Претражи Живе Речи Утехе

Свечаности су присуствовали представник Васељенског патријарха, Митрополит Карпатоса и Касоса Амвросије, Митрополит Драме, Павле, Митрополит Еласоне, Василије, чланови Свете Епистасије (управе Свете Горе), игумани и представници свих 20 светогорских манастира, командант ратне морнарице Грчке вицеадмирал Космас Христидис са највишим официрима морнарице, гувернер Свете Горе Аристос Касмироглу и многи други угледни гости. Молитвена прослава је почела бдењем, увече 14. новембра у Протатском храму у Кареји, у коме се налази икона Пресвете Богородице „Достојно јест". Посебну, благодарствену службу за ову прилику сачинио је химнограф јеромонах Атанасије Симонопетријски. Следећег дана, након литургије, одржана је свечана седница Свештене општине Свете Горе у форми „дуплог сабора", односно у присуству игумана и редовних представника свих двадесет манастира. Том приликом је прочитан записник седнице одржане пре стотину година из оригиналног документа који се чува у Светој епистасији. Одлуке тадашње историјске седнице су се односиле на дочек ослободилачке грчке ратне морнарице након петстотина турског ропства. Прочитана су и имена свих чланова сабора из тог времена, где је наведено и име хиландарског представника, старца Климента. Заповеднику грчке ратне морнарице је током свечаности поклоњена уметничка слика са представом доласка бродова у луку Дафни и предаје кључева од стране турске управе. Слика коју је насликао јеромонах Лука Ксенофонтски, представља уметничко виђење догађаја од 2. новембра (по старом календару) 1912. када се у 10.30. часова 25 турских војника предало ослободилачкој војсци. Вицеадмирал Космас Христидис је заузврат Свештеној општини поклонио стару сабљу коју су носили морначки официри из времена ослободилачког рата. Након тога, уприличена је свечаност на ратном броду, фрегати „Саламис", која је била усидрена у близини луке Дафни. На броду је одржано мало освећење воде и донешен је део Часног Крста који се чува у оближњем манастиру Кенофонту. Занимљиво је да део посаде брода чине жене и ово је била јединствена прилика да се сусретну са светињом Свете Горе у самом њеном предворју. У складу са грчким законом, фрегата је била на усидрена на 500м од обале. На крају, око 15. часова, 21 плотун са ратног брода означио је крај ове заиста величанствене прославе. Коришћени подаци и фотографије са: www.agioritikovima.gr, agioritikesmnimes.blogspot.gr Извор: Манастир Хиландар

Сјећање на чувара монтреалске Иверске иконе Мајке Божје 02 петак нов 2012 Posted by radiosvetigora in Вијести ≈ Оставите коментар Настојатељ храма протојереј Виктор Потапов назвао је брата Муњоза-Кортеса „последњим новомучеником Руске цркве ХХ вијека“. „Брат Јосиф је несумњиво био изабраник Божји који је до последњег даха преносио вјерницима огањ православне вјере“, казао је он. Јосиф Муњоз-Кортес је Чилеанац, рођен у католичанству, али је примио православље и по ријечима оца Виктора: „Мајка Божја га је изабрала за посебан подвиг прије тридесет година, 1982. године“. Управо тада у кући Муњоза-Кортеса у Монтреалу је почела да мироточи Иверска икона Пресвете Богородице, сада позната као Монтреалска. Недуго прије тога икону му је поклонио старац Климент из Рождественског скита на Светој Гори. „То је поптуно несхватљиво за људски ум, али икона је мироточила непрекидно читавих петнаест година“, казао је отац Виктор. 31. октобра 1997.године Муњоз Кортес је убијен у хотелу у Атини, гје је био дошао у поклоничкој мисији. Злочинци нијесу успјели да нађу икону. Светиња је нестала. Неки вјерници сматрају да се она вратила у свој дом, на Свету Гору. Послије тога, када су Патријарх московски и све Русије Алексије Други и првојерарх Руске православне заграничне цркве Митрополит Лавр потписали акт о канонском општењу, светиња је враћена у виду прецизне копије Иверске иконе, која је почела да мироточи на Хавајима. Та светиња, коју још зову икона „Јединства“, мироточи непрекидно, осим у данима Страсне седмице. 2008. године Руска православна црква је званично то миро признала чудотворним. Радио Светигора

У свечаној церемонији су учествовали предсједник Украјине Виктор Јанукович, премијер министар Н. Азаров, чланови владе Украјине и друга висока лица. У Михаиловском храму пред часном главом и иконом великомученика Пантелејмона владика Владимир је служио молебан, уз саслужење бројних епископа. На крају молебана поглавар Украјинске православне цркве је бесједио рекавши да је отварање подворја историјски догађај и да се овим догађајем препорађају тијесне везе са Светом Гором, које су биле прекинуте у вријеме богоборачке власти (раније је подворје Пантелејмонова манастира у Кијеву постојало до 1923. године). Присутнима се затим обратио предсједник В. Јанукович . Игуман Пантелејмонова манастира Макарије предао је поглавару Украјинске православне цркве и предсједнику државе иконе великомученика Пантелејмона. Часна глава светог великомученика и исцјелитеља Пантелејмона са Свете Горе достављена је ради поклоњења вјерника у Кијев 20. октобра. Извор: Радио Светигора

