Претражи Живе Речи Утехе

Нова књига у част јубилеја Православног богословског факултета у Београду, посвећена научном наслеђу првог декана проте Стевана Димитријевића. У нововековној историји наше Цркве посебно место заузима прота Стеван Димитријевић. Дугогодишњи ректор Призренске богословије и први декан Православног богословског факултета у Београду оставио је неизбрисив траг у историји српске црквене просвете, богословља и црквене историографије. Његовом животопису и богатој делатности на различитим пољима до сада је посвећен читав низ радова. Са друге стране, међутим, до сада није било свеобухватне студије у којој се систематски представља и анализира његово богато научно наслеђе. Ако се по народној изреци ,,слично препознаје сличним“ свакако је за све нас срећна околност да се веома сложеног научно-истраживачког рада, посвећеног научном наслеђу проте Димитријевића и његовом месту у српској богословској и широј научној заједници, прихватио богослов и црквени историчар Владислав Пузовић. Студија која је пред нама припада просопографији - бави се личношћу и научним делом једног научника и духовника, кога у првом реду види као свестраног црквеног историчара. Аутор ове студије то чини са једне поодмакле временске дистанце, што на свој начин доприноси објективном сагледавању свега онога што је прота Стеван Димитријевић учинио на пољу наше домаће црквено-историјске науке. То чини веома прегледно и, с тачке гледишта научне историјске критике, веома стручно и професионално. За израду монографије користи, пре свега, све релевантне Димитријевићеве научне радове, данас расуте по различитим јавним и приватним библиотекама, све приказе и рецензије његових дела, расуте по различитим црквеним и научним часописима, као и необјављену архивску грађу из једанаест архива (у Србији, Хиландару и Украјини), помоћу које реконструише његове научне контакте и место у српској науци прве половине двадесетог века. Широки и разноврсни научни опус проте Димитријевића аутор сагледава тематски, анализирајући научне радове и студије по тематским целинама. Прота је као свршени студент Кијевске духовне академије најпре урадио студију о српско-руским црквеним односима, што је била и тема његове кандидатске дисертације 1898. У писању овог рада искористио је архивску грађу из руских архива, и први пут је ставља на увид стручној научној јавности. То ће бити увод у читав научни циклус протиних радова посвећених српско-руским црквеним везама, који ће обележити целокупну његову научну делатност. Прота Стеван Димитријевић се бавио проучавањем богате архивске грађе манастира Хиландара, где је боравио више пута. Он посебно проучава новију архивску грађу 18. и 19. века, и то чини у сарадњи са Српском краљевском академијом. Успео је да објави 22 документа који се односе на 15, 16. и 17. век, а његов велики подухват преписивања и припреме за штампу 588 хиландарских архивских докумената из 18. века, који, на жалост, из различитих разлога није окончан публиковањем, управо кроз ову монографију сачуван је од заборава. Такође у рукопису, на 254 странице, сачувано је протино дело које се односи на историју Српске Цркве – то су његова предавања на Православном богословском факултету. На овај рукопис, који се чува у Димитријевићевој заоставштини у Архиву САНУ, аутор скреће пажњу као на важно дело српске црквене историографије које би у наредном периоду ваљало објавити. Посебно се прота Димитријевић бавио проучавањем лика и дела Светог Саве. Пратио је народно усмено предање о Св. Сави и записивао га. Дотицао се и неких спорних питања: тонзура Св. Саве и спаљивање његових моштију - да ли је било једно или два спаљивања - 1594 и 1687. године? Протином заслугом у једном рукопису из 17. века, у манастиру Завали, пронађена је и објављена Служба преноса моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Писац књиге која је пред читаоцем се исто тако исцрпно бави радовима проте Димитријевића који се односе на новију српску црквену историју, попут радова о патријарху Василију Јовановићу Бркићу, митрополитима Стефану Стратимировићу и Михаилу Јовановићу. Монографија доноси увид и у необјављено научно наслеђе проте Димитријевића, односно радове који су остали у рукопису и чувају се у његовој заоставштини. Кроз читаву студију аутор прати рецепцију Димитријевићевих научних радова у српској научној средини и шире, указујући на тај начин на протино место у српској науци. Аутор ове драгоцене студије чини посебан осврт и на то како се прота Димитријевић бавио нашим црквеним старинама. Боравећи у Призрену, Скопљу и Солуну, и у другим градовима и местима широм Старе Србије и Македоније, прикупљао је и истраживао старе рукописе, штампане књиге, записе и натписе и све то је слао у Београд. Дао је велики допринос објављивању капиталне збирке Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи, где је приложио