Претражи Живе Речи Утехе

Отварање године Миланског едикта у Нишу Прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта у Србији званично ће почети сутра, 17. јануара 2013. године, концертом хора Сретењског мнастира у Народном позоришту у Нишу. Присутнима ће се обратити председник Републике Србије г. Томислав Николић и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који ће уједно и отворити годину Миланског едикта. Домаћин вечери биће амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин. Свечаности ће присуствовати председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије, архијереји Српске Православне Цркве и дипломатски кор.

На литургији Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су протојереји ставрофори Душко Спасојевић, Слободан Лалић, јереји Ђорђе Филиповић, Александар Обрадовић, ђакони Зоран Радић и Бранимир Јокић. У својој беседи оупљеним верницима Митрополит Јован је говорио о животу и раду Светог Николе. Велики број верника, међу њима јако пуно деце приступили су светим тајнама исповести и причести. Традиционално као и сваке године Црквена општина Загреб обезбедила је пригодне поклоне, који су након свете литургије подељени деци. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Литургију у храму светих Петра и Павла у Хонконгу 7. децембра је служио Епископ бикински Јефрем, први проректор Хабаровске богословије. Научници, свештеници и представници друштва организовали су округли сто и изложбу православне литературе на кинеском језику. „Ми обиљежавамо годишњицу указа кинеског императора Кансија из 1712. године, захваљујући којем је у Пекингу званично могла започети своју дјелатност Руска духовна мисија“, казао је за Итар Тас настојатељ храма апостола Петра и Павла у Хонконгу, протојереј Дионисије Позднјајов. Све је почело у 17. вијеку кад су Козаци бранили гранично утврђење Албазин на обали Амура и послије дуге опсаде били заробљени и одведени у кинеску престоницу. Цар се смиловао над храбрим војницима и учинио их поданицима, давши им мјесто за живот у сјеверо-источном дијелу Пекинга. Међу затвореницима је био и православни свештеник Максим Леонтјев. Међутим, након његове смри православна заједница је остала без духовног руковођења. Петар Први је више пута интервенисао да се нови свештеник упути у Пекинг и да се тамо отвори Руска духовна мисија. Император Канси се одазвао на ту молбу 1712. године. Мисија је истовремено имала и дипломатске фунције. Више од тога, њени чланови су постали прве дипломате у Кини, али и први руски научници синолози. Данас у Народној Републици Кини Кинеска аутономна православна црква има четири храма. Међутим, у њима се не служи јер недостаје кинеских свештеника. Власти Кине ове године дозволиле су да се два студента пошаљу у Русију да студирају у православним богословијама. Отац Дионисије је казао да је проблем што на кинеском језику има веома мало материјала о православљу, али да је ове године преведено и издато пет књига на кинеском. Радио Светигора

РТС: Обележавање јубилеја и славље и обавеза Организациони одбор за обележавање 1.700 година Миланског едикта, којим су председавали председник Томислав Николић и патријарх Иринеј, одлучио да свечаност отпочне 17. јануара 2013. концертом хора Сретењског манастира. Предстојеће свечаности су и славље и обавеза, поручио председник Николић. Председник Србије Томислав Николић заједно са Патријархом српским г. Иринејем копредседавао је Организационим одбором за обележавање 1.700 година Миланског едикта. На заседању одбора усвојен је предлог програма, обележја и одлучено је да свечаност отпочне 17. јануара 2013. године свечаним концертом духовне музике хора Сретењског манастира у Народном позоришту у Нишу. На заседању одбора учествовали су премијер Ивица Дачић, министри владе Србије, амбасадори Русије, Италије, Француске, Енглеске, Турске и Грчке, представници верских и локалних заједница. Свечаност поводом 1.700 година усвајања Миланског едикта трајаће све до 28. октобра 2013. године и имаће више аспеката, од духовног, културног и образовног, до туристичког. Поред литургијских сабрања, биће одржане културне манифестације, међу којима су и премијера представе "Константин: знамење анђела" ансамбла Народног позоришта у Нишу, опере "Аида" Ђузепеа Вердија, Девете симфоније Лудвига ван Бетовена у извођењу Београдске филхармоније. Током свечаности биће одржана бројна предавања и научни скупови на тему Милански едикт, а у школама ће бити организована предавања, како би се ученици боље упознали са документом важним за унапређење универзалних духовних и цивилизацијских вредности. Председник Србије је подвукао значај предстојеће свечаности, која подразумева и славље и обавезу. То је велики догађај за цело човечанство, јер обележава време када је проглашена верска равноправност и престанак вишевековног гоњења хришћана. Председник Србије је истакао да су тим актом хришћани могли јавно да исповедају своју веру, а да за то не сносе никакве последице. "У тој свечаности треба да учествујемо сви заједно", рекао је Николић и додао да имамо могућност да представимо Србију као цивилизацију која је достојна својих предака. "Веома је важно да сви уложимо максималне напоре да обележимо јубилеј на начин који ће нас учинити поносним", истакао је Николић. Патријарх српски Иринеј је истакао да су припреме за прославу поводом годишњице Константиновог едикта требало да почну много раније и да нам прошлост даје многе поуке како да идемо ка будућности. "Да није било Едикта, који је допринео развоју света, науке и религије, свет би био много сиромашнији", истакао је Патријарх. Осврћући се на избор места прославе, патријарх Иринеј је рекао да је град Ниш, поред тога што је место рођења светог цара Константина, уједно и место које на више начина спаја Исток и Запад. На Одбору је договорено да се даљи организациони кораци наставе по радним групама које ће бити формиране на нивоу Владе Србије. Информативна служба Српске Православне Цркве

