Псовка - злоупотреба дара Божјег, дара речи

[Иван Ивковић]

Псовка - губа душе (Фондација "Пријатељ Божји")

 

Није псовка само реч која ружи човека; псовка је реч која убија човека. Осим што разара личност, руши духовно, душевно и телесно здравље, псовка својим демонским карактром, опаклењује човеков и земаљски и вечни живот. Документарни филм -Псовка - губа душе- непосредно је и сликовито сведочанство те страшне истине.

 

[Данче*]

Ништа горе! Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом. Нити ишта друго толико срди Бога, као псовање Имена његовог. Стога не треба нико да је немаран, да не допусти да буде лично увучен, али и да не буде индиферентан када чује свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао коме нема краја и неподношљиву казну.

Човек који је непобожан и псује Бога, који се супротставља његовим законима и не жели никада да напусти ову параноичну жељу за победом, личи на пијаног и лудог. Понаша се горе од оних који се налазе у стању лудила и изгубили су свој разум, макар да и сам изгледа да то не осећа. Псовање и говорење ружних речи ако и потичу из душе, не остају, међутим, у њој, него прљају и језик који их изговара, прљају и слух који их подноси. Као и други отрови, трују и душу и тело.

ЗАШТО ПСУЈЕШ?

Постоје неки који чим нешто погреше, или их изненада неко изгрди или се разболе или их нешто заболи, одмах псују. На такав начин, међутим, нити исправљају своју погрешку, нити се свете ономе ко их је изгрдио, нити ублажују бол своје болести, него поврх свега губе и духовну корист од трпљења.

Реци ми, човече, због чега псујеш и изговараш гадну реч? Можда ће ти бол бити лакши? али, ако чак и претпоставимо да би бол био лакши, зар би смео да жртвујеш спасење душе своје да би добио олакшање за тело своје? Шта то чиниш, човече мој?

Зар Спаситеља и добротвора и заштитника и старатеља свога псујеш? Или зар не осећаш да трчиш ка провалији и гураш самога себе у понор најгоре катастрофе? ђаво све удешава да те баци у тај понор. И ако примети да у болести псујеш, одмах ће ти увећати бол и учиниће га тежим, да би те довео у очајање. Међутим, ако види да бол подносиш храбро и уколико се бол повећава да све више благодариш Богу, одмах те (ђаво) напушта јер види да те узалуд опседа. И догађа се оно што и псу који чучи поред стола. Ако он види човека који једе да му баци нешто са трпезе, непрекидно чучи тамо. Међутим, ако један или два пута не добије ништа, удаљује се, јер схвата да је некорисно да више чека. Тако и ђаво; увек има остворена уста према нама. Ако му бациш, баш као псу, једну хулну реч, када је уграби, опет ће да наваљује. Међутим, ако наставиш да благодариш Бога, оставио си га гладног, и приморао си га да се одмах удаљи.

ПРОТИВОТРОВ - БЛАГОДАРНОСТ

Уместо, дакле, да псујеш у тешким моментима, ти благодари. Уместо да паднеш у безнађе, славослови Бога. Отвори срце своје Господу, зови снажно молећи се, зови снажно и славословећи Бога. Тако и твоја мука се ублажује, јер ђаво бежи далеко од благодарења, и помоћ Божја долази теби и штити те. Ако опсујеш, изгубићеш и савезништво Бога, и ђавола ћеш још више разбеснети против себе, али и самом себи ћеш највише нашкодити. Ни једно добро се не може равнати са благодарношћу, тачно онако као што ништа нема горе од псовке. Благодарност је велика ризница, велико богатство, непотрошиво благо, моћно оружје. Супротно томе, псовка је оно што свако зло чини горим и због онога што смо изгубили чини нас да изгубимо још више.

Изгубио си новце? ако благодариш Бога, окористио си душу своју и стекао веће богатство, зато што си задобио благонаклоност Божју. Ако, међутим, будеш псовао, поред ствари које си изгубио, губиш и своје спасење. Тако, нити изгубљено налазиш, и душу упропашћујеш. „Али гле“, покушаћеш да се оправдаш, „повуче ме у тешким моментима и губим контролу.“ Не, за то нису криве околности, него твоја немарност. Али, можда је криво сиромаштво? Ни сиромаштво није узрок псовки. Јер, тада би требали сви сиромаси да псују. Међутим, видимо многе да живе подносећи и велику оскудицу да непрекидно благодаре (Бога), док, видимо друге, који иако уживају богатство и удобности, не престају да грде и псују.

Немојмо, дакле, говорити, да нас на псовку приморавају сиромаштво, болест и тешке околности. Не сиромаштво, већ глупост; не болест, него презир; не учестале невоље, него одсуство побожности води и у посвку и у свако зло, оне који не пазе.

ПРИМЕР - ЈОВ

Доказ свему овде реченоме јесте блажени Јов, који иако се налазио у великој беди, не само да није похулио, него је славословио Бога и говорио: „Господ даде, Господ узе. Као што се показало добро Господу, тако је и било. Нека је благословено име Господње у векове“ (Јов 1, 21).

Када је, дакле, ђаво помислио да је победио Јова, тада је кренуо да бежи посрамљен не могући ни реч да каже. „Стани, ђаволе“. Зашто бежиш? Зар није било све како си хтео? Ниси ли му уништио сва стада? Ниси ли усмртио децу његову? Ниси ли убогаљио и сво тело његово? Зашто, дакле, бежиш?“

„Бежим“, одговара ђаво, „зато што иако се десило све што сам хтео, ипак оно главно што сам желео, и због чега сам све ово испланирао, то нисам успео. Бежим, зато што Јов није похулио. Нанео сам му толика страдања, да би га навео да похули. Пошто, дакле, то нисам успео, ништа нисам добио; уместо да га уништим, учинио сам га још светлијим и још славнијим“.

Јов се, дакле, похваљује не зато што је много пострадао, него што је све то поднео благодарећи Бога. Други човек пострада много мање, па ипак хули и псује, негодује, проклиње цео свет, гњеви се на Бога... Такав човек осуђује се не зато што је пострадао, него зато што је хулио. И нису га натерале невоље да хули, јер тада је требало и Јов да хули. Хулио је искључиво због своје болесне воље. Аналогно, дакле, нашем расположењу, све бива или подношљиво или неподношљиво.

ЈЕДНА РУЖНА НАВИКА

Често по навици отима се језик да каже ружну реч. Тада, дакле, пре него што изустиш псовку, уједи се јако зубима за језик. Боље је да сада потече и крв, него да у другом животу пожелиш једну кап воде а да не можеш да добијеш ни тако малу утеху. Боље је сада претрпети привремени бол, него доживети тада вечну казну, тачно онако као што и језик богаташа из јеванђелске приче, који иако је горео у пламену, није нашао никакву утеху. Који опроштај ћемо имати или који изговор, ако и хиљаде пута наведемо навику као оправдање?

Прича се да је неки стари беседник (мисли на Демостена) имао навику да ходајући непрекидно мрда десним раменом. Међутим, победио је ту навику на следећи начин: Обесио је изнад својих рамена добро наоштрене мачеве и тако, из страха да се не посече, излечио се од ружне навике.

Сећај се тога и ти да укротиш твој језик. И уместо да обесиш мач, стави изнад језика страх од казне Божје и сигурно ћеш победити. Јер је немогуће да будемо побеђени било када, ако се побринемо да са пажњом и усрђем водимо ову борбу.

ВЕЛИЧАНСТВО БОЖИЈЕ

Бог је заповедио да волиш непријатеље своје, а ти се одвраћаш од Бога који те воли? Заповедио је да говориш добре речи за оне који те грде и да благосиљаш оне који рђаво о теби говоре, а ти зло говориш за добротвора и заштитника твога иако ти ништа нажао није учинио? Ваљда не би могао да те одмах ослободи искушења због којег сада хулиш. Међутим, није то учинио, да би ти постао достојнији.

Није ли, дакле, неразумно да ми без разлога узимамо у уста са непобожношћу и презиром име Господа, светих анђела, у моменту када небеске анђелске силе изговарају свето Име његово са страхом, усхићењем и дивљењем? „Видех Господа“, вели пророк Исаија, „да седи на престолу високу, и Серафиме који лете около њега и кличу један другом и сви скупа и говоре: Свет, Свет, Свет си Господе сила; пуно је небо и земља славе Твоје“ (Ис. 6, 1-3).

И док, кад затреба да узмеш у руке свето Еванђеље, најпре опереш руке, а затим га прихваташ са пуно поштовања и побожности, а не стрепиш да Господара Еванђеља носиш у невреме на језику своме и да га понижаваш?

