тако воле вашу децу да ће се о свему постарати! Шта се дешава с дететом у пубертету? Чим крочи у то доба, у њему се јавља потреба за самопотврђивањем и истицањем своје личности. На коме се то испробава? Најчешће на најближима – мајци и оцу. Родитељи говоре једно, а оно чини друго. Они се труде да га упуте да учини нешто што је добро и корисно, а оно не пристаје. Не моли се, одбија да пости, не одлази у цркву… Како да реагујемо на такво понашање? Не примајмо то к срцу, трпљењем и љубављу покривајмо његове грехе, на дрскост и грубост одговарајмо љубављу и нежношћу.

Уза све друге муке, јављају се разна познанства и пријатељства. Ту већ морате да се потрудите да држите ствари под контролом. Детету ваља јасно ставити до знања да треба да избегава штетна познанства, па чак их, ако је то потребно, и забранити. Недавно се мојим познаницама десило да је једног дана њихова кћи од двадесет и две године дошла кући и рекла да жели да ступи у „пробни брак“, то јест да доведе младића код себе и да невенчано живи с њим. Отац се најпре трудио да је уразуми, али, пошто није постигао жељени ефекат, рекао јој је: „Драга моја, скупи лепо ствари и иди код њега. Живи тамо колико хоћеш и пробај шта ти је воља. Иди од куће – живи мало код тог момка, после код неког другог, али мени се више не враћај!“ Девојка се уплашила да ће остати без оца и послушала га је. Тако и ми треба да поступамо. Треба рећи детету: „Ако хоћеш да се жениш, изволи, доведи жену, а ако нећеш, немам права да ти пружам уточиште за грех“. Ако пак будете доведени пред свршен чин, Господ нека вас умудри.

Деца могу све учинити и без нашег благослова, зато треба стално да им говоримо оно што ће им помоћи да се сачувају. Само, то треба чинити мудро. Уместо да забранимо детету да гледа телевизор и чита штетне часописе, боље је да покваримо антену и да уклонимо из куће литературу која није за децу. Али, слободу му морамо оставити. Не треба да му претурамо по стварима и џеповима. Не треба својим поступцима да унижавамо његово достојанство као човека и иконе Божје. Упркос свему, треба да наставимо да волимо своје дете, па можда чак и више него онда када је било мало и послушно, јер свако може волети доброг, а волети онога ко поступа рђаво није лако. Да, заиста, то је веома одговоран моменат: тешко је волети онога ко се удаљио од добра, и дете треба да осети да сва строгост оца и мајке проистиче искључиво из љубави према њему. Зато и јесте строги, јер га волите.

Једна од болести савремене деце је музика. Па, ипак, ако наклоност према рђавој музици не прелази оквире нормалног, што изискује помоћ психолога, не треба се бојати. Све ће то проћи. Пробаће, па ће се заситити, јер добро увек односи победу. Ако се то још увек дешава, наоружајте се великим стрпљењем и тајном молитвом. За утеху родитељима могу навести пословицу: „Ко се не излуди у младости, у старости ће сићи с ума“. Још једном ћу вам рећи да је све у вашем стрпљењу. Не допада вам се што вам се кћи нашминкала и напудерисала, али није решење да јој одузимате шминку. Боље клекните и молите се за њено уразумљење, али тајно, да вас она не види. Мада мислим да козметика није тако страшна ствар. Да ваша девојчица у детињству није видела своју мајку нашминкану, вероватно се ни у њој самој не би појавила жеља да се шминка. Значи да се наши захтеви према деци и према себи самима разликују, а често треба почети од себе.

Још један камен спотицања у односу очева и деце су сега клубови. Деца воле компјутерске игрице. Да је то добро или лоше? Играти се на рачунару није грех, али је грех када су те игрице рђаве, као што су сатанске игрице. Ако дете игра такве игрице, треба му запретити: „Или ћеш престати да их играш или ћу ти забранити да користиш рачунар“. Мислим да ниједно дете неће одабрати ово друго.

Шта је то сега клуб? Заједница – неколико особа играју игрице на рачунару, обично у вечерњим или ноћним сатима. Ту нема ничег лошег. Али, отац треба да иде тамо заједно с дететом. Одрасли често говоре: „Немам ја времена за то“. Ноћу сви имају времена. Спава вам се? Али, родили сте дете, васпитавате га, па, потрудите се онда да свугде будете с њим. Потрудите се да уђете у његов свет, посматрајте како оно на то реагује… То је занимљиво. Дете ће осетити да га волите и да сте ради те љубави пошли с њим. Чега ту има лошег? По мом мишљењу, то је света дужност сваког оца. Ако не сматрате дете самосталним, дужни сте да будете с њим и касно у ноћ, треба да живите онако како оно живи и да се занимате за оно за шта се оно занима. Нису страшни клубови, већ наша равнодушност према деци. Добро је ако сте с њима, а лоше ако су без вас. Будите с њима и у рају и у паклу. Деведесет посто деце у пубертету жали се на једну једноставну ствар: „Родитељи нас не разумеју“.

Мајке и очеви, будите уз своју децу, учествујте у њиховим проблемима, да виде вашу бригу и пажњу. А друговима који му се ругају дете може рећи: „Ја волим свог тату и зато је он са мном“. То му неће бити тешко, јер готово сва деца воле своје родитеље. Када сам радио у специјалном одељењу за децу са изразитом менталном заосталошћу, чији су родитељи углавном били проблематични људи који су отимали новац од деце и тукли их, видео сам да деца воле чак и такве родитеље, а како неће волети нас! Треба само неговати у кући атмосферу мира, чешће ослушкивати своју децу, градити међусобне односе прожете љубављу. Нису деца та која треба да граде такве односе, већ ми.

Свети Оци су говорили да је дар слободе чак важнији од дара љубави. Зато, ако у нашем односу са дететом нема слободе, све остало ће пасти у воду. Слобода је највиши дар. Ако вас дете нешто упита, треба проникнути у његов проблем, објаснити шта је ту добро, а шта не, и о свему томе просудити заједно. Хришћански дух, који негујемо у себи уз помоћ молитве и духовника, указаће нам на исправно решење сложеног проблема. Није довољно проучити теорију педагогије и примењивати је на сопственом детету. Ма како ваше дете непослушно и рђаво било, дужни сте да га волите, да му верујете и да негујете у њему осећање слободе. Наша деца треба да постану не само добри и честити, већ и духовни људи.

Свештеник Георгије Ромањенко

Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров, Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко: „Дечија исповест“ (Kако да помогнете свом детету)

https://vizionarski.wordpress.com/2012/04/01/тај-страшни-пубертет/

[Bokisha]

Протојереј Сергеј Мечев: НЕДЕЉА ПО ВОЗДВИЖЕЊУ

Уиме Оца и Сина и Светога Духа!

У недељу пред и недељу по Воздвижењу Црква зауставља нашу пажњу на значењу Крста Господњег, а такође и на оним крстовима које свако од нас мора понети, хтео он то или не.

У Јеванђељу које смо читали на Литургији у недељу по Воздвижењу, света Црква нам открива значење хришћанског подвига: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24).

Узимање свога Крста, одрицање од себе грешног и нечистог и следовање за Господом – ето основа хришћанског подвига који нам Црква данас открива и у којима она сматра за неопходно да нас још једном утврди у овај дан попразништва.

У чему се, дакле састоји наше делање? Пре свега у томе да би узели свој крст. Уколико желиш да идеш путем тога делања, узми управо онај крст, који ти је Господ даривао. Међутим, скоро свако од нас је незадовољан управо својим крстом. Како се само ми често жалимо на њега и говоримо себи: „Све ћу учинити, само не то“. Онај ко нема породицу, жали се што је сам, а други тежи да утекне из свога породичног окружења; болесни се жале на своје здравље, а здрави понекад говоре: „Волео бих да се разболим“.

А то се све дешава, јер у већини случајева не живимо истинским хришћанским животом, већ неким „идејним“ хришћанством, које нам не може помоћи у ношењу нашег крста.

Да би смо започели истински хришћански живот, морамо прићи Христу, следовати му и научити се од Њега: Научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11, 29). Тада ће јарам бити лак, бреме крста ће олакшати и ступићемо на пут истинског длеања, како је говорио и један свети отац: “Прилепивши се ономе ко има овај живот, ти ћеш и сам постати, не онај који расуђује, не проповедник, већ делатник“.

Уколико се наше делање састоји у томе да узмемо свој крст, онда није довољно само да знамо да је хришћанину неопходан крст, потребно је још и понети га, поћи са њим путем Господњим.

Како да носимо свој крст? Свети Оци говоре да пре свега треба да се наоружамо трпљењем, а трпљење је, по речима светог Јована Лествичнка, „припрема себе на очекивање свакодневних невоља“. Такво настројење је залог тога да ће се човек борити и не пасти. Слично човеку који излази на бој – он је спреман да иде тесним путем и подноси тешкоће сваке врсте.

Али није довољно знати само то да је трпљење очекивање сваке невоље, да је трпљење тесни пут. Треба још и знати који су извори невоља које нас у животу сусрећу. И овоме нас такође може научити трпљење, јер је оно „одсецање оправдања и окривљавање себе“. Уколико ми се догађа нешто што ме жалости, не треба да због тога окривљујем друге и оправдавам себе тиме, да уколико не би било овог или оног човека, онда се ја не бих жалостио. „Прихватај све, као да се дешава због твоје кривице“, тако говоре свети оци. Не треба да трпљење имамо само на речима, не у идеји, већ у животу; требамо га начинити руководећим правилом нашега живота.

Трпљење је неопходан услов, без кога не можемо понети дати нам од Господа крст. Али у чему се састоји сами наш крст? Свакако не у томе смо често у храму и стојимо на дугим службама. Јер је Црква „небо на земљи“, она је место где се припремамо за небески живот, а постоји још и земља, на коју смо Богом послани и на коју често заборављамо.

И уколико нам понекад бива тешко да се молимо, и ако стојећи у храму не осећамо да се налазимо на небу, то је стога што се не припремамо за тај живот, зато што на земљи на коју нас је Господ послао, нисмо истински понели Крст који нам је Господ дао да носимо.

Где је, пак, наш истински крст? Пре свега у смиреном спознању наших грехова и њиховом искорењивању, уз помоћ благодати, али и уз учешће наших напора. И још у томе да носимо злобу која нас окружује, завист и грехе свих наших ближњих.

Борба са свим овим није лагодан, већ на смрт, и јесте истинско ношење нашега крста.

Ова Борба почиње са оним што живи унутар нас, у нашој души. Јер, уколико је царство Божје у нама, онда је и сва греховна гадост такође у нама. Не гледај унаоколо, већ се сети своје душе. Распеће своје душе са свим страстима и похотама и непрестано очишћење себе пред Господом – то је једна страна нашег крста. А друга је у превазилажењу грегхова у људима који нас окружују. Видећи њихове грехове, треба да гледамо на њих као на болеснике, којима треба лекар, а то лечење ми треба да извршимо кротошћу и трпљењем.

Свети Оци су говорили: „Уколико мислиш да извадиш трун из ока брата свога, не чини то брвном, већ га исцељуј кротошћу и дуготрпљењем“ (св. Јован Лествичник). Брвно је грубо обраћање и оштре речи.

Често ни ми сами не носимо свој крст, а својом грубошћу потпомажемо томе да и људи око нас одбаце своје. То се пре свега односи на наше породице, на браћу и сестре по телу и браћу и сестре по спасењу у нашем храму. Како се често могу видети управо та брвна! На брвно се може одговорити гвожђем, а на гвожђе већ и вербалним убиством. И онда смо за одбацивање крстова наших ближњих, криви управо ми сами.

А Господ од нас захтева потпуно другачији однос са бижњима. Шта с тим, ако је други сагрешио, зар и ти не грешиш? Због чега га бијеш и не жалиш? Он је и поред тога себи нанео тако много штете. Уколико заиста верујемо у Христа, у његов Крст, онда ово нису за нас само обичне речи: узети свој крст и помоћи људима око нас да носе своје крстове. Веома много зависи од нашег односа према људима око нас. Свети Јован Лествичник каже да један вук уз помоћ демона може да узнемири читаво стадо, док један брат, уз помоћ анђела, може да управља читавом лађом.

Ову поуку нисам изрекао ради тога да би сте је ви само чули, рекли о њој својим ближњима и на томе се све завршило. Онда би то било празнословље. Хајдемо управо сада, када се поклањамо Крсту, погледајмо око себе и загледајмо се у своју душу и почнимо мало помало да носимо свој крст: „Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24).

Хајде да почнемо, макар помало, да деламо, а не да само говоримо. Почнимо од тога да се смиримо и прећутимо када нас ожалосте. Свако вече, читајући молитву светог Јована Златоустог ми говоримо: „Господе, дај ми смирење…“, а то управо значи: „пошаљи ми човека који ће ме смирити“.

Идући крстоносним путем, требамо да на себе узмемо не само свој, већ и крстове наших ближњих.

Носећи свако свој крст са смирењем и кротошћу, у трпљењу одсецајмо свако самооправдање, пазимо на себе и тада нећемо само на речима, већ ћемо и на делу схватити шта означава велика заповест Господња:

Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-sergej-mecev-nedelja-po-vozdvizenju/

[Tavita]

О САВРЕМЕНИМ ПОДВИЖНИЦИМА

Свештеник Димитрије Фетисов

 

Док сам био у предшколском узрасту веома сам волео игру «речи» коју сам сâм смислио. Ова једноставна игра се састојала у томе што бих кад чујем неку нову реч дуго фантазирао смишљајући шта би она могла да значи, а тек касније сам одрасле питао за садржај нове речи. Наравно, моје фантазије ни из далека нису увек биле оправдане и у стварности се испостављало да већина речи има потпуно други значај од оног који сам претпостављао.

 

Чини ми се да се свако од нас кад тек уђе у Цркву и још не стигне да одрасте у њој у извесној мери игра исте овакве дечје игре. Истина, она је лакша због тога што постоји навођење од стране «одраслих» - светих отаца. А понекад, сучељавајући се с неким појавама и појмовима наводно можемо да се приближимо истини, али ипак најчешће промашимо. Исто тако је промашивала она одушевљена гомила кроз коју је пролазио Христос, само понекад осећајући реалан, испуњен вером и смислом додир некога из људи који су Га окруживали (на пример, прича о крвоточивој жени).

Шта је «ношење крста»? Како треба да изгледа, ако могу тако да се изразим, истинска црквеност савременог човека? Како изгледа савремени праведник који живи у свету? У уму се бесконачно дуго могу правити слике и ликови уз њихово пројектовање на свој живот и на живот људи из околине у конкретним ситуацијама (што је један од тешких, али обавезних задатака пастира у односу према пастви). Али, авај, најчешће грешимо не умејући да одвојимо главно од секундарног, и тиме у великој мери осиромашујемо нашу религиозну слику света.

Желео бих нешто да испричам о једној таквој грешки коју сам недавно учинио.

Овај кратак догађај се десио пре неколико година и за мене, парохијског свештеника, почео је врло тривијално – позивом на требу. Извесна особа ме је назвала и замолила да извршим јелеосвећење за њену тешко болесну мајку. У заказано време по мене су дошла солидна страна кола у којима је за воланом седела с укусом обучена лепа жена.

Иако је очигледно била старија од мене, због нечега сам је доживљавао равноправно, слушајући њен лаки монолог (вероватно би тачније било употребити вулгарну реч која овде ипак више одговара – брбљање). Очигледно, видела се нека психолошка младост, пошто је дама била пуна животне радости и без обзира на болест своје маме постављала ми је површна питања ни по чему не показујући да је дубока, а још мање да је религиозна особа. У целом њеном изгледу се осећао здрав и у принципу нормалан хедонизам солидне безбрижности.

Зашто тако детаљно описујем овај психолошки портрет? Да би било јасније колико сам био изненађен кад је Вера – рецимо да се моја јунакиња тако зове – изразила жељу да се и за њу изврши јелеосвећење заједно с мамом. «Ако Вам није тешко, наравно...» - пристојно је рекла. «Неће ми бити нимало тешко,» - одговорио сам збунивши се. Збунио сам се, јер нисам знао да ли она схвата каква је то Тајна и какав је њен значај. Можда је за њу јелеосвећење само замена за «белу магију» исцелитељке бабе Дуње из новинског огласа о нечем новом и егзотичном.

Бирајући речи да пристојно објасним озбиљност њене намере занемео сам кад смо ушли у њену кућу. Испоставило се да је жена – мама детета-инвалида с врло тешким обликом ДЦП. Дечак од петнаестак година анђеоског лица седео је у специјалној фотељи окружен рођацима и било је тешко погледати га: толико га је унаказила област извивши као гране све удове малог и крхког тела. Вера је рекла да би добро било да се и син једном причести и да се изврши јелеосвећење, само не сад: плаши се непознатих људи и може да се узбуди...

Наше познанство се није ограничило обављањем треба и касније сам више пута долазио код ове дивне породице постепено сазнавајући неке детаље из њиховог живота. Испоставило се да Вера дубоко верује, да живи црквеним Тајнама. Кад је пре петнаест година родила друго дете испоставило се да је толико бесперспективно болесно да једино муж није молио да га се одрекне – официр контраобавештајне службе, крупан делија с лицем холивудског глумца.

Жалили су је и наговарали сви, аргументујући то тиме да ће ако се држава побрине за њега детету бити боље, а муж ће, кажу, иначе сигурно напустити породицу, правећи се важан годину или две дана. А на каријеру, чак не на своју, већ супруга, може узимајући у обзир низ околности, да заборави заувек. Али, у мајчином срцу није било сумње и она се потпуно посветила свом тешко болесном чеду.

Онда се, као у бајци, појавила «случајно» поклоњена специјална столица на точковима чија се вредност може упоредити с ценом аутомобила. Љубав између брачних другова је са временом постала само јача (при чему се за мужа нипошто не може рећи да је уцрквљен човек). Каријера младог официра је почела да напредује, а однедавно се могу назвати сасвим имућним људима. А недавно се појавила још једна неочекивана радост: Дима (тако се зове болесни дечак) је скоро научио да држи кашику...

Познанство с овом породицом и упознавање с њиховом ситуацијом доживљавао сам с великим трепетом. Све зато што се подударило с искушењима у нашем личном породичном животу: жена и ја смо очекивали треће дете и рекли су нам да постоји велика вероватноћа да ће се малишан родити с Дауновим синдромом. Касније се родио здрав дечак који је сад већ стигао да ми повади половину дугмади на тастатури лаптопа, али ову причу о томе како човек може да носи свој тежак крст, не само без роптања против Бога, већ и без иједне потиштене боре на лицу, запамтио сам заувек.

Веру већ одавно нисам видео – њен муж је прекомандован и сад живе на другом месту. Верина мама је примила јелеосвећење и причестила се, па се ускоро упокојила. А ја се, још мало спознавши на примеру њеног живота лепоту цветова Светог Духа и своје несавршенство, већ бојим да фантазирам о томе како изгледају и као се понашају они – савремени подвижници који живе у свету.

 

12 декабря 2013 г.

 

[Bokisha]

Најважнија заповест

Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.

Временом се и ријечи хабају, губе свој садржај и значење. Као и свему другоме, и томе смо ми, људи, криви. Гдје год је људска нога крочила, чега год да смо се својим рукама дотакли, свему смо, на неки начин, покварили сјај и љепоту. Тако смо, злоупотребљавајући ријечи, искривили и њихову чистоту.

Христос нас подсјећа на најважнију заповијест о љубави; заповијест о којој виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 40). Она гласи: “Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњег својега као самога себе”. (Мт. 22, 37-39)

Када треба да говорим о љубави, нађем се у недоумици, не знајући ни сам да ли ћу моћи довољно јасно рећи колико нам је животно битно да се у својим животима вратимо тој светој врлини. Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање има. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживјети.

Говори се о силама оваквим и онаквим, сада већ о супер-силама, а очевидно се види: нема те силе којој се не може на крај стати и доакати. Показала је то слабашна Србија у првом рату силној Аустро-Угарској. Показали су то Вијетнам и Пакистан и друга крвава ратишта. Зато људи почињу да схватају да је пуно мудрије и сврсисходније да се застане и преговара; и другим начином, а не силом и крвопролићем, проблеми рјешавају. Свако сиљење противи се Божијој вољи, а Бог је изнад сваке силе и ниједна сила њему није мила.

Још на самом почетку тока историје, када је успостављао свој поредак на земљи, Господ објављује своју љубав према људима. Вели: “Чиним милост на хиљадама оних који ме љубе и чувају заповијести моје”. (2. Мој. 20, 6) И све што је Оваплоћени Бог на земљи људима говорио, ишло је на то да се људи подсјете на оно што им је већ једном Бог објавио и што је у Свете књиге записано. Христос је заједљивим ферисејима одговарао њима познатим одговорима, настојећи да им у њихову отупјелу свијест призове мисао о себи као испуњењу онога што су богонадахнути старозавјетни људи говорили и записивали. Заповјест о љубави, дословно, како фарисејима Христос говори: “Љуби ближњега својега као себе самога”, (3. Мој. 19, 18) стоји записана на самом почетку Библије, у Трећој књизи Мојсијевој.

Питали су се људи, питаће се и неко од нас: А зашто као “себе самога”? Зашто не више или мање? Обично причају пуно они који мало творе, а најчешће сувише питају они који до одговора мало држе. Међутим, одговор је јасан: Камо среће кад бисмо ми достигли такав ступањ наше љубави да волимо ближње колико волимо себе. Живот је, на жалост, препун сулудих примјера који показују да ми можемо да мрзимо другога више но што себе волимо. У жељи да некоме напакостимо, страдамо и сами. Гурајући друге у пропаст, многи и сами пропадају. Нек комшији цркне крава па макар ни моја не остала жива! Нека је другоме мука па макар ни мени не било лако!

Има још један одговор на питање зашто да волимо ближњега као себе самога: Зато што Бог подједнако воли све људе и гледајући нас са небеске висине, све наше душе једнако вреднује. Свој коначни суд даће када за то вријеме одреди.

На истом мјесту гдје је Мојсије записао Божију вољу о љубави према ближњем, записао је и Божију вољу о љубави широј од круга ближњих и пријатеља. “Ко је дошљак међу вама – каже – нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Мисирској”. (3. Мојс. 19, 34)

У Петој библијској књизи, која се зове Закони поновљени, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: “Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме”. (5. Мојс. 5, 6)

Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца јер она истискују из себе љубав брзо и лако. Камо пусте среће кад бисмо љубав носили у срцу дуго колико мржњу носимо и када бисмо учињена нам добра памтили тако дуго како памтимо нанесена нам зла. Добро заборављамо и умањујемо, а својим, и безразложним, мржњама ми измишљамо и додајемо и непостојеће разлоге и подгријавамо их на силу, кад их и само вријеме почне полако хладити.

На једном мјесту, у Светом писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду “као сунце кад излази у сили својој”. (Суд. 5, 31) Такви треба да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видио. (1. Јн. 4, 20)

Господ Исус Христос проширио је границе љубави до бесконачности. “Чули сте да је казано: Љуби ближњег свога, и мрзи на непријатеља свога. А ја вам кажем – вели Христос – љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он својим сунцем обасјава и зле и добре и пушта дажд на праведне и неправедне.” (Мт. 5, 43-45)

И када ово наређује, Христос нас сукобљава са неумитном логиком: “Јер ако љубите оне који вас љубе – вели он – какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? (Мт. 5, 46) Љубав “не тражи своје”. (1. Кор. 13, 5) Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмјерена на другог па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска љубав. И “грешници љубе оне који њих љубе”. (Лк. 6, 32)

По љубави треба да нас други распознају. Гдје нема љубави, нема ни хришћана. “По томе ће се познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом”. (Јн. 13, 35) “Ако ме љубите, заповијести моје држите”, (Јн. 14, 15) вели Христос својим ученицима – и нама. Упразно говорити, а дјела не творити, и то ништа није. “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје”. (Јн. 15, 13)

И на крају, Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо имати љубави међусобне: “Ово вам заповиједам: да љубите једни друге”. (Јн. 15, 17) Тако и никако другачије; да бисмо дошли до спасења.

Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com 

[Bokisha]

Свети Лука Воино Јасеницки: ЗАШТО ЈЕ ГОСПОД ВАСКРСАВАО МРТВЕ

Господ наш Исус Христос је не једном, на чудесан начин, васкрсавао мртве: сина наинске удовице, Јаирову кћер, Лазара, који се већ четири дана налазио у гробу. Безбожни људи се подсмевају нашој вери у васкрсење мртвих и сматрају је басном. Али је заиста чудно и несхватљиво како они наивно верују да се мртви могу васкрсавати уз помоћ науке. У Ташкенту су једном озбиљно поверовали у то да је могао да буде васкрснут дечак који је умро пре две године и чије је тело било импрегнирано азотном киселином.
Са страхом и трепетом читамо јеванђелску причу о томе како су кроза врата малог градића износили тело сина јединца несрећне удовице, како је Господ Исус Христос, сажаливши се над њом, зауставио оне који су га носили и рекао: „Момче, теби говорим, устани!“ И мртвац устаде и са чуђењем поче да гледа око себе (уп. Лк. 7, 11 – 15).
Страх и трепет нас обузима док читамо о васкрсењу Јаирове кћери или четвородневног Лазара. Из апостолских дела сазнајемо како је апостол Петар васкрсао хришћанку Тавиту. Удаљивши све из собе, помолио се и рекао: „Тавита, устани!“. Она је отворила очи и села. Тада апостол дозвавши свете и удовице показа је живу (Дап. 9, 40 – 41).
Свим срцем верујмо у то да је именом Господа Исуса Христа могуће све учинити, да је Њему све потчињено. Нека нико од нас никада не посумња у веродостојност ових чудесних васкрсења.
Али промислимо мало о томе, зашто је Исус Христос васкрсавао мртве?
На то су га побуђивали љубав и састрадање према палом људском роду, осуђеном на смрт. Читамо у Јеванђељу како је он пре него је васкрсао Лазара био узбуђен и како су из Његових светих очију потекле сузе. Није могао да гледа како су се од туге мучиле Марта и Марија, сестре Лазареве. Жалост и љубав су га руководили. Али постојао је и други разлог: требало је људском роду открити да Господ има власт и над смрћу. Циљ овога је био да се људима покаже да је он могао да избегне распеће и крсну смрт, али да је добровољно предао Себе ради нашег спасења и вечности.
Постојао је и трећи узрок: Лазарево васкрсење је требало да послужи као праобраз за наше духовно васкрсење, спасење од греховне смрти и вечни живот. Свети апостол Павле сведочи да је овај разлог био и основни задатак Исуса Христа, због чега је и дошао на земљу и принео Себе на жртву.
„Пошто се с Њим погребосте крштењем“, говори свети апостол Павле, „у Њему сте и саваскрсли кроз вјеру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих; и вас који сте били мртви у гријесима и у необрезању тијела вашега, оживи вас са Њим, опростивши нам све гријехе; избриса обвезницу која нас својим прописима оптуживаше и бјеше против нас, и уклони је приковавши је на крст“ (Кол. 2, 12 – 14). Вас који сте били мртви у гресима, Господ је позвао у духовно васкрсење.
Шта значи то бити мртав у гресима? Грех и смрт су нераздвојни. Зар живот у гресима, у похотама тела, није једно лагано умирање? Зар блуд и прељуба, често кажњаване срамним болестима, не воде трулежи? Зар пијанство не разара тело, а душу не доводи ли до скотског стања? Зар лаж не разједа човека, као што црв разједа дрво? Зар гордост и самопреузношење, хула и клевета не одишу својим моралним смрадом? А смрад је задах смрти. Живот у гресима, у ниском служењу страстима уопште није живот, већ труљење које води у смрт. Милиони несретних људи умиру духовно, не тражећи од Господа спасење од духовног распадања…
А нас, који смо примили Христа у своје срце, Он призива на препород, „јер га чусмо и у њему научени бисмо“, да је, „истина у Исусу, да ви одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега, и обуците се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине“ (Еф. 4, 21 – 24).
Морамо са себе збацити грехове, као упрљану одећу, натопљену нечистотом, свући старог човека који се распада у гресима и похотама и обући се у новог, сазданог по Богу – у Христа. На то нас призива Господ, а васкрсавање мртвих је било неопходно, као праобраз духовног препорода.
Због тога је Господ Исус Христос и дошао у свет и претрпео мученичку, ужасну смрт, да би нас избавио од власти ђавола, који нас везује греховима, као мрежом, и води у погибао. Дао нам је власт да будемо деца Божја и његовим именом да сатиремо непријатеља људскога рода, да газимо главу змије. Ми једино требамо да добровољно пожелимо да примимо ту власт из Христових руку, требамо се застидети свога смрада и пожелети светост, живот по Богу и истину.
Уколико се нашег срца дотакне благодат Божја, уколико се обновимо умом, онда треба да водимо потпуно другачији живот. Стога: „одбацимо сваку лаж“, замрзевши је, јер „отац лажи је ђаво“ (Јн. 8, 44), од сада „говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме“ (Еф. 4, 25). Треба да смо тихи и кротки, а не гневљиви и сурови. А уколико ко сагреши, разјаривши се на ближњег, онда „сунце да не зађе у гневу вашему“ (Еф. 4, 26). Молите за опроштај док је још дан, да се у срцу не би утврдио сатана.
„Крадљивац нека више не краде, него боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно“ (Еф. 4, 28), позивао је свети апостол ефеске хришћане, који су живели у окружењу незнабожаца, док су у наше време многи престали да крађу сматрају за грех и срамоту.
„Никаква рђава ријеч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама“ (Еф. 4: 29, 31 – 32).
Не мојте поступати попут људи који не знају за Христа, пазите на сваку реч која излази из уста ваших, јер Бог све чује. Бојте се гнева и осуђивања, а пре свега се бојте да не опраштате вашој браћи. Уколико све ово испунимо, бићемо истински ученициХристови и живећемо савршено новим животом, као они који су умрли греху, као истински препорођени у духовној бањи.
Сви ми зажелимо овај духовни препород и молимо Бога да би нам Он својом благодаћу и милосрђем помогао да свучемо са себе смрадни лик старог човека који се распада у гресима и похотама и да нас обуче у светле и чисте одежде вечног живота. Амин.
22. октобра 1944.

http://manastirpodmaine.org/sveti-luka-voino-jasenicki-zasto-je-gospod-vaskrsavao-mrtve/

[Bokisha]

свети праведни Јован Кронштатски: БОГАТАШ И УБОГИ ЛАЗАР

У данашњем Јеванђељу, љубљена браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, изобразио је видљиву неједнакост стања и живота људи у овдашњем, временом животу, и саобразно томе неједнакост удела људи у другом, загробном животу, који нема краја. Ово је Јеванђеље у највећој мери поучно за све нас, за људе ма кога стања и занимања. Реч је о једном богатоме човеку, чије име није споменуто и о једном сиромаху, по имену Лазар.

Ко је, пак, овај злосрећни богаташ, који се весели у раскоши и који је наследио вечну муку? Судећи по томе што Авраама назива оцем и што је и њему и браћи било познато оно што су Мојсеј и пророци писали, може се претпоставити да је богаташ био јевејског рода и закона, Авраамов потомак. Шта је био његов грех, његова кривица, због које је тако неочекивано допао ада? У Јеванђељу је речено да је био богат, али нема сумње да није богатсво било узрок тако суровог мучења које је богаташ искусио у аду – и Авраам је у своје време био јако богат, али му богатство није сметало да буде пријатељ Божји, јер је био странопримац и гостопримљив и у свему је био веран и послушан Богу. Даље је речено да се одевао у скерлет и у свилу, дакле као цар, и сјајно се весељаше сваки дан. Чини се да ни у овом нема неке посебне кривице. Зашто се богати човек, који има хиљаде, а можда и милионе, и огромна имања, не би одевао у сомот и свилу, поготову што се у данашње време то и не сматра неком нарочитом раскоши, премда је у то време скерлет био нарочито скупоцен.

У наставку се каже да се свакога дана сјајно весељаше. Значи – јео је, пио и веселио се са својим пријатељима и ласкавцима. И у наше просвећено време чести су пирови, скупоцени обеди се стално одржавају, а они који их припремају и не мисле да тиме тешко сагрешују и падају у ад, нарочито уколико заборављају на сиромахе.

Кренимо даље у тражењу кривице богатога весељака. Шта се каже у Јеванђељу? А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. Ето где је његова права кривица, то што га чини кривим и за његово раскошно одевање и за богате гозбе: кривица је ова: суровост и немилосрђе према сиромашнима, које се у њему јавило од страсти према раскоши и расипништву, према испразном и веселом животу. Испред самих врата његовог дома лежи убоги Лазар, сав у гнојним ранама – такав несрећник, да и самим својим изгледом и положајем треба да побуђује на састрадање и милосрђе, да призове богаташа да помогне. Али богаташ као да га и не примећује и не показује ни најмање састрадање, заузет је својим пировањем. Чак су и пси састрадалнији од њега, они су дошли и лизали гној Лазарев. Лазар је желео да се нахрани мрвама са богаташевог стола, што значи да му од богате трпезе нису ништа давали. Управо због те суровости и немилосрдности богаташ је и послан након смрти у ад, а Лазар због свог злострадања, безропотног трпљења, због часног сиромаштва и лишавања, удостојен је крила Аврамовог, вечног успокојења и блаженства.

Какву нам лекцију пружа овај опис богатога и сиромашнога, излагање њиховог живота и стања на земљи и њиховог удела непосредно након смрти? Прва је поука та да и богатство и сиромаштво, здравље и болест, весеље и туга – све овдашње брзо пролази и нестаје, али дела људи – њихови пороци и врлине не умиру, већ заједно са њима прелазе у вечност и тамо их или оправдавају или осуђују пред Судијом свих помисли и дела људских и или их уводе у рај или низвгавају у бездан ада преисподњега, одакле нема излаза за сву вечност.

Зато, љубљена браћо и сестре, не будимо сурови и немилостиви према сиромасима, када и сами имамо сувишак, немојмо бити сујетни у богатству и изобиљу, већ по својим моћима делимо са сиромашнима, да би нас, у случају да осиромашимо у добрим делима, они примили у вечна обиталишта (Лк. 16, 9), по речима нашег Спаситеља. Погледајте како се након Лазареве и богаташеве смрти одједном мења судба и стање и једног и другог! А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово. Каква част! Каква љубав небеских сила према њему! Носе га и спроводе у рај, као свога суграђанина, небески анђели, ови верни пријатељи људи верних Богу. Умрије и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. Какав призор! Лазар који је некада био сиромах, болан, презрен од богаташа, сада је у месту светлом, прохладном, блаженом, а сам богаташ у аду и мукама. Ниоткуда никакве помоћи. А где су они који су некада јели заједно са њим и они који су му ласкали? Могуће да су и они такође у аду.

Даље знате шта се догодило: богаташ је молио Авраама да пошаље Лазара да умочи врх, само врх прста у воду и да му расхлади језик, тај сластољубиви језик, који сада ужасно изгара и сахне. Али богаташу ни ова молба није услишена. Истина, Авраам га назива чедом, а и некадањи богаташ је Авраама назвао оцем, али тај назив – чедо, био је само укор богаташу, који није творио дела Авраамова, који није имао његово уздржање и гостомпримство. Какав је узрок одрицања капљице воде? Тај што је богаташ примио своја добра у свом животу, а Лазар зло. Какво добро? То што је сматрао да је добро, т.ј. јео је, пио, гиздаво се одевао, веселио се, а о Богу и о богоугађању није размишљао, добра дела није чинио и дакле, живео као бесловесни скот, не бринући се о бесмртној души. Тако како је живео, то је и добио, оно што је сматрао за своје богатство, тиме се и насладио. За вечност није припремио ништа, ни једно добро дело, духовне жеље и стремљења и вечна добра није стицао, остао је туђ љубави према Богу и ближњем, па шта онда да тражи у рају, где је место само за праведнике и оне који чистом љубављу воле Бога и једни друге. Лазар се пак у пећи болести и лишавања очистио од грехова и казну за њих истрпео у самој болести и лишавањима. Због тога, говори Авраам, он се овде теши, а ти страдаш.

Ето како су се одједном промениле улоге и једнога и другога након њихове смрти. О како је пролазно и варљиво све на земљи! Како је чврста врлина и њена награда!

Даље, Авраам пружа и други разлог богатоме, зашто му Лазар не може доћи са маленим олакшањем, капљом воде на палцу. Наиме зато што је међу онима који су затворени у аду и онима који се налазе у рају постављена провалија које се никада не може прећи. То је требало да ужасне богаташа новим ужасом да нема наде на помиловање, ужасом очајања, тако да он више не моли Авраама за себе, него за своју браћу, да би Авраам послао Лазара њима да засведочи о реалном постојању ада и вечног мучења у његовом пламену и о постојању раја – вечног обиталишта и места радости за оне који су живели у светости или који су трпели кажњавања за своје грехе и покајали се. Али ономе који је некада био богаташ није услишена ни ова молба већ му је речено да би његова браћа требали да слушају Мојсеја и пророке, односно да читају и испуњују оно што су ови писали. Богаташ је поново молио Авраама за исто то и опет није услишен, јер они ни мртвима неће поверовати о постојању вечних мука и вечног живота, уколико не буду слушали Мојсија и пророке, који су говорили Духом Светим.

Добра и поучна лекција за све данашње паметњаковиће, који не верују у постојање људске душе након смрти, у реално постојање вечног огња и вечност мука нераскајаних грешника и будућег блаженства. Они би такође желели да им мртви почешће долазе и увере их у истину овога што је речено у Јеванђељу, али мртви им неће доћи и уверавати их у оно што је једном изрекла сама вечна Истина – Христос Бог наш и уколико они желе да промене свој начин мишљења и живота и да задобију вечни живот, онда нека усрдно читају и слушају Јеванђеље и испуњују оно што је у њему написано.

Ето Вам кратке беседе на данашње Јеванђеље. Размишљајте и верујте свим срцем свему што је у њему написано. Јер ни једна црта неће нестати од онога што је рекла сама Истина – Христос, и све ће се збити (уп. Мт: 5, 18). Амин.

http://manastirpodmaine.org/sveti-pravedni-jovan-kronstatski-bogatas-i-ubogi-lazar/

[Bokisha]

БОГ ЈЕ ОГАЊ

Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали.

Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава.

Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује.

Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће.

Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.

Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога.

Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не.

Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује.

Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет.

Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем.

Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху.

Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити.

Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност.

Свт. Јован Шангајски

Светосавље

10 / 11 / 2017

http://www.pravoslavie.ru/srpska/107961.htm

[Bokisha]

Једино што је потребно.

…Постао сам монах на Светој Гори у скиту Светог Илије. Недалеко од тог скита постоји место где живе пустињаци, Капсала. Тамо сигурно има око 40 келија које се налазе у шуми и у свакој од њих живи око 4-5 монаха. Једном приликом сам служио свеноћно бдење пред празник Воздвиждења Часног Крста. Када сам изашао да кадим у храм видео сам пристојно, врло једноставно и уредно обученог старог монаха. Сви који су били у храму прилазили су и узимали благослов од њега. Помислио сам да је у питању свештеник. За време канона он је ушао у олтар и замолио ме да се исповеди. Сложио сам се. Када је почео да се исповеда, испоставило се да је у питању епископ. Мало касније сам му предложио да служимо заједно али је он одбио и рекао да не служи више, јер је након доласка на Свету Гору примио велику схиму и сада је он просто монах, макар и у епископском чину.

Сутрадан је након Литургије и трпезе он замолио за дозволу да остане у манастиру на пар дана. Почели смо да разговарамо и ја сам га замолио да ми каже нешто о себи. Епископ ми је одговорио: – Живим као и сви остали. Грешник сам, настављам да грешим и покушавам да се зауставим.  Ја сам га питао: – Како се догодило да ви као епископ будете на Атосу?  Он ми је испричао ово.

 „Студирао сам богословски факултет у Атини и био најбољи студент у генерацији. За време завршне церемоније, Александријски патријарх, који је тог дана својом беседом поздравио све нас и поделио дипломе, замолио је грчког архиепископа: „Желим да овај млади свештеник предаје у мојој семинарији. Црква у Александрији гине, потребни су нам образовани људи који ће помоћи Цркви“. Почели су са преговорима и ја сам на три године отишао у Александрију. Међутим, уместо три провео сам у Александрији десет година и мене су хиротонисали за епископа. Прошле су године. Једне зимске, кишне и магловите вечери након предавања на Универзитету на путу кући имао сам саобраћајни удес. „Хитна помоћ“ ме је одвела на реанимацију. Када сам дошао себи, лекари су ми рекли: „Имали сте тешку саобраћајну несрећу. Морамо да проверимо да нисте повредили мозак.“

Тада сам замолио да ми позову свештеника. Испоставило се да се у тој болници лечи неки монах са Свете Горе који је и дошао да ме види. Он је био ниског раста и јако прљав. Почео сам да му се исповедам и он је изненада почео да говори како треба да престанем да будем тако надмен човек, да дођем на Свету Гору и постанем истински монах. Он је говорио да не треба више да путујем по целом свету и да се правим да сам ја јако важна личност. Јако сам се наљутио на њега и избацио га из собе. Међутим, ово ми се урезало у памћење на дуго времена. Са једне стране, толико сам се наљутио да ме је чак и срце заболело. Са друге стране, схватао сам да је оно о чему је говорио монах истина коју нисам желео да чујем.

Након неког времена су ме отпустили из болнице и за мене се заинтересовао чак и Васељенски патријарх. Позвао ме је на једну манифестацију где је требало да се обратим присутнима са поздравном беседом. Међутим, чим сам почео да говорим имао сам срчани напад. Пао сам, преврнуо сто и поново су ме одвели на реанимацију. У болници сам повремено губио свест и доктори су морали прилично да се позабаве са мном. Налазећи се између живота и смрти, молио сам се: „Мајко Божија, ако ме будеш спасила, обећавам Ти да ћу отићи на Свету Гору и да ћу остатак свог живота посветити покајању“. Мајка Божија ме је спасила, а ја на Свету Гору нисам отишао. Дошао сам Патријарху и рекао:

 – Свети Владико, обећао сам Мајци Божијој да ћу отићи на Свету Гору. Пустите ме.
 Патријарх ми је одговорио:
 – Ма, само си бунцао, свашта ћеш у таквом стању да обећаш! Жив си, тако да се немој бринути.
 Почео сам да молим Патријарха, али ми је он одговорио:
 – Дужан си да будеш послушан Цркви. Црква те је учинила епископом, слушај и труди се.
 Сваке године сам га молио, али ме ипак није пуштао. И ето, једном, када сам му изгледа поштено досадио, рекао је:
– Дајем ти још три године да одрадиш, а затим ћеш ићи на Свету Гору.

 Након три године сам пошао. О монаштву нисам знао ништа. Био сам угојени епископ са меким и нежним рукама. Носио сам лепе италијанске ципеле са танким ђоном и свилену расу. Са таквим изгледом са једног предивног дана ступио на светогорску земљу. У Дафнију су ме срели монаси и питали:

 – Владико, код кога сте дошли?
 Одговорио сам им:
 – Тражим једног монаха – и описао сам им оног малог, прљавог калуђера који ме је некада посетио у болници.
 Монаси су почели да ме питају:
 – Како се зове? Где живи?
 Ништа нисам знао о њему и само сам им поново описао како изгледа. Говоре ми:
 – Сви тако изгледају на Светој Гори.

 Изнервирао сам се. Било ми је важно да нађем монаха који ме је овде послао. Тада ми је један од братије рекао:
 – Ако такав старац постоји, он сигурно живи у најудаљенијем углу Свете Горе, на Каруљи. Попни се на планину, можда ћеш тамо наћи свог старца.
 Кренуо сам. Док сам се пео на планину сав сам се ознојио. Камење је цепало моје италијанске ципеле и толико сам се уморио да сам мислио да ћу умрети на путу. Међутим, монаси су ми говорили:
– Иди даље, старац је тамо, иди даље.

 И ето, на крају ми је неко рекао да сам скоро стигао. Испред мене је била мала келија са једним прозором који је био покривен капцима. Око ње је била камена стена, а поглед који је пуцао са планине је био такав да пожелиш да умеш да летиш. Испред келије је стајао ред од неколико монаха. Желео сам да се пробијем напред али су ме гурнули и натерали да станем иза свих. Ја сам био епископ и нисам навикао да чекам. Наљутио сам се, али сам решио да стојим и чекам. И ето, излази келејник старца и говори ми:

 – Шта је вама потребно?
 – Дошао сам да видим старца.
 – Старац је уморан, цео дан је примао братију и сада је отишао да легне. Данас се неће видети са тобом.
 – Али прешао сам толики пут, попео сам се на планину! Шта да радим?
 – Дођи сутра.
 – Немам где да идем.
 – Сви спавају на земљи, иди лези и спавај.
Те ноћи сам преноћио на улици. Нисам спавао целе ноћи. Долази јутро, монах излази и говори:
 – Старац данас никога не прима, он ће се молити.

 Нисам могао да поверујем шта чујем. Још један дан ми је пропао. Толико дуго ми је требало довде, нисам имао где да одем и одлучио сам да чекам. Тај дан сам провео испод дрвета, покушавао да се молим, али све о чему сам могао да размишљам је то колико сам био љут на старца. Следећег јутра ми монах прилази и говори:

 – Још увек си овде? Добро, чекао си стрпљиво, дођи, старац ће говорити са тобом.
 Ушао сам. Старац ме види и пита:
 – Шта хоћеш?
 – Хоћу да будем монах, одговарам ја.
 – Зашто си дошао овде, ако желиш да будеш монах?
 Испричао сам му свој живот, како ми је у болницу долазио један Светогорац. Старац је питао:
 – Када је то било?
 – Пре тридесет  две године?
 – Јел’ си ти нормалан? Он је већ одавно умро. Ти си сам рекао – мали, стар, а тридесет две године је прошло. Па и овде нећеш преживети.
 Питао сам:
 – Зашто?
 – Зато што никада нећеш моћи да испуниш оно што ти будем говорио. Шта си радио пре него си дошао овде? – питао ме је старац.
 – Ја сам епископ.
 Старац се ухватио за главу:
 – О мој Боже! У животу једино од жена стиже више искушења! Иди одавде.
 Почео сам да га молим:
 – Молим те, помози ми да будем монах.
 Он ми говори:
 – Дозволићу ти да останеш у келији али само уз један услов.
 – Покушаћу.
 – Не. Треба да кажеш: „Учинићу то старче“, јер ако говориш: „покушаћу“, већ си се предао.
 – Учинићу то старче.
 – Добро. Слушај сада. Не дозвољавам ти да говориш ни са ким, ни са мном, ни са људима који долазе мени. Ни са ким! Можеш да говориш само када ти ја дозволим да кажеш нешто.

Дао ми је послушање да се бавим домаћим пословима. Старцу су увек долазили гости. Припремао сам чај, прао посуђе и слушао. И увек сам желео да кажем нешто док је старац говорио са гостима. Неки монах долази, говори о нечему: „Ето, Григорије Палама је рекао…“ – али ја тачно знам да то Палама уопште није рекао! Желео сам да му кажем: „Идиоте! То није рекао Палама, то је рекао други Светитељ!“ Унутар мене је кипело и то је трајало годинама. Након неког времена сам се смирио, већ ништа нисам слушао, просто сам прао посуђе, вршио молитву и служио чај. Једно јутро сам пришао старцу да бих започео свој уобичајени дан, своје послушање и старац ми рече:

 – Сада можеш да говориш.
 Размислио сам и одговорио:
 – Немам шта да кажем.

 Старац ми говори:
– Рођени, када си овде дошао, већ ниси имао шта да кажеш али то ниси знао. Када си напуштао свет, мислио си да си потребан целом свету. Погледај сада, да ли си му потребан као и раније? Па ни раније му ниси био потребан. Једино што нам је потребно у животу је – Бог.“

Из књиге «Беседе на Руској земљи. Схиархимандрит Јоаким (Пар)»
Извор: svedokverni.org 

http://www.prijateljboziji.com/_Jedino-sto-je-potrebno.../82096.html

[Bokisha]

протојереј Димитрије Смирнов: ПРОПОВЕД НА 24. НЕДЕЉУ ПО ДУХОВИМА

Епизода о којој приповеда данашње Јеванђеље не налази се само код апостола Луке, већ и код апостола Матеја и Марка. Очигледно да је ова јеванђељска прича веома важна за нашу побожност, будући да је Бог тако устројио, да читајући Јеванђеље, три пута наилазимо на њу.

Једном је Господу дошао старешина синагоге, по имену Јаир, и замолио да исцели његову кћи јединицу, која је била на самрти. При томе није молио просто, већ павши пред ноге Исусове. Господ је био окружен великим мноштвом народа, који се тискао и гурао око њега. У овој гомили је била и жена која је 12 година страдала од своје болести. У своме уму и срцу она је одлучила да уколико се макар дотакне краја одежде Спаситељеве – исцелиће се. И она је пришла одостраг и дотакла се, а Господ, свевидећи Господ, упитао је: „Ко ме се то дотакао?“ Тада „кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“.

Тада Јаиру прилази неки човек и саопштава му да му је ћерка већ умрла и говори: „Не труди учитеља“. Овде Господ изговара чудне речи: “Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“. Дошавши у Јаиров дом, Господ „не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: „Не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило“. Никоме. То што се догодило само је за оне који верују, а осталима није потребно да то знају јер им је бескорисно: они ће се свакако смејати, неће веровати и потребоваће доказе.

Ова епзода показује на који начин можемо задобити исцељење од наших болести. У Јеванђељу се говори о телесној болести: о исцрпљујућем крвоточењу – како је речено, жена је све своје имање потрошила на лекаре и ништа јој није помогло; и о васкрсењу оних који су већ умрли. Али ево ми смо овде сви крвоточиви: Наша душа крвари јер је пуна греха и болести. Још је и добро уколико ми у себи видимо ове болести, али много тога и не видимо. У тој мери смо се сродили с грехом да више не знамо где је грех, а где наша бесмртна душа. Некима је душа потпуно мртва, а они то не осећају – човек се напреже да гледа у своју душу и не види тамо грехе. Питаш га: „Какве грехове имаш на савести?“, а он слеже раменима и каже: „Никакве“. Ово није потврда да грехова нема, већ о томе да је његова душа мртва. Уколико парализованог човека убоду иглом и кажу: „Осећаш ли шта?“ он одговара: „не, ништа не осећам“, јер је његово тело обамрло. Исто тако и душа може обамрти и ништа не осећати.

И ето, Господ је исцелио болесну и васкрсао умрлу. Ове две епизоде следују једна за другом, и у суштини у њима се говори о истоме: о томе да свако од нас може да се исцели и да васкрсне, само уколико то истински зажели. А да би се то остварило, треба чврсто веровати да су васкрсење и исцељење могући. И Јеванђеље нас уверава у то. Било је на милионе таквих случајева и они се свакоднебно понављају: човек долази у храм, сав изранављен, болестан од греха, умрле душе, а реч Божја се дотакне његовог срца и његова савест се буди. И уколико је сам човек не ућутка, савест почиње да га преображава. Она му говори: срамота је тако поступати, није добро, идеш против Бога, против самога себе. И тада човек већ почиње да поступа, не по својим жељама, него по савести. Тада њен глас почиње да одзвања све јаче и јаче, и човек почиње да у себи види све више и више грехова. Многи се чак и чуде: док нису ишли у цркву као да су били бољи, а када су почели да иду постали су гори. Не, није тако. Једноставно, раније у себи ниси видео грехове, а сада видиш, и то све више и више. Зар сви они који више виде, постају све више слепи? Свакако да не.

Јаир и болесна жена су пали пред Исусове ноге. Шта то значи? Значи да су се смирили пред њим и молили га из све дубине своје вере. Жена чак није ни молила, већ само веровала да уколико Га се дотакне, оздравиће. Господ је свакако осетио ову њену веру и зато рекао: „Вера твоја спасла те је, иди с миром“. Уколико и ми будемо на овај начин припадали Богу, смиравајући се пред њим и молећи га са чврстом вером: Господе, очисти ме од грехова – Господ нас може исцелити од грехова.

Често човек који редовно иде у храм почиње да се каје за једне те исте грехове. Зашто се ово дешава? Зашто се не догађа исправљање човека? Шта се променило? Можда је Јаир био мање грешан него ми? Не, он је био исти такав грешник. Можда се Христос изменио? Можда је Бог постао другачији? Не! У писму је речено: „Исус Христос је исти јуче, данас и у векове“. Бог се није променио. А шта се променило? У чему је разлика између нас и Јаира или ове болесне жене? Они су хтели да се ослободе: једна од болести, а други је желео да избави своју кћер од смрти, док ми не желимо да се избавимо од грехова, не желимо да се избавимо од вечне смрти. Ако тако можемо да кажемо – ми пљујемо по својој души.

Ми, например, добро знамо шта је штетно по нашу душу – и то не зато што нам је баћушка то рекао, већ по савести и по последицама које грех оставља на нашу душу. Све ми знамо, али ипак, Царство Небеско и духовни живот су нам тако непознати, а грех тако привлачан, да нам је ближи и слађи. Зато се ми умом кајемо, схватајући да је то што чинимо грешно, зло, лоше, а на самом делу нема жеље да се избавимо од греха. Зато се и не избављамо. Не зато што Бог одуговлачи, што не жели да нас очисти. Господ жели да се сваки човек спасе, да од скота постане човек, али уколико сам човек то не жели, уколико он проводи скотски живот, тада Бог не може да човека измени силом. То треба да буде обострано дело, мора да постоји човекова жеља и тада ће већ доћи помоћ Божја.

Симеон Нови Богослов говори: Најстрашнија јерес свих времена је мислити да не можемо достићи чистоту и светост древних отаца. А Преподобни Серафим каже да нам у борби са грехом недостаје једино одлучност. Наша се воља никако не бори са грехом, никако не жели да остави грех и сва је ствар у томе. Зато ми сами себи опраштамо, сами себи олакшавамо, сами себи снисходимо. Нисмо у стању да греху кажемо „не“. Зар нам није досадило да на исповести годинама понављамо једно те исто? А уколико би свако од нас откривши неки грех у себи, свако јутро, док почиње да чита правило, или након њега, падао на колена пред икону и молио: „Господе, желим да се ослободим овога, помози ми, искрено те молим, мрзим тај грех“, Господ би нас избавио и од злобе и од зависти и од гневљивости и осуде и од свих грехова од којих је саткана наша душа. Али пошто ми тако волимо да осуђујемо и да се преузносимо, волимо сујету и празнословље, волимо да пројављујемо своју вољу и да у својој глави држимо свакакве нечисте мисли и да се њима наслађујемо онда нам ово пристрашће према греху, ова љубав према њему и не допуштају да се избавимо од њега. Зато ми и годинама болујемо и уопште не желимо да се исцелимо.

Јеванђеље које смо данас читали носи нам поруку да је исцељење од греха могуће. Свакако да се оно дешава на тајанствен начин и не може да буде удео свих. За ово исцељење је неизоставно потребно молити се Богу, разговарати са њим насамо у клети своје душе. Треба Га непрекидно молити, јер сву дубину грехова нико не може знати, само Господ Бог и ми сами. И уколико пред Богом паднемо у пепео и молимо: Господе, исцели! И након такве ватрене молитве Га додирнемо, приђемо да се причестимо, Господ ће нас исцелити својом благодаћу. А уколико не будемо имали такву молитву, причешће ће нам бити на суд и на осуду.

Који је поента да ми само набрајамо грехе: грешан сам у томе и томе… То није покајање, то је само набрајање. Покајање је када човек одбацује грех од себе и тада га благодат Божја уништава. Зашто је у Руској Православној Цркви настао обичај да се пред пришешћем обавезно треба исповедати? Зато што када се кајемо, износимо грех из своје душе, исповедамо, онда Божија благодат, ван наше душе, уништава овај грех. А уколико ми просто само именујемо грех, онда он ипак остаје са нама. А уколико грех остаје у нашој души, уколико га не одбацимо, тада Божански огањ спаљује нашу душу. Зато и апостол Павле говори: „Зато су многи од вас немоћни и болесни и много их умире“. Зато што се причешћујемо недостојно, без покајања.

А неки кажу: па грешан сам у свему, али ништа посебно. И такви прилазе чаши. И шта се дешава? Да ли то користи њиховим душама? Не, имају чак и штету, јер савест бива сажежена. Ако човек почне да се причешћује без покајања, једноставно зато што је недеља или неки празник, он чак губи свест о томе зашто се причешћује. Зашто? Зар само да би се причестио? А уколико га свештеник не причести он бива увређен и то већ постаје сведочанство да човек нема ни смирења ни свести о томе чему се намерио да приступи. Просто је створио себи навику да се причешћује, а нема никаквог духовног узастања. Напротив. Све дубље и дубље се погружава у дубину ада.

Симеон Нови Богослов таквима говори: На земљи ти се причешћујеш, али на Небу не. У човеку се не догађа сједињење са Богом. А уколико душа не може да прими Божију благодат, значи да је испуњена грехом, а нема покајања. Једино нам покајање може пружити могућност да се приближимо Богу. Покајање није пребрајање по својим гресима. Покајање је измена читаве структуре свога живота, мисли, срца. Ово означава да ћемо Богу дати обећање од самог тог тренутка, да ћемо исправити свој живот у односу на оно у чему смо се покајали. Ето, тада причешће постаје извор те оживотворавајуће силе која нам даје могућност да победимо грех. Уколико би делали на овај начин, исцељење би се десило у тренутку, као што се десило и у случају крвоточиве жене. И да је она раније одлучила да се обрати Господу са речима: Господе, исцели ме! Раније би се и исцелила. Али њој је било потребно дванаест година боловања и губитка читавог имања. Шта је све претрпела!

А и сви људи обичн чине тако: Иду тамо-амо по свету, живе, жене се, разводе, рађају децу, препиру се, зарађују новац, губе га, купују ма шта, сујетују, сујетују… а онда живот почиње да пропада. И када је човек већ сасвим уништен и када заправо нема где да оде, он долази у храм и говори: Господе помагај! Господ ће свакако помоћи, уколико овај вапај иде из дубине душе, ако заиста јесте жеља, а не: можда ће ми помоћи. Ако заиста постоји силна жеља, ако човек заиста припада Богу, Милостиви Господ жели свакоме да помогне. А уколико нема жеље, питање је зашто уопште ићи у храм? На пример, ми смо сви дошли у храм. Зашто смо дошли? Ако не желимо да се очистимо, која је сврха нашег доласка? Јер Господ није основао Цркву само због тога да би смо крстили децу, опојали покојнике, венчавали се и давали имена за помињање. И кинези се моле за своје умрле, и јапанци. Брак постоји и код муслимана и готово сви народи у разним религијама на неки начин посвећују своју децу богу. Али ни једна религија осим православног хришћанства не даје човеку могућност да се сједини са Богом.

Нама је дата ова могућност, а до сједињења не долази. Чиме се ми онда разликујемо од муслимана? Ничим! Каква нам је вера? Испада да је попут муслиманске: испуњавамо некакве прописе, а нема живе свезе са Богом. А то што ми имамо, јесте непроцењиво богатство! Господ нам даје могућност да се ицелимо, да се преобразимо, што нећемо наћи нигде, ни у једној религији, а ми то не користимо. Господ је на земљу донео благу вест, како од грешника постати свет. Он је сам показао овај пут. Овај је пут веома компликован и тежак, зато га је Господ и назвао уским путем, али он ипак постоји и уколико не желимо ићи њиме, једноставно узалуд идемо у цркву. Наше иђење у цркву нема никаквог смисла уколико не долази до моралног преображаја, уколико свакога дана не постајемо бољи, чистији, светији.

Ето чему треба да стремимо. А ми стремимо томе да у нашем животу све буде добро. Стремимо чисто спољашњем благостању: да нас ништа не боли, да нас нико не увреди, да имамо довољно новаца, да би нас сви сажаљевали, волели и прихватали, да идемо у госте, да би нам живот био узбудљив и интересантан. Али, зар је Господ пролио Своју Крв да би ми безбрижно проводили време? Свакако да не. Хришћанство захтева подвиг. У Цркви је обичај да око врата носимо крст. И на храму је крст, унутра где год да погледаш – свуда крст. Ово нам напомиње шта је уствари хришћанство. Хришћанство је распеће, проливање крви, а ми желимо културан, безбрижан живот, да нам све буде потаман. Каква је овде сагласност? Нема никакве сагласности. Хришћанство је страдање које добровољно узимамо на себе, то је жеља да се грех заједно са месом, заједно са крвљу истргне из душе. Ово је веома мучно, а ми не желимо да страдамо. Зато је наше хришћанство попут балона, попут мехура од сапунице. Ничиме се не разликује од самодовољнога баптизма, нити од глупог јеховизма, нити од занешењачког пентикосталства. Јер, уколико нема брбе са грехом, односно онога што је смисао Православља, значи да ни истинско Православље не постоји у нашем животу. До Православља треба још много да узрастамо. Данашње Јеванђеље нас учи на који начин да то чинимо. Морамо да се непрекидно молимо Богу – не да само ишчитавамо молитве, већ да се молимо! И у јутарњем и у вечерњем правилу има тако много молитава у којима се говори о покајању, о промени живота. Али због тога што их просто механички ишчитавамо, ове речи за нас не постају молитве. Зато и не долази до преображаја. Уколико би смо читали само молитве светог Јована Златоустог, двадесет и четири молитве, на сваки час дана – само њих! – у њима имамо све што нам је потребно. Али пошто их ми читамо механички, тек да их прочитамо, немамо никакве користи од њих. Зато је безусловно потребно да се молимо од свег срца, да у молитву унесемо и ум и вољу и жељу, да заиста желимо да испунимо све што је тамо написано и да исправимо своју душу на тај начин. Када Господ види нашу жељу рећи ће нам: иди с миром, вера твоја спасла те је. Јуче си био гори од скота, а данас ћеш бити човек – већ данас, уколико то само зажелиш из дубине душе.

Уколико се помолиш из дубине душе, Господ ће све дати. Зато што уколико он види да се човек искрено моли, а не да просто испуњава некакву дужност ишчитавајући одређен број речи; да човек жели, али не на речима: „ох, опрости, нећу више“, а сутра да чини то исто, већ да заиста жели да се исправи, Господ му одмах помаже. И уколико свакога дана молиш за исправљење и желиш да се исправиш тако силно као што је Јаир желео исцељење кћери и као што је болесна жена желела да се исцели од своје болести – исцелићеш се. Ето нам примера. Да ли су се они исцелили? Да, исцелили су се. И после њих се већ исцелило на милионе људи. Да се они нису исцелили, нико не би ни долазио у Цркву. Зашто у недељу ујутро ићи негде на крај света, зар није боље спавати у постељи? Али људи ипак долазе – значи да им Господ помаже. Јасна је ствар да на суви извор нико не долази на воду. Ето, на крају и ми требамо да искористимо ову милост Божју. И данашње јеванђеље нас учи управо томе. Амин.

Храм у част Возвижења Часнога Крста, 19. новембра, 1989. г.

http://manastirpodmaine.org/protojerej-dimitrije-smirnov-propoved-na-24-nedelju-po-duhovima/