Претражи Живе Речи Утехе

Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка

Демон те искушава, говорећи: Где можеш побећи? Нема ти покајања; нема ти излаза. Ово припада непријатељу који покушава да те учини изгубљеним; док те туга по Богу не напада, већ говори: Не буди уплашен, покушај поново; зна да је човечанство болесно и снажи нас. Веруј ми, ако знаш Ко је са тобом, нећеш се бојати ничега чиме свет прети. Дакле, клечање пред Богом је када човек не верује у своју снагу, већ усмерава веру у помоћ Божију, јер нас Он спасава. Имајте поверење у Бога. Онда ћете заборавити на своје бриге и постати Његови сасуди. Невоља показује да ми нисмо поверили свој живот Христу. Једну ствар требамо имати чврсто на уму, будући да смо створења Доброг Бога и спојени смо са Њим, док Он управља мањим и већим стварима које нас се тичу, ми не можемо подлећи нечему што није воља Божија. Истински не можемо подносити нешто што је болно, осим ако се не може разумети да нам то доноси нешто боље. Када је живот пун невоља, људи добијају осећај да их је проклетство и гнев Божији обузео. Али када прођу ова искушења, видеће да их је предивна Божија Промисао пажљиво заштитила у свим аспектима њиховог живота. Када човек ходи у страху Божијем, он не зна за страх. На основу: Авве Исаије, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Макарија Великог, Светог Василија Великог, Светог Порфирија Атонског, Светог Софроније од Есекса Извор: Епархија жичка

Данас се често говори о потреби за православним одговорима на социјална, културна, етичка, биоетичка, правна, економска и политичка питања савременог друштва. За разлику од Римокатоличке цркве или протестантских цркaва које су у протеклих сто педесет година стварале специфично социјално учење или социјалну етику, Православна црква је услед истoријских околности своје социјалне концепције почела формирати касније, практично у протеклих тридесет година. Формирање јасног црквеног одговора на многобројна савремена питања није ни мало лак задатак, јер се друштво убрзано мења, а самим тим је и потребно континуирано усклађивати и осавремењивати социјално учење. Православни су склони да одговоре на питања данашњег света и времена траже у „славној прошлости“, нарочито у средњем веку. Ипак, не треба заборавити да је црквена социјална свест и у старом и у средњем веку била веома савремена за своје време. То нарочито важи за црквени однос према питањима социјалне правде. Данас је ова тема често запостављена. То се нарочито односи на традиционално православне земље. Црква и социјална одговорност Већина православних хришћана живи у друштвима која имају мноштво социјалних проблема. Реч је о транзиционим друштвима или, пак, о друштвима са великим економским потешкоћама. Може ли Православна црква својим деловањем помоћи да се поменути проблеми на хуман начин превазиђу? Црква не може дати готове економске рецепте за излазак из кризе, нити понудити посебан програм развоја. То и није њена мисија. Али може апеловати на солидарност између богатих и сиромашних или стати на страну социјално угрожених група којих у православним срединама има у великом броју. Иако постоји уврежено мишљење да тема социјалне правде није црквена тема, предање цркве и њена историја то демантују. Управо су велики црквени оци и учитељи овој теми придавали велики значај. Социјална визија Светог Василија Великог Према Светом Василију Великом, Бог је свим људима на планети обезбедио довољно добара да би задовољили своје земаљске потребе. Али је ипак неопходно да дође до праведне расподеле да нико не би оскудевао. У проповеди „Срушићу своје житнице и саградићу нове“,он каже: „Ако сви ми погледамо шта је потребно да се задовоље наше потребе, дајући остатак онима којима нешто недостаје, нико не би био богат и нико не би био сиромашан.“ Овај светитељ је сматрао да је Христова заповест о љубави према ближњем „мајка свих заповести“ и у том контексту позивао на расподелу добра. Свети Василије Велики био је и неуморни социјални делатник. Познато је да у Кесарији основао тзв. Василијаду, место збрињавања социјално угрожених. То је био комплекс у коме су се налазиле болнице за лечење болесника, склоништа за бескућнике, прихватилишта за странце и сл. Социјална етика Светог Јована Златоустог Свети Јован Златоусти се у својим беседама често бавио односом богатих и сиромашних. Као константинопољски патријарх позивао је на милосрђе у ширем друштвеном контексту, опомињао моћне богаташе тадашњег времена и отворено стајао на страну сиромашних слојева. Своју имовину је разделио и живео веома скромно. Храбро је предлагао корените друштвене промене. Желео је друштво засновано на социјалним принципима Јеванђеља. Свети Јован Златоусти позивао је становнике града Константинопоља да по угледу на заједницу првих хришћана у Јерусалиму целокупну имовину добровољно ставе на располагање цркви, која би потом разделила ту имовину,сваком према потребама. Иако је био свестан да је практична примена овог концепта мало вероватна, сматрао је да би тада већина житеља града била задовољна, а хуманији социјални односи засновани на солидарности, привукли пагане хришћанској вери. Свети Григорије Богослов и социјална љубав У беседи о љубави према убогима, Свети Григорије Богослов говори о љубави према сиромашнима, болесним губавцима, одбаченима од друштва и позива ублажавање њихових мука и невоља путем милосрђа. Сматрао је да сиромаштво, беда и ропство нису последица слободе, већ последица греха. Основе светоотачких социјалних идеја Социјална мисао Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог или Светог Григорија Богослова прави су пример православне црквене социјалне етике. У њима се може наћи инспирација и за савремено православно социјално учење. Може се видети да свети оци не позивају само на индивидуалну солидарност богатог појединца према сиромашном, већ на милосрђе гледају и у ширем социјалном контексту, позивајући на радикалну промену друштвеног уређења и успостављање човекољубивих социјалних односа У основама њиховог учења не налази се утопијска идеја о хармоничном друштвеном поретку или људском царству среће и благостања, већ хришћанска љубав, тј. љубав према Богу и делатна љубав према ближњем. То је оно што разликује црквену социјалну етику од секуларних социјалних теорија. Глас цркве у савременом друштву Погрешно је поље друштвене ангажованости и теме социјалне правде препустити другима, под изговором да оне нису примерене православним хришћанима, већ секуларним хуманистичким активистима. Као што су црквени оци, у своје време, дизали глас против неправди, тако и данас треба дићи глас против социјалних неправди које доживљавају нпр. радници који раде у нехуманим условима, недовољно и ни мало плаћени и без адекватне социјалне заштите, незапослени који су заборављени, жене и деца које трпе насиље, труднице и мајке које су дискриминсане у друштву због материнства, избеглице који су остали без дома. Предањски „повратак светим оцима“ подразумева да глас православних хришћана (епископа, свештеника и лаика) у јавности и у целокупном савременом друштву треба да буде глас сиромашних, дискриминисаних и социјално одбачених. Владимир Марјановић http://teologija.net/savremeni-znacaj-svetootacke-socijalne-misli/