Šetači

[Milan Nikolic]

@mirko1929

Значи сад се вадиш тиме да си антисендвичар?

Твоја прича о полном општењу између демона и људи је већ спамовање на тој другој теми. Овде говоримо о теби који некоме кажеш: ,,Тешко да могу да омашим баш толико. Ипак сам ја изучавао све ове ствари бескрајно више него ти.''

Ако си таквог става да си бескрајно паметнији од некога, онда се суочи са чињеницом да си узео стих 5. Мој. 32:8 да би га користио за оправдање свог убеђења да су демони полно општили са људима. То је толико алармантно да бих позвао Стефана Немањића.

[mirko1929]

пре 2 минута, Milan Nikolic рече

Значи сад се вадиш тиме да си антисендвичар?

Не, него твоје сендвичарство користим као чињеницу да си неподесан да процењујеш шта јесте, а шта није алармантно. Да будем искрен, назвао бих те модерним Јудом, али то би била увреда за Искарота, јер он се ипак на крају крајева предомислио, а ти и даље ботaш.

[sanja84]

Управо сада, sanja84 рече

АКо се не варам то је патријарх Павле рекао, писао ...

Just a moment...

SVETOSAVLJE.ORG

 

Ко су синови Божји?

 

ПИТАЊЕ: Ко су „синови Божји“ у Првој књизи Мојсијевој, глава 6, стих 22? Од неких свештених лица чуо сам да су то анђели. Но, како би то могло бити кад се, по речи Господњој, анђели нити жене, нити удају (Мт. 22, 30)?

 

ОДГОВОР: У делима старих хришћанских писаца налази се, заиста, мишљење да под синовима Божјим, на том месту, треба разумети анђеле. Тако Свети Јустин Мученик († 162. г.), у својој Другој апологији, говори о томе како је Бог створио свет и све подложио човеку, а старање „о људима и о оном што је под небом, поверио анђелима, којима је то одредио. А анђели, који преступише свој чин, побеђени општењем са женама, родише децу, а то су такозвани демони“.[1] Слично о томе казује и апологет Атинагора (око 180. г.) велећи да неки анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом…И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“.[2] Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, нпр. Климента Александријског.[3] А на Западу код Тертулијана[4] и Лактанција[5].

Неће бити да су поменути хришћански писци усвојили ово гледиште непосредно из митологије Грка и Римљана, или других незнабожачких народа, о општењу нижих и виших божанских бића са телесним женама, него да су га свакако прихватили из јеврејске традиције, као и Јосиф Флавије, који у своме делу „Јудејске старине“, наводећи ово место из Књиге постања, вели: „Ситови потомци, за седам колена, били су се потпуно учврстили у вери у Бога као Господа и Владара свију ствари, и у благочестивом понашању. Но током времена, од похвалних отачких обичаја одступише према злу. Нити су према Богу указивали нужно поштовање, нити према људима вршили правду. Колико су раније, у благочестивом стремљењу вршили племениту утакмицу, толико се сада показаше двоструко рђави и тиме учинише Бога својим непријатељем. Увукоше, наиме, многе Божје анђеле у заједницу са људским женама, те родише обесне синове који се разметаху својом телесном снагом, о врлини говораху са подсмехом, и били су једнаки онима који су код Грка названи гигантима, и у сваком се злу истицаху. Ноје, кога је гледање њихових злих дела пунило жалошћу и тугом, трудио се свим силама да њихову нарав измени, те да се врате на добри пут. Но видећи да свим својим поступцима код њих ништа не учини, него да је наклоност према греху њима сасвим овладала побоја се од њих за живот свој, своје жене и деце, те одлучи да ону земљу напусти“.[6]

Око 200 година раније, ова традиција изнета је много детаљније у апокрифној Књизи Еноховој. Њен први део, у коме је изложено ово гледиште, биће да је написан на јеврејском језику за време гоњења под Антиохом Епифаном, око 166. год. пре Христа.[7] У овој ствари ту се казује како неки од анђела рекоше једни другима: „Хајде да изаберемо жене између деце људске и створимо потомство… Ови, дакле, … узеше жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе и смешаше се с њима…“.[8] Најпре ће бити, дакле, да су поменути писци били повучени на схватање о грешењу анђела са женама овим казивањем, поготово што су сматрали књигу Енохову богонадахнутом и канонском.[9] У том их је убеђењу подржавало и помињање Еноха и његове књиге у посланици Светог апостола Јуде (ст. 14, 15). Но, већ Ориген је не сматра канонском велећи да се „радо узимала као света књига“, из чега следи да се сада тако не узима.[10] Такође, наводи како „у Еноху пише да је Малелеило родио Јареда у дане силажења синова Божјих кћерима људским“.[11]

Од Светих Отаца једни се не осврћу на ову књигу и њена казивања, нпр. Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, док други указују на митски карактер појединих њених ставова и боре се против њих. Тако Свети Јован Златоуст, тумачећи поменуто место Књиге постања: „Видећи синови Божји кћери људске…“, вели: „Они (неки људи) говоре као да је то речено не о људима, него о анђелима као да би њих Писмо назвало синовима Божјим… Они веле: „Стварно то су били анђели, и зато што су сишли (с неба на земљу) ради безаконог дела, лишени су свога достојанства…“ Но Писмо нас учи друкчије, наиме, да су се још пре створења првог човека они лишили тога свога достојанства. ., као што и каже Премудри: „Завишћу ђавола смрт уђе у свет“ (Прем. Солом. 2, 24). У ствари, да ђаво није пао још до створења човека, како би, остајући у свом достојанству, бестелесан и налазећи се у таквој части, позавидео човеку обложеном телом“?[12] Да пад анђела није био у спајању са женама, 3латоуст наводи и други библијски доказ: „А са друге стране, зар није безумно говорити да би анђели пали до сажитељства са женама и бестелесна се природа унизила до сједињења са телима? Зар не чујеш шта вели Христос о анђелској природи: „У васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као анђели Божји“ (Мт. 22, 30). Несвојствено је тој бестелесној природи да има такву (телесну) жељу. А поврх тога, треба расудити да би примање таквог мишљења и по разуму било највећа бесмислица“.[13]

Вероватно да и Свети Атанасије Велики, имајући у виду мишљење да је пад анђела био у греху са женама, одређено казује: „Но сатана није збачен са неба ни због блуда, или прељубе, или крађе, него га гордост баци у најдоњи део бездана. Јер овако рече: „Уздигнућу се и ставићу престо свој пред Богом и бићу сличан Свевишњему“ (Иса. 14, 40). И због те речи би срушен и наслеђе је његово огањ вечни. Дакле, гордост је у ђаволу, а смирење у Христу“.[14]

Блажени Августин († 430. г.) такође доказује да се под изразом „синови Божји“ подразумевају људи, иако зна да уместо ове речи у неким рукописима стоји „анђели Божји“. Најјаснији доказ да су они били људи, Блажени Августин види у казивању 3. стиха исте главе Постања, те вели: „Да они нису били анђели тако да не би били људи, као што мисле неки, него да су несумњиво били људи, о томе говори без сваке двосмислености само Свето Писмо. Јер после претходних речи: „Видевши анђели Божји кћери човечје да су лепе, узимаху их себи за жене између свију које изабраше“, одмах је додато: И рече господ Бог: „Heћe дух мој пребивати (у Даничићевом преводу: прети се) вавек са овим људима“. Благодарећи Духу Божјем они су били анђели Божји и синови Божји, но кад су се уклонили горем, стали су се називати људима, пo имену природе, а не благодати. Називају се они и телом зато што су оставили дух, и по остављању, за узврат, били њиме остављени“.[15] Стога, он јасно казује: „Што се тиче Светих анђела Божјих, ја ни на какав начин не верујем да би они могли у то време тако пасти“, тј. у однос са женама.[16] Говорећи о овоме, Блажени Августин има свакако у виду излагање Књиге Енохове, за коју вели да садржи нешто божанско, али да су у њу јеретици унели басне.[17]

Блажени Теодорит († 460. г.), своје савременике који су сматрали да се под синовима Божјим подразумевају анђели, назива неразумним и крајње отупелим људима, и вели да такво схватање „они држе мислећи, може бити, да нађу оправдање своме ништавилу ако окриве анђеле у томе сличном“.[18] За доказ да се ту мисли на људе, као и Блажени Августин, наводи речи господње у ст. 3: „Heћe пребивати дух мој вавек са овим људима…“ Из тога треба разумети да се ове речи не могу односити на анђеле, jeр „бестелесна природа нема ни тело, ни живота ограниченог временом, зато што су створени бесмртним“. Поред тога додаје: „Ако су се анђели смешали са кћерима човечјим, људима је учињена неправда од анђела у томе што су они развратили кћери човечије. А претрпели би неправду и од Бога који их је створио, трпећи казну због похотљивости анђела. А то, мислим, не би се усудио рећи ни сам отац лажи“.[19]

У неким рукописима јеврејске Библије, као што помиње Блажени Августин и Теодорит, на овом месту Књиге постања (6, 2) стоји „синови Божји“, а у другим „анђели“. У штампаној јеврејској Библији стоји „синови Божји“ (бене Еллохим), у грчком преводу LXX исто тако „ии ту Тхеу“. Израз „синови Божји“, који се овде јавља први пут у Библији, има више значења: 1. У књизи о Јову њиме се називају анђели (1, 6; 2, 1; 38, 7); 2. У Књизи изласка Бог назива тако народ израиљски (4, 22, 23); 3. У псалму 28 (29) називају се тако свештеници; 4. У појединим новозаветним књигама, под тим изразом подразумевају се хришћани (Рим. 8, 14-16; 2 Кор. 6, 18; Гал. 3, 26). Да не помињемо посебан смисао који у Светом Писму има Син Божји, господ Исус Христос.

Реч Еллохим у библијском језику означава појам божанства, али се њоме називају и анђели, и моћни људи на земљи.[20] Сем тога, како видесмо, Блажени Августин каже да се у Светом Писму речју анђео понекад називају и људи (Свети Јован Крститељ – Мар. 1, 2), а такође је „због неке особите, тј. њему дате благодати“, назван и пророк Малахија.[21] Разлог зашто се неки људи називају анђелима овај је: „У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету. Ово изједначење анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима“.[22] Све ове разлике у значењу појединих библијских речи, уз друге утицаје, и довеле су до настанка разних мишљења о значењу израза „синови Божји“ у казивању Књиге постања.

Православно учење да анђели као духовна бића, која су се само јављала у телесном виду да би их људи могли видети, али се не могу оваплотити нити имати материјално тело, утврђено је речима Господа, а такође изнетим казивањем Светих Отаца и учитеља Цркве. Утврдивши тако немогућност да се на овом месту под синовима Божјим могу разумети анђели, остаје само могућност да је реч о људима. Које, дакле, од тадашњих људи треба ту разумети?

Најприродније и најприхватљивије је мишљење које износи Свети Јован Златоусти да под синовима Божјим треба разумети побожне људе који су „водили своје порекло од Сита и његовог сина названог Енох (А он, говори Писмо, поче призивати име Господа Бога.). Ти његови даљи потомци, у божанственом Писму названи су синовима Божјим због тога што су дотле подражавали врлинама предака.[23] А синовима човечјим названи су они који су се родили од Кајина и од њега водили своје порекло“.[24]

Исто тако тумачи овај израз и Блажени Августин велећи да су се дивови „могли рађати и пре него што су синови Божји, који се називају и анђелима Божјим, смешали са кћерима човечјим, тј. са кћерима оних који живе по човеку, односно синови Сита, с кћерима Кајиновим“.[25]

На истом становишту стоји и тумачење Блаженог Теодорита: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, зато што је род Ситов био одвојен и није се мешао са потомцима Кајиновим, због клетве коју је на њега бацио Бог свију. Но кад прође много времена…, видевши леполике кћери потомака Кајинових, и вероватно преварени пронађеним од њих музичким инструментима (јер Јувал, потомак Кајина, показа псалтир и китару – 1 Мојс. 4, 21), сјединише се с њима и искварише своје благородство… Уловљени красотом безаконих жена, повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст“.[26]

Свети Јефрем Сирин заступа исто гледиште: „Синовима Божјим називају се синови Ситови. Они као деца праведног Сита називају се народом Божјим. Кћери човечје, лепе по изгледу, које су видели синови Божји, кћери су Кајинове. Њихова лепота и украси послужили су као замка за синове Ситове“.[27]

У уџбенику законских књига Старог завета за православне богословије прота Стеван Веселиновић, укратко тумачи ово место као и наведени Свети Оци: „Убитачна мешавина синова Божјих, тј. потомака Ситових, са кћерима човечјим, тј. кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој, потопу“, а тако исто проф. Хр. Андруцос: „У Постању 6, 2 синови Божји су Ситити, а не анђели“.[28]

Лепота кћери човечјих, која је потомке Ситове привукла кћерима Кајиновим и увукла у пропаст, неће бити да је она од Бога дана лепота женској природи, што ју је од почетка чинила женственом, привлачила човека да остави оца и матер и прилепи се жени својој и буду двоје једно тело, како би испунили заповест Божју: Рађајте се и множите се и напуните земљу (1 Мојс. 2, 24, 1, 28). Зрачећи преданошћу вољи Божјој да буде мужу „помоћник према њему“ (1 Мојс. 2, 18), та исконска женственост, оплемењена унутрашњим прихватањем мука рађања и материнства, није могла водити злу, греху. Такву лепоту свакако су поседовале девојке потомства Ситовог, са којима су се они дотле женили. Лепота пак кћери човечјих била је нешто друго, само спољашња, телесна, без оне духовне компоненте, још потенцирана мирисима, мазањем лица и очију, украшавањем накитом, плетеницама, скупоценим хаљинама (1 Тим. 2, 9-10). Уз то музика, нескромне игре и песме. Све је то и могло да буде, како каже Свети Јован Златоуст, „за њих узрок блуда и необузданости… Они су се упутили томе делу не из жеље за добијањем деце, него по неумереној похоти“.[29]

Говорећи о тој природној телесној лепоти, Блажени Августин вели да је „и она дар Божји, али се даје и злима, да је добри не би сматрали великим благом. И ето – наставља даље исти Отац – више добро, својствено само добрим људима, било је остављено, учињен је пад према добру мањем…“ На тај начин су потомци Ситови „прешли владању земаљског друштва, оставили доброту коју су имали у друштву светом“. Закључујући, Блажени Августин вели: „Јер љубав према лепоти телесној, која мада је благо Богом створено, но благо привремено, телесно и ниже, љубав је зла, јер брзо испод себе ставља Бога, вечно, унутрашње и непролазно благо“.[30]

Суштина пада синова Божјих била је, дакле, у скретању на пут супротан ономе који је Бог поставио стварајући мушко – женско и којим су дотле ишли. Тиме су потомци Ситови, као отпре и Кајинови, били повучени на једно материјалистичко схватање човека као самог телесног бића. На то указују речи Божје у ст. 3: „Heћe дух мој остати са овим људима довека, јер су тело“. Човек није само духовно биће – као анђели, нити само материјално – као животиње, него је и једно и друго, он је психофизичко биће. Свакако, Бог који га је створио зна да је човек и тело. Стога, ово наглашавање „јер су тело“ указује на то једнострано гледање на човека као „само тело“. Да ове речи треба тако схватити, казује и Свети Јован Златоуст: „И да би ти знао да је реч баш о томе… додано је: јер су тело, тј. зато што су се они потпуно предали телесним делима и нису се користили како треба способностима душе, него су живот водили тако као да би били само тело и немали душе, божанствено Писмо свагда има обичај да телесне људе назива телом, а добродетељне бестелесним, као што вели Павле: А ви нисте у телу (Рим. 8, 9), не зато што они не би били обучени у тело, него зато што су, мада обучени у тело, били изнад телесних помисли. И како је за презрење телесног Павле њима рекао: А ви нисте у телу, тако је и оне, зато што су се стално занимали телесним делима, (Бог) назвао телом“.[31]

Тим путем доспело се до срозавања личности и у мушкарцу и у жени и приступања једног другом као ствари за уживање. Од човека је постао блудник, а од жене проститутка.[32] Таква врста моралне покварености наставила је и после потопа свој ход кроз историју, довела до содомског греха и казне, до хиљада храмовних блудница незнабожачког света (кедеша и кедешота) и савремених сексуалних изопачености и перверзија.

Разумљиво да световни научници и писци узимају без даљег да се у Библији изражава вера „у могућност брачне везе између Бога и смртне жене… Видећи синови Божји кћери људске како су лијепе – каже се у Првој књизи Мојсијевој – узимаху их за жене које хтјеше“.[33] Др Андрија Гамс такође вели да „у Првој Мојсијевој књизи има чак трагова полног односа небеских бића са људима“, и да су се „анђели, синови Божји, женили кћерима човечјим“.[34] Но, поред тога, ипак вели: „Но мотив полног додира божанства је стран јахвизму, који ће се управо у старозаветном јеврејском друштву борити против култова који такав додир симболизују као обред за повећавање плодности земље и стоке“.[35]

Треба да размотримо још неколико појмова из 3. и 4. стиха исте главе, који са овим питањем стоје у извесној вези.

„Неће пребивати дух мој вавек са овим људима…“ По тумачењу Светог Јована Златоуста, овде је Господ „назвао духом своју промислитељну силу, предсказујући њихову пропаст“.[36]

„Биће дани њихови 120 година…“ Свети Јован Златоуст види у овим речима величину Божјег дуготрпљења, које тадашњи људи нису искористили да се покају и исправе, него су падали у још веће грехе.[37] Блажени Августин у броју 120 година такође види не скраћивање људског века, јер и после потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојс. 11, 1, 17), него време од изрицања ових речи до потопа, односно „да је то Бог рекао при крају 500. године живота Нојевог, тј. кад је он проживео 480 година, јер је 600. године живота Нојевог, другог месеца био потоп“.[38]

„А беше тада дивова…“ Блажени Теодорит наводи мишљење неких да се тај појам односи на дуговечне, или богомрзитеље и богоодступнике. Он пак сматра да се односи на њихову необичну величину, те помиње Ога и Голијата (Пон. Зак. 3, 11; 1 Сам. 17, 4), као и Енака, за кога се вели да је био потомак дивова (Број. 13, 34).[39] О дивовима у старини казује се у Књизи Варуховој да су „били велики и вични војевању“ (гл. 3, 26). Свети Јован Златоуст такође вели да дивовима божанствено Писмо овде назива људе силне телом,[40] а Генадије Схоларис да „Свето Писмо зна да назива дивовима веома непобожне и охоле, који својом силом све дозвољавају (себи)“.[41] И Флавије, као што наведосмо, о њима се изражава да су били обесни, разметали се својом телесном снагом и у сваком злу истицали.

Њихово постојање, према духовитој примедби Блаженог Теодорита, казује нам да је Бог могао створити људе већим него што су, али то није учинио искорењујући сујету и гордост. „Јер ако се и у малим телима преузносе, не само један према другом него и према самоме Творцу, шта би тек чинили добивши тела веће висине?“[42]

По Библији Кршћанске стварности, казивање о дивовима преузето је, без проверавања, из народне легенде, по којој би дивови били „оријентални титани рођени из везе небеских и земаљских бића“.[43]

Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (ст. 11) и Бог одлучи да пусти потоп на земљу.

 

[Milan Nikolic]

@sanja84

Да ли си прочитала овај патријархов текст?

Тај кабализам и езотеризам је имао утицаја као део јеврејског наслеђа, али то није православно становиште.

Зато је важно да се данас о томе говори на правилан начин, да ту није реч о демонима који су полно општили са женама, него о људима Адамовог племена.

Нама је Свети Дух дао Предање да бисмо га тумачили управо Њиме кроз Цркву и до краја времена. Како је Адам са Евом био непосредно по паду међу многим другим племенима?

То се не треба тумачити еволуфилизмом или шестодневљем, али морамо се потрудити да испоштујемо сваку библијску чињеницу, макар имали само веру.

Данас се то може дословно тумачити, само треба да обратимо пажњу. Дакле, нема говора да православље прихвата полно општење између демона и људи.

[sampaganini92]

пре 1 сат, mirko1929 рече

  

Ха, нисам ни мислио да ћеш бити доследан, а више бих те поштовао да јеси. Овако ти је скроз у реду кад су били убијани неки тамо које не знаш, али у данашње време, када би морали бити убијени твоји пријатељи и чланови фамилије, то је онда проблем, је ли? Ја уопште не спорим да су људи радили свашта током историје зарад преживљавања, само указујем на твоје лицемерје што моралишеш према словенцима! Па ваљда је и њима дозвољено да раде оно за шта верују да је неопходно да преживљавање њиховог народа? То што је то било лоше по нас, па, и оно што смо ми радили је било лоше по богумиле, и ето, ко њих пита?

Каквог социлано-политичког шта то причаш? Идентичан је пут до спасења био у оба система, пост, молитва, уздржање.

Па не бих никада ни постао православан да сам мислио да је православље животно афирмишућа вера. Свашта! Мени само није јасно како ти можеш да мислиш да јесте. Нисмо ми муслимани. Мислим, свети Василије Велики је на сахрани своје сестре њу силно нахвалио зато што се никада у животу није насмејала...

Brate Mirko vrlo sam plasticno objasnio molim te ti budi dosledan pa probaj da shvatis ne moras sve sto kazem da probas da prevedes na svoju vodenicu. Kazem nije isto jer je u pitanju bila unutrasnja stvar gde nesto iznutra nadire na Istinu. Ako meni neko rece ja verujem u Alah pa alal ti vera brate neka te ali ako krene iznutra da izvrce istinu o Hristu toboz mi smo pravoslavni ali ispovedamo jeres i to se omasovi i usput rusi sve drustvene sisteme onda na to treba ici ostro i tada i sada. Ja ne kazem da bih ja ubio ikoga nego da bih se ostro sa tim obracunao, a kako je u ono vreme bilo i kako bih tad postupao ne znam. 

I nije mi cilj bio da moralisem nad slovencima nemam nista protiv tog naroda nego da ukazem na neke cinjenice. I da pokazem da NIJE uporediva srpska borba za slobodu pod naletima imperije i slovenacko raskidanje ugovora o suzovotu na taj nacin u NASOJ i NJIHOVOJ zajednickoj drzavi. 

Opet brate Mirko pokusavas da obesmislis Hrista Boga, zasto to uporno radis. Rekao sam jasno i glasno razumno i pristojno da ti odbijas da iscitas. SVETE TAJNE i SABORNO TELO CRKVE, udovi JEDNOG BOGA. To smo mi to ispovedamo, askeza nam je ispomoc i sredstvo za Ljubav za zajednicu za zrtvu. A Bogumili su SVE to prezreli i sveli Hrista na neke proizvoljne asketske delatnosti. NIJE isto, molim te shvati. 

Ne znam ko te je prevario ali Zivot nije trajanje u prostoru i vremenu sa igranicenim rokom gde treba maksimalno podilaziti strastima zarad uzitka pa ispade da muslimani afirmisu zivot. Zivot je ziv odnos sa Bogom, bez toga mi samo svakodnevno mremo. A odnos sa Bogom je NEMOGUC bez odnosa sa bliznjim. Dakle mi afirmisemk Zivot onakvim kakvim ga je Bog namenio a ne biolosko trajanje. A Bogumili upravo to ne rade...

[sampaganini92]

пре 23 минута, Milan Nikolic рече

@sanja84

Да ли си прочитала овај патријархов текст?

Тај кабализам и езотеризам је имао утицаја као део јеврејског наслеђа, али то није православно становиште.

Зато је важно да се данас о томе говори на правилан начин, да ту није реч о демонима који су полно општили са женама, него о људима Адамовог племена.

Нама је Свети Дух дао Предање да бисмо га тумачили управо Њиме кроз Цркву и до краја времена. Како је Адам са Евом био непосредно по паду међу многим другим племенима?

То се не треба тумачити еволуфилизмом или шестодневљем, али морамо се потрудити да испоштујемо сваку библијску чињеницу, макар имали само веру.

Данас се то може дословно тумачити, само треба да обратимо пажњу. Дакле, нема говора да православље прихвата полно општење између демона и људи.

Ja sam otvorio pre nekog vremena temu bas na to konkretno pitanje, pa mozete ako zelite i tamo da se prebacite da dalje diskutujemo. 

[Вилер Текс]

пре 2 часа, mirko1929 рече

Престани да спемујеш ову тему

Ова тема је жестоко испамована оног момента када је Копитар почео да мудрује и Сања скочила у заштиту обезправљених Словенаца, жртава србоћетнићке агресије. 