Врбас - У навечерје овог Богородичиног празника свечано бденије служено је са почетком у 18 часова. Поред надлежних свештеника, чинодејствовали су и пароси из суседних парохија: протојереј-ставрофор Мирко Шипка, презвитер Радивој Веселинов, протопрезвитер Славко Обрадов, презвитер Борислав Тошић, презвитер Радован Лазић, презвитер Никола Темеринац. Богослужењу су присуствовали и представници локалне самоуправе, као и велики број наших верника. На дан храмовне славе свету Литургију је служио парох србобрански протонамесник Алексеј Блануша уз саслужење врбашких пароха Цветка Миливојевића и Синише Панића. Отац Алексеј је на светој Литургији, после прочитаног јеванђеља, поучио верни народ пригодном беседом. Од гостију су били присутни гркокатолички свештеник Владислав Рац из Куцуре и римокатолички свештеник из Врбаса Карољ Сабади. У наставку свете Литургије и трократног опхода око светог храма, служен је помен уснулим у Господу, ктиторима и оснивачима Световаведенске цркве у Врбасу, а потом је извршено освећење славског колача и кољива. Надлежни парох, протонамесник Синиша Панић поздравио је све присутне и захвалио кумовима Световаведенског храма у Врбасу господину Љубиши Елесину са његовом породицом, уваженим гостима и новоименованом куму господину Драгану Биговићу са породицом. Стапар - У уторак, 4. децембра 2012. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, житељи Стапара прославили су своју храмовну славу. Молитвено славље започето је празничним бденијем које је служио надлежни парох, протонамесник Предраг Билић. На дан славе служена је света Литургија којом је началствовао презвитер Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење протонамесника Драгана Штевића, пароха апатинског и протонамесника Предрага Билића. Вечерњим богослужењем је началствовао протојереј Илија Проле, парох бачкојарачки и протојереј Чедо Опарница, парох будисавски. Овогодишњи кум господин Сава Пејић предао је кумство господину Живку Пејићу. Извор: Епархија бачка http://www.spc.rs/sr/praznik_vavedenja_presvete_bogorodice_u_eparhiji_bachkoj

Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха, Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме, Павле, Митрополит Еласоне, Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости. Молитвена прослава је почела бдењем, увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји, у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест". Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски. Следећег дана, након литургије, одржана је свечана седница Свештене општине Свете Горе у форми „дуплог сабора", односно у присуству игумана и редовних представника свих двадесет манастира. Том приликом је прочитан записник седнице одржане пре стотину година из оригиналног документа који се чува у Светој епистасији. Одлуке тадашње историјске седнице су се односиле на дочек ослободилачке грчке ратне морнарице након петстотина турског ропства. Прочитана су и имена свих чланова сабора из тог времена, где је наведено и име хиландарског представника, старца Климента. Заповеднику грчке ратне морнарице је током свечаности поклоњена уметничка слика са представом доласка бродова у луку Дафни и предаје кључева од стране турске управе. Слика коју је насликао јеромонах Лука Ксенофонтски, представља уметничко виђење догађаја од 2. новембра (по старом календару) 1912. када се у 10.30. часова 25 турских војника предало ослободилачкој војсци. Вицеадмирал Космас Христидис је заузврат Свештеној општини поклонио стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата. Након тога, уприличена је свечаност на ратном броду, фрегати „Саламис", која је била усидрена у близини луке Дафни. На броду је одржано мало освећење воде и донешен је део Часног Крста који се чува у оближњем манастиру Кенофонту. Занимљиво је да део посаде брода чине жене и ово је била јединствена прилика да се сусретну са светињом Свете Горе у самом њеном предворју. У складу са грчким законом, фрегата је била на усидрена на 500м од обале. На крају, око 15. часова, 21 плотун са ратног брода означио је крај ове заиста величанствене прославе. Коришћени подаци и фотографије са: www.agioritikovima.gr, agioritikesmnimes.blogspot.gr Извор: Манастир Хиландар

