Претражи Живе Речи Утехе

Не постоји срећа за хришћанство и нашу православну цркву. Нигде нас у Светом писму не поучавају веровању у случајност. Реч случаност не изражава ништа осим нашег незнања о узроцима појава или догађаја у животу. Не постоји богиња или слепа сила која се зове срећа. Оно што нам се чини као случајно, увек произилази из дубљег узрока. Када кажемо да је догађај последица случајности, то је начин да се каже да нам је узрок непознат, а не да је случајност узрок ствари. Али, о чему се онда ради? У питању је Промисао нашег Свемогућег, Премудрог и Свеблагог Бога, која се изражава као нестворена енергија стварања, одржавања и управљања видљивим и невидљивим светом. Промисао Божија помаже да свака зграда оствари сврху за коју је створена. У Завету читамо: „Отац управља провиђењем, да би ми дао безбедан пролаз по мору и таласима, показао да у свему можеш да се спасеш“ (Мудрости Соломонове. 14,3). Заиста, Бог све обезбеђује. Од безбројних милијарди звезданих маглина и сунаца, до најневидљивијег молекула материје. Од великих китова који прелазе океане, до невидљивог црва морског дна. И вековни и поносни храст, и скромни цвет планинске јаруге. И гордог орла и ситног инсекта. Али највише од свега Бог обезбеђује и брине о цару земље, човеку. Желећи да истакне ову велику стварност, Господ нас упућује на природу и каже: „Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању, нити скупљају житнице, а ипак их ваш небески Отац храни. Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Нисте ли ви много претежнији од њих?" (Матеј 6:26-29). И опет: „ А вама је и коса на глави сва избројана.“. (Матеј 10:30). Дакле, ништа у овом свету и у нашим животима није случајно. Све има свој најдубљи разлог и крајњу сврху. Постоји божански план за свет уопште и за свако појединачно створење посебно. У случају човека, наравно, Бог свој план на свемудри и тајанствени начин комбинује са слободом воље коју му је Он сам дао. Не постоји предодређење, судбина или апсолутна дестинација. Човек, који много пута злоупотребљава своју слободу, чини се да осујећује Божје планове, без коначног успеха, и на крају сам бива уништен. Пошто не постоји таква ствар као што је срећа, очигледно је да не би требало да постоје ни срећни ни несрећни људи, фаворизовани или не неком слепом судбином. То су веровања и представе мрачне паганске прошлости и сујеверне предрасуде, које намерно гаје разни „мађионичари“, гатари, врачари, астролози, итд. за своју корист. Христос је дошао да нас ослободи од свега овога, дајући нам обилно светло Своје Истине. „Познајте истину и нека вас истина ослободи“ (Јован 8:32). Уосталом – по којим критеријумима обично карактеришемо особу као срећну или несрећну? По богатству, послу, каријери, браку и породици, здрављу, добитку на лутрији ...? Али они чине само његову биолошку страну, а не цео живот. Дубље испитивање ових случајева такође нам помаже да сагледамо следеће: а) Неко ко се може сматрати срећним у једном сегменту, може се сматрати несрећним у другом. На пример, има богатство, али нема здравље, има добар посао, али не и добру породицу и тако даље. б) Оно што сматрамо срећом, заправо може бити највећа несрећа и обрнуто. На пример, девојка се удаје и ми кажемо "срећно!" Али касније се испостави да је овај брак био несрећан... Велики ствараоци су често били „жртве“ сличних недаћа. Зато је неко рекао: „Несрећник је онај ко не може да претрпи несрећу“. в) Много пута називамо срећником некога, који својим лукавством, својим лажима и крађом, или својим пореклом, успе да напредује и одржава се газећи по “лешевима”. Кажемо да је несрећан поштен и здрав човек који, да не би продао своју савест, пропушта велике „прилике“. Али да ли су ове карактеризације тачне? г) Искуство показује да је свако “ковач своје среће”. Нико се није родио са сребрном кашиком у устима. Марљивост и поштен рад доносе срећу. Напротив, лењост и нерад су мајка свих недаћа. е) Наш живот – као што је предсказано – тече кроз тајну доброг Промисла Божијег, који делује на незамисливо различите начине, било „по наклоности“ или „уступком“, како учи наша религија, кроз пријатне или непријатне догађаје, педагошки и постепено да нас води у Његово наручје. На крају, срећник је онај који је задобио своју душу, а несрећник је изгубио. „Каква је корист човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју? (Марко 8:36). https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/yparchoyn-atychoi-kai-tycheroi-ti-leei-i-ekklisia/#

Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора. Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе. Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен. Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1] Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики). Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф). Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“ Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији. Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма. Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2] Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање. Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3] Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква је старија (настала и профилисала се много прије) од Устава Књажевине Црне Горе 1905. и аутокефалне цркве тамо уписане, али и од Никеје 1219. и оснивања аутокефалне Жичке архиепископије. Односно, поменуте црквене организације из XIII и XX вијека, представљају новију историју онога што знамо и разумијемо као Цркву Христову. А у њеним почецима, на њеним изворима – није било ни аутокефалија, ни устава, а нарочито не учешћа државних власти у црквеном животу. Напротив – Црква је настала и развила се, тако што је била гоњена. Од (ондашње римске) државе! Од Иродовог злочина над тек рођеном дјецом, почињеног у паничном страху, преко Пилатове калкуланстке пресуде Христу, па све до бруталне ликвидације хришћана од стране римских царева. Свети Јован Крститељ, Свети Ђорђе, Свети Димитрије… најпознатија су имена Светих људи страдалих од политичара свога времена. Они су своје животе дали за јеванђелске истине да ”Царство Божије није од овога свијета” и да ”у овом свијету немамо сигурнога града, него чекамо онај који ће доћи”. Прогоњена Црква је живјела под земљом (ране хришћанске катакомбе), све док су земаљски цареви од себе правили божанства (идоле), а државама којима су владали приписивали вјечна својства. Стање се измјенило онда кад су се први владари крстили у име Свете Тројице, а својства вјечности (непролазности) почели приписивати Једноме и Живоме Богу. Настала је миленијумска епоха (од цара Константина до средњег вијека) у којој су готово сви европски владари били хришћани, а црквено учење било државна идеологија, тачка идеолошког обједињења владаревих поданика. Такав однос снага је битно помогао ширење црквене мисије у свијету. Довољно је сјетити се мисије Свете браће Кирила и Методија, која је, на крају крстила и описменила Словене – а почела је, и била је подржана, од стране византијског цара, а потом и од бројних словенских велможа. Уз све контроверзе и сва наличја ”брака” између Цркве и државе, црквени пастири су га подржавали и молили се за његов опстанак, јер је такав спој битно јачао мисију, и остављао дубљег трага у идентитету читавих народа и бројних народних покољења. Нововјековна епоха просветитељства је на Западу развргла тај црквено-државни спој, испоставиће се, ипак, на обострано задовољство и Цркве и државе (уморних од оптерећења које је наступајућем грађанском друштву стварало наметање црквене догме, али и оног којим су политичка моћ и сплетке каљале чистоту јеванђелске науке). Исток ће тај развод платити потоцима крви изазване револуционарним насиљем… Данас живимо доба секуларизма, период одвојености државе од Цркве, у ком нема гоњења, али нема ни владара које крунишу и благосиљају патријарси. Изузев Грчке, у свим државама са већинским православним становништвом, устав и закон раздвајају Цркву и државу као двије институције по структури