Претражи Живе Речи Утехе

Део прихода од продаје Светионика намењен је обновљеној Богословији Свети Кирило и Методије у Призрену. Апликацију можете купити на следећем линку: https://itunes.apple.com/us/app/svetionik-pravoslavni-kalendar/id568764170?ls=1&mt=8 За сада овај програм је доступан на српском језику. Планирано је да наредне верзије буду и на енглеском језику и да садрже корисне информације о нашим најзначајнијим манастирима и цркавама на Косову и Метохији (адресе, контакти, историја, живопис, празници и важни датуми...) Информативна служба Српске Православне Цркве

Извор: КИМ У овом истуреном одељењу школе у Стражи наставу похађа двадесетак ученика. Неки од њих до школе путују и сат времена. Срећни су и задовољни што су им учионице топле. „Раније је у овом периоду било јако хладно, али сада је одлично“, казала нам је Марина Денић. „Топло је и много је боље него прошле године. Било је много хладно“, сећа се Јадранка Дићић. „Раније је било хладно и нисмо могли да учимо, сада учимо брзо јер је топло“, кроз осмех нам је рекао Стојан Денић. Организација „Солидарност за Косово“ већ неколико година помаже Србе у најугроженијим деловима центраног Косова. Њен оснивач Арно Гујон, казао је да мотивацију за помоћ налази у својој породици, јер је у њој, како истиче, очувано српско-француско пријатељство. „Полазна тачка била је 2004. године када сам видео страхоте и антисрпске погроме и тада сам осетио потребу да се ангажујем на конкретне ствари. Зато смо и основали ову организацију“, казао је он. Укупна вредност овог пројекта је око 15 000 евра. Арно Гујон најављује да ће крајем децембра допремити конвој хуманитарне помоћи са одећо, спортском опремом, школским прибором за децу. У овом пројекту са организацијом "Солидарност за косово" као и до сада активно је сарађивала и Епархија Рашко-призренска. Заједно са Арноом Гујоном село Стражу посетили су протосинђел Иларион Лупуловић, игуман манастира Драганца и јереј Бојан Крстић. Епископ Теодосије у име Епархије и верног народа и овом се приликом захвалио Арно Гујону и његовим пријатељима из Француске на помоћи нашем угроженом народу. ------------ Извор: Национална ревија ФРАНЦУСКА ОРГАНИЗАЦИЈА „СОЛИДАРНОСТ ЗА КОСОВО”, ИЛИ О ТРАГОВИМА ЕВРОПСКЕ ЕВРОПЕ Арно Гујон путевима Арчибалда Рајса Имао је само тринаест година када је посумњао да чика са телевизије, извештавајући о злим Србима у југословенском грађанском рату, лаже. Како је одрáстао, долазио је до бројних непобитних информација о томе и схватао ужасне размере неправде учињене према српском народу. У марту 2004, са деветнаест година, гледајући како горе драгоцене хришћанске светиње у окупираној јужној српској покрајини, доживео је страховит потрес. Те године основао је хуманитарну организацију „Solidarité Kosovo”, за помоћ угроженим Србима у покрајини, и од тада помаже на све расположиве начине. У јуну ове године одликован је Медаљом светог Стефана Дечанског Пише: Виктор Дражен Један је био Швајцарац, други је Француз. Један је био криминолог, други је инжењер безбедности и екологије. Један је умро још 1929, док се други родио тек 1985. Ова два човека по свему судећи ништа не би спојило и ничега заједничког не би имали да није Србије и њеног напаћеног народа, који обојица безмерно воле и којем су обојица спремни да помогну колико год могу, чак и више него што се на први поглед чини могућим. Из чисте љубави, без икакве користи. Први се звао Арчибалд Рајс и, између осталог што је учинио за Србе и Србију, основао је српски „Црвени крст”, у суштини хуманитарну организацију. Други се зове Арно Гујон и основао је хуманитарну организацију „Солидарност за Косово” (Solidarité Kosovo). Обојица су толико заволели народ којем су помагали, да су и један и други напустили своје градове, Женеву и Гренобл, и за место живота изабрали Београд. За разлику од Рајса, којег је у Србију позвала српска влада да би истражио аустроугарске, немачке и бугарске злочине над српским цивилима, Арно је у Србију дошао