Епископу су саслуживали свештеници из наше епархије, али и гости из епархије горњо-карловачке протојереј-ставрофор Славиша Симаковић, парох карловачки; затим из епархије бањалучке протојереј Стојко Стрика, предратни парох бихаћки и протођакон Чедо Вранић. Да се Богу помоле и да са малим стадом Христовим у Бихаћу подјеле неизмјерну радост много је народа нашег православног пристигло из свих крајева наше богоспасаване епархије бихаћко-петровачке. Дошли су и Бишћани који данас живе у Бања Луци и Приједору, али и многи Бишћани свих вјероисповјести који данас живе у Бихаћу. Нарочито су нас својим доласком обрадовали Премијер Унско-санског Кантона г. Хамдија Липовача; директор републичког секретаријата за вјере Р. Српске г. Јово Турањанин; помоћник министра за људска права и избјеглице БиХ г. Драгомир Ковач; министар просвјете УСК г. Дарио Јурић, министар правде УСК г. Андреј Мамонтов, жупник бихаћки фра. Божо Блажевић и многи други нама увијек драги гости. Храм Св. Тројице у Бихаћу првобитно је подигнут 1867. године у насељу Језеро. Доласком Аустроугара у Босну и Херцеговину храм је 1879. године у мјесецу марту из Језера пресељен у уже језгро града. Будући да је нова локација на којој се црква налазила био градски бедем, који се почео урушавати, Земаљска влада Босне и Херцеговине је додјелила нову локацију у непосредној близини старе цркве. На новој локацији је започета градња новог храма, те је 1894. године на празник Св. Тројице освећен камен темељац. Четири године касније 1898. године на спомен св. великомученика Пантелејмона од митрополита Николаја Мандића освећен је и сам храм, да би 1923. године постао катедрални храм новоосноване Епархије бихаћке. Нажалост, његова љепота није опстала дуже од половине једног вијека. У мрачном периоду новије људске историје храм је страдао заједно са својим народом као прва срушена црква у НДХ. Послије Другог свјетског рата општинска власт је рјешењем бр. 1178/59 од 25.10. 1959. године одузела земљиште на којој је био храм и на њеном мјесту се данас налази зграда општине Бихаћ. Од 1941. године до данас у Бихаћу и његовој околици не постоји освећен храм Српске православне Цркве. Осамдесетих година прошлог вијека започета је градња новог храма Св. Тројице на потпуно новој локацији, поново у насељу Језеро. Због протеклог рата градња је обустављена и храм је као зидина стајао пуних двадесет година. Највише заслугама, залагањем и молитвама нашег Владике Хризостома ове године је настављена градња храма и скоро приведена крају. free movies. watch movies. last movies У суботу 10. новембра након пуних седам деценија Црква у Бихаћу је добила велелепни храм Св. Тројице, који још није завршен и за који планирамо да буде освећен наредне и јубиларне 2013. године, када ћемо са освећењем цркве објединити и прославу Миланског едикта. У току свете Литургије служен је и помен за све уснуле у Господу парохијане бихаћке парохије. Борба да се очува спомен на све оне православне Србе који су некада живјели у Бихаћу и својим животима градили мир и сретно друштво још увијек траје. Овај свети храм је подсјетник на све њих, порука обнове и добра које је било убијено у ратовима, како рече Преосвећенио Владика. На крају св. Литургије, у бесједи, Његово Преосвештенство епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом је поздравио присутни народ и госте и захвалио се поименице свима онима који су дали свој допринос да се црква сагради и догодине освети. Овом приликом и ја се у име свих парохијана бихаћке парохије захваљујем свима онима који су помогли и који ће да помогну наставак градње храма, а нарочито се захваљујем Преосвећеном Владици на свему оном што је за ову парохију и наш народ учинио, знајући и цијенећи то да није било Њега ова, а и многе друге цркве у овој нашој напаћеној Крајини још увијек би само зидине биле. протонамјесник Далибор Ненић БЕСЈЕДА ЕПИСКОПА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОГ ХРИЗОСТОМА Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Митрополита Јована са пратњом, Епископ Пахомије заједно са свештенством и монаштвом Епархије врањске и других Епархија, као и благочестивим народом из разних крајева Србије, дочекао је 31. октобра 2012. године у манастиру Светог Прохора Пчињског, након чега је у храму служена доксологија. Празнично бденије поводом прославе манастирске славе служио је Епископ моравички Г. Антоније, а пој су узносили свештенство, монаштво, студенти Богословског факултета из Београда и верујући народ. На дан манастирске славе, 01. новембра 2012. године, Светом Литургијом началствовао је Митрополит Белгородски Г. Јован, уз саслужење Епископа моравичког Г. Антонија и врањског Г. Пахомија. Присутним верницима беседио је високопречасни протојереј-ставрофор Влајко Грабеж, а по завршетку Свете Литургије Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије поздравио је високе госте и Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Белгородском Г. Јовану даровао је у име манастира икону Преподобног Прохора Пчињскога, после чега је високи гост Митрополит Јован отпоздравио и узвратио поклоне, како Његовом Преосвештенству Епископу врањском Г. Пахомију, тако и манастиру Свети Прохор Пчињски. После резања славског колача, кум славе ове године био је господин Стојан Раденковић из Бујановца, кренула је свечана Литија до спомен-капеле испред самог манастира, а која је подигнута поводом обележавања стогодишњице од Првог балканског рата и Кумановске битке. Епископ Пахомије извршио је чин освећења ове капеле и помен свим војсковођама, војницима и онима који су животе своје положили за Крст Часни и отачаство у ослобађању Старе Србије од Турака за време Првог балканског рата и Кумановске битке. Цвеће на ово спомен-обележје положили су господин Симон Ђуретић, у име Сабора Зете и представник Удружења потомака ратника Србије од 1912.-1918., из Врања. Након освећења капеле братство манастира на челу са настојатељем ове свете обитељи протосинђелом Николајем, за све присутне приредило је трапезу љубави. У току трапезе, Епископ Пахомије уручио је Митрополиту Белгородском Г. Јовану високо одликовање Епархије врањске „Плакету и повељу Преподобног Прохора Пчињског“, даривао архијерејску патерицу, а господину Симону Ђуретићу, саветнику Канцеларије за дијаспору Владе Републике Србије и господину Др. Драшку Гачићу, хирургу из Београда, за двадесетогодишњи труд и несебичну љубав према Епархији врањској, Архијерејске грамате. Братство манастира, на челу са протосинђелом Николајем, поводом двадесетогодишњице Епископства, Епископу Пахомију поклонило је Архијерејску митру. Затим је изведен културно-уметнички програм, у коме се најпре присутнима својом песмом представио народни гуслар Милан Раденковић, као и глумци Крушевачког позоришта изведбом одломка из драме о Јелени Балшић. Истог дана у послеподневним часовима, у најстаријој Српској школи у Бујановцу из 1847. године, отворен је Српско-руски културни центар у коме ће православни верници из Бујановца учити руски језик и изучавати културу и традицију братског православног народа. Поводом обележавања Крсне славе хора „Преподобног Прохора Пчињског“, из Бујановца, Митрополит Јован и Епископ Антоније пресекли су славски колач, а Митрополит Јован прочитао је и Молитву за почетак доброг дела. Затим су Митрополит Јован и Епископ Пахомије, приступили потписивању Протокола о сарадњи Митрополије Белгородске и Епархије врањске, који садржи основна начела рада Српско-руског културног центра. Присутнима су се својим песмама представили чланови хора „Преподобног Прохора Пчињског“, као и глумица Крушевачког позоришта монологом кћерке Цара Лазара. Свечани дочек Митрополита Белгородског Г. Јована са пратњом приређен је и у Врању, где је најпре обишао Свеправославни центар „Преподобног Јустина ћелијског и врањског“, потом и Саборни Храм Свете Тројице, а у Епископском двору сусрео се са градоначелником Врања господином Зораном Антићем и другим градским званичницима. У преподневним часовима, 02. новембра 2012. године Митрополита Јована, Епископа Пахомија и Епископа Антонија, у Патријаршијском двору СПЦ у Београду, примио је Његова Светост Патријарх српски Г.Г. Иринеј. Извор и фотогалерија: Епархија врањска

Предстојатељ Бугарске православне цркве рођен је 29. октобра 1914. године, а на челу Бугарске патријаршије налази се од 1971. Патријарх се тренутно, због нестабилнног здравственог стања налази у болници, а архипастири, свештенство, монаштво и вјерни народ Бугарске цркве узносили су молитве за њега недељу. Извор: Радио Светигора

Не мали храм био је испуњен верницима Трешњевице и околине, који су се сакупили да са својим Епископом и свештенством прославе Бога Живога и Његову угодницу Свету Петку. Честитајући сабраном народу храмовну славу, Владика Јован је истакао значај светиње живота, и то не било каквог, већ хришћанског живота, који се у Цркви и кроз Цркву остварује. Осврнувши се на прочитано Јеванђеље о мудрим и лудим девојкама, Владика је нагласио да смо позвани и дужни пред Богом, али и пред ближњима, да се трудимо да одржавамо светиљке своје, тј. душе наше. Морамо целог живота доливати уља да би те светиљке гореле, а то значи да морамо имати и показивати хришћанске врлине и одбацивати страсти којима гасимо душе своје. На крају ће свако - и цар и владика, и свештеник и монах и сваки човек, морати Богу дати одговор зашто је дозволио да се угаси светиљка душе његове. Беседа епископа шумадијског Г. Јована Током свете Литургије, Владика Јован је произвео у чин протонамесника надлежног пароха Новицу Ескића. На крају Литургије извршен је опход око храма и пререзан славски колач, а потом је уприличена заједничка трпеза, коју је припремио домаћин славе Иван Михаиловић из Доње Трешњевице. јереј Александар Миловановић Извор: Епархија шумадијска

Литургије Владика Теодосије је освештао у порти цркве спомен обележје ђенералу Божидару Јанковићу и одслужио парастос српским ослободиоцима из времена Балканских ратова. И овом приликом Владика Теодосије позвао је верни народ Поморавља и целог Косова и Метохије да не продају своја имања и земљу за коју су српски ослободиоци жртвовали своје животе. Извор: Епархија рашко-призренска

Владика Иринеј је у свом кратком излагању поздравио присутне подсетивши их на православне вредности којима су ондашњи Срби били посвећени у борби за ослобођење давно окупираних територија, али је и упозорио на проблем данашњих генерација које нису у стању да у довољној мери идентификују те исте вредности, када се као друштво налазимо у сличном стању као пред Први балкански рат. Ђорђе М. Србуловић је присутне подсетио на сâм ток догађаја Кумановске битке, рекавши да су Турци 24 сата пре свог потпуног пораза заправо славили победу јер су погрешно проценили да се целокупна српска војска повлачи. - Десетине хиљада Турака је отприлике у ово време, тачно пре сто година, прослављало величанствену победу турског оружја и превласт Алаха над Исусом. Наиме, стигао је извештај Зеки-паше да су српске снаге потучене. Ситуација је, међутим, била сасвим супротна. Он је видео оно што је желео да види – рекао је Србуловић, истакавши да је Кумановска битка извојевана захваљујући вештини и храбрости теренских официра српске војске, будући да сама војска није имала никакву везу са врховном командом. У наставку излагања Србуловић се осврнуо на стање српске националне свести у то доба: - Никада се у историји нашег народа није десило такво јединство круне, Цркве, војске, народа, политичких странака.... Никада као тада није постојало такво одушевљење за борбу. Није био проблем како мобилисати људе већ је био проблем како објаснити прекобројнима да не морају у рат. Нико није желео да се врати кући; било их је срамота, па су у цивилу желели да буду што ближе војсци, пратили су је као комите. Желели су да буду део вредности која иде да освети Косово – истакао је Србуловић и закључио да је српски народ поделио судбину сопствене историје која је више митолошка него рационална. - Сваки пут када смо покушали да будемо рационални прво смо губили себе, па после и битке – закључио је он. Професор Слободан Антонић се у свом излагању осврнуо на поуке које се могу извући из тог времена. - Ми се данас према тим победама српског оружја односимо као да је то била нека нормална ствар. Међутим, Србија је 1912. године била друштво за које бисте пре рекли да нема никаквог изгледа да успе у својим амбицијама. Прво: Србија је са севера и југа била окружена са два непријатељска царства која су заједно имала двадесет пет пута више становника него она. Друго: тадашње српско друштво је било неразвијено, око 87% становништва су били неписмени сељаци. Треће: Србија је имала проблема са индустријализацијом, модернизацијом, па и демократијом – истакао је Антонић, додавши да поред свих тих чињеница које нису ишле Србији на руку треба имати у виду и ону да су скоро све велике силе биле негативно настројене ка српским циљевима, изузев Русије. Приметивши да су и поред свих тих проблема, међу њих убрајајући и тада присутно неслагање између различитих политичких странака, тадашњи Срби ипак били свесни шта је то заједнички општи интерес, професор Антонић је закључио да би се из свих тих чињеница много тога могло научити како се према општем националном интересу треба односити и данас. - Треба имати у виду да тадашње друштво није имало седамдесет година искуства Југославије. Данас многи из моје генерације имају подељен идентитет, код њих је још увек присутан јак осећај да је Југославија њихова земља. Не мислим да је то нешто лоше, просто тај догађај са Југославијом је уздрмао и поделио наш културни идентитет, тако да ми данас имамо у Србији људе који су не само Срби већ и Југословени, па су некад односи између Срба-Срба и Срба-Југословена и изразито непријатељски – приметио је Антонић, закључивши да су пре тог југословенског искуства готово сви Срби ипак имали друштво сагласности око националног идентитета и елементарних националних циљева. Ђорђе Вукадиновић је у свом излагању највише пажње посветио немару данашњих институција и медија када је обележавање оваквих догађаја у питању. - Данас је први дан Кумановске битке, на јучерашњи дан је српска војска ушла у Приштину итд. Тешко је описати величину тог успеха, који је бацио у шок не само Турску већ и све тадашње силе. Тек од Србије нико није очекивао да ће бити главна сила у Балканском рату, јер се највише очекивало од Бугара који су сами имали онолико војника колико сви остали савезници заједно – рекао је Вукадиновић, објашњавајући сличности и разлике између тадашње и садашње ситуације у Србији. - Ми смо последњих деценија научили да се гледамо у лажном, споља наметнутом огледалу, у којем сами себи изгледамо као мали, прљави, ружни, зли. Део те матрице која нам се натура преко разних медија (и наших, а нарочито страних) свако од нас је свесно или несвесно усвојио. То се зове аутошовинизам. То је до те мере ушло у нас да често можемо да чујемо да нигде није као код нас, да смо најгори и томе слично, али то, наравно, најчешће није тачно. Оно што је битно јесте до које мере ми прихватамо такву искривљену, карикатуралну слику о нама – истакао је Вукадиновић, приметивши да обележавање неких позитивних тековина нашег друштва, попут Балканских ратова и Кумановске битке, циљано немају довољно простора у нашем културном и медијском простору. - Уместо прославе ослобађања Старе Србије ми данас на телевизији гледамо „Сулејмана“, „Малу невесту“, свакакве ријалити-шоу програме којима се залуђујемо. Мислимо да се уз њих одмарамо, а заправо трујемо свој мозак, мозак наше деце и земље. Ту су и неке кладионице и сличне ствари, које су само део цивилизације преваре на чијем ободу живимо – закључио је Вукадиновић, додавши да су млади данас обманути и онемогућени за било какву врсту креативног рада, тако да постаје готово несхватљиво да би данас могао успешно да се спроведе и делић онога што су наши преци остварили пре сто година. Вукадиновић је своје излагање ипак завршио у позитивном тону: - Сви знате песму „Наши дани“ Владислава Петковића Диса. Знате њене сурове стихове, знате како он описује тадашње стање нашег народа, а песма је из 1910. године. Сви знамо и за духовите, али болне сатире Радоје Домановића из тог периода. Позитивно је то што је српски народ после таквог стања које су они описивали смогао снаге за такав трзај којим је изнео Балканске ратове. Он то можда може и данас. Ја ту видим неку наду и за нас – закључио је Вукадиновић. После излагања учесникâ трибине уследила су питања присутних у којима су углавном тражени одговори на то како би друштво требало да се односи према различитим негативним утицајима којима је изложено, на шта су учесници констатовали да је потребно да се свако понаособ бори у сопственој породици за духовно здравље пре свега најмлађих чланова и да о њима посебно брине, јер су се млади нашли у изразито непогодном положају због лошег стања у готово свим аспектима живота: од угроженог социјалног положаја, преко медија, до образовног система који је данас чешће резултат политичко-економских договора него науке. Марко Радовановић Нова српска политичка мисао 24. октобар 2012. Извор: Епархија бачка

Епископу Иринеју, који је на тај дан пре шест година устоличен у трон Архијереја Аустралије и Новог Зеланда, саслуживали су протојереји-ставрофори: Будимир Анђелић из Сан Франциска, Миодраг Перић - старешина сиднејског саборног храма, Раде Радан - директор Епархијске радионице "РИЗА", као и архиђакон Силуан (Мракић) и ђакони Немања Мрђеновић и Петар Мракић. Чтеци који су прислуживали у олтару сабрали су се из свих намесништава Митрополије аустралијско-новозеландске, од новозеландског Окланда до Перта. Дивним појањем додатни печат свечаности дао је Лазарички хор под вођством Драгане Милановић. Како се тог викенда у Сиднеју одржавала годишња скупштина Српске православне омладинске асоцијације "SOYA", храм је био испуњен српском омладином, која се из свих крајева Аустралије сабрала око свог Епископа. Специјални гост скупштине била је амбасадорка Србије у Аустралији г-ђа Неда Малетић, тако да се осетила синергија свих структура српског православног народа, која нам је тако потребна где год да се налазимо. Шест година од устоличења Владике Иринеја у трон Епископа аустралијско-новозеландских, у име свештенства и верног народа, Епископу је честитао прота Миодраг Перић, који је заједно са оцем Радетом Раданом, уручио символичан поклон Владици Иринеју - дивну икону на којој су изображени ликови Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице, заједно са Светим Иринејем Лионским и ликовима Светих Срба Светитеља и свих светитеља којима су посвећени храмови Српске Православне Цркве у Аустралији и Новом Зеланду. Захваливши се на свему, Владика Иринеј је још једном подсетио на речи које је упутио блажене успомене Патријарху српском Павлу, по првом повратку у Београд након устоличења у Аустралији: Ваша Светости, хвала Вам што сте ми поверили и подарили тако диван народ као што су православни Срби у Аустралији. За уздарје свом народу, Владика је позвао на амвон поред њега г-ђу Милку Милићевић, дугогодишњу учитељицу српског језика и песникињу из Сиднеја, као и г. Радивоја Мачковића, фотографа епархијског веб сајта, епархијског листа "Светосавски весник", "Српског гласа" и дугогодишњег трудбеника и међународно признатог уметника. Г-ђи Милки Милићевић уручен је орден светог Деспота Стефана, а г. Радивоју Мачковићу орден светог Петра Цетињског. Ово су први ордени ове врсте које је на препоруку Његовог Преосвештенства Владике Иринеја, верницима у Аустралији доделио Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, у чије име је грамате о орденима потписао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Епископу Пахомију је саслуживало свештенство и монаштво из целе Епархије врањске, као и верујући народ који је дошао да заједно са својим Архијерејем прослави ову веома значајну годишњицу. По завршетку Свете Литургије, Епископ Пахомије се најпре обратио присутнима пригодном беседом, а затим је вишим чиновима одликовао заслужне свештенике и свештеномонахе за досадашњи пожртвован рад на њиви Господњој и савесно обављање пастирске службе. У име свештенства, обратио се и на свему досадашњем учињеном захвалио протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић, архијерејски намесник пчињски. У току Литургије, Епископ Пахомије рукоположио је у свештени чин ђакона Душана Џонића из Сурдулице, а у чин јерођакона ипођакона Серафима (Станковића), намесника манастира Светог пророка Илије у Кацапуну. По завршетку сабрања у храму Свете Тројице, Епископ Пахомије примио је званице у Епископском двору, где је приређена трапеза љубави. Захваливши најпре представницима Града Врања, као и осталим присутнима, дугогодишњим сарадницима и трудбеницима, који су помагали у обнови и очувању светиња Православне епархије врањске, Епископ Пахомије је доделио Архијерејске грамате. Данашњи јубилеј Епископу је честитао најпре господин Будимир Михајловић, начелник Пчињског округа, као и госпођа Надежда Радић, дугогодишњи сарадник Епархије врањске, пре свега у хуманитарним, а и осталим активностима. У име вероучитеља Епархије врањске честитке и поклон уручила је вероучитељица Весна Јовановић. Свети Стефан и Јелена (Штиљановић) заштитници су Добротворне Фондације Српске православне цркве „Човекољубље“, па је тим поводом Епископ Пахомије са члановима Организационе јединице у Врању пререзао славски колач. Беседа Епископа врањског г. Пахомија о двадесетогодишњици архијејрејске службе ''Служити Господу велико је и страшно и за саме Небеске Силе'', ово су речи којима се моли свештенослужитељ на литургији за време Херувимске песме. Поштовани оци, драга браћо и сестре, Служење Богу спада у највећа достојанства и највеће почасти, али и у највећу одговорност. Двадесет година епископства у Врањској епархији моја Смерност, заједно са вама, (пуноћом Врањске епархије), трудила се да том великом службом сведочи узрастање ка Господу. Током двадесет година било је много труда и рада на утврђивању вере на просторима Врањске епархије. У свеопштој обнови и градитељству уређене су, не само цркве и манастири, него и школске зграде, као и многи други објекти и остварени пројекти, неопходни за мисију Цркве. Осим тога, за све ово време трудили смо се да извршимо и свеобухватну духовну обнову. Често смо се сусретали са препрекама разне природе,притом уздајући се увек у Божју помоћ, јер знамо да где је вера, ту је и моћ. Бог нас је поставио овде да са свима вама делимо добро и зло у ово бурно време, трудећи се да будемо сведоци Христа Распетога и Васкрслога, а у исто време саставни део врањског бића. Поштовани оци, драга браћо и сестре! Молимо се Господу да нам сваког дана подари истинску радост! Истинска радост није само везана за наш лагодан живот, похвале и разна благостања! Она је, драга браћо и сестре, везана за отворено лице којим можемо Господа да погледамо, да посведочимо да је наш труд везан за нашу дужност, за рад и за добру намеру. Можда смо остали дужни Њему – Пастироначалнику, и себи, што нисмо више тиховали, мало подаље од свакодневице и овоземаљских обавеза! Остали смо дужни што понекада нисмо поступали благо, нарочито према најближима. Трудили смо се, из дана у дан радећи, подижући и припремајући многе просторе за оне који треба својим радом да чине дело Господње. Притом, нисмо се ослањали само на своју моћ, већ смо веровали да је моћ у Господу, да Он, Пастиреначалник, допуњује наше недостатке. О мени се у јавности, нарочито у појединим медијима, није увек, а ни сада, говорило позитивно, нити се довољно говорило о плодовима нашег заједничког рада на овим просторима. Нисмо се упуштали у полемике и убеђивања, нити смо ишли на то да истерујемо правду у овоме свету. Имали смо на уму речи Светог Јефрема Сирина, који је казао: ''Не називај себе праведним и непорочним, јер што се скрило од тебе, то је приказано пред Богом''. Имали смо на уму да треба већма извршавати вољу Божију, него вољу људи. Поштовани оци, драга браћо и сестре! Хришћански живот није ништа друго него свагдашње, до краја живота, покајање. Покајањем ћемо обезбедити Царство Небеско, јер често нисмо у стању да сазнамо Божије провиђење, нити смо у стању да препознамо какве нас је начинио грех. Покајањем ћемо победити све недостатке и сва незнања. Господ Наш Исус Христос је казао: Онај који верује у мене, и ако умре - живеће! Молим се да нас све заједно и целу пуноћу Врањске епархије милостиви Пастироначалник види у својој близини, а време које је пред нама испуни миром и сваким добром! Извор: Епархија врањска

