Претражи Живе Речи Утехе

Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање. За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе. Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39). Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном: „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38). Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Извод из књиге Господе, где станујеш? Извор: Епархија жичка

Ове године сусрела су се два важна јубилеја за Српску Православну Цркву: 800 година аутокефалије СПЦ и 100 година традиције часописа Жички благовесник. Тако је број април-јун 2019. Жичког благовесника, часописа Епархије жичке, добио леп и захтеван задатак да два велика јубилеја представи својим читаоцима. Труд на остварењу овог задатка видљив је већ на корицама. Предња корица је лепим дизајнерским решењем објединила фреску првог српског архиепископа Светог Саве из 1315. године, која краси зидове Краљеве цркве у Студеници, затим фреску Жичког сабора на којој се виде Свети Симеон Мироточиви и Краљ Стефан Првовенчани, као и две најзначајније задужбине ових владара: Манастире Жичу и Студеницу. Задња корица је украшена великом сликом Манастира Жиче, док је на њеном унутрашњем делу корица првог броја Прегледа Цркве Епархије Жичке из 1919. када је започета традиција епархијског часописа који ће 1938. понети име Жички благовесник. Са предње унутрашње корице, из простора садржаја часописа, посматра нас лик Светог Николаја Жичког, као оснивача часописа. Овај број часописа проширен је на 80 страна са квалитетним корицама са прошивом, а тираж је повећан на 2.500 примерака. На почетку се налази запис Са уредничког стола, кроз који се уводи у предстојећи садржај часописа. Посебан део заузима осврт на време од пре сто година када отпочиње традиција Жичког благовесника. За читаоце су издвојена три поглавља из првог броја, где је непотписани аутор (највероватније владика Николај Велимировић) изнео поређење како се недеља прославља у Енглеској, Норвешкој и Србији. Паралела са данашњицом се намеће и упозорава да већ одавно треба да се упитамо да ли као народ заиста идемо путем Светог Саве? Богат садржај је тематски. Прва два текста су посвећена Васкрсу и догађајима који му претходе. Различите аспекте догађаја око добијања аутокефалности расветљавали су проф. др Драгољуб Даниловић и протојереј мр Миломир Радић. Архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић) је изнео веома занимљиве и за науку значајне детаље око историјата Студеничког типика. Овај типик је недавно у тројезичном издању (српски, енглески и руски) објављен при Манастиру Студеници, па се тако овде нашао и приказ истог од стране студеничког монаха Силуана. Ксенија Радојичић је приказала пут којим су дела Светог Саве доспела у Русију и утицала на тамошње црквено и државно уређење. Милоје Радовић је приредио приказ књиге “Манастир Жича, центар Архиепископије, Епархије и сабора у средњем веку“, аутора др Драгољуба Даниловића. Надахнутом беседом о Светом Сави и почетку наших сећања читаоцима се обраћа др Драган Хамовић, а оглед о Светом Сави у светлу традиције и савремености изнео је протонамесник Александар Р. Јевтић. Мр Маријана Матовић је представила лик и дело Светог Јоасафа Метеорита – првог српског књигохранитеља. Храм Светог Саве у Грачацу, као један од првих храмова посвећених дивном светитељу, јереј Милан Костић и Вишња Костић предочавају на основу предања као задужбину Светог Саве. Жељко Јеж је написао текст о цркви и некрополи у Дићима, које имају изузетан значај и заузимају важно место међу средњовековним задужбинама наших предака. Александар Јелић је у овом броју приредио наставак текста о Манастиру Дубрави,који сведочи несвакидашњу причу о Божијем промислу и људској ревности да се ова светиња подигне. У рубрици Парохијске приче, протојереј-ставрофор Милић Драговић је кроз текст Будимо људи! Подсетио на изворне људске вредности које би требале да красе све нас који се зовемо верујућим људима. Протонамесник Дејан Марковић нам са Страницом православног хумора поново доноси паузу за осмех. Рубрика Веронаука представља школу “Свети Сава“ у Бајиној Башти, као и поетске и прозне радове које су деца широм наше Епархије писала спремајући се за прославу великог светосавског јубилеја. У Летопису богослужења Епископа жичког Г. Јустина, протођакон Александар М. Грујовић је забележио богослужбене и пастирске посете којима је наш Архијереј испунио претходни временски период настављајући духовни пут који је у Епархији жичкој започео још од времена Светог Саве. Веома смо радосни и захвални свима који су на било који начин учествовали и допринели да овај број Жичког благовесника, надамо се, заиста може без стида да се назове јубиларним. Уредник часописа, протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка