Филип Родић: НЕЋЕ МОЋИ, Колико кошта југословенство?

[Milan Nikolic]

НЕЋЕ МОЋИ, Колико кошта југословенство?

ОДГОВОР на ово, наизглед, тешко питање дао је сасвим неочекивано глумац-политичар српског порекла Сергеј Трифуновић.

СРБИЈИ треба Сергеј Трифуновић - наслов је текста који је пре неколико година за београдски "Данас" написао Игор Бесермењи, негдашњи спикер телевизије Н1, посебно хвалећи Трифуновићев, како је навео, "шупичкуматерину" став. Морам признати да осећам извесну нелагоду што се, четири године касније, морам сасвим сложити с насловом објављеним у једном таквом листу из пера једног таквог "писца" (како је "Данас" тада представљао Бесермењија).

За олакшавајућу околност себи узимам то што су разлози за исти закључак код Бесермењија и мене сасвим различити. Док је "писац из Новог Сада" 2019. био опчињен Сергејевом "борбом против диктатуре" и истицао да "он ту нема коме да се правда", ја сам данас фасциниран системом вредности којим се Трифуновић води и мислим да он може Србима отрежњујуће послужити (поново) као (још) један пример врлина другосрбијанштине.

Као да из поступка Пунише Рачића нису научили како просечан Србин реагује на питања типа "Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо - па да будемо мирни!", данашњи баштиници западноевропских вредности код нас упорно понављају ту мантру, питајући колико кошта ово и колико кошта оно верујући да буквално све има своју цену. Тако ми је, на пример, пре неког времена у једној телевизијској емисији, залажући се за увођење санкција Русији, директор "Српског телеграфа" Саша Миловановић поставио питање "колико смо то дужни Русији, да платимо". Сличан приступ имао је својевремено и главни уредник "Недељника" када је предлагао да услов за гласање на евентуалном референдуму о очувању Косова и Метохије у оквиру Србије буде уплата од сто, двеста евра, јер "то кошта". И тако даље, и тако даље.

Да нас наш понос, врлине и слобода коштају неки новац стално нам помињу. Заборављају, притом, праву цену за то која је плаћана, која се плаћа и која ће се плаћати не у еврима или доларима него у крви. Да они то просто не могу да схвате и да за њих та проливена крв (све док није њихова, ваљда) нема апсолутно никакву вредност најбоље нам је ових дана демонстрирао управо Сергеј Трифуновић и на томе му хвала.

У априлу ове године, гостујући на једном подкасту, Сергеј Трифуновић је дословно рекао: "Од Хрвата нисам имао никаква зла, од Срба јесам. Ја лично, коме су Хрвати побили доста фамилије у Јасеновцу, Старој Градишки. Интересантно је да сви ти велики Срби који 'е идеш на море'" Је л' вама неко страдао у Јасеновцу и Старој Градишки? Е, па видиш, мени јесте. Осам у Јасеновцу, 28 су побиле усташе. Ујак ми се родио у Старој Градишки." Дакле, то што су Сергеју поклали 28 чланова породице није ништа против њега лично, и то је, по свему судећи, успео да им опрости, да пређе преко тога у духу братства и јединства и југословенства. У реду, то је лепо од њега, великодушно и "југословенски", да не кажемо хришћански.

Али само неколико месеци касније држава Хрватска успева коначно да се замери Трифуновићу. Оно што усташе нису постигле клањем 28 чланова његове породице, успео је неки сплитски судија казнивши га са "преко 1.500 евра". Сергеј се у моменту одриче свог југословенства и у најновијој чланици велике европске породице, "којој сви тежимо", види непатворено зло, заклиње се да "никада више неће доћи у Сплит". Да у хрватским снагама безбедности види реинкарнацију Францетићеве Црне легије било је довољно 1.500 евра, али не и 250.000 протераних и све остало. Ето, имамо одговор колико једног представника "просвећене српске елите" може да кошта југословенство. И то не обично него, како је "Блиц" писао 2014, "право југословенство" јер је Сергеј "радио у Београду, хвалио Загреб и носио мајицу босанског генерала" (Трифуновић је 2011. на премијери филма "Монтевидео, Бог те видео" у Сарајеву носио мајицу са ликом генерала такозване Армије БиХ Јована Дивјака, одговорног, између осталог, за покољ регрута ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године).

Али ценом од 1.500 евра није плаћена само вера у југословенство него и у једну од најузвишенијих европских вредности - правну државу и владавину права. Треба ли да вас подсећам колико се носиоци проевроунијског и прозападног духа ан женерал куну у владавину права и правну државу? Док Брисел није увео "кластере", најважнија поглавља у преговорима о приступању ЕУ била су управо поглавља 23 и 24 која се тичу правосуђа, људских права, слобода и безбедности, што су, како нам је ономад немачки ГИЗ тврдио, "основне вредности на којима почива Европска унија".

Једначина је једноставна - не поштујеш закон, полиција те приводи, судија те кажњава. То је тако у свим "цивилизованим земљама", што би оно рекли. Дакле, ако ти је то врхунска вредност, ствар принципа, онда треба да урадиш једну од две ствари - да поштујеш закон такав какав јесте, или да прихватиш да сносиш последице. Све друго је нецивилизирано, кај не? Да је Сергеј Трифуновић оно за шта се издаје да јесте, требало би у небеса да диже државу Хрватску, а не да му она одједном због примене закона постаје "усташка", кад већ то није била док је протеривала и клала. У ствари, примена закона је ни на који начин и не чини "усташком", мада је једно време тамо и клање било законито.

Елем, није ово текст о Сергеју Трифуновићу. Ово је текст о општем духу међу неојугословенима и еуропејцима, којима вредности престају када коштају "преко 1.500" евра, којима је устав светиња када га наводно крши председник, а тоалет-папир када спречава "признавање реалности" у виду косовске независности. Зато нам је потребан Сергеј Трифуновић и њему слични - да се освестимо.

 

https://www.novosti.rs/c/vesti/kolumne/1281437/nece-moci-koliko-kosta-jugoslovenstvo

 

[Milan Nikolic]

NEĆE MOĆI: (Strip)tizer i denuncijacije

WWW.NOVOSTI.RS

---

JOŠ jedna priča o tome kako profesorska titula zaista više nije garant bilo čega, a posebno ne čestitosti, etičnosti, pa čak ni pameti, ali i o tome kako ovo društvo nisu degradirali "regresivni i...