Претражи Живе Речи Утехе

На бројним сликама разних архијереја у карловачкој митрополији види се да носе западни стил мантије, попут католика а неретко и зукето, капицу коју носе католички великодостојници. Не покушавам да причам о некој теорији завере, екуменизму, схватам да се ради о стилу (одеће) више него о религијским правилима али ме интересује којом одредбом је то одређено, да ли су такве мантије носили и за време богослужења или само ван црквених догађаја, у својим дворовима, посетама и слично. Занимљиво је да на интернету постоје и фотографије из новијег периода где је владика Сава Вуковић позирао у оваквим мантијама

Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран View full Странице

Свети Грација и Злославни Ава Римски, Зоран Ђуровић. Прича о смешним миракулима. Има ли нечег интересантног у причи како су се упознали двојица пријатеља? Нема. Моја прича је једнако банална оној Исусовој: Он се шећка по обали и каже: Дођи 'вамо! И тако дођу неки простаци и придруже му се. И иду заједно, причају неке приче и свет мало полуди па се и заљуби у неке од тих прича. И онда имамо вас, који сте хришћани, и који слушају приче о тим миракулима. И те приче, којих има највише у најпростијем Јеванђељу, оном по Марку, служе као неки знаци који нам указују на Господа, да је ту са нама. И ово је једна од тих прича. Али да кренемо од почетка. Блажени Грација се родио 27 новембра у месту Муо (Мулу), на 2 километра од Котора, Црна Гора, 1438, који је припадао тада Републици Венецији. Био је морнар до тридесете године. Живео је у великом сиромаштву, и бродом стиже до Венеције. Након слушања проповеди у Венецији великог говорника августинца Симона да Камерина, улази у Ред као брат лаик. Примљен је у манастир Монте Ортоне, у близини Падове. Манастир је био реформисан и одликовао се великом ревношћу за дисциплину. Тамо је радио као баштован, али је брзо стекао поштовање целе заједнице. Када су друга два манастира из реформе ушли у Ред, конгрегација је и званично успостављена. После 1474 Грација је пребачен у манастир Светог Кристофора у Венецији, где је, према предању, нека мистериозна светлост сијала непрестано изнад његове келије и бројна су се чуда десила кроз његово посредовање. Током једне сушне године, Грација је учествовао у поправци манастирске цркве, где су једну цистерну напунили слатком водом, али која је остала таквом чак и када је у њу продрла морска вода. Са скоро седамдесет година, озбиљно оболе и умре 9. новембра, 1508 на острву Мурано, у Млетачком архипелагу. Његове мошти су пренете и чувају се у Мулу. Папа Лав XIII је потврдио његов култ 1889. Духовно посрнули, богоотступни и злославни Ава Римски је познат по томе да је друг са католицима и осталим грешницима. Кад бејах Ава-пиле, око 2 године, разболех се на смрт. С' опроштењем, дизентерија, 10 месеци. Ваљда је то био предзнак да ћу бити злобник као Арије... И у болници у Старом Бару, католичком леглу, чувале ме сестре францисканке. А Ава ко Ава, и тада је заводио женске особе, па су ме много заволеле јер сам ко зна шта измишљао. Доктори су ме отписали, а моји родитељи неутешно плакали. Као сада неки што се питају зашто Бог допусти да се појави овакав саблазнитељ у српском роду... Што не липса док је био мали... Те сестре су ме изгледа заразиле љубављу ка католицима. И оне су плакале кад су ме моји однели. Одведоше ме до Краљева и тамо оздравих без икаквих објашњивих разлога. Чудо. Јер сам био као неко дете из Абисиније, провидило се кроз мене. Тако причају. Насликах пре 10 година и икону тог јеретика, св. Франциска... Леп светац. Барем мени. У том месту, Муо, код Котора, родио се наш велики стрипаџија Андрија Мауровић. Од њега