Преосвећени Владика одликовао је јереја Митра Млађеновића правом ношења црвеног појаса. „Браћо и сестре, благодарили смо данас Господу Богу и Пресветој Богородици на овоме прелијепом храму, овом извору духовности који су наши преци подигли у тешким временима. Када би човјек могао да сабере све уздахе који су проливени у слављењу Бога у овоме храму, када би могао да сабере све сузе које су проливене у овоме храму, видјели би да је овдје годинама било мјесто на коме су мир налазиле душе жедне Господа Свеблагог, Пресвете Богомајке и свих светих. Сјетили смо се данас свих градитеља, ктитора, приложника, чланова Црквених одбора, свештеника и свих слугу Божијег олтара који су дали допринос да овај храм буде овакакав какав јесте. Хвала вам вјерни народе на свему и нека Бог помогне да у српским домовима буде много плача дјеце у колијевкама јер то је најљепша пјесма слављења Господа Бога“, истакао је Владика Василије и додао:“ У војсци Босне и Херцеговине постоје православни свештеници и један од њих је јереј Митар Млађеновић. За његову досадашњу ревносну службу одликујем га правом ношења црвеног појаса. Нека ти ово признање оче Митре буде подстрекачка снага на још ревносније служење Богу и роду“. Након Литургије услиједило је освећење Светосавског дома и свечана литија. Кум цркве био је господин Јанко Петровић, кум иконостаса господин Рајко Драгичевић и кум Светосавског дома господин Вујадин Продановић. Владика Василије уручио је златне епископске грамате признања господину Данету Лончаревићу, госпођи Милојки Остојић, господину Арсену Илићу, господину Мићи Гаврићу, господину Неђи Трнинићу и господину Рајку Драгичевићу. Епископске грамате признања додјељене су господину Неђи Николићу, господину Видомиру Бандуки, господину Драгољубу Алемпићу, господину Нови Митрићу, господину Томиславу Живановићу, господину Драгану Савићу, господину Родољубу Милановићу и господину Милисаву Марјановићу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Прве недеље по Покрову по традицији се одржава сабор у Бителићу у народу познат као „Рижарице“ када се на Свету Литургију сабира пуно православног народа, али и римокатолика из сињског краја. У својој беседи Епископ Фотије је говорио о значају личности Пресвете Богородице у икономији спасења нагласивши потребу да сви верујући треба да живе у складу са вољом Божијом, јер је то пут који нам је показала Пресвета Богородица. После Свете Литургије Епископ Фотије је због великих заслуга при обнови цркве и парохијског дома у Бителићу одликовао орденом др Никодима Милаша г. Божу Буловића из Сиња, док су граматом признања Ц.О. Бителић одликовани начелник општине Хрваце г. Динко Бошњак и приложник г. Дражан Ђапић. На крају је за сво свештенство и госте приређена трпеза љубави залагањем надлежног свештеника о. Бориса Медака у дому г. Илије Борковића у Бителићу. Извор: Епархија далматинкса

Потсјећања ради: мошти су пронађене након њиховог вишегодишњег јављања сестри Петри Топић (Тегелтија) и на крају самом епископу Хризостому ноћу 20/21. септембра 2006. године. Мошти су пронађене неколико метара испод земље, тачније испод једне огромне букве која је претходно пресјечено како би се могло доћи до њих. Било је то 11.октобра 2006.године. У четвртак, 11. октобра, иако је вријеме било поприлично лоше, а температура спала на свега 9 степени, благочестиви народ Мркоњићке и цијеле Крајине окупио се да заједно са епископом и свештенством молитвено и литургијски прославе овај уистину историјски догађа. Са преосвећеним владиком Хризостомом саслуживали су игуман Стефан Вучковић из Велике Ремете, епархија сремска, игуман Василије Рожић из манастира Клисине, који је лично и својим рукама вадио мошти из земље након њиховог открића, протосинђел Варнава Дамјановић из манастира Трескавца и ђакон Зоран Миловац из Дрвара. Новоподигнута и новоосвећена црква (2011) преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија била је премала да прими све вјернике који су се окупили да се поклоне светим моштима, да се моле Богу и његовим светим угодницима. Након свете литургије учињен је трократни опход (литија) са светим моштима око храма. У бесједи преосвећени владика Хризостом говорио је о чудесном обретењу часних мученика који су вјенац славе Цркве божије и нагласио да је њиховим јављањем и откривањем њихових часних моштију Бог нама, али и свим људима савременог свијета објавио да је Он Бог живих, а не Бог мртвих. Богољуб-Р. Извор и фотографије: Епархија бихаћко-петровачка

Свечаност је започела Светом Архијерејском Литургијом у капели Светог Саве Првог Архиепископа и просветитеља српског, при Српској православној општој гимназији и Духовном центру на Светом Духу у Загребу. Свету Литургију је служио Епископ браничевски Игњатије, који се налази у тродневној посети Митрополији загребачко-љубљанској, уз саслуживање домаћина Митрополита загребачко-љубљанског Г. Јована, Епископа осечкопољског и барањског Г. Лукијана, Епископа славонског Г. Саве, свештеника Ђорђа Теодоровића из Епархије славонске, ђакона Ненада Радаковића из Епархије браничевске, архиђакона Јована Станојевића из Епархије осечкопољске и барањске и свог свештенства Епархије загребачко-љубљанске. Литургији су присуствовали верници парохије загребачке и ученици Гимназије. Митрополит Јован је поздравио Епископе који су дошли да заједно учествујемо у евхаристијском сабрању, даривао Епископе Игњатија и Саву пригодним даровима, а потом се обратио Епископ Игњатије Митрополиту, браћи Епископима, свештеницима, браћи и сестрама изразивши радост и благодарност Митрополиту на позиву. У беседи Епископ је говорио о тајни крста, на данашњи дан се заокружило празновање Воздвижења Часног Крста, али и тајни љубави Божије којом Он завоље свет и о јединству Цркве која се пројављује кроз Литургију. Прослава је настављена у свечаној дворани Духовног центра. Уз Епископе, свештенство и верни народ који су учествовали у литургијском сабрању овом делу програма придружили су се и Епископ сремски господин Василије, представници верских заједница у Републици Хрватској и граду Загребу међу којима изасланик Бискупа сисачког г. Владе Кошића велечасни Бранимир Моточић, проф. др Јуре Зечевић професор на Католичком богословном факултету у Загребу, Луциано Моше Прелевић рабин координације жидовских општина у РХ, проф. Мевлуди Арслани изасланик муфтије загребачког и директор Исламске гимназије у Загребу, протојереј Кирко Велински, господа Тома Магда и Жељко Мраз, председник и главни тајник савеза баптистичких цркава у РХ и други пријатељи Митрополије загребачко-љубљанске те заинтересовани за ову тему. У уводном делу, Митрополит је скуп поздравио, а Епископа Игњатија одликовао орденом Кантакузине Катарине Бранковић првог реда, рекавши да је њена личност повезница Гимназије и наше Митрополије са Смедеревом и Епархијом браничевском. Митрополит је такођер изразио саучешће због упокојења председника Хрватског сабора господина Бориса Шпрема. Први предавач је био проф. др Јуре Зечевић, прочелник катедре за Екуменску теологију на Католичком богословном факултету Свеучилишта у Загребу који је у свом садржајном и интересантом предавању изложио комплексност историјског амбијента у коме је цар Константин 313. године донио Милански едикт, документ који ће представљати прекретницу у односу државних власти према хришћанима. Сљедеће предавање је одржао Епископ др Игњатије (Мидић) редовни професор Догматике на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У изузетно занимљивом предавању Епископ се није ограничио само на тему Миланског едикта, као документа који је хришћанима дао слободу вероисповедања, већ је тумачио значај слободе, као дара Божијег, повезујући исто са темама које заокупљају човечанство, притом износећи православна гледишта на проблематику времена и историје, смрти и смртности, бесмртности и превазилажења смрти, природе и личности. Присутни су имали прилику након предавања да постављају питања те да се коментарима надовезују на постављену тему. Посебно интересантно је говорио Митрополит Јован о значају Миланског едикта који доноси слободу хришћанима, али је битно и његово савремено тумачење, будући да је кроз овај документ који датира са почетка IV века јасно изражена социјална правда и верска толеранција. Наиме, хришћанима којима је одузета имовина, Едикт је обезбеђивао њен поврат, а грађанима који су били у њеном поседу, држава је гарантовала обештећење. У томе смислу Милански едикт може бити инспирација и за савремено доба и демократско друштво у коме тежимо да живимо. Епископ Василије, члан Светог архијерејског синода Српске православне цркве, говорио је о догађајима и локалитетима у Епархији сремској који сведоче о животу Цркве на тим просторима током четвртог века. Након предавања у трпезарији Духовног центра Митрополит је организовао ручак за све учеснике и присутне на овој свечаности, којој се придружио и надбискуп Алесандро ДЕрико, апостолски нунциј у Републици Хрватској. Светом Литургијом, свечаном прославом, заједничким сусретом и пригодним предавањима Митрополија загребачко-љубљанска је дала свој допринос прослављању и обиљежавању овог значајног јубилеја за цели хришћански свет, навршетка седамнаест векова Миланског едикта, документа који ће читаву историју човечанства окренути у новом смеру. Други дан свог боравка у Загребу 5. октобра, Преосвећени Епископ Игњатије у пратњи домаћина Митрополита Јована обишао је капелу Светих Апостола Петра и Павла на загребачком гробљу Мирогој, као и аркаде чувених Срба који су веома значајни за стварање црквене заједнице у Загребу и околици. Извор и фотографије: Митополија загребачко-љубљанска