Прекјуче су носили вагнерову заставу

Понадали се, кад оно статива.

И број се самњио колико чујем, добрано.

Свима је сад јасно да су то аутошовинистичке манифесације.

 

 

[Agnostik]

Posto sam ja poceo za tim, ja mislim ni Mirko ni ja ne sporimo da crkva uci da su andjeli bezpolni. To uci danas. 

 

To nije ucila na pocetku, a kamoli da su Jevreji koji su Isusa slusali to mislili. 

 

Ali to je pravoslavlje, bez te teze o bezpolnim andjelima, monastvo kao andjeoski podvig bi izgubio legitimaciju, tako to je zvanicno ucenje, ko slusa samo crkvu i njega istorija ne interesuje, ce verovati da su to ljudi.

[sanja84]

@Вилер Текс fašisto odvratni. pu

neprimeren komentar...opomena administracije...

[Milan Nikolic]

 

Шеф горњег дома руског парламента: Запад почео да припрема терен за обојену револуцију у Србији - 26.06.2023, Sputnik Србија

SPUTNIKPORTAL.RS

---

У последње време све је више назнака да је Запад започео активну фазу припреме терена за „обојену револуцију“ у Србији, изјавила је председавајућа Савета...

 

[mirko1929]

пре 2 часа, sampaganini92 рече

Brate Mirko vrlo sam plasticno objasnio molim te ti budi dosledan pa probaj da shvatis ne moras sve sto kazem da probas da prevedes na svoju vodenicu. Kazem nije isto jer je u pitanju bila unutrasnja stvar gde nesto iznutra nadire na Istinu. Ako meni neko rece ja verujem u Alah pa alal ti vera brate neka te ali ako krene iznutra da izvrce istinu o Hristu toboz mi smo pravoslavni ali ispovedamo jeres i to se omasovi i usput rusi sve drustvene sisteme onda na to treba ici ostro i tada i sada. Ja ne kazem da bih ja ubio ikoga nego da bih se ostro sa tim obracunao, a kako je u ono vreme bilo i kako bih tad postupao ne znam. 

I nije mi cilj bio da moralisem nad slovencima nemam nista protiv tog naroda nego da ukazem na neke cinjenice. I da pokazem da NIJE uporediva srpska borba za slobodu pod naletima imperije i slovenacko raskidanje ugovora o suzovotu na taj nacin u NASOJ i NJIHOVOJ zajednickoj drzavi. 

Opet brate Mirko pokusavas da obesmislis Hrista Boga, zasto to uporno radis. Rekao sam jasno i glasno razumno i pristojno da ti odbijas da iscitas. SVETE TAJNE i SABORNO TELO CRKVE, udovi JEDNOG BOGA. To smo mi to ispovedamo, askeza nam je ispomoc i sredstvo za Ljubav za zajednicu za zrtvu. A Bogumili su SVE to prezreli i sveli Hrista na neke proizvoljne asketske delatnosti. NIJE isto, molim te shvati. 

Ne znam ko te je prevario ali Zivot nije trajanje u prostoru i vremenu sa igranicenim rokom gde treba maksimalno podilaziti strastima zarad uzitka pa ispade da muslimani afirmisu zivot. Zivot je ziv odnos sa Bogom, bez toga mi samo svakodnevno mremo. A odnos sa Bogom je NEMOGUC bez odnosa sa bliznjim. Dakle mi afirmisemk Zivot onakvim kakvim ga je Bog namenio a ne biolosko trajanje. A Bogumili upravo to ne rade...

Ја, као што се да приметити, не осуђујем Немањиће. Али не осуђујем ни словенце. Свако ради како мисли да треба. Има ко ће да суди.

Ма слажем се ја ту с тобом. Побогу не тврдим да су богумили били правоверни. Али одговорно тврдим да човек кад узме да чита православну аскетску литературу да јако лако склизне у квази-гностицизам.

Добро, ти сад редефинишеш појмове. Зна се на шта се мисли под термином афирмација живота. Могу да ти кажем да сам ја као тинејџер у вери нашао добар изговор за бег од живота и кукавичлук ме је привео вери. Није похвално, али тако је. Такође, да и даље нисам нашао одговор на питање зашто нас је Бог осудио на живот, кад  живот са собом нови велики ризик за вечно проклетство (широка су врата и широк пут што воде у пропаст и много их је који њиме иду). Буквално једини начин да будеш сигуран да си спасен јесте мучеништво (који га чува изгубиће га; ко изгуби свој живот Мене ради наћи ће га)! За ову већину, који иду широким путем, бесконачно боље би било да их је неко убио као бебе, одмах након крштења тако би задобили вечни живот, а не погибељ и вечну пропаст. Свети Григорије Ниски чак и каже нешто типа да Бог убија децу из милости, пошто зна унапред ко би постао бесповратни проклетник, па их узима себи пре него што то има приликe да се то оствари.

[Вилер Текс]

Пре сат времена, sanja84 рече

@Вилер Текс fašisto odvratni. pu

 

Сад сам ја фашиста, јер ти некритички браниш Словенију, а ја то иронично прокоментарисах у задњој поруци?

А нисам суштински ништа погрешио, у контексту  односа државе Словеније према Србима, кроз историју.

Требало би да се покријеш по ушима.

Неофашисти су они који су побили војнике ЈНА на караулама у Словенији.

[JESSY]

potrudite se da vodite diskusiju bez uzajamnog vređanja...

[Bokisd]

Ма шта има ту пуно да се прича, богумили како се каже данас инфритирали су се у све поре тадашњег друштва Србије било је пуно њих у својству племића и владара градова и локалних територија, још ако се зна да је учење и понашање богумила било државно рушилачко и свугде где су живели су правили државне и политичке проблеме, и још ако додамо изопачено хришћанско учење које су проповедали и ширили својим утицајем у друштву, св.Симеон више није могао смирено да гледа на њихово ширење по старој Србији и сазвао је народно црквени сабор на коме је одлучено да мора да се елимише богумилска опасност, у ствари богумили су третирани и као побуњеници против државе и у то време се у целој држатворној Европи врло строго кажњавала побуна против државе и краљева и царева, тако је слично морао да поступа и св.Симеон и жестоко се обрачуна са богумилима у својој држави и протера их ван старе Србије.

[Bokisd]

пре 5 часа, sanja84 рече

Just a moment...

SVETOSAVLJE.ORG

 

Ко су синови Божји?

 

ПИТАЊЕ: Ко су „синови Божји“ у Првој књизи Мојсијевој, глава 6, стих 22? Од неких свештених лица чуо сам да су то анђели. Но, како би то могло бити кад се, по речи Господњој, анђели нити жене, нити удају (Мт. 22, 30)?

 

ОДГОВОР: У делима старих хришћанских писаца налази се, заиста, мишљење да под синовима Божјим, на том месту, треба разумети анђеле. Тако Свети Јустин Мученик († 162. г.), у својој Другој апологији, говори о томе како је Бог створио свет и све подложио човеку, а старање „о људима и о оном што је под небом, поверио анђелима, којима је то одредио. А анђели, који преступише свој чин, побеђени општењем са женама, родише децу, а то су такозвани демони“.[1] Слично о томе казује и апологет Атинагора (око 180. г.) велећи да неки анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом…И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“.[2] Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, нпр. Климента Александријског.[3] А на Западу код Тертулијана[4] и Лактанција[5].

Неће бити да су поменути хришћански писци усвојили ово гледиште непосредно из митологије Грка и Римљана, или других незнабожачких народа, о општењу нижих и виших божанских бића са телесним женама, него да су га свакако прихватили из јеврејске традиције, као и Јосиф Флавије, који у своме делу „Јудејске старине“, наводећи ово место из Књиге постања, вели: „Ситови потомци, за седам колена, били су се потпуно учврстили у вери у Бога као Господа и Владара свију ствари, и у благочестивом понашању. Но током времена, од похвалних отачких обичаја одступише према злу. Нити су према Богу указивали нужно поштовање, нити према људима вршили правду. Колико су раније, у благочестивом стремљењу вршили племениту утакмицу, толико се сада показаше двоструко рђави и тиме учинише Бога својим непријатељем. Увукоше, наиме, многе Божје анђеле у заједницу са људским женама, те родише обесне синове који се разметаху својом телесном снагом, о врлини говораху са подсмехом, и били су једнаки онима који су код Грка названи гигантима, и у сваком се злу истицаху. Ноје, кога је гледање њихових злих дела пунило жалошћу и тугом, трудио се свим силама да њихову нарав измени, те да се врате на добри пут. Но видећи да свим својим поступцима код њих ништа не учини, него да је наклоност према греху њима сасвим овладала побоја се од њих за живот свој, своје жене и деце, те одлучи да ону земљу напусти“.[6]

Око 200 година раније, ова традиција изнета је много детаљније у апокрифној Књизи Еноховој. Њен први део, у коме је изложено ово гледиште, биће да је написан на јеврејском језику за време гоњења под Антиохом Епифаном, око 166. год. пре Христа.[7] У овој ствари ту се казује како неки од анђела рекоше једни другима: „Хајде да изаберемо жене између деце људске и створимо потомство… Ови, дакле, … узеше жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе и смешаше се с њима…“.[8] Најпре ће бити, дакле, да су поменути писци били повучени на схватање о грешењу анђела са женама овим казивањем, поготово што су сматрали књигу Енохову богонадахнутом и канонском.[9] У том их је убеђењу подржавало и помињање Еноха и његове књиге у посланици Светог апостола Јуде (ст. 14, 15). Но, већ Ориген је не сматра канонском велећи да се „радо узимала као света књига“, из чега следи да се сада тако не узима.[10] Такође, наводи како „у Еноху пише да је Малелеило родио Јареда у дане силажења синова Божјих кћерима људским“.[11]

Од Светих Отаца једни се не осврћу на ову књигу и њена казивања, нпр. Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, док други указују на митски карактер појединих њених ставова и боре се против њих. Тако Свети Јован Златоуст, тумачећи поменуто место Књиге постања: „Видећи синови Божји кћери људске…“, вели: „Они (неки људи) говоре као да је то речено не о људима, него о анђелима као да би њих Писмо назвало синовима Божјим… Они веле: „Стварно то су били анђели, и зато што су сишли (с неба на земљу) ради безаконог дела, лишени су свога достојанства…“ Но Писмо нас учи друкчије, наиме, да су се још пре створења првог човека они лишили тога свога достојанства. ., као што и каже Премудри: „Завишћу ђавола смрт уђе у свет“ (Прем. Солом. 2, 24). У ствари, да ђаво није пао још до створења човека, како би, остајући у свом достојанству, бестелесан и налазећи се у таквој части, позавидео човеку обложеном телом“?[12] Да пад анђела није био у спајању са женама, 3латоуст наводи и други библијски доказ: „А са друге стране, зар није безумно говорити да би анђели пали до сажитељства са женама и бестелесна се природа унизила до сједињења са телима? Зар не чујеш шта вели Христос о анђелској природи: „У васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као анђели Божји“ (Мт. 22, 30). Несвојствено је тој бестелесној природи да има такву (телесну) жељу. А поврх тога, треба расудити да би примање таквог мишљења и по разуму било највећа бесмислица“.[13]

Вероватно да и Свети Атанасије Велики, имајући у виду мишљење да је пад анђела био у греху са женама, одређено казује: „Но сатана није збачен са неба ни због блуда, или прељубе, или крађе, него га гордост баци у најдоњи део бездана. Јер овако рече: „Уздигнућу се и ставићу престо свој пред Богом и бићу сличан Свевишњему“ (Иса. 14, 40). И због те речи би срушен и наслеђе је његово огањ вечни. Дакле, гордост је у ђаволу, а смирење у Христу“.[14]