и природи постојања – потпуно различите. Оне постоје једна поред друге, могу и треба да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Послије 2.000 година црквене историје, људи су схватили да је тако најбоље. Црна Гора је у својој историји збиља прешла нарочит, оргиналан пут у развоју ових односа. Први помени њене државности везани су за хришћанство. На печату архонта Петра, из X вијека, налази се лик Пресвете Богородице, а његов син Свети Јован Владимир, дукљански (зетски) краљ – први је хришћански владар мученик на овим просторима. Војислављевићи су били изразито вјерујући људи који су и на личном и на државном плану, велику пажњу поклањали црквеном учењу и побожном начину живота… Вријеме Немањића украсило је средњовјековну Зету прелијепим хришћанским споменицима (храмовима, иконографијом, вриједним књигама…) и успостављањем аутохтоних православних епархија (са епископским сједиштима на домаћем терену, и са домицилним свештенством) – насупрот дотадашњим црквеним структурама које су биле грчке (византијске) провинијенције. Немањићи су овдје пренијели византијску праксу да се земаљски владар, на измаку својих политичких снага, када престо препусти млађима – замонаши и посвети молитви. Посљедњи зетски господари пред отоманску окупацију Балкана били су људи потпуно одани Цркви (градили су манастир и штампали црквене књиге), а први црногорски владари, који су утемељили модерну, слободну државу – били су православни митрополити. Световни књажеви Данило и Никола били су такође убијеђени хришћани, који су законе своје земље доносили у складу са духовним принипима православља. Од архонта Петра до краља Николе – Црном Гором (Зетом) су читав миленијум, без престанка, владали вјерујући људи. Крштавани, вјенчавани у Цркви, јавно (транспарентно) учествујући у свим могућим богослужењима. Сви су они били ктитори бројних храмова, поклањали су своју имовину Цркви, штитили су ту имовину од било какве злоупотребе. И сами су учествовали у промоцији хришћанског учења, оснивали хришћанске школе, остављали у форми писаних споменика своја лична исповиједања вјере у Христа… И зато се Црква без оклијевања и резерве ставила у службу опстанка и напретка такве државе. Колико год је Црква давала тој држави, добијала је много више заузврат. Овдје не мислим само на материјална добра и углед свештеника и мисионара у друштву, него уопште на стварање једне хришћанске цивилизације – са писаним законима, са обичајним правом, умјетничким благом, истакнутим појединцима – који су израстали из библијског текста. Зато није било важно да ли је Црква у Црној Гори организационо и канонски дјеловала као саставни дио Патријаршије у Пећи, или је у државном уставу писало да је аутокефална – у оба случаја она је била у служби државног напретка, зато јер је цијела држава вјековима и без престанка била у служби ширења јеванђеља. Да је било другачије – Цркву не би интересовала никаква држава, па била она по сто пута српска или црногорска… Послије 1918, црногорска држава је постала саставни дио шире државне заједнице, великог међународног пројекта званог ”Југославија”. Био је то истовремено и пројекат уједињења српског народа – у потпуности претходно осмишљаван и подстицан са Цетиња. Црква је наставила да служи новој држави, а и држава њој. Сви (али без изостанка – сви) свештеници и архијереји из Цркве у Краљевини Црној Гори, свој живот и своју свештеничку службу окончали су као клирици Српске православне цркве. Наставили да служе, крштавају, сахрањују, проповједају и послије 1918, као што су то радили и прије тога. Није укинута стара Црква, нити је успостављена нова – већ је наставила да постоји Једна и Иста Црква Христова у Црној Гори. Друге није било. Ту није ни могло бити битне промјене у ономе како су служили и шта су проповиједали свештеници послије 1918, јер се Црква у Краљевини Црној Гори осјећала једнако пећком, једнако светосавском, једнако косовско-завјетном, као што ће то бити и обновљена Пећка патријаршија послије I свјетог рата. (Ко не вјерује, нека чита. Има збиља шта да прочита.) Промјене у административном имену и у границама су толико маргиналне теме, и ако неко на њима инсистира кад се ради о Цркви, такав би онда морао да устврди како је држава у којој живимо нешто потпуно друго (права супротност) у односу на СР Црну Гору (њено име и друштвено устројство), а да не говоримо о Краљевини Црној Гори (њен друштвени поредак и њене државне границе)… Прву праву и велику промјену у односу на сву дотадашњу хиљадугодишњу историју, Црква у Црној Гори је доживјела не послије I, већ послије II рата. Јер, послије 1918. године – нико није убијао владике и свештенике; нико није укинуо рад богословије на Цетињу; и није завладао владар који је религију сматрао ”опијумом за народ”. Никоме није пало на памет да од цркве направи шталу или магацин! Не, све се то десило послије 1945. године. До 1945. на црногорске свештенике су пуцали једино војници отоманске империје а не њихови дојучерашњи вјерници и браћа; Богословију коју је основао краљ Никола и Карађорђевићи су помагали и унаприједили њен рад (и даље су, послије 1918. ученици и наставници ове школе били домицилни Црногорци, Бокељи и Паштровићи), а владар који не вјерује у Бога – није забиљежен у историји Дукље/Зете/ Црне Горе – никада! Све је то наступило са појавом комунизма, послије 1945. Капелу на Ловћену овдашњи бољшевици нијесу рушили зато што су њу обновили Карађорђевићи – него зато што су сматрали да ”будућност социјалистичке омладине није у религији”, како сликовито стоји у једном партијском прогласу из тог времена. Владика Данило Дајковић је живио и дјеловао доста повучено, бринући о ”остацима остатака” Цркве у Црној Гори. Али кад је једном дигао глас, против рушења цркве на Ловћену (иначе заштићене тадашњим законом о очувању културних споменика) – добио је демонстарције пред Манастиром, са оним неславним транспарентом: ”Чудна попа, јади га убили”! Итд, итд… С обзиром на број ликвидираних црногорских свештеника (њих преко 100 – без суда и пресуде) и јавно прокламовану идеологију атеизма, не би било претјерано поредити период црногорске комунистичке револуције са епохом гоњења Цркве у прва три вијека хришћанства. А дјецу смо васпитавали тако што су малобројни преживјели свештеници били ”баксузи” поред којих треба пљунути кад прођеш, или се ухватити за дугме! Али, на сву срећу, изашли смо из тог једноумља, у доба грађанске, секуларне и мултиконфесионалне Црне Горе. Црква сада слободно проповиједа, гради и обнавља храмове, а слава Богу, број свештеника и вјерника се умножава. На другој страни, држава ”нема обавезу” да слиједи писмо на ком су настали Октоих и Горски вијенац; нити ”осјећа потребу” да се неком правда зато што се у црногорским школама не учи српски језик нити се слави Свети Сава као школска слава (што је био случај прије 1918). Ова држава више не слави Видовдан, као што је то радио књаз Никола, и креће се у контрасмјеру од његовог ”Онамо намо”. Скоро половину црногорске Владе данас чине припадници мухамеданске вјероисповјести – и, ко би нормалан, имао нешто против тога? Грађанске власти ове НАШЕ државе, користе у пуном капацитету феномен одвојености од Цркве, па темеље културе, просвете и историографије заснивају на принципу – ”што даље од Цркве (и то оне Цркве из црногорске краљевине од прије 1918) и њене идеологије – то боље”! То се мени не свиђа, али је легитимно – све док такву политику гласа већина црногорских грађана, без обзира на вјерски и културни идентитет тих гласача. Једно ми није јасно, и ево питам гласно – шта ће таквој идеологији државна Црква? Црква која не би имала везе са садашњим организационим устројством СПЦ, нити са идентитетом, саџајем и надахнућем Цркве у Краљевини Црној Гори? Питам се, збиља – на шта би ТО личило? Ни Једини Свемоћни Господ Бог, у јеванђељу, не каже апостолима: ”Окупићу вас наједно – свидјело се то коме или не”, него позива благо: ”Ко хоће нека иде за мном”. Али Он је знао како се то ради. Како се ствара Црква. Он то Једини зна! Извор: Митрополија црногорско-приморска