Претражи Живе Речи Утехе

Прошло је 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети Цар Константин Хришћанима гарантовао право да Господа Исуса Христа слободно прослављају. Пред нама је велики догађај, али и прилика да се после много векова упитамо: шта је тај акт значио за Цркву Христову, после три века прогона хришћана у Римској империји због тога што су проповедали Благу вест Светог Јеванђеља и сведочили Христа Васкрслога и што се нису уклапали у слику и поредак обоготворених императора. Стога су хришћани били стављени ван закона као људи који проповедају „недозвољену веру“. Многи мученици из тог времена чијем се храбром сведочењу Истине дивимо, међу којима су и ранохришћански мученици са ових наших простора (Свети Флор и Лавр из Улпинане (данашњи Липљан), Свети Емил и Стратоник (Београд), Свети Ерасмо Охридски, Светих 150 мученика сирмијских (Сремска Митровица), испуњавају календар Свете Цркве Христове. Заслугом Светог Цара Константина хришћани су постали слободни. Постали су део друштва са правима која су имали и људи других религија, са имовином и слободом рада и деловања. Тим едиктом је Цркви гарантована слобода, по речима царским: „да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као и било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми и сви који су под нашом влашћу добар и миран живот водити“. Ова 2013. година је прилика да сагледамо колико је Хришћанство заслужно за преображај који је учинило у незнабожачком и идолопоклоничком античком свету. Зато је овај јубилеј велики дар који нам Бог дарује, дар који подразумева одговорност: да видимо колико смо Христови, колико је Бог са нама и ми са Њим. Не смемо се правдати временом и говорити како су у овом нашем времену скоро све вредности погажене. Ми смо ту да се у години овог великог Јубилеја покажемо способним превазићи сваку кризу; да смо спремни жртвовати се за истинску слободу и људско достојанство, за ону слободу и оно достојанство које нам је Христос даровао. Ово је тренутак, не само да се поносимо тиме што је Цар Константин „апостол међу царевима“ рођен у Нишу, већ да се угледамо на његов духовни преображај и сагледамо плодове које је тај преображај донео у уметности, култури, музици, науци, књижевности – једном речју, колико је допринео људском животу уопште. Овај Равноапостолни Цар, који је владао по Божјим законима на корист и добробит заједнице, био је духовни узор потоњим владарима, а нарочито онима из нашег рода. О томе сведоче споменици средњовековне књижевности, у којима су српски владари приказани на „подобије Константиново“, као „Нови Константин“. Владари из Немањине лозе су често поређени са Царем Константином. Архиепископ Данило II, говорећи о победама Светог краља Милутина, сматра да је он „сличан славном Константину“, док се Свети Стефан Првовеначани, у своме Житију Светом Симеону, моли да крст буде симбол и средство благословене победе, и да помаже његовом оцу „као древноме Цару Константину“. У Краљевој задужбини, манастиру Светог Николе Дабарског, постоји монументална композиција Константинове победе над Максенцијем, коју истраживачи упоредо стављају са Краљевом победом на Велбужду. Цар Душан, такође, доносећи свој Законик, тражи историјски основ у Константиновој личности и делу. У пропратној повељи каже се: „Бог по својој милости... мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и великом Константину цару...“ Настојећи да буду „Константиновог рода“, наши свети преци, „честити и Богу приступачни“, остварили су и оставили нам велика дела на пољу науке, политике, културе, цивилизације... Зато је Србија била, али и данас јесте, органски део Европског континента, оне Европе која се поноси хришћанским наслеђем, слободом и високим културним достигнућима. Ово славље вечерас у Нишу, и сва друга која ће бити у овом граду, али и у Београду и другим местима у току године, помоћиће нам да се речи Миланског едикта и данас, након 1700 година, чују и зазвуче савремено; јер су, нажалост, савремени и прогони и страдања широм света, у нашем суседству, па и код нас, а нарочито на Косову и Метохији. Милански едикт је општељудска и општецивилизацијска тековина актуелна у сваком времену, па и у овом нашем. Колико ћемо ми принети плодова и оставити својим потомцима зависи од нас – колико смо спремни да, попут Светог Константина Великог и његове мајке Свете Царице Јелене, лично доживимо непоновљиву и јединствену личност Господа Исуса Христа, да се у Њему огледамо, и да као плод тог чудесног и тајанственог сусрета остваримо апостолску мисију Цркве у свету. Зато је свечано обележавање овог Јубилеја подстрек да још истрајније сведочимо Господа Христа да би и други, видевши наша добра дела, прославили Оца нашега Који је на небесима. Свети Цар Константин је својим едиктом омогућио слободно исповедање Хришћанства у мору паганског света. Протекло време од 1700 година је гаранција да нико данас не треба да се плаши наше Свете Цркве, јер је она управо надахнута едиктом, истрајна у неугрожавању било чије слободе вере и савести. Таквим односом према другима на најбољи начин сведочимо снагу и љубав којом нас Христос и Свети Цар Константин уче и данас. Овом вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013. годину, годином Миланског