близу 500 записа и натписа. С правом су га колеге истраживачи називали да је ,,творац рукописне ризнице“ Народне библиотеке у Београду, будући да је овој установи приложио неколико стотина рукописа и старих штампаних књига. Даље, на терену је прикупљао грађу о страдању српског свештенства у Првом светском рату за време веома сурове бугарске окупације. Прикупио је један од најобимнијих фондова грађе о страдању Српске Цркве и њеног свештенства у овом рату. Прота се бавио и етнографским истраживањима, прикупљајући податке који се односе на народне обичаје у селима и градовима, а везани су за крсне славе, обичаје о великим празницима, народне литије, заветине. У овим протиним списима има доста црквеноисторијског и литургичког материјала. У протиној заоставштини сачуван је рукопис на ову тему који има близу 2000 страница, а на који се по први пут обраћа пажња у овој монографији. Кроз читаву монографију, пратећи Димитријевићеве циклусе научних радова, аутор је пратио и протине научне везе које је одржавао са бројним значајним српским научницима, дајући на тај начин целовит увид у научни лик првог декана Православног богословског факултета. Укратко, сумирајући велики научни допринос кроз студиозно разматрање свих научних достигнућа проте Стевана Димитријевића, пре свега црквено-историјских, колега Владислав Пузовић се у име целог Православног богословског факултета у Београду, чији је први декан био прота Стеван, на неки начин одужује овом великом прегаоцу као узорном примеру који могу и треба да следују нараштаји младих богослова који долазе. Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић * * * Подаци о монографији: Путевима српске црквене историје. Научно наслеђе проте Стевана Димитријевића. Аутор: др Владислав Пузовић. Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Место и година издања: Београд, 2021. Обим монографије: 286 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-247-1; COBISS.SR-ID 52360457). Рецензенти: 1) Др Радомир В. Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду 3) Др Мира Радојевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 4) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви. Садржај: Предговор (7–13); I поглавље: Биографија проте Стевана Димитријевића (15–45) (Школовање и призренски период: од Алексинца и Кијева до Призрена и Солуна 15–34; Београдски период: први декан Православног богословског факултета 35–45); II поглавље: Научни рад проте Стевана Димитријевића (47–172) (Истраживач српско-руских црквених веза 47–66; Рад на истраживању хиландарске архивске грађе 67–91; Писање целовите историје Српске Православне Цркве 92–101; Светосавски научни циклус 102–129; Научни радови из новије српске црквене историје 130–148; Истраживање црквених старина 149–160; Документовање страдања српског свештенства у Првом светском рату 161–167; Етнографске белешке 168–172); III поглавље: Епилог (173–210) (Прота Стеван Димитријевић на путевима српске црквене историографије 173–184; Протоиерей Стеван Димитриевич и его вклад в развитие сербской церковной историографии 185–198; Protopresbyter Stevan Dimitrijevic on the Paths of Serbian Church Historiography 199–210); IV поглавље: Прилози (211–261) (Рецензије Стефана Тимофејевича Голубјева и Алексеја Афанасјевича Дмитријевског на кандидатску дисертацију Стевана Димитријевића 211–221; Библиографија радова проте Стевана Димитријевића 222–235; Архивски документи 237–261); Скраћенице (263); Извори и литература (264–278); Именски регистар (279–284); Белешка о аутору (285–286). Извор: Инфо-служба СПЦ

„Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру

У години када се обележава 800 година самосталности Српске Православне Цркве значај Светог Саве за Србе је немерљив. Ако је Бог наш небески Отац, Свети Сава је наш духовни отац. Он је у бити српског народа. Он нас је родио у вери, поставио нас на прави пут и још увек нас својим молитвама води кроз сва овоземаљска искушења. Свети Сава је, свакако, наша најзначајнија историјска личност и најпоштованији је светац међу Србима. Његов лик и дело су утицали на нас, на нашу културу и традицију. Дух Светосавља који ми осећамо одражава се свуда око нас: у топонимима, обредима, традицији. Значај Светога Саве за Србе се може упоредити са значајем Мојсија код Јевреја, али и хришћана уопште. Чини се да све знамо о Светом Сави. Био је принц који је одбацио овоземаљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата. Међутим, Свети Сава не само што је утицао на нашу историју, културу и традицију, он је утицао и на нама блиске, братске словенске народе. Од свих улога које је Свети Сава имао за живота најзначајнија је осамостаљивање Српске Православне Цркве 1219. и писања Номоканона тј. Законоправила. Номоканон или Законоправило или Крмчија је зборник правила која регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије. