Празнословље

[Margareta]

  On 11. 12. 2013. at 11:23, Караконџула рече

to i ja oduvijek tvrdim , nego mi ne vjeruju !

 

Jasno da su žene mnogo češće pokretačice i učesnice praznih razgovora , nego što su to muškarci . Mada znam i nekoliko muškaraca koji su gori od svih žena koje sam ikada čuo kako razgovaraju uprazno . 

Alo bre! Kakav je ovo seksizam  i mizoginija??

[jupiter]

  On 12. 12. 2013. at 20:11, Deki992 рече

@Jupiter:

Salio sam se

Pa ti istinu zboris, nisam ja negirao to sto si rekao. Doneo si apsolutno zdravorazumno logican zakljucak o naslovu teme.

Sve price su ( kada se radi o neizbeznoj smrti ) prazne.

Nema nikakve veze da li neko prica istinu ili prica bajke, ni istina ni bajke nikoga jos nisu spasile smrti.\

Svaki covek je gresan, nema bezgresnih posto Bog ne bi imao koga da spasava od smrti. :good2:

Logika je brutalna.

 

Recimo, zasto bi Gospod Bog morao da ubije jedinorodnog Sina za iskup ljudskog greha, ako je covek odgovoran za svoj greh ( kao sto tvrde sve religije ) ?

 

 

CTRL + Q to Enable/Disable GoPhoto.it

[Deki992]

  On 12. 12. 2013. at 20:22, jupiter рече

 

 

 

Recimo, zasto bi Gospod Bog morao da ubije jedinorodnog Sina za iskup ljudskog greha, ako je covek odgovoran za svoj greh ( kao sto tvrde sve religije ) ?

 

 

 

 

To je zanimljivo pitanje moram ti priznati,mada nisam razmisljao o tome.Mozda naidje neko od teologa da to pojasni.

[jupiter]

  On 12. 12. 2013. at 22:59, Deki992 рече

To je zanimljivo pitanje moram ti priznati,mada nisam razmisljao o tome.Mozda naidje neko od teologa da to pojasni.

Za to nije potreban teolog, to je pitanje logike, teologija sa logikom nije u srodstvu, bez obzira sto im je zajednicka rec logos.

Teologija se bavi verovanjem u verovanju nema logike.

[Zero]

  On 12. 12. 2013. at 23:20, jupiter рече

Za to nije potreban teolog, to je pitanje logike, teologija sa logikom nije u srodstvu, bez obzira sto im je zajednicka rec logos.

Teologija se bavi verovanjem u verovanju nema logike.

Upravo tako, a za ljubav ti takođe ne treba logika (mislim na onu savršenu, kojoj treba težiti). "Zar ne znate da je Otac u Sinu i Sin u Ocu?"

Nije li ovde sve rečeno? Nije Bog žrtvovao Sina mimo Njegove volje. Verujem da je bilo potrebno da Bog pokaže čoveku da On svakodnevno sastradava sa njim, a ne sedi na svome prestolu i uživa. Baš zbog svoje savršenosti, On oseća bol i patnju čovekovu više nego bilo ko drugi (moje mišljenje).

[jupiter]

  On 12. 12. 2013. at 23:36, Zero рече

Upravo tako, a za ljubav ti takođe ne treba logika (mislim na onu savršenu, kojoj treba težiti). "Zar ne znate da je Otac u Sinu i Sin u Ocu?"

Nije li ovde sve rečeno? Nije Bog žrtvovao Sina mimo Njegove volje. Verujem da je bilo potrebno da Bog pokaže čoveku da On svakodnevno sastradava sa njim, a ne sedi na svome prestolu i uživa. Baš zbog svoje savršenosti, On oseća bol i patnju čovekovu više nego bilo ko drugi (moje mišljenje).

Tako je, Jovan 14:20 to i plus spaseni " U onaj ćete vi dan doznati da sam ja u Ocu svom, i vi u meni, i ja u vama. " Hristos / Duh Boziji , ce biti u Gospodu Bogu i spaseni ce biti u Duhu Bozijem i Duh Boziji ce biti u spasenima.