едикта. Свако нека верује како му срце хоће! - овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи 18. Јануар 2013 - 8:57 Говор г. Томислава Николића, председника Републике Србије, на свечаности отварања године Миланског едикта - Ниш, 17. јануар 2013. године - Ваша Светости, поштовани представници верских заједница, чланови Владе Републике Србије, уважене екселенције, даме и господо, пријатељи. По Евсевију, на победничком путу у Рим, одједном, усред поднева, на ведром небу, Константин и његова војска су угледали крст са натписом „Овим победи“! Следеће ноћи Спаситељ се јавио Константину и наредио му да припреми заставу са знаком који му се указао. Заставу је сачињавао златни венац пободен на дршку, с монограмом од почетних слова Христовог имена. А можда је, верујући Лактанцију, Константин у сну добио заповест да стави небески знак Бога на штитове својих војника, што је и учинио. Упркос извесним разликама - код Евсевија се радило о застави и "Овим победи!" , а код Лактанција о штитовима и "У овом знаку ћеш победити" - суштина сна је истоветна. Постоји и трећа верзија по којој је цар видео како се на ноћном небу формира крст од звезда. Свеједно, у бици која се одиграла 28. октобра 312. године, Константин је однео велику победу. Недуго затим, Максимину Даји упутио је писмо у коме захтева престанак прогона хришћана у источним областима Царства. Исте године, Константин је наложио да се врати заплењена имовина хришћана и њихове цркве. У фебруару 313. године Константин Велики и његов зет и савладар Лициније, у Милану су постигли договор, или законски акт, Милански едикт о верској толеранцији. Њиме је хришћанима дозвољено да слободно вероисповедају и да више не страхују од прогона који су обележила три претходна века. "Одлучили смо да дозволимо хришћанима и свима другима слободу избора да следују веру коју би они желели; и да не треба апсолутно никоме одбијати право да следује и изабере побожност и веру хришћана; и свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност – нека држе без икаквог узнемиравања". Ово је део порука из Миланског едикта, својеврсног закона о равноправности хришћанске вере у Римском царству. У њима препознајемо основе људских права и слобода уопште које су – да ли на част човековог цивилизацијског хода на планети Земљи – и данас актуелне: слобода избора вере, право човека да је следи и да верује без узнемиравања. Пред словима Миланског едикта нека свако – без обзира да ли Господу служи као пастир или верник, да ли је уопште верујући, макар у себи одговори: јесам ли довољно толерантан, не само према онима који припадају другим верама, већ око себе – према ближњима, суседима, према непознатом човеку. Свако од хришћана, без обзира којој заједници у оквиру хришћанства припада, – мора да се запита да ли је својим животом и односом према онима који су у мањини, заслужио да буде наследник хришћана који су три века, ма колико били слаби и без икакве заштите, имали макар исто толико части као и они који су их уништавали. Да ли сам, као хришћанин, достојни наследник оне прогањане, мучене и убијане мањине, оних људи које је Константин Велики учинио равноправним са другима? Није лако живети часно, са својом вером, са својим убеђењем, ако то није по вољи моћника. У то време нарочито, зато што је верност према Христу доносила муку и патњу, неретко и смрт. Да парафразирам француског академика, српског пријатеља, Жан Дитура: "Али најзад, зашто и не умрети да би се сачувала ненарушена част. Могло би се рећи како је то принцип на коме се заснива врлина." За Србију је част што се јубилеј Миланског едикта током ове године светкује у нашој земљи. Верујем да то нисмо завредели само због чињенице што је Флавиус Валериус Константинус Аугустос рођен у Медијани покрај Ниша. Србија данас живи по принципима Миланског едикта, њени грађани имају Уставом и законима загарантовану слободу вероисповести, или – како је цар Константин писао у Миланском едикту: “Право да следе и верују без узнемиравања“. Милански едикт је за нас филозофија живота. Ова јубиларна година нама није тек демонстрација културе сећања, већ истинска слава једног од најзначајнијих цивилизацијских докумената. За Србију, земљу Константиновог рођења, земљу у којој се сваки владар трудио да уз своје име некако веже и име Великог Константина, његове поруке су актуелне и свевремене. Промовишемо их као опште вредности чија принципијелност и хуманост, на понос човечанства, опстају кроз векове као путокази, као луч. Константин се крстио непосредно пред смрт. Могуће је да је, уз све заслуге које је имао за хришћанство, сматрао да после крштења не сме да почини ниједан грех, а таквом искушењу тешко да би и један тадашњи владар могао да одоли. Понеко од данашњих владара могао би да се сети да је крштен у раном детињству, а да је према другим, често непознатим људима и читавим народима, починио више грехова од некрштеног Константина. Али „Свако нека верује како му срце хоће!" Овим Константиновим речима вера многих од нас постала је вера живих и слободних људи. Том његовом поруком изговореном за вечност и вечерашњом свечаношћу проглашавамо 2013.-у годину, годином Миланског едикта у Србији. Фотогалерија - Ниш, 17. јануар 2013. 18. Јануар 2013 - 8:56 Линк ка теми