Блажени Августин († 430. г.) такође доказује да се под изразом „синови Божји“ подразумевају људи, иако зна да уместо ове речи у неким рукописима стоји „анђели Божји“. Најјаснији доказ да су они били људи, Блажени Августин види у казивању 3. стиха исте главе Постања, те вели: „Да они нису били анђели тако да не би били људи, као што мисле неки, него да су несумњиво били људи, о томе говори без сваке двосмислености само Свето Писмо. Јер после претходних речи: „Видевши анђели Божји кћери човечје да су лепе, узимаху их себи за жене између свију које изабраше“, одмах је додато: И рече господ Бог: „Heћe дух мој пребивати (у Даничићевом преводу: прети се) вавек са овим људима“. Благодарећи Духу Божјем они су били анђели Божји и синови Божји, но кад су се уклонили горем, стали су се називати људима, пo имену природе, а не благодати. Називају се они и телом зато што су оставили дух, и по остављању, за узврат, били њиме остављени“.[15] Стога, он јасно казује: „Што се тиче Светих анђела Божјих, ја ни на какав начин не верујем да би они могли у то време тако пасти“, тј. у однос са женама.[16] Говорећи о овоме, Блажени Августин има свакако у виду излагање Књиге Енохове, за коју вели да садржи нешто божанско, али да су у њу јеретици унели басне.[17]

Блажени Теодорит († 460. г.), своје савременике који су сматрали да се под синовима Божјим подразумевају анђели, назива неразумним и крајње отупелим људима, и вели да такво схватање „они држе мислећи, може бити, да нађу оправдање своме ништавилу ако окриве анђеле у томе сличном“.[18] За доказ да се ту мисли на људе, као и Блажени Августин, наводи речи господње у ст. 3: „Heћe пребивати дух мој вавек са овим људима…“ Из тога треба разумети да се ове речи не могу односити на анђеле, jeр „бестелесна природа нема ни тело, ни живота ограниченог временом, зато што су створени бесмртним“. Поред тога додаје: „Ако су се анђели смешали са кћерима човечјим, људима је учињена неправда од анђела у томе што су они развратили кћери човечије. А претрпели би неправду и од Бога који их је створио, трпећи казну због похотљивости анђела. А то, мислим, не би се усудио рећи ни сам отац лажи“.[19]

У неким рукописима јеврејске Библије, као што помиње Блажени Августин и Теодорит, на овом месту Књиге постања (6, 2) стоји „синови Божји“, а у другим „анђели“. У штампаној јеврејској Библији стоји „синови Божји“ (бене Еллохим), у грчком преводу LXX исто тако „ии ту Тхеу“. Израз „синови Божји“, који се овде јавља први пут у Библији, има више значења: 1. У књизи о Јову њиме се називају анђели (1, 6; 2, 1; 38, 7); 2. У Књизи изласка Бог назива тако народ израиљски (4, 22, 23); 3. У псалму 28 (29) називају се тако свештеници; 4. У појединим новозаветним књигама, под тим изразом подразумевају се хришћани (Рим. 8, 14-16; 2 Кор. 6, 18; Гал. 3, 26). Да не помињемо посебан смисао који у Светом Писму има Син Божји, господ Исус Христос.

Реч Еллохим у библијском језику означава појам божанства, али се њоме називају и анђели, и моћни људи на земљи.[20] Сем тога, како видесмо, Блажени Августин каже да се у Светом Писму речју анђео понекад називају и људи (Свети Јован Крститељ – Мар. 1, 2), а такође је „због неке особите, тј. њему дате благодати“, назван и пророк Малахија.[21] Разлог зашто се неки људи називају анђелима овај је: „У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету. Ово изједначење анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима“.[22] Све ове разлике у значењу појединих библијских речи, уз друге утицаје, и довеле су до настанка разних мишљења о значењу израза „синови Божји“ у казивању Књиге постања.

Православно учење да анђели као духовна бића, која су се само јављала у телесном виду да би их људи могли видети, али се не могу оваплотити нити имати материјално тело, утврђено је речима Господа, а такође изнетим казивањем Светих Отаца и учитеља Цркве. Утврдивши тако немогућност да се на овом месту под синовима Божјим могу разумети анђели, остаје само могућност да је реч о људима. Које, дакле, од тадашњих људи треба ту разумети?

Најприродније и најприхватљивије је мишљење које износи Свети Јован Златоусти да под синовима Божјим треба разумети побожне људе који су „водили своје порекло од Сита и његовог сина названог Енох (А он, говори Писмо, поче призивати име Господа Бога.). Ти његови даљи потомци, у божанственом Писму названи су синовима Божјим због тога што су дотле подражавали врлинама предака.[23] А синовима човечјим названи су они који су се родили од Кајина и од њега водили своје порекло“.[24]

Исто тако тумачи овај израз и Блажени Августин велећи да су се дивови „могли рађати и пре него што су синови Божји, који се називају и анђелима Божјим, смешали са кћерима човечјим, тј. са кћерима оних који живе по човеку, односно синови Сита, с кћерима Кајиновим“.[25]

На истом становишту стоји и тумачење Блаженог Теодорита: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, зато што је род Ситов био одвојен и није се мешао са потомцима Кајиновим, због клетве коју је на њега бацио Бог свију. Но кад прође много времена…, видевши леполике кћери потомака Кајинових, и вероватно преварени пронађеним од њих музичким инструментима (јер Јувал, потомак Кајина, показа псалтир и китару – 1 Мојс. 4, 21), сјединише се с њима и искварише своје благородство… Уловљени красотом безаконих жена, повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст“.[26]

Свети Јефрем Сирин заступа исто гледиште: „Синовима Божјим називају се синови Ситови. Они као деца праведног Сита називају се народом Божјим. Кћери човечје, лепе по изгледу, које су видели синови Божји, кћери су Кајинове. Њихова лепота и украси послужили су као замка за синове Ситове“.[27]

У уџбенику законских књига Старог завета за православне богословије прота Стеван Веселиновић, укратко тумачи ово место као и наведени Свети Оци: „Убитачна мешавина синова Божјих, тј. потомака Ситових, са кћерима човечјим, тј. кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој, потопу“, а тако исто проф. Хр. Андруцос: „У Постању 6, 2 синови Божји су Ситити, а не анђели“.[28]

