Претражи Живе Речи Утехе

Беседа о. Стефана: Извор: Радио Слово љубве

Петнаестог августа [по старом календару] сваке године, Православна Црква и Католичка црква, Црква на Западу; нисам сигуран за Англиканску, Протестантске цркве сигурно не, али у сваком случају, засигурно древна хришћанска Црква већ у временима крајем првог миленијума, прослављају уснуће мајке Христове, мајке Бога – Пресвете Богородице. Традиционално, празник се на грчком називао Koímēsis, а на латинском Dormitio, што дословно значи спавати, заспати. Знате Frère Jacques, Dormez vous? „Спаваш ли, брате Јоване?“ Спаваоница [енг. Dormitory] је место где спавате. Значи Dormition и Koímēsis, значе заспати или спавати. И наравно, ово се односи на Маријину стварну смрт. Дакле, оно што се слави је смрт Христове мајке, Дјеве Марије; која се традиционално још од IV века називала Пресвета Богородица [Holy Theotokos], што значи она која је родила Бога, јер је њен Син Бог. Он је Бог пре векова и од ње се родио као човек на земљи. И тако Црква слави Маријину смрт, која се слави као прелазак у живот. И слави се на начин који афирмише васкрсење Маријино, исто онако како би Исус говорио о васкрсењу Аврама, Исака и Јакова у Јеванђељима када су се садукеји успротивили васкрсењу. Рекао је: „Наравно, има васкрсења мртвих. Бог је Бог живих, а не мртвих. Он је Бог Аврамов, Бог Исаков, Бог Јаковљев.“ Тако је и учење, наравно, да су они који умиру у Богу и налазе се у Шеолу, у месту смрти, ослобођени; откупљени; сачувани; доведени у славу с десне стране Оца у самом Исусу Христу, пошто је Христос васкрсао из мртвих. Дакле, празник (фестивал) је заиста прослава не само Маријине смрти већ и васкрсења; њеног величања; њеног устоличења у и са, заједно са њеним сином Исусом Христом, с десне стране Оца, што је очекивање свих хришћана. Сви хришћани дефинитивно очекују да се заједно са Христом славе пред Богом Оцем; испуњени Духом Светим и да владају с Њим у предстојећем Царству када Он поново дође у слави. Сад, наравно, за нас, то се још није догодило, али за мртве у Христу, то се већ догодило. Они улазе у другачију временску и просторну стварност. А у Јеванђељу по Матеју чак се каже да су на дан када је Исус био разапет, тела многих светих васкрсла и виђена су како шетају по светом граду Јерусалиму. Дакле, постоји смисао (значење) у коме се васкрсење, из наше перспективе, још није догодило. Али ми контемплирамо о томе као да се то већ дешава у свим светим људима, који су умрли у Христу; који су спашени вером и благодаћу; који су веровали у Исуса; и који ће владати с Њим заувек у надолазећем Царству Божјем, које је за Њега већ успостављено, а за нас још није овде. Дакле, Маријин празник је празник о њој као главном ученику, првом хришћанину, највећој од свих пуких смртних људи заједно и са Јованом Крститељем, јер њен Син је Син Божји. Он је Бог и човек по природи; по обе природе. Али Марија је обичан смртник. Ипак, ми је славимо као прве плодове обичних смртника, заједно са првим плодовима свих људских бића, Исусом Христом, у васкрсењу из мртвих – прворођеним из мртвих. Дакле, славље се односи на њену смрт и на њено васкрсење и њено слављење заједно са Њеним Сином. Понекад се овај празник назива Летња Пасха, Пасха у лето, и заправо је литургијски обликован по узору на прославу страдања самог Господа Исуса Христа. На овај посебан празнични дан, службе обликују Свету Недељу. Исто што је гробница за Исуса у Свету Недељу, то је гроб за Марију на прослави њене смрти и славељења са Христом. У ствари, чак постоји и покров, епитафија, иконографска слика обично на платну; понекад је везена што показује да лежи у гробу онако како је Исус лежао у гробници. И у Маријином Успењу, њеном уснућу у гробу, то јест сахрани, имате, иконографски, изнад њеног тела, представљеног Господа Исуса Христа како држи њено мало прослављено тело у наручју у мандорли, у тој бадемастој и сјајној ствари коју можете видети на иконама што показује да не славите нешто што би се могло сагледати историјски. То нико није могао видети. То нико није видео, као што ни Христово васкрсење нико није видео. Видели су васкрслог Христа, али нису видели васкрсење