Написано на црквено-словенском језику, дјело се заснива на писмима преподобног Силуана, који се подвизавао у руском Свето-Пантелејмоновом манастиру на Светој Гори. Арво Перт је православац, крштен као Ареф. На његово стваралаштво и лични поглед на свијет значајно је утицало познанство и комуникација са архимандритом Софронијем (Сахаровим), учеником и биографом преподобног Силуана. Антиципирајући дјело „Плач Адама“, композитор који сада живи у Берлину, казао је посјетиоцима концерта о томе какав је значај личност Адама имала за преподобног старца Силуана. Између осталог, он је истакао: „Адамово име је колективно, оно подразумијева како читаво човјечанство, тако и посебне индивидуе свих епоха и познатих вјероисповјести. Може се рећи да ми сви у себи носимо наслеђе Адама страдалника, који је предвидио људску трагедију и који је лично претрпио бол и дубоко очајање због губитка земаљског раја“. На концерту у Минхену су изведене и друге композиције: „Salve Regina”, „Trisagion”, „Alleluia-Tropus”, „Da Pacem Domino” и „Поклоничка пјесма“. Извор: Радио Светигора

У суботу, 13. октобра чудотворна икона је пренијета у светогорску луку Дафни, одакле је послата за Солун. Ту су светогорску светињу дочекали Архиепископ атински и све Грчке Јероним и Митрополит тесалонијски Антим. Икона „Достојно јест“ је добила назив од молитве, чија појава се веже са овом чудотворном иконом. Првобитно су Пресвету Богородицу славили пјесмама које је у 8. вијеку саставио преподобни Козма Мајумски: «Честнейшую Херувим и славнейшую без сравнения Серафим, без истления Бога Слова рождшую, сущую Богородицу Тя величаем». По предању, 11. јуна 980. године млади монах карејског манастира молио се у келији пред иконом Мајке Божје «Милосрдном». Чувши куцање на вратима он је отворио и видио младог инока са којим је наставио даље да се моли. Када су почели да величају Богородицу, млади инок је запјевао «Честнейшую Херувим…» Непознати гост је казао да у његовој обитељи Богородицу славе другачије: «Достойно есть яко воистину блажити Тя, Богородицу, Присноблаженную и Пренепорочную и Матерь Бога нашего Честнейшую Херувим и славнейшую без сравнения Серафим, без истления Бога Слова рождшую, сущую Богородицу Тя величаем». Карејски инок је замолиио незнанца да запише тај текст, међутим, није имао на чему. Гост је казао да ће у том случају написати ријечи пјесме на камену и замолио да сви хришћани науче да славослове Пресвету Богородицу управо тако. Камен испод руке непознатога је постао мекан. Исписавши прстом текст, казао је да се зове Архангел Гарвило и нестао. Патријарх константинопољски Николај Други Хризоверг крајем 10. вијека је званично установио да се пјесми «Часнија од херувима» дода и архангелска пјесма «Достојно јест». Икона «Милосрдна» пред којом се десило чудо, пренијета је у карејску цркву и од тада се зове «Достојно јест». Извор: Радио Светигора

„Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се нађе болничар да их двори у свему. А игуман свагда нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију… а братија наша болесна, нека се, уздајући се у ово, не распусте тражећи нешто сувишно… већ нека се уздрже и буду скромни, задовољни само са оним чему је време и што је могуће манастиру донети.” На почетку хиландарске болничке традиције постављена су ова упутства Светог Саве, написана у његовом Хиландарском типику, око 1200. године. У светогорској светињи, где је отворена прва српска болница крајем 12. века, недавно је освештан други део обновљеног Великог конака и у оквиру њега, манастирска амбуланта у приземљу. У том болничком делу, који је некада био својствен бројним манастирима, а данас је права реткост у монашким заједницама, постоји интернистичка, хируршка и офталмолошка амбуланта, ординација има и ЕКГ апарат, а планови су да се опреми малом лабораторијом у којој би могле да се раде анализе крви. Тиме је манастир Хиландар наставио своју традицију још од времена Светог Саве, а пракса је и других светогорских светиња да имају посебан део за болесне и старе, објашњава Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара. – Амбуланта је опремљена захваљујући великој личној иницијативи неколико лекара из наше земље. У договору са манастиром, у амбуланти ће се смењивати лекари опште праксе и специјалисти из Србије. Ту ће моћи да се лече монаси, радници који обављају послове око обнове изгорелог дела манастира, а ако не дај боже затреба, у хитним случајевима и посетиоци Хиландара. И међу братством имамо једног хирурга по образовању, оца Илариона, Грузина – каже Миливој Ранђић. Хиландарски монаси имају здравствену заштиту у Грчкој, али је због удаљености и изолованости отварање амбуланте у самом манастиру не само наставак традиције него и врло практична потреба. Најближи дом здравља налази се у Јерисосу, а најближа болница у Полигиросу, до којег треба три сата путовања, и то ако је унапред договорен превоз бродом. – Летос када су били велики пожари на Светој Гори, један монах се озбиљно повредио. Поломио је колено, па смо морали да га возимо у болницу у Солун и била му је неопходна вишесатна операција. Требало је безбедно организовати његов транспорт, што није била нимало безначајна ствар, с обзиром на озбиљност повреде – прича Ранђић. На Светој Гори готово да нема типичних тегоба и болести нашег доба повезаних са стресом попут срчаних удара или рака: оне су врло ретке и најчешће код оних монаха који су боловали од њих пре доласка на Атос. Додуше, у новије време срчани проблеми не заобилазе ни њих. Ипак, типична монашка бољка су проширене вене, објашњава Ранђић, што је повезано са дуготрајним стајањем. Старијим монасима, а има их који превале и стоту, не прија ни висока влажност ваздуха на Атосу, а појединима је неопходна и двадесетчетворочасовна брига и нега. Честе су и стоматолошке интервенције. – Годинама уназад долазе нам стоматолози из Србије. Хиландару припада и болница архимандрита Василија, саграђена у 19. веку, која се налази мало даље од манастира. У тој болници смештене су стоматолошка и мала хируршка амбуланта, а тамо имамо и један рендген апарат – наводи Ранђић. За „медицинску историју” Хиландара везано је и једно занимљиво откриће из 1952. године. Тада је у манастирској библиотеци Ђорђе Сп. Радојичић пронашао зборник касније назван Хиландарски медицински кодекс. У њему су сабрани медицински списи превођени код нас између 12. и 15. века, а истраживаче је задивио медицинским сазнањима која су у њему записана, јер доказују да су нам била позната достигнућа европске средњовековне медицине. Вредност му додаје и то што је писан на народном језику, ћирилицом, у време када латински језик суверено влада медицинским списима. Зборник у којем су се препарати и мелеми за различите тегобе справљали од дуња скуваних у кишници, праха од белог мака и козјег млека, измешаног цвета крина и старе свињске масти, и данас се чува у манастиру Хиландару. Вероватно јединој српској светињи наоружаној не само молитвама братства за спас душа већ и знањем лекара и медицинским апаратима за помоћ телу. Јелена Чалија Извор: Политика

Други сегмент Великог конака заузима северозападни део грађевине. Његова бруто површина је 1985,62м2 а нето површина износи 1261,44м2. У овом делу конака су смештени следећи садржаји: у подруму је предвиђена поставка манастирске етно збирке; у приземљу је амбуланта (хируршка, интернистичка, офтамолошка), учионица, свечани салон и канцеларија за потребе управе манастира; на првом спрату се налазе књиговезачка и радионица за рукодељу, просторије епитропије (манастирске управе), канцеларија економа и радионица за графику; на другом спрату се налази 7 келија, иконописачка радионица, чајна кухиња, простор за заједнички боравак (фандарик) и већи блок санитарних просторија. Након обнове Синодика (Конака из 1814) која је завршена 2007, радови на Великом конаку представљају главну активност на обнови изгорелог дела манастира. Када је реч о великој Обнови Хиландара од последица пожара из 2004. године, увек треба напоменути да се уз главне радове на ватром оштећеном делу, паралелно одвијају и многи други пројекти на заштити, рестаурацији, унапређењу инфраструктуре и целокупног манастирског имања. То има за последицу да се, уопштено посматрано, радови одвијају нешто спорије услед ограничења у виду расположивих средстава, броја радника и објективних услова извођења радова на самој Светој Гори. Површина целог Великог конака је 4378,59 м2 бруто или 2776,16 м2 нето. Са обновљених 1540,07м2 бруто или 1022,67м2 нето првог сегмента, и управо довршеним другим делом, до сада је завршена обнова више од 80% површине конака. Трећи сегмент који би требало да буде завршен 2013. представља најмањи и по употребној вредности незнатан део грађевине (852,9м2 бруто или 492,03м2 нето). Важност обнове Великог конака огледа се и у томе што он заузима готово половину изгорелог крила хиландарског утврђења. Осим саме површине, још је важније да његовом обновом Хиландар поново добија скоро сав неопходан простор за нормалан живот, смештај братства и потребних манастирских служби. У периоду који следи, тежиште обнове се премешта према улазној манастирској зони, где су радови увелико у току. Извор: Задужбина Светог манастира Хиландара