сам, следећи само глас свог срца, глас који је надјачао сву пропаганду која је током протеклих двадесет година од Срба правила монструме, скоро људождере. И док су многи старији и образованији од њега без резерви прихватали сервиране им слике, Арно је већ са тринаест година знао да истина можда и није баш онаква како је представљају на телевизији. „У мојој породици, као и у многим другим француским породицама, традиционално пријатељство према Србији је било снажно. Везује нас наслеђе Првог светског рата, наслеђе војне историје, хришћанска култура, сасвим једноставно – историјско наслеђе. Француске политичке вође, међутим, одлучиле су да учествују у бомбардовању Србије 1999. Они су погазили то пријатељство. У то време, имао сам свега тринаест година, још увек сам био превише млад да бих делао, али сам схватао шта је улог у том рату који ми се гадио. Ужас погрома над Србима који се догодио2004, када сам имао деветнаест година, навео је мог брата и мене да оснујемо удружење преко којег ћемо материјално, али, што је још важније, и морално помоћи Србима на Косову, пре свега онима који живе у енклавама”, каже Арно Гујон за Националну ревију. Тако је и било – непосредно после страшног насиља почињеног наочиглед међународних снага које су у јужну српску покрајину дошле да чувају мир, Арно без икаквог претходног искуства у хуманитарном раду, и не познајући никога ни на Косову ни у осталом делу Србије, покреће овај пројекат. Већ у децембру те године креће на путовање у непознато дуго више од 1.700 километара, по снегу и леду, како би српској деци на Косову пред Божић донео поклоне и барем мало им улепшао суморну реалност свакодневног живота у гету. ДИРЉИВИ ПРИМЕРИ ДОСТОЈАНСТВА Од тог првог одласка на Косово, Арно и његови сарадници добили су само још већи мотив да се суоче са свим проблемима на које су наилазили и превазиђу их – од разних административних препрека, до неразумевања и предрасуда својих сународника. Снагу да истраје, како сам каже, дали су му сусрети са косовским Србима, од избеглица које покушавају да се врате у село Жач код Истока и на које комшије Албанци неретко пуцају из аутоматског оружја, преко четири баке из Ђаковице које су последњи сведоци српског присуства у том региону, до монаха из манастира Високи Дечани чија се храброст и примерност савршено уклапају са префињеношћу њиховог размишљања. Најјачи мотив, међутим, за Арноа су сва она деца која живе у српским енклавама и играју се и смеју у снегу попут било којег другог детета, њихове мајке које имају довољно храбрости да подижу своју децу на земљи њихових предака упркос томе што би бекство било толико једноставније. „Сви ти људи за мене су примери достојанства. Захваљујући њима имам жељу да се сваки пут још више ангажујем у помоћи српском становништву Косова и Метохије”, каже овај младић.Наглашава да српски народ на Косову и Метохији није „пасивно становништво које скрштених руку очекује помоћ”, него „поносити људи који се боре за достојанствен и слободан живот”.Организација „Солидарност за Косово” данас окупља више од 5.000 донатора, највећим делом Француза. Захваљујући њиховим даровима, у могућности је да више пута годишње организује хуманитарне конвоје помоћи за школе, децу, избеглице – за најугроженије житеље најсветије српске земље. До сада је оваквих конвоја било двадесетак. Најновијим је на Видовдан ове године народној кухињи „Мајка девет Југовића”, у којој се свакодневно прехрањује око 3.000 српских породица са Косова, допремљено десет тона прехрамбених производа. Паралелно са овим видом помоћи,„Солидарност за Косово” од 2011. године, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском и владиком Теодосијем, финансира вишехуманитарних пројеката. Један од њих је и успостављање хуманитарне канцеларије у Грачаници чије су све потрепштине, укључујући и једно возило, рачунаре и плате запослених, плаћени новцем скупљеним у Француској. Поред тога, „Солидарност за Косово” је у августу ове године организовала и одлазак у Црну Гору за четрдесеторо српске деце из енклава која до сада нису била у прилици да летују на мору и да, како сам Арно каже, „барем на тренутак забораве етнички и верски апартхејд у којем живе”.Током овог лета реновирана је једна српска школа у околини Косовске Каменице, у потпуном албанском окружењу, која је тешко оштећена минуле зиме услед неповољних временских прилика. ПОДРШКА, УТЕХА И ДРУГИ ДАРОВИ Поред битке за олакшавање свакодневице Срба јужно од Ибра, „Солидарност за Косово” се бори и на медијском фронту Француске, покушавајући да тамошњу јавност информише о драми која се одиграва на свега два сата лета авионом од Париза. Организују се медијске кампање, конференције, изложбе, а постоји и магазин посвећен ситуацији на Косову. Тако је, на пример, у руском културном центру у Паризу 2009. организована десетодневна изложба цртежа српске деце са Косова. Као и њихов хуманитарни рад, и овај вид борбе већ је имао запажен успех. Захваљујући њиховом ангажману, о изузетно тешкој хуманитарној ситуацији у којој се налазе косовски Срби француска јавност могла је опширно да се информише у бројним медијима, међу којима су чувени магазин Фигаро, престижни часопис о култури Спектакл ди монд или тиражни женски часопис Еклектик. „Солидарност за Косово” намерава и да ускоро у Европском парламенту представи извештај о хуманитарној ситуацији у јужној српској покрајини. „Осим конкретне материјалне помоћи коју достављамо, ми настојимо да српско становништво на Косову подржавамо морално. Није ли то, у суштини, и најважније? Окупити групу Француза који ће по снегу, понекад и уз опасности, прећи читаву Европу да би дошли до неког намученог, изолованог, заборављеног села и пружити подршку и утеху тим несрећним људима, већа је ствар и важнији симбол од саме хуманитарне помоћи. Дати за Божић играчку једном детету можда и не представља револуцију, али то је свакако знак снажне подршке читавом једном народу, а осмех који добијамо за узврат сам по себи је вредан свег труда и перипетија кроз које пролазимо да бисмо стигли до Косова”, каже Арно. МОРАЛНИ ЧИН, ВИДЉИВИ И НЕВИДЉИВИ Арно Гујон и његови сарадници из „Солидарности за Косово” нису ни први ни последњи Французи који су у последњих двадесет година отворено и јасно стали на страну Србије. Таквих примера је много. Било би тешко и само их побројати. Арноа и његове сараднике издваја то што су њихове акције видљивије и опипљивије од, на пример, гестова неколико француских војника Кфора, које је аутор овог текста имао прилику да упозна. После боравка у јужној српској покрајини, ти војници схватили су каква је неправда учињена, па су из револта напустили војну каријеру и данас у својој средини покушавају да промене слику о Србији. Арно то објашњава чињеницом да код значајног броја људи постоји свест о томе да је Србија данас, као и 1389. године, један од првих бедема европске културе и традиције. „Оно што се дешава на Косову није само проблем Срба. То је европски проблем, који се тиче свих нас. Косово није само срце Србије. Због својих манастира, своје историје, свог географског положаја, Косово је и срце Европе. Стајући на страну своје српске браће, ми чувамо и штитимо и део наше заједничке европске и хришћанске културе. Када бисмо напустили Косово и Србе, то би било као да напуштамо саме себе”, каже Арно Гујон.Натпис који се налази на Споменику захвалности Француској у Београду, на Калемегдану – Волимо Француску као што она воли нас – данас, нажалост, због потеза француских власти губи на смислу и тежини. Али, захваљујући делима Арноа Гујона и многих сличних њему, сигурно може да буде замењен једним новим, још снажнијим:Волимо Французе као што они воле нас. Са друге стране, на Србима је да учине све да се према својим данашњим пријатељима, какав је Арно, не понесу незахвално као према њиховом славном претходнику Арчибалду Рајсу. *** Спорт као пут „Солидарност за Косово” је успоставила партнерски однос и са више спортских клубова на Косову и Метохији, међу којима су џудо клуб из Косовске Каменице, боксерски клуб из Косовске Митровице, као и фудбалски клубови из Бање и Шилова. Овај вид активности посебно је важан за француску организацију, јер, како наводе, „српска омладина на Косову изложена је највећим искушењима сваког послератног друштва, као што су алкохол и дрога, а спорт је један од најбољих начина да се спречи њихово посрнуће у ове разорне пороке”. *** „Солидарност за Косово”, шпанска верзија Подстакнути постигнутим резултатима, водећи људи „Солидарности за Косово” одлучили су да покушају да прошире свој рад и ван граница Француске, па је у сарадњи са истомишљеницима из Шпаније основана иберијска верзија „Солидаридад Косово”. Већ у априлу ове године она је у јужну српску покрајину упутила свој први хуманитарни конвој. *** Одликовање Због његовог досадашњег деловања, епископ рашко-призренски Теодосије одликовао је Арноа Гујона Медаљом светог Стефана Дечанског. Одликовање је уручено у јуну ове године у Риму. Извор: Епархија Рашко-призренска и Косовско-метохијска

Оснивач НВО "Солидарност за Косово", која је на Косову активна од 2004. године, пореклом из Француске Арно Гујон рекао је да чланови те организације не пружају Србима само хуманитарну помоћ већ и моралну."Српски народ на Косову не живи у ишчекивању помоћи, већ раде све што је у њиховој моћи како би имали достојан и слободан живот. Али Срби на Косову имају ограничену слободу која онемогућава било какав развој. Треба им омогуцити све оно што је потребно да нормално живе. Ми нисмо само хуманитарна помоћ ми смо и морална подршка", казао је Гујон. "Солидарност за Косово" финансира и хуманитарну канцеларију при Епархији рашко-призренској у Грачаници. Захваљујући организацији формирана је база података свих социјално угрожених породица. Организација тренутно финансира и комплетно реновирање школе "Бора Станковић" у селу Стража код Гњилана. И ове године ће послати традиционални божићни конвој на Косово, којим се поред материјалне помоћи у одећи, школском прибору и спортској опреми, доносе и играчке за најмлађе из енклава. http://www.eparhija-...sovo-i-metohiju

Желећи да и српска деца која живе и одрастају у енклавама, имају могућност да се квалитетно образују, као и њихови вршњаци у Србији, или у било ком другом граду на свету, Светосавско Звонце и Општина Раковица обезбедили су за ђаке ОШ ”Угљаре” из Угљара и ”Свети Краљ Милутин” из Грачанице, преносиве рачунаре (лаптопове) и мобилне телефоне. Колико је радости било, не само због дарова, него и због посете, видело се приликом обиласка ове две школе. Поред ђака, госте из Београда које је предводио домаћин Епископ Теодосије, срдачно су дочекали директори, наставници и особље школа. Како је данас компјутерска писменост саставни део функционалне писмености, делегација из Београда је (настављајући акцију која траје већ три године) шеснаест угљарачких другака даровала преносивим рачунарима (лаптоповима), а са девет рачунара опремљен је кабинет првог разреда. Овогодишњим наставком акције омогућено је квалитетније образовања на савременим училима свих ученика првог, другог и трећег разреда у Угљару. Са 50 дечјих мобилних телефона опремљених камерама, отпорних на воду и оштећења приликом пада, даровани су ђаци млађих разреда ОШ ”Свети Краљ Милутин”. Основна идеја и намера ових дарова је подизање нивоа комуникације деце са њиховим родитељима и учитељима, јер живе у специјалним условима и такав вид безбедности им је веома потребан. У разговору са Епископом Теодосијем, директорима школа и наставницима председник Општине Раковица г. Милосав Миличковић, иначе пореклом Вучитрнац, обећао је да ће и друге своје колеге председнике општина у централној Србији замолити да подрже овакве акције Светосавског звонца, које у својој мисји и раду посебну пажњу посвећује српској деци на Косову и Метохији. Иизвор: Светосавско звонце

Литургије Владика Теодосије је освештао у порти цркве спомен обележје ђенералу Божидару Јанковићу и одслужио парастос српским ослободиоцима из времена Балканских ратова. И овом приликом Владика Теодосије позвао је верни народ Поморавља и целог Косова и Метохије да не продају своја имања и земљу за коју су српски ослободиоци жртвовали своје животе. Извор: Епархија рашко-призренска

"Ипак, било је лепо, сви смо заједно обележили завршетак овогодишње бербе грожђа, а истовремено Господу смо се захвалили на свим плодовима које нам је дао” - додао је прота Миленко. Након Литургије у Дому културе одржан културно-уметнички програм који су за присутне припремила деца из О.Ш. “Светозар Марковић” из Велике Хоче, а специјални гост био је ансамбал “Венац“ из Грачанице. Велика Хоча је метохијско место са 13 средњевековних цркава и један од најпознатијих винарских региона у Србији још од времена Стефана Немање. Многи виногради су од 1999. Опустошени, а чокоти већим делом посечни. Због небезбедности виногради се обрађују само у кругу од 500 метара око места. Православни верници данас обележавају празник светог Кирјака у народу познатији и као Михољдан. Према народном веровању, после Михољдана наступа права јесен која је календарски већ увелико почела. (Извор: Радио КИМ)

У својству председника Међународне хуманитарне Фондације за очување хришћанских светиња на Косову и Метохији "Свети Сава Освећени" лично је уручио стипендије за 25 ученика Богословије у присуству Ректора Богословије, Епископа Рашко-призренског Теодосија, и професора ове школе. Истовремено г. Торшин је предао новчани прилог Владики Теодосију за наставак обнове Богословије. Благодарећи г. Торшину и народу Русије на помоћи Богословији, Владика Теодосије је посебно указао на улогу руског конзула Ивана Степановича Јастребова који се нарочито залагао за отварање Богословије у Призрену 1871. године и традиционалну помоћ и подршку коју је верни народ братске Русије одувек пружао Србима на Косову и Метохији. Г. Торшин допутовао је у Призрен у пратњи: г. Андреја Шугурова, шефа канцеларије Руске канцеларије у Приштини, г. Александра Конанјкина саветника Амбасадер Руске Федерације у Београду, г. Игора Матвејева, заменика шефа Директората за међународне односе Руске Федерације и г. Андреја Туљајева, заменика шефа кабинета г. Торшина. Овај догађај пропратили су и новинари Гласа Русије који су такође допутовали са г. Торшином. САЈТ Међународне фондације Св. Сава Освећени http://saintsabbas.com/ РАЗГОВОР СА АЛЕКСАНДРОМ ТОРШИНОМ - ГЛАС РУСИЈЕ http://serbian.ruvr.ru/2012_10_07/aleksandar-torsin-brtske-veze-ne-mogu-da-budu-strateske/ Како је дошло до идеје формирања Фонда, чиме је она условљена? Веома је тешко одговорити на то питање. Главно је, што нас је подстакло да формирамо тај фонд, била је велика љубав према Србији. Братска осећања према тој земљи. Међутим, то је само укратко. Када се то узме конкретно, ми смо били присутни устоличењу Српског Патријарха Иринеја у Печкој патријаршијим, видели, у колико сложеној ситуацији се налази СПЦ. Највише духовно лице Србије је реално морало да се устоличи на окупираној територији, и то окупираној не само од стране људи, који су пожелели ту лепу покрајину, већ људи друге вере, који не цене вредности других народа. Стално је било видљиво да те светиње траже заштиту, подршку. Данас су православне светиње Косова или у изолацији, или под притичком месних власти. Данас само међународне снаге некако помажу да успоставе систем безбедности и мање-више миран живот. Међутим, међународне снаге одлазе, па ће ускоро светиње бити незаштићене. Ми смо одлучили са мојом супругом, која је завршила економски факултет МДУ и бавила се Србијом, добро зна српско-хрватски језик: зашто се не би формирао међунаролдни фонд, који би присуствовао овде и помагао. Не желим да оптужујем власти, оне су се промениле. Био је рат, али се рат завршио. Данас је неопходна брига о светињама. Фонд није против некога, Фонд је за Православље, за очување јединствених цркава. У чему видите перспективу руско-српских односа? Братске везе не могу а да не буду стратешке. Руски народ и грађани Русије живели су заједно са српским народом и у тешким тренуцима су били заједно. То је велика перспектива. Економско и политичко стање Србије се стабилизовало. Плодно земљиште није главно, Срби и други народи је велико богатство, које треба стручно искористити. Како се односите према техничким преговорима Београд-Приштина? Пре свега бих хтео да кажем да су било који лоши преговори бољи од рата. Не требају конфликти. Живимо у 21. веку, те морамо да улажемо напоре у цивилизовано решење питања. Једна од гаранција је заштита српског становништва и економска интеграција. Косово је било део Југославије, зато има много интеграционих веза, које нису прекинуте. То је јединствени енергетски систем, јединствени транспортни систем. Прошло је време, када су мостове рушили и дизали у ваздух, треба их градити. Имам утисак да су косовске власти почеле да долазе на такву идеју. Из контаката с њима је разумљиво да је могуће се договорити о конкретним корацима, који неће кардинално променити ситуацију, али могу да омогуће кораке усусрет једни другима. Циљ нашег фонда, с обзиром на то да је православље религија добра, религија среће – зашто да не саградимо духовни мост? Каква осећања имате као Рус, када посетите Корсово? То је осећај дубоког бола и жалења. Ходамо улицама Призрена, говоримо руски, осећамо се сасвим мирно. Зашто је била потребна огорчена борба? Зашто је била спаљена богословија, саграђена 1996. године? Који је она имала стратешки интерес? Шта су хтели људи, који су срушили споменик Јастребову, то није тврђава. Та бесмисленост просто пренеражује. Међутим, видимо да овде уче лепи млади момци. Уверен сам да је с њима повезана будућност. Мора да се учини све да би будућа генерација имала могућности да скупи оно камење, које смо разбацали, сагради балканску кућу, где није тесно. Тај храм заједничког живљења почиње од образованих људи. Образовање је пут ка мирном животу. То је све трагедија, али оптимистичка. Од 8 хиљада Срба је у Призрену остало само 18 људи. Погледајте размере те несреће. Као Фонд ћемо чинити све да би та духовна установа била обновљена и радила за добробит не само Србије, већ и читавог Балкана, као и Косова. Извор и фотографије

Након Св. Литургије, Владика Максим је заједно са својим домаћином Епископом Теодосијем посетио Богословију где се упознао са животом и радом ове богословске школе. Владика Маким је Епископу Теодосију предао новчани прилог који су сакупили верници његове Епархије за помоћ Богословији у Призрену. Беседа Еп. Максима на Св. Литургији у Призрену У поподневним часовима Владика Максим је посетио манастир Грачаницу и наставио пут према Београду. Непосредно након ратног страдања 1999. године, Владика Максим је као јерођакон често боравио на Косову и Метохији заједно са умировљеним Епископом Захумско-херцеговачким Атанасијем, са којим је свакодневно обилазио и помагао страдални народ у косовским енклавама. Извор и фотографије

Нисмо погрешили! Управа клуба ФК Партизан поново нам је пружила пуну подршку и одлучено је да приход од утакмице између Партизана и Јавора, која се игра у недељу 7. октобра са почетком у 17 часова, на стадиону Партизана буде помоћ народним кухињама на КиМ. Зато апелујемо на све навијаче Партизна и остале људе добре воље да у недељу испуне трибине стадиона Партизана и куповином улазница обезбеде оброк најугроженијима на Косову и Метохији и пруже им подршку у даљој борби за живот! Прва хуманитарна утакмица ФК Партизана организована је 2011. године, а прикупљеним новцем обезбеђено је на десетине тона хране за народне кухиње. Али то није довољно, јер народне кухиње немају континуитет у снабдевању намирницама, а свакодневно прехрањују социјално најугроженије из енклава Ново Брдо, Косовска Каменица, Гњилане, Косовска Витина, Клина и Исток. Нажалост, све је већи број људи на КиМ који услед незапослености и лошег материјалног стања живи на ивици егзистенције, а поред постојећих корисника, сваким даном се пријави 15-20 