Христово. И, чак се Марија јављала људима у својој слави. Несумњиво. Људи су кроз историју имали визије попут Светог Сергија, Светог Серафима, Марије у васкршњој и зрачећој слави [светлости] заједно са неким од апостола попут Јована и Петра и тако даље. Али у сваком случају, на икони, која је оно што се литургијски слави, она се налази у Христовом наручју. Притом, занимљиво је да се на икони Оваплоћења [Христовог рођења], у Православној Цркви, приказује Марија како држи у наручју, као на престолу, свог Сина Исуса. И то је увек тако на икони која је на иконостасу у Православној Цркви. То је поред царских двери. Ради се о икони Оваплоћења. То није икона Марије или Богородице. То је икона Оваплоћења да Син Божји постаје Син Човечији, и Он се налази у наручју своје мајке. И наравно, с друге стране царских двери налази се Исус у слави. И то су два доласка – први и други долазак. И све се у Цркви одвија између два доласка. Али на икони Маријине смрти и њеног величања, можете видети њу како лежи мртва у гробу, окружена разним људима, до чега ћемо доћи за минут. А онда је видите у тој мандорли у Христовим рукама у обрнутој перспективи од Оваплоћења. На икони Оваплоћења она држи Исуса као малено биће које у њеном наручју изгледа као одрасла особа. А на икони Уснућа или Маријиног Успења, 15. августа, имате Исуса који је држи на потпуно исти начин. То је нека врста обрта. Свети оци су рекли на много различитих начина да је Исус постао човек да бисмо ми постали богови. Или, Син Божји постаде човек као Исус, тачније, тако да бисмо у њему и кроз њега могли постати богови. Свети Иринеј је у трећем веку рекао: „Христос је постао све што ми јесмо, како бисмо ми могли бити све што Он јесте.“ Свети Атанасије Велики је рекао: „Бог је постао човек, тако да би људска бића могла постати богови, да би могла постати божанска бића по благодати“. Свети Василије је рекао: „Људско биће јесте створење са заповешћу да постане божанско вером и благодаћу;“ да буде оно што је Христос. И у обе своје природе Христос је потпуно Бог и потпуно човек. Ми смо начисто људи, али постајемо Богови по благодати. Ми нисмо Бог. Ми смо пуки смртници као што је Марија. Она је обична смртница, али показује да је то наша судбина. Наша је будућност управо то, да се обожимо са Христом. А онда, наравно, Свети Максим каже: „Људско биће је створење са заповешћу да буде kata charin – по благодати, kat’ evdokian – по Божијој доброј вољи, по Божијој моћи да буде све што је Бог по природи; да буде по благодати оно што је Бог kat’ ousian, по природи “. И то је оно што славимо у празнику 15. августа. То је смрт Марије, њено васкрсење, њено величање у наручју Христа, с десне стране Оца. Сад, на овој икони је јасно да је мртва. И цела служба инсистира на томе да је уснула. Сад, цела служба то зове бесмртна смрт – смрт која је прави правцати пролаз у живот. То је превођење у живот. То је оно што се пева на празник, а то је главна химна празника. Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. [прев. Отац Јустин] Дакле, она је Мајка Живота, јер Христос је наш живот. Али она је преведена заједно с Њим и у присуство Бога, јер је потпуно с Њим; никад одвојена од Њега. А за нас православне она је најзначајнији хришћанин. Она је савршени ученик. Она је та чија је душа величала Господа, чији се дух радовао Богу њеном спаситељу. И Бог је њен спаситељ. Марија би била мртва, у Шеолу у царству мртвих, да Христос није дошао, подигао је и повео са собом у присуство Бога; на Небо, као што кажемо у нашем свакодневном језику. Дакле, преведена је у живот. Штавише, у свом девичанству, она је нетакнута. Она је у потпуности интегрисана. Ако бисте је прегледали, било би као да је девица. То је дефинитивно побожност Цркве, иако списи говоре о отварању њене материце када се очистила. То је једна од тежих ствари за разумети. Али дефинитивно је сагледавамо у потпуном интегритету њене невиности и мајчинства. То је наше контемплирање о Марији. Штавише, књига Апокалипсе или Откривење, Библија каже: „Само девстевени улазе у Царство Божије“; само они који су потпуно верни Богу и никада нису блудничили са идолима; који никада нису обожавали и давали се у прељубу са лажним боговима. То је све библијски језик. Кондак, друга велика химна Маријиног празника, каже следеће: Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. [прев. Отац Јустин] https://teologija.net/uspenje-presvete-bogorodice/

Христа можемо волети као што цара воли верни поданик који живи иза седам гора и седам мора. Никад није видео како изгледа, није га погледао у очи, али га воли срцем. Окачио је на зид исечак с портретом из часописа и одбија да ради у царске дане. А цареву мајку можемо волети само ако имамо приступ унутрашњим царским одајама и ако смо блиски животу скривеном од туђих очију, не само цара, већ и цареве породице. Треба да будемо рођени цару да бисмо волели његову мајку и друге сроднике. Ове речи су речене да бисмо се полако приближили теми поштовања Богородице. Да бисмо по аналогији, као по нити, дошли до ове истине. Поштовање Богородице је породична архива, породично сећање, породично предање. Онај ко поштује Жену обучену у сунце, Која је послужила Тајни Оваплоћења Бога не поштује Господа из даљине, већ Му се веома приближава. Ми нисмо робови који издалека узвикују хвалу, већ смо деца Божије породице кад указујемо поштовање Богомајци. Њени празници су скривени. О њима можемо говорити на ухо, а посебно о Успењу. Вероватно због тога монаси толико воле овај празник. Приближавање светлим тајнама је налик на приближавање огњу који чисти, и време је да се сетимо Мојсија који је заклонио лице кад се приближио купини која је горела (2 Мојс. 3: 6). Тако и кондак празника Успења каже: „Заштити моје помисли, Христе мој, јер се усуђујем да опевам бедем света, Твоју чисту Мајку. Учврсти ме на стубу речи и заступи се за мене у тешким мислима...“ Заступи се за мене у тешким мислима... Монаси то боље разумеју него мирјани. *** На дан Успења говоримо о томе да је умрла Мајка Светлости. Изговоримо још једном ову реченицу и ставимо на њеном крају тачку по свим граматичким правилима. „Богородица и Мајка Светлости је умрла.“ *** После ових речи и ове тачке празник је могућ само у случају да се десило још „нешто“. Иначе не би било посебног празника. Наставили бисмо да славимо Ваведење у храм, Благовести и Рођење. Поштовали бисмо Њене многобројне иконе. Али Успење не би доспело на овај светли списак. Сећали бисмо га се заједно с данима спомена на упокојене праведнике, апостоле и мученике. Сећали бисмо се као што се, на пример, сећамо страдалничке смрти и славних имена Петра и Павла. Сви свети који су се растали од тела очекују васкрсење мртвих. Они се већ веселе пред лицем Божијим и не плаше се будућности која за њих не крије ништа страшно, већ само васкрсење тела, умножавање славе и потпуни улазак у Царство. Сви они се веселе, али само душом. Не наставља да живи цео човек и док се не успостави јединство душе с телом којем предстоји да васкрсне, то још увек „није цело весеље“ и „није цела радост“. Тако би било и кад је реч о Богомајци да после тачке у реченици о Њеној смрти не стоји више ништа. Међутим, празник постоји и ако је велики, то је зато што је гроб који није дуго чувао тело Богородице, празан. Петар и Павле чекају васкрсење мртвих. Васкрсење чекају сви свети. Али Богомајка више ништа не чека за Себе. Њен гроб је празан истом оном светом празнином којом је обележен гроб Њеног Сина – Христа Спаситеља. *** Желудац је сит кад је пун. Кућа је богата кад је пуна разноразних добара. А гроб је свет кад је празан. Али не кад је празан од руку лопова, светогрдника и копача гробова, већ од непобедиве силе Васкрсења! Управо тако је празан Христов гроб, овај извор свеопштег васкрсења. Празан је и гроб Христове Мајке. Зато је Њен празник Успења велик. Он није назван даном умирања, већ даном Успења, пошто овај смртни сан није дуго трајао. *** Она је била васпитана на посебан начин и њена душа је рано, врло рано осетила жељу да се ни за јоту не одваја од Бога у мислима. Кроз уска врата подвижништва невидљивог за људске очи Она је ушла у пространство тајни које се откривају. Њој је била подарена сласт посебног Материнства. Њој је подарено то да за живота буде непозната и да се налази у сенци Божанског Сина. На Њена плећа је