Претражи Живе Речи Утехе

Два су главна и сасвим оправдана разлога из којих српска јавност очекује већи друштвени и јавни ангажман Српске Цркве. Први и основни тиче се доприноса који је Црква дала формирању, очувању и развитку српског народа у најразличитијим друштвеним околностима у којима се он заједно са својом Црквом налазио. Ови доприноси су општепознати, па их не треба посебно образлагати. Други разлог, међутим, тиче се знатно ширих догађања и веома дубоких друштвених и културних промена које су захватиле европску културу од 16. века. Иако је њихова почетна карактеристика била вера у човека као икону Божју, биће које може и треба да сазнаје и одговорно управља собом и светом у ком живи, коначни печат им је дао онај део европске интелигенције који је поменута стремљења прогласио вером у Човека. Слом овог пројекта ми и данас живимо, а једини могући правац изласка из друштвене и културне кризе, из егзистенцијалног бесмисла и безнађа у који нас је довела обезбожена европска интелигенција управо јесте повратак на здраве основе тзв. теистичког хуманизма. Управо се то данас дешава у српском друштву, и не само у њему. То је, дакле, други разлог из којег наша јавност очекује већи ангажман Српске Цркве у јавном животу. Оба наведена разлога спадају у тзв. чиниоце дугог трајања, те стога нема дилеме да ли ће расти интересовање наше јавности за директније укључивање Цркве у јавни живот. Дилему, међутим, изазива питање: Какав би требало да буде ангажман Цркве у јавној сфери? На то питање није лако одговорити. Додуше, на први поглед делује да би на њега свако могао да пружи одговор; али треба имати на уму да многи одговори, заправо, неће уважити мисију саме Цркве. Многи одговори ће бити последица погрешне представе о томе шта је уопште Црква, у чему је циљ њене мисије и којим средствима их она остварује. Стога неретко у јавности чујемо контрадикторне изјаве да ли уопште Црква треба да се оглашава, по којим питањима треба/сме и на који начин. Додуше има и оних који разумеју у чему је природа и мисија Цркве, али то просто не уважавају, па би да је „измене и допуне“. Недавна трагедија у Новом Саду је изазвала оправдани страх и незадовољство јавности и артикулисала се кроз студентске и грађанске протесте и захтеве који су јавно постављени надлежним институцијама и званичницима. Јавност је и овог пута, што је сасвим разумљиво и оправдано, имала потребу да чује глас Цркве. Огласили су се појединачно и Патријарх и поједини епископи, а напослетку се и на најзваничнији могући начин Црква огласила и кроз Божићну посланицу. У свим тим приликама Црква је пружила јасну и недвосмислену подршку захтевима студената. Повод за дискусију је било то што је подршка пружена на различите начине, а један део јавности је очекивао да осим отворене подршке Црква направи и „корак више“, а то нас враћа на наше главно питање: Какав би тачно требало да буде ангажман Цркве у јавној сфери? Често се као пример и образац деловања Цркве у јавној сфери наводе два догађаја из деведесетих година: долазак патријарха Павла на Теразије и „пробијање“ полицијског кордона у Коларчевој улици. Што се првог догађаја тиче, у јавности је мало познато да је патријарх Павле био упозорен да се ни после три дана тензије код Теразијске чесме не смирују и да постоји ризик да буде пуцано на демонстранте, те одлази на Теразије не да „подржи демонстранте“ нити да подигне тензије, него, како је то рекао крајње бираним речима: „да се не би десило нешто неупутно“. Светосавска Литија којом је 1997. године пробијен кордон у Коларчевој улици уследила је након седмодневне пат-позиције и растућих напетости између демонстраната и полиције. То је била једна врста „часног пораза“ за Милошевићев режим и за опозицију, тј. једини начин да тензије спласну, не да се повећају! Будући, дакле, да ни теоријски ни чињенично није могуће да се од поменутих догађаја направи парадигма црквеног деловања у јавности, они који преко различитих медија, чланака и интервјуа оштро, а понеки и крајње беспризорно, критикују Цркву и патријарха Порфирија што „не стане на чело студентских протеста“ почели су да прибегавају цитирању Светог Писма у нади да ће на тај начин показати како Црква својим истовременим позивањем и на правду и на мир издаје своју мисију. У вези са тиме, добро је да се подсетимо да је ђаво у Јудејској пустињи кушао Господа Исуса Христа управо цитирајући Свето Писмо, као и да је Господ одговорио додатним цитатом из Светог Писма (Мт 4, 6-7). То ће рећи да позивање на Свето Писмо не сме бити парцијално или селективно, него да се мора сагледати у целости. У истом духу је, дакле, неопходно сагледати поменуте цитате који се наводе као сведочанство да Црква својим „недовољно оштрим“ ставом изневерава своју мисију. Неспорно је, дакле, да праведност представља један од кључних појмова у Светом Писму. Међутим, библијски појам праведности је толико богат и прегнантан да не бисмо претерали када бисмо рекли да се за њега и за традиционалан појам правде мора тврдити да су хомоними – а о односу са појмом права да ни не говоримо. Но, један аспект библијског појма правде је за нашу дилему веома значајан. У Библији ћемо често наићи на мисао да нема мира без правде и да је сваки мир који се успостави на неправедним основама само платформа за нови сукоб. У томе нема ничег спорног. Многи библијски писци стога очекују и најављују долазак Месије, који ће донети истински мир, али који ће најпре „судити свету“. За то су карактеристичне слике огња, сумпора, „расплате“ неправедницима и сл. Међутим, један старозаветни писац се разликује од поменутог мејнстрима, а не назива се случајно петим јеванђелистом. Реч је о Светом пророку Исаији. Он најављује Рођење од Дјеве, страдање Месије од руку сопственог народа и бројне друге догађаје, али говори и о дилеми која нас сада занима: Да ли, као што неки тврде, патријарх Порфирије и Српска Црква ставом који апелује истовремено и на правду и на мир издаје своју мисију? Погледајмо шта каже пророк Исаија: Ево слуге мога, кога подупирем, изабраника мога, који је мио души мојој; метнућу Дух свој на њега, правду народима јављаће. Неће викати ни подизати гласа, нити ће се чути глас његов по улицама. Трску напуклу неће преломити, ни тињајући жижак неће угасити, а доносиће правду истиниту. (Ис 42,1-3) Христов принципијелно благи став и одбијање да устане против неправде Римског царства, усмеравајући поглед сваког човека ка унутра, ка властитој неправди која се зачиње у помислима и нечистоти срца (1 Кор 10,3-5), одбијајући, дакле, да се против неправде бори било којим другим средством осим духовним, изгледао је једном делу израиљског народа као крунски доказ против Његовог месијанства. Крсно страдање је само потврдило њихове сумње. Међутим, једном делу народа се управо у том и таквом начину „открила мишица Господња“ (Ис 53,1). Свет ни данас није суштински другачији. Црква је и данас, а биће и убудуће, пред истим очекивањима од стране јавности пред којима је био и Христос, али Црква не може да одустане од пута, од начина Христовог. У свом спољашњем деловању Црква може и дужна је и да критикује и апелује да се гради праведније друштво, али је једнако дужна да води рачуна да се истовремено гради и мир. Свима нам је јасно да је грађанска борба за правну државу сваком друштву легитимна и потребна. Међутим, када је реч о деловању Цркве морамо узети у обзир чињеницу да она своје наде не полаже ни у један политички систем. Своје наде Црква полаже у Бога, а своје снаге, а то су увек снаге Духа Светог, Црква не може да улаже у било шта друго осим у средства која су њој поверена и једино њој – у свете и освештавајуће тајне Христове, које мир и праведност доносе најпре у човеково срце. И није то никаква пасивност нити дефетизам. Напротив, та борба је тежа од сваке спољашње, а праведност коју доноси заиста је светлост свету и мир и благослов. На крају је потребно рећи само још и то да начин на који Црква треба да делује у временима и изазовима који су пред нама можда није до краја предвидљив и до детаља јасан; уосталом, у тој тајни Бог дела (Мт 10,20). Међутим, ми поуздано знамо да пут Цркве мора бити истовремено и пут правде и пут мира. То је јуче био пут патријарха Павла, а данас је то пут патријарха Порфирија. То ће сасвим сигурно бити и пут свих будућих српских патријараха, као што је био и свих прошлих, јер је то пут Христов. У сваком времену се једном делу јавности тај пут не свиђа, али Црква за други пут нити зна нити може знати. Тај пут је со земљи. Ако со обљутави, чиме ће се осолити (Мт 5,13)? јереј Стеван Јовановић помоћник председника Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/crkva-u-javnoj-sferi/