Лепота кћери човечјих, која је потомке Ситове привукла кћерима Кајиновим и увукла у пропаст, неће бити да је она од Бога дана лепота женској природи, што ју је од почетка чинила женственом, привлачила човека да остави оца и матер и прилепи се жени својој и буду двоје једно тело, како би испунили заповест Божју: Рађајте се и множите се и напуните земљу (1 Мојс. 2, 24, 1, 28). Зрачећи преданошћу вољи Божјој да буде мужу „помоћник према њему“ (1 Мојс. 2, 18), та исконска женственост, оплемењена унутрашњим прихватањем мука рађања и материнства, није могла водити злу, греху. Такву лепоту свакако су поседовале девојке потомства Ситовог, са којима су се они дотле женили. Лепота пак кћери човечјих била је нешто друго, само спољашња, телесна, без оне духовне компоненте, још потенцирана мирисима, мазањем лица и очију, украшавањем накитом, плетеницама, скупоценим хаљинама (1 Тим. 2, 9-10). Уз то музика, нескромне игре и песме. Све је то и могло да буде, како каже Свети Јован Златоуст, „за њих узрок блуда и необузданости… Они су се упутили томе делу не из жеље за добијањем деце, него по неумереној похоти“.[29]

Говорећи о тој природној телесној лепоти, Блажени Августин вели да је „и она дар Божји, али се даје и злима, да је добри не би сматрали великим благом. И ето – наставља даље исти Отац – више добро, својствено само добрим људима, било је остављено, учињен је пад према добру мањем…“ На тај начин су потомци Ситови „прешли владању земаљског друштва, оставили доброту коју су имали у друштву светом“. Закључујући, Блажени Августин вели: „Јер љубав према лепоти телесној, која мада је благо Богом створено, но благо привремено, телесно и ниже, љубав је зла, јер брзо испод себе ставља Бога, вечно, унутрашње и непролазно благо“.[30]

Суштина пада синова Божјих била је, дакле, у скретању на пут супротан ономе који је Бог поставио стварајући мушко – женско и којим су дотле ишли. Тиме су потомци Ситови, као отпре и Кајинови, били повучени на једно материјалистичко схватање човека као самог телесног бића. На то указују речи Божје у ст. 3: „Heћe дух мој остати са овим људима довека, јер су тело“. Човек није само духовно биће – као анђели, нити само материјално – као животиње, него је и једно и друго, он је психофизичко биће. Свакако, Бог који га је створио зна да је човек и тело. Стога, ово наглашавање „јер су тело“ указује на то једнострано гледање на човека као „само тело“. Да ове речи треба тако схватити, казује и Свети Јован Златоуст: „И да би ти знао да је реч баш о томе… додано је: јер су тело, тј. зато што су се они потпуно предали телесним делима и нису се користили како треба способностима душе, него су живот водили тако као да би били само тело и немали душе, божанствено Писмо свагда има обичај да телесне људе назива телом, а добродетељне бестелесним, као што вели Павле: А ви нисте у телу (Рим. 8, 9), не зато што они не би били обучени у тело, него зато што су, мада обучени у тело, били изнад телесних помисли. И како је за презрење телесног Павле њима рекао: А ви нисте у телу, тако је и оне, зато што су се стално занимали телесним делима, (Бог) назвао телом“.[31]

Тим путем доспело се до срозавања личности и у мушкарцу и у жени и приступања једног другом као ствари за уживање. Од човека је постао блудник, а од жене проститутка.[32] Таква врста моралне покварености наставила је и после потопа свој ход кроз историју, довела до содомског греха и казне, до хиљада храмовних блудница незнабожачког света (кедеша и кедешота) и савремених сексуалних изопачености и перверзија.

Разумљиво да световни научници и писци узимају без даљег да се у Библији изражава вера „у могућност брачне везе између Бога и смртне жене… Видећи синови Божји кћери људске како су лијепе – каже се у Првој књизи Мојсијевој – узимаху их за жене које хтјеше“.[33] Др Андрија Гамс такође вели да „у Првој Мојсијевој књизи има чак трагова полног односа небеских бића са људима“, и да су се „анђели, синови Божји, женили кћерима човечјим“.[34] Но, поред тога, ипак вели: „Но мотив полног додира божанства је стран јахвизму, који ће се управо у старозаветном јеврејском друштву борити против култова који такав додир симболизују као обред за повећавање плодности земље и стоке“.[35]

Треба да размотримо још неколико појмова из 3. и 4. стиха исте главе, који са овим питањем стоје у извесној вези.

„Неће пребивати дух мој вавек са овим људима…“ По тумачењу Светог Јована Златоуста, овде је Господ „назвао духом своју промислитељну силу, предсказујући њихову пропаст“.[36]

„Биће дани њихови 120 година…“ Свети Јован Златоуст види у овим речима величину Божјег дуготрпљења, које тадашњи људи нису искористили да се покају и исправе, него су падали у још веће грехе.[37] Блажени Августин у броју 120 година такође види не скраћивање људског века, јер и после потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојс. 11, 1, 17), него време од изрицања ових речи до потопа, односно „да је то Бог рекао при крају 500. године живота Нојевог, тј. кад је он проживео 480 година, јер је 600. године живота Нојевог, другог месеца био потоп“.[38]

„А беше тада дивова…“ Блажени Теодорит наводи мишљење неких да се тај појам односи на дуговечне, или богомрзитеље и богоодступнике. Он пак сматра да се односи на њихову необичну величину, те помиње Ога и Голијата (Пон. Зак. 3, 11; 1 Сам. 17, 4), као и Енака, за кога се вели да је био потомак дивова (Број. 13, 34).[39] О дивовима у старини казује се у Књизи Варуховој да су „били велики и вични војевању“ (гл. 3, 26). Свети Јован Златоуст такође вели да дивовима божанствено Писмо овде назива људе силне телом,[40] а Генадије Схоларис да „Свето Писмо зна да назива дивовима веома непобожне и охоле, који својом силом све дозвољавају (себи)“.[41] И Флавије, као што наведосмо, о њима се изражава да су били обесни, разметали се својом телесном снагом и у сваком злу истицали.

Њихово постојање, према духовитој примедби Блаженог Теодорита, казује нам да је Бог могао створити људе већим него што су, али то није учинио искорењујући сујету и гордост. „Јер ако се и у малим телима преузносе, не само један према другом него и према самоме Творцу, шта би тек чинили добивши тела веће висине?“[42]

По Библији Кршћанске стварности, казивање о дивовима преузето је, без проверавања, из народне легенде, по којој би дивови били „оријентални титани рођени из везе небеских и земаљских бића“.[43]

Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (ст. 11) и Бог одлучи да пусти потоп на земљу.

 

Одличан супер одговор нашег п.Павла, врхунски текст.