стављена тежина мајчинске бриге о Њему и немог корачања за Њим. Њено срце је било растрзано од свег оног кошмара који је уткан у појам Страсне седмице. Она је била неизрециво обрадована вешћу о томе да је Њено Најслађе Чедо живо! Зар Она да не буде обележена посебном судбином у тренутку сусрета са хладноћом смрти? Поред све Своје скромне незапажености на страницама Јеванђеља Она – Марија је у свему другачија. Ево цареви и велики људи света многима могу изгледати скоро као становници неба или земаљски богови, премда заправо воде живот обичног грешника. Они сплеткаре, плаше се, лажу, чине разврат и клевећу. Умиру не знајући шта их чека у будућности и спомен на многе од њих нестаје подједнако брзо као што се с асфалта спира прашина из гуменог црева. Њена истинска величина је заоденута у једноставност и непознатост. „Јер Ми учини величину Силни, и свето је име Његово,“ – запевала је Марија тек зачевши Христа од Духа. „Силни“ јој је „учинио величину“ и у данима Њене смрти. С једне стране, Она је умрла у свему, као ми. Али с друге стране, у свему је другачија, није остављена у гробу. Син Ју је повео са Собом. Очигледно, таква је Његова љубав, да није желео да над искупљенима царује другачије осим заједно с Оном Која је највише послужила тајни Искупљења. *** Предање о празнику обилује детаљима о Гаврилу, о апостолу Томи, о извесном дрском Јеврејину Атонији. Предање чак наводи псалам који је запевао апостол Петар на челу погребне поворке која је носила тело Богородице. Све то постоји у песмама празника и иконографији. Али ми не треба увек да наводимо ове драгоцене цртице и јоте великог догађаја. Понекад се треба усредсредити на главно. Главно је то да је Двер кроз Коју је Свевишњи ушао у свет отишла од нас кроз врата смрти. Прво је отишла душом, као што и доликује смртнима, али Ју је затим Син васкрснуо и Она је напустила земљу и телесно. Њен гроб је празан! Отишла је, али нас није оставила. И тропар празника нас сваки пут изнова подсећа на ову истину: „У Рођењу си девственост сачувала / У Успењу ниси оставила свет, Богородице.“ Ми, заједно с милионима других крштених људи, подижемо свој поглед ка Њој и узносимо Јој молитве. Људи који Је воле има на стотине хиљада, па чак и милиона. Тешко да се могу избројати људи спасени Њеним заступништвом. На крају, и ми ћемо умрети. Не треба да очекујемо да овог дана до наше постеље дође арханђео Гаврило. Али треба да се молимо Богомајци. Постеља човека на умору је слична постељи породиље, пошто се душа човека који умире с болом рађа у други живот. Покрај оба ова одра често се налази наша Небеска Мати како би донела олакшање и помоћ. Молебни канон за човека који умире у тешким мукама упућен је управо Богомајци. Тако да је празник Њеног Успења уједно и празник наше заједничке наде у Њену будућу помоћ у оном страшном часу кад нико други не буде могао да нам помогне. У тропару се то и каже: „Преставила си се Животу, Ти Која си Мајка истинског Живота) и Твојим молитвама избављаш од смрти наше душе.“ Извор: Православие.ру

На празник Успења Пресвете Богородице одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао старјешина овог Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић уз саслужење: протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Током Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Непосредно пред свету Тајну причешћа сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе овај велики празник надахнутим пастирским словом обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин. Отац Мирчета је говорио о узвишеном животу Пресвете Богородице која се са правом назива највећом у роду људском, будући да нико тако у историји рода људског није слушао и држао ријеч Божију и њоме живио: „Ријечи су Господње:Блажени су они који слушају Ријеч Божију и држе је. А ове ријечи се највише односе управо на ону чији празник Успења, Уснућа прослављамо. Јер ако је ико у историји рода људског слушао, држао Божију ријеч и живио њоме – то је Пресвета Владичице наша Богородица.