Одсек за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у сарадњи са Црквом Светог Апостола и Јеванђелисте Марка, организује 28. новембра 2024. године у 18 часова у крипти овог храма на Ташмајдану, панел дискусију на тему "Хришћанство и атеистички активизам у јавној сфери – искуства Србије и европских земаља". Учествују теолог и ђакон Душан Тодоровић, теолог и професор енглеског језика Златко Вујановић, теолог др Немања Шкрелић и ђакон др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери и модератор дискусије. Учесници ове панел дискусије пренеће своја лична искуства из Србије, Француске, Немачке и Швајцарске. Традиционални европски идентитет стоји на три стуба: на античком грчко-римском наслеђу, хришћанству и просветитељству и хуманизму. Ипак, савремени европски идентитет представља спој традиционалног и иновативног. Да ли се, у амбијенту доминанто секуларног уређења друштва, савремена Европа удаљава од древних темеља свог идентитета, првенствено од оног хришћанског? Колико је хришћанство (Црква) присутно у европској јавној сфери? Да ли и како на то присуство реагује атеистички активизам (на пример, на присуство верске наставе у школама)? Да ли и колико хришћанство (Црква) има утицаја на важна кретања у секуларним друштвима? Да ли иновативни моменат у савременом европском идентитету представља доминантно кретање као атеизацији друштва и европског човека? Потражићемо одговор на питање – где је Србија, као секуларна држава, у односу на угледне европске, такође секуларне државе, у погледу темељног, хришћанског идентитета и да ли атеистички активизам, који тежи да глас Цркве, у име „секуларности“, потисне из јавне сфере, има сличности са искуствима у другим европским државама. Улаз је слободан. Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Одсек за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења АЕМ у сарадњи са Библијским културним центром организује 15. маја 2024. године у 19 часова у Дому омладине Београда панел дискусију на тему „Црква у јавној сфери у секуларном друштву“. Савремено друштво је обележено „пост“ префиксом. И док се на једној страни говори о постхришћанском (па и пострелигијском) друштву, на другој страни се говори о постсекуларном друштву. То је амбијент у којем се снажно поставља питање религиозности у јавној сфери, нарочито религиозности која би била организована и иституционализована. И док са једне стране постоји притисак да се религија потисне у сферу искључиво приватног и интимног, са друге се истиче да религијске институције - које су се показале као историјски битни фактори у формирању и очувању националног и културног наслеђа – и даље имају своје место у јавној сфери и да су позване да се изјашњавају у вези са друштвеним збивањима која препознају као битна за религијски, етички, културни, па и политички живот. Шта подразумева појам секуларности? Модели и пракса европских и светских секуларних држава – одвјеност као „зид“ или „мост“ између Цркве и државе? Који модел секуларности постоји у Србији и да ли је он угрожен? Које је место и улога Цркве у јавној сфери у секуларном друштву? Ово су нека од питања на која ће се понудити одговори од стране учесника: Протојереј-ставрофор проф. др Велибор Џомић, Правни факултет УК Проф. др Слободан Антонић, Филозофски факултет УБ Проф. др Душко Прелевић, Филозофски факултет УБ Др Александар Раковић, Институт за новију историју Србије Марко Мајкић, дипломирани правник Ђакон др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења АЕМ (модератор). Мисионарско одељење АЕМ Извор: Радио Слово љубве

ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Димитрије рекао је данас на отварању Шестог симпозијума „Теологија у јавној сфери“ у Требињу да је овај скуп плод слободе духа Српске и њеног црквеног живота. „Када сам дошао у Требиње, прије нешто мање од 20 година, први мој утисак је била слобода, која је била и озбиљна и одговорна, али тиме није будила ни радост ни смјелост. Мислим да је као плод тога и овај скуп растао из године у годину“, истакао је владика Димитрије, пожеливши учесницима добродошлицу. Он је рекао да је радостан јер се симпозијум одржава шести пут и што су се сви окупили да се поново нечему новом науче у слободи и одговорности, радости и љубави сусрета. У име Центра за филозофију и теологију, који је организатор овог скупа, присутне је поздравио Владан Перишић, који је навео да ће у наредна три дана бити приређена предавања из различитих области живота, те промоције теолошких књига и изложба фотографија. Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић пожелио је учесницима симпозијума успјешан рад, наводећи да Влада Републике Српске посредством овог органа већ шесту годину заредом помаже одржавање овог догађаја. „Иза овог догађаја стојимо чврсто и помагаћемо овакве сусрете и убудуће“, навео је Давидовић. Замјеник градоначелника Требиња Мирко Ћурић истакао је да се симпозијум „Теологија у јавној сфери“ сваке године ишчекује са великим интересовањем, будући да се на њему третирају најважнија животна питања и проблеми са којима се сусрећу људи. „Ни ове године неће бити другачије. То нам говоре теме које су, не само дубоко важне и актуелне, већ су истовремено знак да као друштво имамо потребу, снагу и довољно воље да отворимо сва питања – посебно она најболнија и најнепријатнија која би у свакодневном животу жељели да обиђемо или избјегнемо“, навео је Ћурић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Од 7. до 10. фебруара 2019. године, у Културном центру у Требињу одржаће се шести по реду годишњи скуп Теологија у јавној сфери, у организацији Центра за философију и теологију из Требиња. Манифестација представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире. Плакат и најава у ПДФ формату Од 7. до 10. фебруара ове године, у Културном центру у Требињу одржаће се шести по реду годишњи скуп Теологија у јавној сфери, у организацији Центра за философију и теологију из Требиња. Манифестација представља својеврстан теолошки фестивал који укључује предавања, панел-дискусије, промоције књига, изложбе, радионице итд. и окупља професоре, умјетнике, стручњаке и културне раднике из региона, али и шире. Након свечаног отварања које је планирано за четвртак, 7. фебруара у 10.30 часова, одржаће се прва панел-дискусија на тему Црква и просветитељство: шта (ни)смо научили од Доситеја. Разговор, у коме учествују проф. др Никола Грдинић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду), проф. др Ненад Ристовић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду) и проф. др Владимир Симић (Филозофски факултет, Универзитет у Београду) има за циљ да размотри идеју водиљу Доситејевог просветитељског дјеловања и начин на који је она прихваћена у Цркви, тада и данас. Истог дана, од 17.30 часова, одржаће се друга расправа на тему Теологија – истина – помирење: појам мира у светим списима у којој учествују декани теолошких факултета у БиХ: проф. др Дарко Томашевић (Католички богословни факултет, Универзитет у Сарајеву), проф. др Владислав Топаловић (Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“, Универзитет у Источном Сарајеву) и проф. др Зухдија Хасановић (Факултет исламских наука, Универзитет у Сарајеву). У петак, 8. фебруара, од 11 часова, биће одржана три кратка предавања. Прво, на тему Утицај информационих технологија на процес образовања омладине и научног стваралаштва одржаће професор Електротехничког факултета у Београду, др Жељко Ђуровић. Професор Филозофског факултета и угледни економиста, др Миодраг Зец, говориће на тему Држава – могући концепти, док ће Благоје Пантелић, уредник портала Теологија.нет говорити о овом порталу и његовом утицају као и о стању црквених медија уопште. Истог дана, од 17.30 часова, на тему Мит, нација, црква, држава говориће доц. др Душан Крцуновић (Филозофски факултет, Универзитет Црне Горе), проф. др Богољуб Шијаковић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) и Срђан Шљукић (Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду). Расправљајући о концепту мита и улози митолошког мишљења у процесу креирања идентитета нације и цркве, саговорници ће се осврнути и на злоупотребу мита у дневно-политичке сврхе. Дискусија на тему Богатство и сиромаштву у свијету екстремних неједнакости биће одржана у суботу од 11 часова. О томе који су узроци нарастајућег јаза између екстремно богатих и екстремно сиромашних, о томе на који начин се ове друштвене класе доживљавају у различитим дијеловима планете, као и шта библијска теологија може да нам каже о овим проблемима