нових. Од хране најпотребније су основне животне намирнице попут брашна, конзервираног поврћа, пасуља, зачина, као и новчана средства за гориво за превоз хране, струју, огрев, инвентар као и плате за запослене у народним кухињама. Већ дванаест година Добротворна организација Мајка девет Југовића са Епархијом рашко-призренском улаже велике напоре да прехрани људе који се и после толико година налазе у безизлазној ситуацији. Тренутно постоји шест народних кухиња, а у општини Штрпце, која има велики број социјално угрожених вишечланих породица са децом, старих и болесних, хитно је потребна нова народна кухиња. Уколико се не нађе неко решење за даље финансирање нашег рада, може се десити да народне кухиње врло брзо обуставе све своје активности! То би било погубно за велики број људи новобрдског, каменичког, гњиланског, витинског и метохијског краја који зависе од нас и наше помоћи. Све би то имало за последицу даље исељавање наших сународника са Косова и Метохије, а то никоме од нас није у интересу. Новчано помажући народне кухиње пружићете хитно потребну помоћ нашем народу да опстане на Косову и Метохији. Такође, пружићете им и преко потребну моралну подршку, јер ће знати да нису заборављени, а солидарност је преко потребна у овом тренутку. Од срца се захваљујемо управи и навијачима клуба ФК Партизан на великој подршци и помоћи коју нам све ове године пружају и свима који су нам до сада помогли, јер без њихове подршке врло брзо би били приморани да затварамо народне кухиње. Помоћ народним кухињама из енклава на Косову и Метохији се може послати и уплатом на ж.р. бр. 360-0012622700003-39, прималац Епархија рашко-призренска, Манастир Грачаница, 38205 Грачаница, за народне кухиње, као и слањем смс порука на број 1033 у мрежама мт:с, Вип и Теленор по цени од 50 динара. Кухиње и даље хране гладне на Косову и Метохији. Помозите им! http://www.sr.partizan.rs/49374-49374/ Светлана Стевић председница Добротворне организације ЕУО Епархије рашко-призренске „Мајка девет Југовића“ Грачаница

Недовршена српска православна црква у Приштини "Независно од околности под којима је изграђен објекат, који је остао и данас незавршен, има различитих мишљења, од тога да га треба порушити, можда претворити у музеј патње косовских Албанаца, до предлога да се настави изградња и да она у будућности служи ономе чему је била намењена, буде место где ће се људи молити свом богу", пише приштински лист. Како се наводи, то питање је актуелизовано у петак, на последњој седници старог сазива Сената Универзитета у Приштини, пошто је црква изграђена у оквиру универзитетског центра, у време, како се тврди, "најжешћег апартхејда Србије на Косову". Посланик Љутфи Хазирим, бивши заменик премијера и бивши министар културе, сматра да треба наставити са изградњом цркве и не мењати јој намену, јер ће тиме, како сматра, Албанци добити политичке поене. Актуелни министар културе, омладине и спорта Мемљи Краснићи, са своје стране није хтео да коментарише садашње дискусије, тако што је за Коху доторе рекао да ни објекат, нити земљиште на којем је црква изграђена, није власништво министарства на чијем је челу. Директор Института културног наслеђе општине Приштина, Хаџи Мехметај, међутим, сматра да цркву треба срушити управо због времена у којем је изграђена и чињенице да је то, како тврди, "симбол бахатости режима који је све албанске студенте отерао да Приштинског универзитета". За академика Реџепа Ферија најважније је да тај објекат српске православне цркве више не изражава верска опредељења. Он сматра да студенти треба да буду ти који ће захтевати да се том објекту одреди да буде место за хуманитарне, научне и стручне дебате. Новоизарбани ректор Универзитета у Приштини, Ибрахим Гаши, рекао је за "Коху" да има много пречих послова него ли да се бави судбином цркве. Недовршена Црква Христа Спаса у Приштини је после сукоба 1999. године била мета напада, унутрашњост цркве запуштена, а у околини је никло нехигијенско насеље. Извор: РТС