“ Он је у свом даљем обраћању подсјетио да је Господ Пресвету Богомајку удостојио највеће тајне и највећег догађаја: „А то је да преко ње и њеног тијела Господ и Спаситељ наш Исус Христос дође у овај свијет. Да узме људску природу ради нас и нашега спасења да би ми могли да живимо Богом, да се сједињујемо Богом, као и да би Бог могао да дође међу нас и да нас научи и покаже да имамо могућност да Га дотакнемо, да живу ријеч од Њега слушамо и да нам остави по Свом Вазнесењу Цркву Своју као мјесто сједињења са Њим, и Тијело и Крв Његову – Свето причешће да се Њиме сједињујемо.“ Зато је Богородица тако слављена и велика у историји спасења рода људскога. Зато јој је посвећено толико храмова, толико чудотворних икона њених има, као и мјеста и имена њених, толико пјесама – химни испјеваних, и у календару Цркве толико њених празника, казао је отац Мирчета и додао: „Зато је свака хришћанска душа воли и имену њеном се радује, зато што она никога не оставља неутјешенога, ко јој са вјером, са љубављу и са молитвом приступа.“ У наставку свог пастирског слова указао је на то да ми овим празником прослављамо три велика догађаја: ,,Пресвета Богородица се удостојила да роди Спаситеља свијета, не зато што је била другачија од свих људи, него зато што се цијелим својим животом трудила да живи по Богу, да слуша ријеч Божију и да је држи! Зато се и показала њена величина и слава, управо на празник који данас прослављамо – на њено Успеније. А ово је највећи празник Пресвете Богородице, најсвечаније се прославља, зато имамо и пост установљен уочи овога празника. У овоме празнику славимо три догађаја: њено уснуће, њено васкрсење и њено вазнесење.“ Даље је отац Мирчета појаснио да у овом празнику видимо да када је дошло вријеме да Богородица напусти овај свијет она је уснула, упокојила се, међутим, она која је Мајка Божија, која се најприсније сјединила са Христом који је од ње примио тијело људско, није могла бити задржана у смрти, није је смрт могла побиједити! Него је она силом њеног Сина и њеним Сином – васкрсла и узнијела се на небеса. Отац Мирчета је још указао и на то да овај велики празник Пресвете Богородице није само њен празник, већ је празник свих нас: „Овај празник је велики зато што је он празник Пресвете Богородице, али велики је и зато што је ово празник свих нас, зато што оно што је Христос учинио, што се збило са Пресветом Богородицом, та слава очекује и свакога од нас, само ако држимо ријеч Божију и ако њоме живимо! Ето нам поуке овога празника! Ето шта значе и колико оне Христове ријечи из Јеванђеља: Блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је!“ У даљем излагању децидно је отац Мирчета навео да је ријеч Божија неодвојива од Цркве Његове будући да је Црква тијело Христово и заједнице Христова, те је нагласио да је ријеч Божија садржана у Цркви, али је подсјетио и да је Црква Божија, заједница у Христу управо и мјера тога колико ријеч Божију држимо и њоме живимо: ,,Смрт не може побиједити оне који слушају ријеч Божију и држе је! А ријеч Божија је у Цркви Његовој. Ријеч Божија је ријеч Христова. А ријеч Божију, ријеч Христову, држи Света црква Христова, као тијело Његово, као заједница Његова. Зато је важно да хришћани увијек слушају Цркву. Јер Црква не говори мудрост једног човјека или мудрост више људи, него нас Црква поучава Божијом мудрошћу, коју нам је Бог дао ради нас и нашега спасења и која је провјерена животом светих људи – Пресвете Богородице и свих светих од ње па до данашњих дана.“ Протојереј Мирчета Шљиванчанин је казао да ријеч Божију држе они који је слушају, али и они који њоме живе. Дакле они који живе оним што нас учи Црква, а Црква нас учи да требамо живјети Светим тајнама: крштењем, покајањем, миропомазањем, вјенчање, причешћем и свим оним другим врлинама које наша Црква проповједа и којима нас учи: „Људи хришћани су увијек они људи који свијетле на сваком мјесту свога живота том свјетлошћу Јеванђеља и ријечи Божије. Требало би увијек да се препознаје хришћанин – човјек Божији, онај који држи ријеч Божију, ма гдје год ишао. Да људи кажу ово је неки посебан човјек. Не посебан зато што љепше изгледа, или што се љепше облачи, него посебан зато што има љубави, што је најбољи међу нама, а најбољи је зато што вјерује у Христа, што се моли Богу, што иде у цркву, што поштује и што се учи Божијем закону јер га у своме животу држи.