говориће доц. др Ненад Божовић (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду), доц. др Владан Ивановић (Економски факултет, Универзитет у Крагујевцу) и мср Зоран Ћирјаковић (Факултет за медије и комуникације, Универзитет Сингидунум). Главно предавање, као и ранијих година, одржаће један од водећих православних теолога данашњице. Овог пута, гост скупа је професор Универзитета Конкордија у Монтреалу (Канада), др Лучијан Турческу. Он ће у суботу у 17.30 часова говорити на тему Религија и Европа након пада Гвоздене завјесе. У оквиру скупа, у галерији Културног центра, биће отворена изложба „Лично“ – портрети жртава рата Велије Хасанбеговића. Презентација идејног рјешења пројекта спомен села у Мркоњићима биће одржана у суботу од 13 часова у Културном Центру. У оквиру скупа биће одржана три разговора о књизи са њиховим ауторима. Ријеч је о књизи Небески Јерусалим и секуларно царство: Огледи о Цркви и секуларизму доц. др Александра Ђаковца (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) о којој ће се говорити у амфитеатру Факултета за производњу и менаџмент у четвртак, 7. фебруара, од 16.15 часова. На истом мјесту и у исто вријеме наредног дана говориће се о књизи проф. др Предрага Драгутиновића (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду) Interpretation of Scripture in the Orthodox Church: Engaging Contextual Hermeneutics in Orthodox Biblical Studies (Тумачење Писма у Православној Цркви: Значај контекстуалне херменеутике за православне библијске студије). У суботу, од 16.15 часова, у Музеју Херцеговине тема разговора са њеним аутором биће књига Динамика хришћанског идентитета доц. др Растка Јовића (Православни богословски факултет, Универзитет у Београду). Детаљан програм ове манифестације можете наћи у документу у прилогу. Извор: Српска Православна Црква

Пети годишњи скуп „Теологија у јавној сфери”, организован од стране Центра за философију и теологију Требиње, отворен је у четвртак, 8. фебруара 2018. године. Током свечаног отварања присутне у сали Културног центра у Требињу најприје је поздравио г. Марко Вилотић, а затим су се обратили и директор Секретаријата за вјере Републике Српске г. Драган Давидовић и градоначелник Требиња г. Лука Петровић. У име организатора, присутнима се обратио свештеник Владан Перишић, који је овом приликом, између осталог, наласио две карактеристике које су разликовале Цркву од секте: „Црква је према свијету имала афирмативни однос, а секта негативан, и у Цркви је владало плуралистичко мишљење, а у секти искључивост.“ На крају свечаног отварања петог по реду скупа „Теологија у јавној сфери” обратио се и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије објавивши своју и подршку Међурелигијског вијећа Босне и Херцеговине „Платформи за мир”, насталу у оквиру USAID-овог пројекта „ПРО-будућност”, а који имплементира CRS са својим партнерима. Убрзо након самог отварања уследила је прва панел дискусија са темом „Уметност и канон: између аутентичног ропства и (не)аутентичне слободе”. Уз модерирање мср Тамаре Рајковић и мср Јелене Јефтић учесници у овој сесији, доц. др Тодор Митровић, проф. др Милета Продановић и академик Миливоје Унковић разговарали су о заточености црквене уметности у традицији, потреби да живимо живот свог времена, као и о схватању и потреби за авангардом… Друга по реду панел искусија, одржана у послеподневним часовима, за тему је имала „Изазов клерикализма у Цркви”. Проф. др Томас Бремер, доц. др Александар Ђаковац и игуман мр Данило Павловић најприје су дефинисали појам клерикализма, утврдивши његове појавне облике, нарочито се занимајући за унутарцрквени аспект проблема. Модератор ове сесије био је доц. др Марко Вилотић. Непосредно по завршетку друге панел дискусије, у галерији Културног центра Требиње, према најављеном програму, отворене су и две изложбе. Изложба цртежа и објеката „Стаклена башта”,ауторки Јелене Илић и Ане Пиљић Митровић, и изложба фотографија, аутора Милинка Милићевића, под називом „Алергија”. обраћање епископа Григорија (пдф) обраћање свештњеника Владана Перишића (пдф) Повезане вести: Дијалог теологије са различитим областима јавног живота Пети годишњи симпосион „Теологија у јавној сфери“ РТРС: Теологија у јавној сфери: Требиње, 8-11. фебруар 2018. Извор: Епархија захумско-херцеговачка Наука |