сам доста учио. Зашто је Андрија Мауровић био бољи стрипаџија од мене? Ево: „Пио сам по десетак литара вина дневно, по два литра најјаче ракије од кукуруза, пушио по осамдесет цигарета, предавао се једнако неумереним чулним уживањима - и тако преко двадесет година, док нисам доспео на руб понора, на границу потпуног растројства и краха. Тек онда, кад ми је већ било четрдесет пет година, успео сам да се тргнем, да бих колико-толико продужио меницу живота“ - изјавио је Мауровић за магазин Старт. Ја пијем као светосавац... Прави аскета у односу на њега, односно слабић!:)) Но, он је после постао аскета, оставио пиће и постао вегетеријанац. Пошто му не сличим по првоме, нећу, вала, ни по другоме. Не одричем се свињчића и зечева:)) Та уметност ми је омогућила да и данас будем жив, мада ми је ћале стално звоцао, кад сам био млад, да ми то не треба, јер за њега је уметник само пропали уметник. Кад сам кренуо у поповство, и тиме сам га разочарао, говорио је: Камо среће да си био пропали уметник па да заводиш женске. Заврших у туђини високе школе, али сам живео од уметности, јер су неки у цркви помислили да је бесребреништво подвиг у коме треба да се подвизавам. Ето, прве неке паралеле са Авом и његовим земљаком, Грацијом. Сиромаси. Мој другар је био августинијанац. Ја сам докторирао на св. Августину, а старац, Викторино Гроси, рече на одбрани да сам постао прави августинијанац... И прва икона која је отишла пре мене за Италију, био је св. Августин. За неког грофа... Увек сам био везан за Августина и Амброзија Миланског, свеца који је и крстио Августина. Елем, 1991, ја као партизановац сам навијао за Звезду. И погађао сам резултате, и говорио да ће Звезда те године да освоји куп. Трајектом сам отишао за Бари да бих гледао утакмицу. Италијани ми се смејали што сам имао звездине шалове, капице, заставице... После утакмице тражили да купе од мене, али им нисам продао. Стопом сам отишао до Рима. Спавао на станици. Хтео сам да идем на поклоњење св. Амброзију, јер сам мислио да су му мошти у Ватикану. А нису. Поклонио сам се св. Петру и другим свецима. Мало ме гледали чудно чувари у Базилици, јер неко прави метаније... Кумовах брату од стрица, крстили га у Ваведењу у Београду. Наденуо сам му име Амвросије. Кад се вратисмо у стан, моја стринка ме пита: Зоћо, молим те да ми кажеш ко је тај Ватикан?! Сањам ја јутрос, долази тај Ватикан и каже ми: Иди, узми дете, треба да се окупа и роди. Шта значи тај сан? Амброзије јој се јавио. Мошти св. Амброзија Отишао сам у Перуђу (ту, близу, у Асизију, мошти св. Франциска, бих на поклоњење) да 2-3 месеца учим италијански. И ту насликам неке иконе, Августина, Николу, и одмах оду. Дали ми у тој салезијанској кући послушање да заливам биљке. После неког доба, дође цио (стриц) Манди, јер он не жели да га ословљавају са падре, иако је свештеник, и каже ми: Какво је ово чудо? Ко ти је рекао да заливаш ону осушену биљку на сметлишту, она процветала! Биљка је била осушена и бачена. Ишчупана из корена. Каже Мандија: Изгледа да је Господ нешто намислио са тобом и твојом госпом. Велика чуда ће се десити за Цркву. Тако нам прорече тај католички поп. Да ли је добро или лоше пророковао, остаје да се види. За сада поцркасмо од глади и сиромаштва, па поменем Господу да не морам да будем баш толико блажен, као овај сиромах и баштован Грација... Други пријатељ, католички свештеник, Роберт Тонсати, који је имао специјализацију овде у Риму, а парохију је примио у Котору, а онда у Мулу, узе да ми наручи икону св. Грације. Ја сам му урадио једну Богородицу пре неку годину. Он је човек побожан. У сиромашној парохији. И уопште, католичка црква у Црној Гори је у јако лошој позицији. Крпе