“ Отац Мирчета је на самом крају Свете литургије, најавио да ће у недјељу, 1. септембра у 8 часова, свештенство Саборног храма одслужити током Литургије и молебан за почетак нове благословене школске године, те је позвао све родитеље и дјецу да дођу и присуствују тог дана у што већем броју. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Празник Успења Пресвете Богородице обједињује у себи три догађаја везана за личност Богородице Дјеве Марије. Пре свега њено блажено упокојење, затим васкрсење из мртвих и вазнесење на небеса како је у беседи на Успење по новом календару нагласио Митрополит Морфу Неофитос. Да би нам било јасно пажљиво ћемо објаснити сва три догађаја која Православна црква слави као један празник Успења Богородице. Смрт Пресвете Богородице био је ставаран догађај а не како сматрају римокатолици да није умрла већ да се душом и телом узнела на небеса. Наиме, пошто је по њиховој новој јеретичкој догми која је самовољно уведена од стране Папе Пија XI 1854. године, Богородица је рођена безгрешно од родитеља Јоакима и Ане и тиме су уклонили из Богородице прародитељски грех са којим се сви људи рађају, а чија последица сама смрт, тј. раздавајање душе од тела. Том новотаријом сами римокатолици нису само стали насупрот православног учења о Богородици већ и њиховог чувеног светитеља и доктора Цркве како га називају Томе Аквинског, који је тврдио да ако је Дјева Марија безгрешно зачета од својих родитеља онда она није имала потребу за искупитељским делом Сина Божијег, који је једини безгрешно зачет Духом Светим у утроби увек Дјеве Марије, без икаквог утицаја и наслеђа прародитељског греха. Да би оправдали своје јеретичко учење о пресељењу на небеса Мајке Божије без да се упокојила, Папа Пије XII у були Munifecentissimus Deus што значи Предарежљиви Бог, у Догми о Успењу Богородице издате 1950. године наглашава да “Влашћу Господа нашег Исуса Христа, те блажених апостола Петра и Павла и својом властитом проглашујемо, објављујемо и одређујемо да је божански објављена догма да је безгријешна и увијек Дјевица Марија након завршена тијека земаљског живота душом и тијелом узнесена у небеску славу.“ То јеретичко учење потпуно је у супротности са одлукама Васељенских сабора и учењем Светих отаца а поготово Светог Јована Дамаскина који у беседи на Успење Пресвете Богородице наглашава да “иако је она извор живота, ипак се и она кроз људску смрт приводи животу, она која је при рођењу Христа превазишла границе наше природе, сада ипак потпада под законе те природе, и њено пречисто тело подлеже смрти“. Непобитна је чињеница да се Богородица упокојила као и да је благодаћу Божијом васкрсла из мртвих као што ће и сви остали људи да васкрсну. Јер све што је заједничко људској природи имала имала је и да прође и Богородица, тако и смрт као последицу прародитељског греха, са тиме што од момента рођења па до смрти никад није сагрешила.Управо и због тога је називамо безгрешна иако није безгрешно рођена. Богородица је силом Духа Светог васкрсла, тј. душа јој се вратила у тело и опет је била јединствна личност од душе и тела као што ћемо бити сви ми по општем Васкрењу из мртвих као што можемо видети код пророка Језекиље у Старом завету: Реч Божија била је ова: „тако говори Господ Бог костима овим: ево, Ја ћу метнути дух у вас и оживећете. И обложићу вас жилама, и ставићу на вас месо, и покрићу вас кожом, и увешћу у вас дух, и оживећете, и познаћете, да сам Ја – Господ“. Како је пре општег Васкрсења Мајка Божија васкрснула благодаћу Божијом исто тако је и силом Духа Светог узнесена на Небеса, тј. у Царство небеско или како симболички можемо да видимо на фресци Успења Мајке Божије у Сопоћанима где Христос прима њену душу у облику малог дјетета. Вазнесењем или Успењем Мајке Божије на Небеса тријумфује Живот над смрћу, или како се каже у празничном тропару и кондаку, пресељењем у живот вечни, оне коју гроб и смрт не могаху задржати јер будући Матер Живота ка животу је пресели Онај који се уселио у њену пречисту утробу, тј. Господ наш Исус Христос. Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска

ТВ ХРАМ