Отварање године Миланског едикта у Нишу Прослава 1.700 година од доношења Миланског едикта у Србији званично ће почети сутра, 17. јануара 2013. године, концертом хора Сретењског мнастира у Народном позоришту у Нишу. Присутнима ће се обратити председник Републике Србије г. Томислав Николић и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, који ће уједно и отворити годину Миланског едикта. Домаћин вечери биће амбасадор Руске Федерације г. Александар Чепурин. Свечаности ће присуствовати председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, министри у Влади Републике Србије, архијереји Српске Православне Цркве и дипломатски кор.

Црква полако добија своју пуну форму, јер су притвореници урадили и поставили иконостас, а спремају се ускоро да приступе и фрескописању и украшавању зидова саме цркве. Иако је била субота и била дозвољена посета притвореницима знатан број њих присуствовао је светој Литургији и причестио се. У наставку је пререзан славски колач и честитана слава домаћину славе господину Гордану Божићу, управнику завода. После службе отац Иван је обишао и причестио притворенике који нису могли да присуствују самој служби. На крају је уследио свечани ручак са осталим званицама. Извор: Епархија нишка

- Не поставља се питање, централна прослава се сигурно везује за Ниш. Гости ће прво долазити у Београд јер је ту седиште патријарха, да се поздраве са њим, а потом ће се у Нишу наставити прослава. Центар такве прославе је света литургија, затим следе посете Медијани, новооткривеним гробницама и потом свечана академија. Прослави ће присуствовали сви патријарси и сви представници православних цркава као и сви великодостојници других хришћанских конфесија, тако да ће се направити једно заједничко саопштење, које ће бити једна посланица православнима али ће бити и једна поука хришћанском свету у васељени и свма људима - рекао је владика нишки Јован. Он је најавио да ће прослава имати и радни део у склопу кога ће бити одржана конференција која ће бити припрема за велики православни Васељенски сабор. -Ту има велики број значајних тема о којима ће се разговарати јер је то прилика да се мало преиспитамо, да се мало винемо у прошлост али и да превазиђемо неке поделе поготово међу православнима, да се зацеле ране, да се нађу заједничка решења за кључна питања. Тај радни део ће бити и у Београду - објаснио је епископ Јован. На питање да ли ће бити представника римокатиличке цркве он је одговорио да су “позвани на највишем нивоу”. У част прославе 1.700 година од Миланског едикта епархија нишка припремила је велики број пројеката у области издаваштва, образовања, интернета, телевизије, музике… Један део пројеката је завршен а на другима се још ради. Како је саопштено, највећи мисионарски пројекат који епархија нишка прилаже прослави годишњице Миланског едикта је документарна серија “Константиново наслеђе”, која је урађена као шест једночасовних епизода а ДВД издање је преведено на руски и енглески језик. Објављена је књига “Покајте се и верујте у јеванђеље” у којој су обједињене беседе патријарха српског Иринеја за 25 година на месту епископа нишког. Из штампе је изашла И књига епископа Јована “Икона и химна Богородици”, на српском И руском, која представља значајно теолошко дело. Одштампана је и књига “Овим побеђуј – крст Христов”, која представља избор најбољих текстова светих отаца о крсту. Ускоро се очекује први том дела Светог Јована Златоустог. У сарадњи са Библијским друштвом Србије верницима у Нишу биће подељено 55.000 примерака Светог писма. Крст на Винику чека боље време Одговарајући на питања новинара о нереализованим плановима за изградњу највећег крста на Балкану, који би се налазио на Винику нишки владика је рекао и да се није одустало од тог пројекта, али да за веће градитељске пројекте треба сачекати боље време. - Као што сам и рекао када сам био устоличен као епископ, не можемо имати гладне под тим крстом, таквим и толиким. А да се уради пут, струја и неки садржај не треба одустати. Али због кризе треба видети приоритете. Исто као и са градњом храмова. Како можемо ми да тражимо од народа или града а имате људе који не могу да преживе. Доћи ће неко боље време за градитељство - рекао је епископ нишки Јован. Извор: Блиц

Епископ нишки Господин др Јован 10. октобра посетио је обретене гробнице Хришћана који су се спасавали на овим просторима, Ниш је по сличним ископинама већ надалеко познат, али и ове најновије ископине непрестано указују на дубину бразде заоране вером Христовом,на корен вере који се није дао и неће се дати исчупати до свршетка века и света. У припремном периоду велике прославе 2013. у Нишу ово црквено-археолошко богатство даје снагу и мотивацију за што бољи и ревноснији рад. Истога дана Господин Епископ посетио је и манастир светог Онуфрија где је искушеника Мирослава обукао у подрасник, након обиласка ових живописних крајева Преосвећени Владика обишао је и манастир светог Георгија у Темској где је са игуманијом Ефросинијом разгледао радове на обнови старог манастирског конака. Извор и фотографије: Епархија нишка

После свете Службе Владика је пререзао славски колач и свим житељима Богоизабраног града Ниша честитао празник. Епископ је у беседи нагласио спасоносни значај Часног Крста Христовог коме се ми православни у молитвама клањамо славећи свеславно Васкрсење Христово. Извор и фотографије