крај са крајем. Мислим да сама црногорска митрополија има више ватиканске донације него КЦ тамо. Митрополит не прича много о томе, а требало би. Та мала католичка заједница је практично од уста одвојила за икону. Роберт ми пише да су бакице плакале кад су виделе фотке које им послах. Блажени Грација, икона на дрвету, 92 x 70 cm. Пошто ми је Роберт пријатељ, а ситуација је таква каква јесте, Ава наплаћује неки минимум за икону. Јер и Ава треба да заради за Небо. На нама се, нажалост, остварило оно блаженство: Блажени сиромашни, тако да су нам те паре дошле више него добро. И помолих се Грацији кад добих те паре, узех неку гребу (не знам како се то на српском каже - тикет који огребеш па можеш да добијеш неке паре) и излете 100 еу. Ја сада могу да се вадим на Достојевског. Човек је, веле, био пророк, али и коцкар. Христос је рекао апостолима: Баци тамо мрежу. Тако гледам на те ствари. Тако ми се додаде за икону. Роберт је имао прво опело неком од криминалаца у ЦГ. И ја сам их имао. То је постало као добар дан у нас. Но, св. Грација ми је послао једнога кога сам заштитио. Сада је ваљда на правом путу. Због разних перипетија не заврших икону на време. Био овде човек са комбијем који је требало да превезе икону св. Грације. И то јутро, субота, није могао да је одвезе (јер је не заврших), паркирао се у Риму код базилике Св. Павле ван зидина Рима (Basilica di San Paolo fuori le mura), и кримоси му опљачкали комби! Икона би отишла! Јер бих је запаковао, а они би узели све. Тако је св. Грација одлучио да ипак оде у своје родно место. Има и кад су га хтели украсти црногорци. Један потплатио неколико црногораца да га украду јер је закључио да му је Грација рођак па би било прикладно да га држи код себе. Није смео платити бокеље јер им то не би пало на памет. Онда, кад су провалили у цркву, и извукли га из нише нису га после могли макнути ни милиметар! Усто почела звонити звона... Сам је један од тих лопова дошао касније код жупника и испричао што се догодило у страху да га не снађе проклетство. Грација је светац сличан нашем Василију Острошком. Они не гледају на вероисповест. Исцељују и чудотворе над католицима и православцима једнако. Василије је помињао папу Климента у молитвама. И „сву римску господу“. Православке долазе и заветују се св. Грацији да затрудне. И поштују завет. Здрави католици поштују и воле Василија. Имамо католике који славе св. Саву на приморју. Стварност је, хвала Богу, много здравија од наших лудила, раскола које необрезани срцем подгревају. Јер, свеци раде. Приближавају људе. И овај мој текст би био незамислив пре 30-50 година... Рекли би: полудео православни поп! И сада има неких који би рекли да сам манијак јер славим и волим католичког свеца! А срећне сам руке, јер насликах и папу Јована Павла Другог, док беше блажен, па га после издигоше у свеца. Верујем да ће исто бити и са Грацијом. Обележио ме је као дете цртани: Ђецо Ивица се зовем, ког нацртам буде жив! Те ме слике воде, воде, у вис, хајте с нама и ви сви!!! Код нас, православаца, сачуване мошти су један од доказа, али не нужни, светитељства те особе. Ја сам целивао Милутинове мошти, родио сам се на његов дан, а он је био више него наклоњен католицима, и био је сексуално врло активан, па се и данас препиремо да ли је имао 4 или 5 бракова, да ли је Симониду облежао као младицу... И остало његово тело. Није био подвргнут балсамовању. Нема ниједног извора за такву тврдњу. Имамо и мошти његове мајке која је била католкиња. И једнако је радила за православне и католике. Света Јелена. Францисканац јој је био духовник. Францисканце је довела у Босну са њеним сином, св. Драгутином. Мошти Блаженог Грације Од св. Василија