Грађевинска школа је своје званице дочекала у Установи културе „Вук“ где је био приређен богат културно-уметнички програм. О историји и раду школе говорили су ученици, наставници и директор школе. Посебно је истакнуто да је ова школа приликом свог оснивања, давне 1902. године, била прва школа на Балкану а трећа у Европи која се бавила образовањем и оспособљавањем младих неимара наше земље. Низом деценија је мењала своје називе али је основна нит остала иста - припремање стручних кадрова за неимарске подухвате широм земље али и света. Сцена „Стаменковић“ у Установи културе Палилула дочекала је госте Железничке техничке школе на свечаној прослави јубилеја - 90 година постојања. Крајем 1878. године на основу Закона о уређењу Министарства грађевина Кнежевине Србије основано је Железничко одељење. Ово одељење, осим послова око изградње пруге бавило се и школовањем нових кадрова за потребе будуће железнице. Ипак, све до 1. октобра 1922. године засебна железничка школа није постојала али од тада па до данас ради без прекида образујући кадрове који брину о железничком саобраћају у нашој земљи. Пригодна свечана академија је била прилика да ученици ове школе представе својим гостима све оно чиме се они у свом образовању сусрећу и шта су циљеви њиховог рада. Заједничко за обе ове школе, и Грађевинску и Железничку техничку, јесте то да се оне могу узети као примери како треба да изгледа однос према Богу, вери и вредностима нашег народа. Као најочигледнији пример овога мора се истаћи да верска настава заузима оно место које јој и припада а то је потпуно равноправан третман у односу на друге стручне и општеобразовне предмете. У овим школама и до седамдесет процената ученика се опредељује за похађање верске наставе те на тај начин додатно обогаћују своју личност јер богатства без Бога и Речи Његове нема. На позив директора обе школе свечаним академијама је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Атанасије, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. У поздравним беседама Епископ Атанасије је пренео благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја свим ученицима и наставницима школа а потом их поучио да се васпитавају и образују у свакој врлини достојној човека. - Једино сталним узрастањем у знању и врлини можемо бити од користи својој Цркви и отаџбини. У данашње време, време наметања разних искривљених система вредности, то ни мало није лако. Међутим, ми као хришћани имамо управо ту одговорност да се не предајемо привидним и тренутним задовољствима већ да кроз борбу са собом самима и нашим страстима достигнемо оно што је вечно и непролазно, беседио је епископ Атанасије. Извор и фотографије: СПЦ

У својој беседи епископ Фотије је позвао све верне да се што чешће причешћују светим тајнама, јер на тај начин задобијају опроштај грехова и живот верних. Поред тога Епископ Фотије је говорио о житиу Св. Софије и њених кћерки Вере, Наде и Љубави, које су пострадале у време римске империје у другом веку и оставиле пример непоколебиве вере у Господа а и пример свете, врлинске породице. После свете Литургије сви сабрани имоћани су имали прилику да се поклоне митри Св. Василија Острошког, коју је Епископ Фотије донео са собом из Шибеника, као велику светињу дивнога чудотворца и светитеља Василија Острошкога, коме је посвећен и манастир у Црногорцима код Имотскога. После Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у просторијама Ц.О Имотски, трудом надлежног свештеника о. Драгана Михајловића. Извор: Епархија далматинска

Свету Литургију у грачаничком храму Пресвете Богородице служио је Епископ Теодосије уз саслужење осморице свештенослужитеља. Након Литургије Владика је благословио и преломио славски колач са директорком организације протиницом Светланом Стевић која већ годинама улаже несебичне напоре како би се наставио рад ове организације. Д.О. "Мајка девет Југовића" ангажована је на низу добротворних и хуманитарних пројеката међу којима посебно место заузимају шест народних кухиња у којима свакодневно топли оброк добија око 2000 социјално најугроженијих лица, већином са простора Косовског поморавља. Славско расположење настављено је и за трпезом где је традиционалног гостопримство подељено са уваженим гостима који су се одазвали на позив Владике Теодосија и протинице Светлане Стевић. Поред нове америчке амбасадорке у Приштини гђе. Трејси Џекобсон, слави су присуствовали и шеф ЕУЛЕКС-а ген. Хавијер де Марњак, заменик команданта КФОР-а, бригадни генерал Бојан Пограјц и представници више јавних предузећа, фудбалских клубова и других донатора који доприносе раду "Мајке девет Југовића". Владика Теодосије искрено се захвалио свим донаторима, а потом и поделио архијерејске захвалнице онима који су нарочито помогли сиромашне на Косову и Метохији и рад народних кухиња: Ј.П. Електропривреди Србије, Теленору, Ф.К. Партизан, Ф.К. Црвена Звезда, Команди КФОР-а као и вишегодишњем возачу епархијске добротворне организације Ивану Костићу који свакодневно неуморно развози топле оброке до најудаљенијих домова. Извор и фотографије