Богу наравно, нико не може да нашкоди увредама својим, нити да Га учини светлијим својим славословљима. Бог увек пребива у истој слави, која не расте помоћу хвалоспева нити се умањује хулом. Код људи напротив дешава се следећи парадокс: Они који Га (Бога) прослављају задобијају сами корист од овог прослављања, док они који Га хуле и ниподаштавају, уништавају сами себе. Рекао је неко за оне који псују Бога: „Онај који баца камен увис, баца га себи на главу“ (Мудр. Сир. 27, 28).

Онај, дакле, који баци један камен у висину, на крају добија снажан ударац у главу, јер камен не може да прође кроз небо, него се враћа на онога ко га је бацио. Тако, дакле, и онај који одапиње псовке као стреле према небу, Богу неће моћи да нашкоди никада и ниучему, јер је много узвишенији и вишљи, да не задобија никакву штету. Међутим, псовач својом праксом оштри мач против душе своје, показујући неблагодарност према своме добротвору.

ПРАВЕДНА КАЗНА

„Онај“, говори Свето Писмо, „који опсује оца свога или матер своју, смрћу да умре“ (Изл. 21, 16).

Ова заповест је важила у време Старога Завета, када је духовни узраст човечанства био на нивоу одојчета. Шта би смо могли казати сада за оне који, иако живе у време благодати, не само да псују оца свога и матер, него и Самога Бога Који је творац и господар свега?

Која казна ће пасти на њих? Која мука ће бити адекватна њиховој злоћи? Која огњена река, који неуспављиви црв, која крајња тама, који оков и, који шкргут зуба, који плач? Сва мучења, и садашња и будућа, нису довољна да казне као што треба душу која је доспела у такво зло. Хулитељи чак не заслужују ни сунце да гледају. Недостојни су, дакле, они који псују Бога да се користе његовим створењима, истовремено када све твари прослављају и поштују свога Творца. Као син који грди и ружи оца свога није достојан да га служе слуге оца његова. Насупрот, достојан је тешке казне.

И опет, ако се кажњавају они што руже земаљског цара, колико већма треба да буду кажњени они који руже цара ангела? „Али зашто“, упитаће неко, „неки бивају кажњени у овом животу, а неки у другом?“

Стварно, Бог неке кажњава овде, а друге не. Кажњава, дакле, овде неке хулитеље, да би зауставио њихово зло и да олакша њихову казну у будућем животу или да их потпуно ослободи казне тамо. Остали хулитељи, видећи њихово кажњавање као пример другима, могу да се умудре. Неке опет Бог не кажњава, не били се постидели његовог дуготрпљења, да се покају и тако избегну казну и овде и тамо. Ако, међутим, остану упорни у своме злу, доживеће тада тежу казну за потпуно омаловажавање незлобивости Божије.

На крају текста светог Златоуста, наводимо неколико карактеристичних савремених примера мало од многих божанског кажњавања тешких псовача.

БОГ НАС ТРПИ

Уклонимо се, дакле, од рђавих, срамних и хулних речи. Не псујмо ни ближњега свога, нити Бога. Зато што многи од оних који рђаво говоре за своју сабраћу, стигли су чак и у ову лудост, да подигну језик свој против Господара све твари...

Примећује се да се Бог ружи свакодневно а да нико не реагује. Шта кажем свакодневно? Сваког часа! Од богатих и сиромашних, од оних који успевају и од оних који су у невољи, од прогоњених и од моћних... Бива ружен иако је присутан и види и чује! Срдимо Га сваког дана без да се кајемо, а Он нас подноси са великим дуготрпљењем. Обрати пажњу на који начин нам говори сам Бог када је ружен. У Старом Завету каже: „Народе мој, шта сам ти учинио“ (Мих. 6,3), а у Новом Завету: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“ (Д.ап. 9, 4).

Нити је бацио гром, нити је наредио мору да се узбурка и да потопи хулитеље, нити земљи да се отвори и да их прогута. Него и сунцу заповеда да излази свако јутро и кишу шаље, и све то дарује обилно онима који Га псују.

Господ допушта, дуго трпи и спреман је да опрости хулитељима, ако се покају и обећају да никада више неће псовати. Довољно је само да неко исповеди тај грех свој и да буде ослобођен од божанске казне.

Плачи, дакле, уздиши, дели милостињу, исповеди се Богу и помири се са њим. Очисти језик свој и немој Га срдити. Када би неко рукама пуним измета дотакао се ногу твојих и молио те за нешто, не само да не би хтео да га саслушаш, него би га чак ритнуо ногом.

Како се сада ти усуђујеш да се приближиш Богу својим прљавим језиком? Зато што је језик рука оних који се моле, и њиме дотичу колена Божија.

Према томе, не прљај језик псовкама, да не би и теби Бог рекао: „ако и умножите молитве своје, нећу вас послушати“ (Ис. 1, 15), зато што „од језика зависи живот или смрт“ (Приче 18, 21), и „одречи својих или ћеш се оправдати или осудити“ (Мт. 12, 37). чувај језик свој више него очи своје. Језик је као царев коњ. Ако му (језику) ставиш узду и научиш га да се креће послушно, на њему би могао и цар седети. Ако га пак оставиш без узде да лута овде-онде и да буде непокоран, тада постаје средство ђавола и демона.

Мисли да када се причешћујеш, примаш у уста своја Тело и Крв Христову, и чувај чистим језик свој од срамних речи, грдњи, псовки, клетви, итд. Јер је погубна ствар да језик који је обојен владичном Крвљу и постао златан нож, да га ти користиш за псовке. Поштуј га чашћу којом га је почаствовао Бог и немој га срозавати до безвредности греха.

ПОДИГНИ БРАТА СВОГА

Пошто сам вам, дакле, говорио о псовци, хоћу да замолим од свих вас једну услугу: Да уразумљујете људе који псују у вашем граду, у вашем селу, у вашем дому. Ограничимо ту њихову манију. Пробудимо њихову савест. Побринимо се за њихово спасење. Зауставимо то безумље њихово. Запушимо им уста, затворимо их као да су смртоносни извори и претворимо их у супротно. И ако затреба да умремо за ово наше дело, тако нешто ће нам донети велику корист. Не будимо немарни, дакле, када видимо да се ружи наш заједнички Господар. Та немарност донеће велико зло читавој заједници. Зато што нас све оптерећује тај злочин хуле. То је јавна неправда. Немој ми рећи овај хладни изговор: „Шта се то мене тиче? Ја немам никакве везе са хулитељем“.

Само са ђаволом немамо никакве везе, док са свима људима имамо много што-шта заједничко. Зато што они имају исту људску природу као и ми, живе на истој земљи, имају истог Господара и одређени су да задобију иста блага са нама. Немојмо, дакле, говорити да немамо ништа заједничко са њима, јер је то сатански глас и пројављује ђаволско нечовештво. Није, дакле, неумесно, када видимо на пијаци свађу људи дапритрчимо и измиримо завађене и зашто да узимамо пример људи? Када видимо неку животињу да је пала, сви треба да притрчимо да јој помогнемо да устане; док за браћу нашу која пропадају да будемо немарни?

На натоварено живинче личи хулитељ, који је пао јер није могао да издрши терет гњева свога. Приђи и подигни га. И речима и делима. И са благошћу и са строгоћом. Нека су различити лекови лечења. Ако се тако будемо старали за спасење ближњега, брзо ће се и хулитељи исправити и ми ћемо постати жељени и достојни љубави. И што је најважније, сви ћемо се удостојити да задобијемо блага која су нам припремљена, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме заједно са Оцем и Духом Светим припада слава и част сада и увек и у векове векова. Амин.

САВРЕМЕНИ ПРИМЕРИ КАЖЊАВАЊА ПСОВАЧА

Прича се да је у рату 1940. Божанска сила одговарала непосредно и без милости онима који су изговарали псовке, због чега је ово страшно зло нестало тада са уста Грка ратника. Било је, свакако, и неких изузетака. У месту Тепелини, нпр. 27. децембра 1940. неколико војника, који су преносили ватрена оружја на прву линију, наишли су на неког рањенка. Био је погођен у подколеницу. Издржи! кажу му. Вратићемо се да те узмемо...

Онај је тада опсовао Богородицу. Војници су се згрозили. За име Божије, не псуј! Реци, „Богородице, помози ми“! Он је, међутим, у својим боловима, наставио да псује. Кад су се вратили, нашли су га мртвог. Било им је жао, што је његова душа отишла на такав начин. На брзину су га сахранили. Нису одмакли ни двадесет метара, када је једна граната пала нагроб тек сахрањеног мртваца, откопала га и бацила далеко. Војници су пали на земљу да би се сачували, али није било друге гранате.