Острошког, слава му и милост, немамо баш неке мошти. Углавном су кости остале. Али је велики светац и чудотворац. Од Грације имамо очувано тело, слично Милутиновом, али тело коме су зглобови још увек, после 5 векова покретни! Био је покопан у земљи и у влази. Нема лажи, нема преваре. То не може да се направи тек тако. Као што св. Огањ силази у Јерусалиму на Васкрс. Мошти су му жућкасто смеђе, као и Милутинове. Нема очи, јер је то практично прво што страда. Мошти св. Александра Свирског су реткост, ако не уникат. Као и мошти св. Леополда Мандића чији унутрашњи органи су очувани. Или мошти св. Спридона Тримитунтског које имају температуру живог тела. О икони Гледао сам да свеца насликам као јаког човека, кога живот није мазио. Тежак је рибарски посао. Ликом сличи св. Бенедикту Нурсијском, тако га види традиција. Море је лапис лазули, камен који је увек имао вредност злата, а одабрах га да бих приказао преображено море које се помиње у Откр 4, 6. Рибе веселе, јер се Господ игра. Кроз игру се дешава живот. Море је округло, што је доказ да је земља лопта... Иначе, на овој дасци сам био почео да сликам неке рибе, нека сарадња са о. Марком Рупником, али оне се зауставише у фази скице... Сам сам се био питао зашто не заврших... даска је била суђена за ГрацијуJ) А бродови као бродови, плове... Возе нас одредишту. Грација је имао визију евхаристије, цркве која се отвара, Христа који се даје кроз причешће. Зато код мене држи хостију у којој је врт, рај, Христос као Мелисмос. Та визија је невероватна за време у коме се на Западу, али и на Истоку заборавило шта је тајна цркве. Да црква само кроз евхаристију живи. Грација је наслутио ствари које ће се десити 5 векова после његове визије. Овај црвени зрак цепа цркву као што је Распеће поцепало на пола завесу у Храму и отворило људима улазак у Светињу над Светињама. Ту визију сам хтео да повежем са Богородицом која даје св. Гаетану из Кјетија (давно урадих његову икону) малог Исуса. Сада прочитах да га је канонизовао 12. новембра (на мој рођендан) папа Климент X, кога је спомињао у молитвама св. Василије Острошки. Гаетано је једној августинијанки писао о својој визији, а виђење је имао у базилици Санта Марија Мађоре, коју редовно обилазим... Да не бих затравио... Живот није Кабала. Ствари се једноставно дешавају, а ми онда можемо да нешто верујемо или не. Нисам испричао много других ствари. Гаетано је светац „специјализован“ за божански промисао и љубав. Грацијино присуство је и физичко. Међутим, нема присиле. Јер љубав је инвестиција, нада и поверење. Некоме се чини да Бог кроз мале ствари плете неку мрежу, прича приче. Неко ће све одбити у блоку. Некоме је крст Христов саблазан. Неко се чуди Павлу који је ишао го, бос и гладан... Бивао пребијан. Али је његова инвестиција била огромна, зато се вратила кроз поштовање које нико не може да негира, јер је то оно чињеничко.

Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. Свештеномученик Иполит, епископ римски Пострадао за веру у време Клавдијево. Када у Риму девица Хрисија би немилостиво мучена за Христа, тада се заступи за њу пред мучитељима свети Иполит и изобличи мучитеље. Због тога протеста и он би стављен под суд, суђен и осуђен на смрт после дугих истјазања. Везаше му и ноге и руке и потопише га у мору. С њиме и Хрисијом пострада још двадесет мученика. Пострада свети Иполит 269. године. Свети мученик Теофил Нови Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и четири године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу. Свети Петар, цар бугарски Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Мађарима и Русима умро 976. године у педесет шестој години живота. View full Странице