 

Kristalno jasno da nema logike da se tu radi o telesnom Isusu ( posto je on bio zrtvovan, a ne da je Gospod Bog prevarant koji ga ustavri nije zrtvovao ) i

nelogicnom " drugom dolasku isusa "

 

To da Gospod Bog oseca patnju nije u logickoj vezi sa savrsenstvom, u savrsenstvu nema patnje, patnja, bol, nemir, je suprotno od savrsenog.

Ali zato je Sin patio, i kao sto je bilo proreceno, odbacen, optuzen, mucen i ubijen od ruku svog jevrejskog naroda.

A Gospod Bog nije jevrejin.

Nikola Urosevic - Gedza ima prorocku pesmu koja se zove " Bog je rodom iz Srbije "

[Srdasce]

  On 11. 12. 2013. at 10:28, Igor87 рече

SVETI JOVAN KRONŠTATSKI u knjizi kako dostići duhovnost napominje da se kao zmije čuvamo praznih razgovora jer su pogubne za dušu vjernika!

 

Joj, vala baš. Ako me išta iritira to su one priče, kojima ni kraja ni početka. Niti sma saznala šta novo a samo me je umorilo, iscrpilo mi energijicu a unelo nemir. Onda se osećam, kao da hoću iz kože da iskočim. A obično imam taj problem, jer ne znam šta da pričam s takvim ljudima (mrsko mi je) a da odem (nepristojno je), i onde ajde, daj naklapanja što je moguće kraće, da nikoga e uvredim, povredim. Onda mi dođe sebi da lupim šamar, jer porazmislim, čekaj, ako je on/ a isprazna ok, šta da radiš, ali koji tebe đavo tera da ti moraš da sediš tu...a ja uvek tako, pa nije lepo, pa kako sada da ustanem, pa kako sada da kažem da me ne zanima..a otkud ja mogu da znam da će neko da baljezgra  u isprva isprazno, dok s njim / njom ne provedem pO sata najmanje,a  kada već shvatiš s kim imaš posla, kasno je da hvatam maglu. Što bi rekao Ivo Andrć, nastojiš da smanjiš takve susrete ako ne možeš već da ih izbegneš i nastojiš da se gotovo i ne ponove. Posle toga se osećam kao crknuti konj i nisam nizašta. Toliko me to "ubije" u pojam. Kao da mi siluju um. Ok, možda je nekome i moje, isprazno, pa se valja ne gorditi nego stalno imati na umu, nisam ni ja savršena, možda sam i ja nekome šta znam, dosadna, naporna, šta god pa zato se trudim i ja maksimalno da ako mi već nešto ne prija na lep i gladak način izbegnem sve to. 

[JESSY]

jako dobar tekst...

 

 

Praznoslovlje je jedan od najstrašnijih grehova koji mogu čoveka udaljiti od Boga. Jezik nam je darovan da bismo slavili i hvalili Gospoda i radovali se svetinji života. U srpskom jeziku, kao i u svim jezicima današnjeg sveta, bilo je oduvek praznoslovlja, banalnosti i vulgarizma, ali se sramotan i prostački jezik nikada nije mogao javno koristiti i nuditi ljudima kao „moderan“ i opšte prihvaćen. Činjenica da je svet postao globalno selo zahvaljujući masovnim medijima, dovela je do poplave izraza i reči koji se papagajski, nesvesno ponavljaju, a često imaju izuzetno negativan prizvuk.

Reč koja se poslednjih godina zacarila u srpskom jeziku je „katastrofa“. Izgovaraju je bez razlike i mladi i stari, svesno i nesvesno, imitirajući druge ili izražavajući sopstveno duhovno stanje. Kada u samo jednom trenu hiljade ljudi prevali preko usana reč katastrofa, šta mogu da očekuju od Tvorca našeg Nebeskog koji zna i čuje ne samo svaku našu reč, već poznaje i stanje naših pomisli.
Što više ponavljamo tu strašnu reč, sve su nam češće prirodne katastrofe, klizišta, poplave, zemljotresi, požari, ali i katastrofe u razorenim porodicama, netrpeljivom komšiluku, neprijateljski nastrojenim kolegama na poslu i ostrašćenim dušama političkih i ideoloških protivnika.
 Pored reči katastrofa, većina mladih ljudi danas ponavlja ono čuveno „ne mogu da verujem“. Ova rečenica je u popularnim televizijskim serijama zastupljena u rečniku omiljenih junaka, i prosto je nemoguće da je u današnje vreme niste bar jednom čuli.
Vera je najdragoceniji dar, i Gospod je u Svetim Jevanđeljima očigledno pokazao da je ljudima koji veruju sve moguće. Duh sveta želi da svakog čoveka što više od vere udalji, pa je tako preko jedne, naizgled, bezazlene rečenice, usadio u savremenog čoveka smućenost i neverje.
 Duhovna lenjost, opčinjenost televizijskim filmovima i serijama, sve prisutnija bolest narkomanije, promenili su i svest i jezik savremenih ljudi. Reči kao što su smor, smaranje, kuliranje, trip, tripovanje, ekstra i rečenice tipa Smaraš me.... Šta si se utripovao....Iskuliraj..... Lik je ekstra..., zavladali su srpskim jezikom kao plodovi hronične ravnodušnosti, stravičnog umora od dokolice i jake želje da se do „boljeg života“ dođe bez ikakve muke i truda.
 Psovke, prostački jezik, kompjuterske jezičke konstrukcije i oponašanje govora junaka televizijskih serija ozbiljno prete da od ljudi našeg vremena stvore obezduhovljene automate globalističke ideologije. Kako zaustaviti tu opasnu bolest?
Najveća odgovornost je na ljudima koji su nosioci javno izgovorenih reči. Krajnje je vreme da se izađe iz tame i da se zaustavi dalje jezičko obesmišljavanje života.  

 

izvor Pravoslavlje

[JESSY]

jako je tesko biti u drustvu i ne voditi prazne  razgovore...nemamo svi ista interesovanja i misljenja, nismo sa svim ljudima bliski....a recimo, nadjes se na nekoj slavi, rodjendanu i sl., a cutis, ispadnes vlo nepristojna osoba....svaki domacin voli kada je atmosfera opustena i da ljudi komuniciraju medjusobno....to sve doprinosi opstem raspolozenju....naravno da i tu ima granica....neces uci u neku diskusiju i raspravu ako ti to ne odgovara...ako se ne slazes sa necim, povuci ces se...

jedino sa svojim dobrim prijateljima i porodicom mozes negovati konstruktivne i kvalitetne razgovore...i na tome treba raditi....

[Justina]

  On 13. 1. 2014. at 10:44, JESSY рече

jako dobar tekst...

 

 

Praznoslovlje je jedan od najstrašnijih grehova koji mogu čoveka udaljiti od Boga. Jezik nam je darovan da bismo slavili i hvalili Gospoda i radovali se svetinji života. U srpskom jeziku, kao i u svim jezicima današnjeg sveta, bilo je oduvek praznoslovlja, banalnosti i vulgarizma, ali se sramotan i prostački jezik nikada nije mogao javno koristiti i nuditi ljudima kao „moderan“ i opšte prihvaćen. Činjenica da je svet postao globalno selo zahvaljujući masovnim medijima, dovela je do poplave izraza i reči koji se papagajski, nesvesno ponavljaju, a često imaju izuzetno negativan prizvuk.

Reč koja se poslednjih godina zacarila u srpskom jeziku je „katastrofa“. Izgovaraju je bez razlike i mladi i stari, svesno i nesvesno, imitirajući druge ili izražavajući sopstveno duhovno stanje. Kada u samo jednom trenu hiljade ljudi prevali preko usana reč katastrofa, šta mogu da očekuju od Tvorca našeg Nebeskog koji zna i čuje ne samo svaku našu reč, već poznaje i stanje naših pomisli.

Što više ponavljamo tu strašnu reč, sve su nam češće prirodne katastrofe, klizišta, poplave, zemljotresi, požari, ali i katastrofe u razorenim porodicama, netrpeljivom komšiluku, neprijateljski nastrojenim kolegama na poslu i ostrašćenim dušama političkih i ideoloških protivnika.

 Pored reči katastrofa, većina mladih ljudi danas ponavlja ono čuveno „ne mogu da verujem“. Ova rečenica je u popularnim televizijskim serijama zastupljena u rečniku omiljenih junaka, i prosto je nemoguće da je u današnje vreme niste bar jednom čuli.

Vera je najdragoceniji dar, i Gospod je u Svetim Jevanđeljima očigledno pokazao da je ljudima koji veruju sve moguće. Duh sveta želi da svakog čoveka što više od vere udalji, pa je tako preko jedne, naizgled, bezazlene rečenice, usadio u savremenog čoveka smućenost i neverje.

 Duhovna lenjost, opčinjenost televizijskim filmovima i serijama, sve prisutnija bolest narkomanije, promenili su i svest i jezik savremenih ljudi. Reči kao što su smor, smaranje, kuliranje, trip, tripovanje, ekstra i rečenice tipa Smaraš me.... Šta si se utripovao....Iskuliraj..... Lik je ekstra..., zavladali su srpskim jezikom kao plodovi hronične ravnodušnosti, stravičnog umora od dokolice i jake želje da se do „boljeg života“ dođe bez ikakve muke i truda.

 Psovke, prostački jezik, kompjuterske jezičke konstrukcije i oponašanje govora junaka televizijskih serija ozbiljno prete da od ljudi našeg vremena stvore obezduhovljene automate globalističke ideologije. Kako zaustaviti tu opasnu bolest?

Najveća odgovornost je na ljudima koji su nosioci javno izgovorenih reči. Krajnje je vreme da se izađe iz tame i da se zaustavi dalje jezičko obesmišljavanje života.  

 

izvor Pravoslavlje

 

Vera, satrovacki izrazi, knjizevni srpski koji polako, ali sigurno nestaje, kompjuterskerske lingvisticke skalamerije!!!

Satrovacki je uvek postojao ( argo, zargon), ja ga ne koristim, ali ne zamerim mladim ljudima koji ga kreiraju i

koriste i komuniciraju koristeci te svoje izraze.

 

Kompjuterski jezik je neminovnost i nije to samo problem u srpskom nego svi jezici sveta biju bitke, pokusavaju

da prevode te anglizme na svoje jezike, ali se pelcer nikako ne prima.

 

A inace za nepismensot u Srbalja krive su skole, nikako neka globalizacija.

 

Ne mogu da komprehendujem stupidno unosenje redundantnih i insignifikantnih anglizama u srpski, sasvim ekvivalentno kao i puristicko insistiranje na susteniranju virginalne imakulantnosti nativne lingvisticke ekspresije.

[bogoslovDusan]

  On 13. 1. 2014. at 10:08, Srdasce рече

Joj, vala baš. Ako me išta iritira to su one priče, kojima ni kraja ni početka. Niti sma saznala šta novo a samo me je umorilo, iscrpilo mi energijicu a unelo nemir. Onda se osećam, kao da hoću iz kože da iskočim. A obično imam taj problem, jer ne znam šta da pričam s takvim ljudima (mrsko mi je) a da odem (nepristojno je), i onde ajde, daj naklapanja što je moguće kraće, da nikoga e uvredim, povredim. Onda mi dođe sebi da lupim šamar, jer porazmislim, čekaj, ako je on/ a isprazna ok, šta da radiš, ali koji tebe đavo tera da ti moraš da sediš tu...a ja uvek tako, pa nije lepo, pa kako sada da ustanem, pa kako sada da kažem da me ne zanima..a otkud ja mogu da znam da će neko da baljezgra  u isprva isprazno, dok s njim / njom ne provedem pO sata najmanje,a  kada već shvatiš s kim imaš posla, kasno je da hvatam maglu. Što bi rekao Ivo Andrć, nastojiš da smanjiš takve susrete ako ne možeš već da ih izbegneš i nastojiš da se gotovo i ne ponove. Posle toga se osećam kao crknuti konj i nisam nizašta. Toliko me to "ubije" u pojam. Kao da mi siluju um. Ok, možda je nekome i moje, isprazno, pa se valja ne gorditi nego stalno imati na umu, nisam ni ja savršena, možda sam i ja nekome šta znam, dosadna, naporna, šta god pa zato se trudim i ja maksimalno da ako mi već nešto ne prija na lep i gladak način izbegnem sve to. 

 

Док језик није зауздан, нема ништа од покајања. Језик код куће, језик на послу, језик свуда. Објавити шкртост на језику. Не на џепу – него на језику. Нека свако зна одакле треба да почне…

 

Често се правдамо тиме да ћемо увредити човека ако ништа не кажемо. Ми заборављамо на то да омаловажавамо Свудаприсутног и Свевидећег Бога, а плашимо се да не увредимо човека.

Боље да се увреди овде, него да пати у Вечности. Нека заплаче због тога што ћемо му рећи истину. Не треба да се бојимо да ћемо увредити човека ако он већ вређа сам себе (наравно, уз расуђивање). Ако се и увредио – Бог је Судија. Само чувајте свој језик. Наравно, то важи за онога ко хоће да живи макар мало по Богу и да иде путем покајања. А онај ко живи онако како се обично и живи у свету, зашто би себе присиљавао на тако строг живот? Ми и сами добро знамо како се тешко каје онај, чији је језик разуздан. Немогуће је да човек обухвати све своје грехе повезане са језиком. Ево, покушај да запишеш све лоше што си рекао током дана. Немогуће је чак и записати. Толико зла долази само од језика. А увече више немамо ни молитву.Тако нам је тешко. И све због језика.

Ми често гледамо велике и значајне људе, како задивљујуће воле да ћуте, како су шкрти на језику, зар не? Они дуго размишљају. Полако размишљају. И шкрто, шкрто говоре. Што су ученији ти велики људи, то више воле да ћуте. Нећеш од њих баш често извући подробан и опширан одговор. Јер то су људи који живе духовним животом, људи огромног искуства, који желе да се спасу или схватају да је Бог Свудаприсутан.

Једном је старац Самсон рекао Карпинском, председнику Академије наука – Ви баш умете да ћутите. На моју срамоту, ја као монах не умем да ћутим тако као ви!

А знате шта мује он одговорио? – Ћутим, зато што пред собом имам мисао о томе, да ме Бог гледа и слуша. Она ме тера да ћутим. Показало се да је обичан човек из света, мада председник Академије наука, мудрији од сваког монаха.

[JESSY]

"Речи је много, а дела мало"

(руска пословица).

 

Дар речи спада у највише дарове. "Шта је тврђе, непроменљивије и моћније од речи? Речју је створен свет и стоји - писао је руски светац Јован Кронштатски, међутим, ми поступамо с речју тако непромишљено и небрижљиво".

Карактеристичне су и дубоке по смислу руске народне пословице и мисли о речи:

"Изговорена реч не да се више ухватити".

"Речи је много, а смисла нема".

" Ако у срцу истине нема - речи су празне".

"Речи су добре, ако су кратке".

"Реч је сребро, а ћутање злато".

"Речи вера, хлебу мера, а новцу рачун".

"Рана нанесена копљем зацељује, а речју не" - говорили су стари, који су сматрали, узгред, реч за најважније лековито средство ("Нож, биљка и реч су три оружја лекара"). "Ударац бича прави бразготине, а ударац језика кости ломи" - каже се у Светом Писму (Сиp. 28:20). Реч је у стању да се материјализује (књиге, новине, магнетофонски снимци, плоче и сл.), да добија слова и звуке. "Наша мисао, чим се одене у звук који је изражава, претвара се у реч која, као у чамцу препловивши кроз ваздух, прелази од говорника према слушаоцу" - писао је св. Василије Велики (4. век наше ере). Хришћани верују да је и Сам Христос јесте Логос (Реч) Који сс ваплотио.

Обичај да се много говори, не одмеравајући сваку реч, лакомислено, а не од срца и душе, површно, као лепршајући, брбљање које никога ни на шта не обавезује, веома је распрострањен. Нарочито често злоупотребљавају реч политичари, користећи је за своје циљеве, мајсторски манипулишући и жонглирајући фразама и појмовима. Јалова и лажљива реч не продире дубоко у душу, нити је дира.

Данас се у Русији од речи до дела налази "дистанца огромних размера". Дошло је доиста до џиновске инфлације тог неизмерног Божијег дара.

Један од далеко-источњачких мудраца је једном рекао да се живот састоји од речи и дела. Светоотачка мудрост учи брижљивом односу према свакој речи, па чак и свакој мисли, тежњи према сагласју мисли, речи и конкретног чина. "Треба избегавати бескорисне разговоре" - саветовао је св. Јефрем Сирин. "Нема ничега разорнијег од многословља и штетнијег од необузданог језика, и ништа тако јако не расипа и не троши богатство душевно" - писао је преп. Филотеј Сннајски.

"Многоречиви ћe додијати" - каже се у Библији (Сир. 20:28). Треба истаћи да по правилу брбљивци и празнословци нису у стању да квалптетно обављају конкретни рад. А то и није чудно, јер претерана брбљивост одузима огромну количину животне енергије. "Као што врата на купатилу која се често отварају, брзо испуштају унутрашњу топлоту напоље, тако и све оно добро ишчезава, када ко много говори, макар говорио све добро" - опомињао је бл. Диадох (5. век наше ере).

У старо доба, упоредо са ограничењима у храни, неретко су се практиковали и говорни постови. Историја је сачувала имена великих молчалника који су се добровољно одрицали говорних контаката са људима. Али то већ спада у област аскетике...

Изузетно је раширена особина људи данашњег времена не да буду, већ да се чине. Веома многи теже да поучавају друге ономе што сами не испуњавају. Свети Оци су упозоравали на брзоплету жељу да се поучавају други. Ево шта пише тим поводом јеромонах Пстар (Серјогин), настојатељ Пјухтинског манастира: "Незрела жеља да се поучавају други штетна је у сваком погледу. Прво, зато што се унутарње снаге, уместо да се усредсређују унутра расипају, претварајући се у узалудно трошење снага, као незрели плод, одвојен од дрвета. Друго, то надима онога који поучава, дајући му повода за умишљеност о својој тобожњој надмоћи. Треће, доводи до жеље да све чини да други виде, наводно, ради примера другима, претварајући и остала добра дела у фарисејство, поткрадајући самога себе самовољним (субјективним) учитељевањем које потиче од сопственог "ја". Четврто, навика умишљености постаје основа за незадовољство, па чак и гнев, када људи не поступају по жељама онога који их поучава". "Хоћу више да се учим, неголи да поучавам" волели су да понављају древни подвижници светости.

Борба за лаконичност, јасноћу и чистоту речи код нас још није ни започела. Људи су уморни и буквално исцрпљени од хиперинформација речима, свих могућих политичких тема, те забавних, празних и у суштини непотребних програма. Непринципијално брбљање које пустоши наше душе претворило се у Русији у државну епидемију невиђених размера. Отуда предуга саветовања, закони и одлуке које нико не чита, опширна наклапања непринципијалних демагога.

Свакоме од нас је неопходна строга самоконтрола и унутарњи рад на очишћењу речи од свакојаких штетних примеса.

 

Тематске мисли

 

1. А на језику буди шкрт, зато што је он веома способан да чини штету, и што се брже креће, то мање доноси користи (св. Нил Синајски).

 

2. Реч је израз истине, сама истина, биће, дело (св. Јован Кронштатски).

 

3. Ако ко изговара бескорисне речи, не слушај га, да не би погубио твоју душу (ава Исаија).

 

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија

 Glogovac Monastery

[Иван Ивковић]

Лако је схватити строго уздржање у манастирском окружењу. Мени није баш најјасније како избегавати празнословље у свету, нарочито са пријатељима и познаницима а истовремено остваривати живу и позитивну комуникацију са ближњима од којих можда многи и нису јаки у вери. Кад живе речи утехе и добронамерне шале постају празнословље?

Каква су ваша искуства у савладаваљу ове страсти?

[Justina]

Kako je moguce da na celoj strani, ako nisu i dve u pitanju prvo neki liki stavlja znak pitanja, a sledeci nekakve stihove koje ziv covek ne cita tako da ja uopste ne razumem ni sta je ovde tema, a nemam namere da listam satima i gledam upitnike na celoj strani.
To je kao nesto duhovito ili covek hoce da kaze da nista ne razume, ali opet , za to jedovoljan jedan upitnik.

[DankaM]

@@Justina,

 

To je neka zvrčka koja se dešavala kad se forum prebacivao sa nečega na nešto