Тада су разумели да је она била послата за псовача... Сахранили су га поново у исту раку и кренули да оду. Таман што су одмакли опет двадесетак метара, долетела је и друга граната. Опет га је ископала и бацила далеко као и први пут. Сада су војници схватили да псовача неће да прими ни земља. Оставили су га, дакле, непокопана и отишли. Страх и трепет је завладао борцима, кад су то сазнали.

Објављен је пре више година у локалним новинама следећи догађај: На сами дан Богојављења Д. С. налазио се у лошем душевном стању, зато што је изгубио велики новац на картама. Када му је, дакле, неко пожелео: „На помоћ вам часни Крст“, онај је одреаговао једном тешком псовком против Крста. Није прошло пар минута, он је почео да плаче и да виче упаничено. Беше ослепео! Испитивања су показала да је болест била неизлечива. Међутим Д. С. покајао се скрушено. Копнио је у молитви, исповедио се, причестио, променио начин живота. И милосрдни Господ му је опростио и исцелио га.

У суседној нам једноверној и мученичкој Србији, приповеда се до данас следећи догађај. Августа 1891. године у једном српском селу пао је тако велики град, да је потпуно уништио винограде и њиве. После невремена, многи сељани су се окупили у једној кафани и оплакивали „несрећу“ своју. И док је један проклињао а други псовао, кафексија, расрдивши се више од других, пошто је изговорио многе псовке, рекао је: „Идем да упуцам Бога, који нам шаље град“!

Скинуо је пушку своју са зида и изашао напоље да опали у небо! Пратио га је један циганин, страшан псовач и он. Међутим, чим је кафексија повукао обарач, један гром је ударио у њих и обојицу убио.

Време је већ да сви реагујемо, сви да се побунимо, не би ли нестала ова свенародна казна из нашег места! Зато што псовка не приличи онима који су саградили један Партенон и једну Свету Софију; зато што је срамота за један народ који тежи да стане на чело европског и светског културног простора; за један народ који је већ вековима научио да се бори за правду и врлину, за част и достојанство. Наша је молитва и нада, да браћа наша, која су под влашћу страсти хуле и псовке, не познавајући тежину и катастрофалне последице тога, да се просвете и да се ослободе те навике. Пут који води исправци, пролази кроз покајање, исповест, молитву, божанско причешће. То је јединствен пут, који уверава и оне који су најокорелији у неверју за сладост љубави Бога и Творца нашег...

 

http://www.prijateljboziji.com/_Psovanje-je-hula-na-Boga/39602

[Volim_Sina_Bozjeg]

Najgore je kad mi moje dete od 4 leta opsuje, pa ga onda prolaznici pogledaju, kojeg je "duha vaspitanja" (vidi kako su ga vaspitali) a da ne kazem, da moja porodica ne samo da nije tog "duha" nego smo potpuno na drugoj strani, gde duh prati i odredjenu cistotu reci.

 

Lazaru mom sinu, je to jako interesantno, pa onda mozete misliti kako je meni.....

[JESSY]

Када у некој ситуацији кажемо да „пас лаје, а ветар носи”, тада у ствари обезвређујемо оно што је изговорила друга особа. Поређењем онога што говори особа и онога што ради пас, индиректно тврдимо да су пас и особа исто, то јест да она јесте пас. Слично одузимање вредности ономе што други људе говоре и коментаришу је у народној изреци: „Пси лају, каравани пролазе.” Тиме што на индиректном, скривеном и имплицитном нивоу комуникације другу особу изједначавамо са псом, ми поручујемо да она није човек, да је мање вредна од човека, да је пас, животиња. Тврдећи да је животиња, а не човек, ми заступамо представу о другој особи према којој је она дехуманизована, то јест рашчовечена. А управо је то главна особина осећања презира.

Псовање је примитивно и некултурно понашање које је повезано са доживљавањем и изражавањем различитих осећања. Људи псују да би изразили љутњу, бес, презир, увређеност, страх, изненађење, запрепашћење, мржњу... Родитељи деци забрањују псовање и захтевају да своја осећања изразе на прихватљив, културни начин. Упркос томе, код нас је псовање сувише присутно, а често се разуме као знак одраслости, моћи, снаге.

Реч псовање једна је од оних речи које користимо не размишљајући о самим речима, већ о ономе што оне означавају. Када обратимо пажњу како су речи настале, шта је њихов корен и које менталне слике позивају, тада можемо да се изненадимо. Зато када кажемо да нека особа псује, ми тврдимо да она ради оно што ради пас. Када кажемо да се неко мајмунише, тврдимо да се понаша као мајмун, а када тврдимо да други псује, да се понаша као пас. Зато и тврдња да нека особа псује може бити израз презира и увреда за особу којој је упућена.

Онај презир који је скривен у тврдњи да неко псује, да се не понаша као човек, то јест уљудно, већ као пас, јесте оно што називамо културни презир. Осећање презира људи осећају онда када процењују да је неко као особа, као људско биће испод неког минималног стандарда људскости коју прописује дата култура, заједница. Порука коју садржи овај облик презира је: то што си рођен као људско биће није довољно. Да би те ми прихватили као човека мораш да се придржаваш ових вредности. Ако их се не придржаваш, ти за нас ниси човек и ми те одбацујемо. И управо је у тврдњи да неко псује присутна ова тиха претња да ће дете или одрасла особа која је опсовала бити одбачена, зато што је показала да недовољно вреди.

Тако лингвистичка анализа показује да псујемо оне који псују друге, да вређамо оне који вређају друге. То не доприноси да изађемо из зачараног круга псовања.

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Psovanje.sr.html

[JESSY]

Псовке као последица недостатка самопоуздања

 Почињући разговор о псовкама, прецизираћемо да не говоримо о оним људима којима се једанпут у години деси да опсују „за себе“, већ о онима који свој свакодневни говор употпуњавају псовкама. Такви људи се видно разликују од оних који не псују. Који су то психолошки узроци псовања?

– Те психолошке узроке је лако схватити на основу нашег свакодневног искуства. Шта је псовка као језичка појава? То су табуиране речи у неком језику, тј. речи које је забрањено користити. Изгледа нам чудно: зашто постоје речи којима је забрањено служити се? Ако мало боље размислимо о овој противречности, постаје јасно да су оне потребне да би се показало како ја рушим те културне баријере, ја их не признајем. Погледајте како сам моћан, снажан, како сам независан!

Може се рећи да је псовање код људи аналогно рикању код животиња, инструмент који регулише односе – и једно и друго су сигнали којима се упозорава: „Ја сам у опасности!“

Људи чешће псују када имају наглашену потребу за заштитом и самопотврђивањем. Псовка није одраз некултуре или претеране снаге. Напротив, то је грч због недостатка самопоуздања, то је стање у којем човек нарочито енергично прибегава својим спољашњим атрибутима. Једноставно речено, што су људи више уплашени, то више псују!

Уплашени можемо бити из различитих разлога. Из анализа „црних кутија“ познато је да последње што пилоти изговоре, схвативши неизбежност смрти, није „крај је“ већ псовка с аналогним значењем.

Ако питате за оне људе који псују, чини се, без икаквог видљивог разлога, у том случају узрок је други страх, који заиста не виде и не схватају чак ни сами „псовачи“, али који је такође јак. То је страх од несамодовољности, подсвесни страх који говори: „Ја сам лош и чека ме казна за то.“

Постоји и друга претпоставка о томе зашто људи псују: због „лошег примера“, од којег сви родитељи желе да заштите своју децу. Чини им се да, ако дете чује „много нових речи“ од пријатеља, пожелеће да га имитира, па ће и само почети да псује.

То је површно размишљање, јер примери псовања (и било ког другог облика агресије) су доступни мање-више свој деци и омладини на свету. Али такав пример не следе сви на исти начин и нису му сви једнако потчињени. Са великим ентузијазмом га следе људи којима недостаје самопоуздања. Што се човек осећа мање самодовољан, већа је жеља за таквим истицањем.

– Да, постоје потпуно другачији примери истицања, како бити кул и самодовољан. Постоје интелигентни, паметни људи који су кул. Зашто од свих примера истицања будући псовачи бирају баш такав начин истицања?

– Њима је истицање важно управо као спољашња физичка заштита. Јер се плаше!

Вратимо се још једном на природу псовања. Какав утисак на нас оставља такав језик? Пре свега, утисак агресивности. Од псовке до ударца је много ближе него нпр. од фразе: „Баш си ме изненадио!“ И зато уплашени људи тако енергично псују. Као да кажу: „Не дирај ме, још мало и ударићу те!“ Зато и за децу која се осећају незаштићено и којима се „заслужено“ лоше обраћају, псовање представља веома примамљив штит.

– А можемо ли претпоставити да на псовање утичу и други фактори, као на пример недостатак фонда речи? Човек не зна како да искаже своју мисао или емоцију и зато прибегава таквом изражавању. Је ли могућа таква веза: човек није довољно начитан и зато не поседује довољно средстава изражавања?

– Не, не постоји таква директна веза. Ако психолошки очуваном човеку недостаје фонд речи како би исказао неку суптилну емоцију или описао неку нову ситуацију, код њега се могу појавити потешкоће, може почети замуцкивати, али он неће имати потребу да псује. Тим пре што псовке попуњавају емоционалну празнину, а не смисаону, тј. оне не помажу саговорнику да боље схвати о чему се тачно говори.

У суштини, веза између некултуре и псовања постоји, али она није директна него, такорећи, посредна. Недостатак речи за исказивање тих финијих ствари и осећања јавља се због тога што дете те речи једноставно није имало прилике да чује. То су деца у чијој се породици углавном говорило о конкретним материјално-економским темама. „Додај ми со. Касно је. Колико пута треба да ти поновим.“ А разговора о суптилнијим осећањима није било, нити радовања лепом, ни саосећања са туђом несрећом. Значи да се у тој породици није говорило ни о осећањима тог детета, ни о том шта он преживљава. Тако се код детета формира недостатак самопоуздања, осећај да га не прихватају, који га касније подстиче да се „штити“ псовкама.

– Да ли је проблем лошег утицаја средине на психолошком и моралном плану, или то што сама та средина употребљава псовке што делује као зараза?

– То је једна те иста ствар. Споља може изгледати да отац псује, комшија псује па зато и наш пацијент псује. Али то није инфекција која се преноси ваздухом. Ова „инфекција“ се преноси на други начин. Ако отац псује, значи да код њега постоји појачана агресивност (а то је, како што смо већ установили, страх). А то опет значи да отац нема довољно разумевања, да се неће трудити да проникне у осећања свог детета, па чак ни жене. Зато ће се дете осећати незаштићено и уплашено и због тога ће имати потребу да псује.

– Како навика псовања утиче на способност човека да одржава блиске и дугорочне односе са драгим људима?

– Веома утиче, али не само псовање већ његови узроци. Исти ти психолошки узроци који провоцирају псовање такође кваре човекове односе са околином.

Близак контакт подразумева комуникацију у којој ми истински учествујемо. Када се истински приближавамо нашем ближњем, када разумемо њихова осећања, када се фокусирамо на њихову ситуацију. Када више слушамо него што сами говоримо.

Ако погледате ствари из тог угла, одмах ћете видети да саосећајни људи много мање псују од оних чије саосећање остаје на нивоу апстракције. Нећете наћи човека који уме да слуша и да се усредсреди на саговорника, а да при томе енергично псује. То су две различите појаве.

– Дакле, човек који псује, у ствари, има тешкоће у успостављању блиских односа?

– Да. Не зато што псује, већ из истог разлога због којег и псује: због недостатка самопоуздања. Због тога он псује и због тога је мање укључен у живот другог. Његов сопствени психолошки дискомфор^[1] је толико велики да му не дозвољава да се фокусира на дискомфор другог човека. Псовање као језички проблем одражава проблем његовог менталитета. Веома ретко се дешава да човек псује док некоме нуди помоћ. По правилу, псовке прате одбијање помоћи: „Носи се ти…“. Човек који псује је у првом реду негативан за околину, за укућане.

Постоји и друга страна овог проблема. Животни став човека који често псује сличан је ставу боксера. А треба рећи да људи воле или не воле код себе исте оне ствари које воле или не воле код других. Зато боксер подсвесно не воли себе. Он, по речима психолога, има негативно самоприхватање. Јер нико од нас, ни интелектуалци ни изразити псовачи, нико не воли партнера који стоји испред њега у боксерској пози. И зато, када човек живи у таквој пози, код њега се развија аутоимуна агресивност, он сам себе не воли.

– Код нас постоји обичај да се жене на неки начин штите од псовки. Када неко псује, говоре му: „Шта то причаш, овде има жена и деце!“ Можете ли то објаснити са психолошког аспекта?

– Мени се чини да ту постоје два разлога. Први је тај што псовка заиста представља неку увертиру у тучу, сукоб, физички контакт. А жене и деца се први евакуишу из таквих ситуација. Други узрок се крије у томе што псовке у 90% случајева садрже сексуалне алузије.

– Данас видимо да се младе девојке често не устручавају да и саме псују. Како то коментаришете?

– Не могу прецизно рећи с чим је то повезано, али имам две претпоставке. Према једној од њих, то је логична последица феминизма као правца који је, по мом мишљењу, погубан за културу и психу човека.

Друго објашњење се односи на то да псовке данас прожимају целокупну културу, језик, укључујући и јавне наступе у знатно већој мери него што је то било пре 15-20 година. И, ако је исправна наша логика која каже да уплашени људу псују, онда је то резултат великих и наглих социјалних промена због којих је огромна маса људи данас уплашена. Стари животни принципи, на које смо били навикли, одбачени су, а нови не само да нису формирани него их нема ни на видику. И људи су изгубљени, те стога осећају наглашену потребу за самопотврђивањем.

– Постоје различити начини да човек задовољи своје потребе. Неки од њих су здрави, а неки не. Псовка је један од начина задовољења потребе за заштитом и самопотврђивањем. И шта се тада дешава са том његовом потребом?

– Ништа добро. То је наркотик, а не витамин Ц.

– Успут, реч наркотик нам се уклапа у контекст следећег питања: како се одвикнути од псовања? Знамо да је одвикавање од наркотика веома тешко и сви смо сретали људе који су некада псовали, а сада уместо псовки користе неке друге, чудне изразе, што у ствари представљају скраћени облик псовки. Гледаш га, озбиљан, одрастао човек, и чим почне да употребљава такве изразе, слика о њему се мења. Зашто им је тешко одвићи се и почети говорити нормално?

– Ви наводите пример чисто механичког избегавања псовке. Механичког, не садржинског. Дакле, човек је схватио да је боље да не псује и почиње да се бори с тиме на нивоу лексике, а не на нивоу узрока. Тада се неизбежно појављују различити еуфемизми, овакви или онакви. Понекад ти еуфемизми изгледају комично, а некад потпуно културно. На пример, човек почиње стално говорити „кобајаги“.

У чему се састоји садржинска борба против псовки као наркотика? То је заиста добро поређење. Док год наркоман не нађе, не напипа оно истински садржајно на чему ће радити, никакве хемијске нити медицинске мере неће дати дугорочне резултате. Он ће се брзо враћати на старо. И код псовки је иста ствар. Као што су настале због незадовољства собом, тако се тај негатив и одстрањује, тражењем начина како да будемо задовољни собом.

Пре свега, реч је о развијању сопствене саосећајности, навике фокусирања на другог човека који се појавио у видном пољу, укључености у његов живот. То је тешко. Што је више човек истрошен, то му је теже, али у превазилажењу те тешкоће се налази његово спасење.

– Хајде да покушамо ставити себе у улогу тог човека. Он се држао за псовке као за неки штит од спољашњег света, био је попут склупчаног јежа. И одједном је збацио те иглице и осећа се го и незаштићен. Вероватно је уплашен: „Како ћу без псовки? Свако може да ме увреди.“ Како ће му саосећајност и укљученост у живот другог помоћи да промени однос према људима, да осети да они нису претња већ да, напротив, имају потребу за његовим разумевањем, заштитом и слично?

– Ваше сумње су оправдане. Значи, не треба почињати тако што ће снагом воље човек да држи себе за гушу и спречава псовке. То би таквом човеку било страшно и практично не би имао снаге. Он за почетак треба да, још док се одвикава од псовања, почне мисаоно да се усредсређује на саговорника. Треба да размишља о томе шта би тај саговорник желео да чује од њега у том тренутку. Шта он жели: да спава, да иде у тоалет, да исприча утиске о погледаном филму? На почетку ће то ићи веома тешко. Не треба силовати себе, треба учинити онолико колико је у том тренутку способан. Може да се ограничи једним или два питања и да на том заврши разговор. Што чешће буде предузимао чак и тако скромне напоре, то ће више расти његове могућности. То је попут затезања мишића. А псовке ће затим саме нестати.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2020/02/01/psovke_i_nedostatak_samopouzdanja/#more-4935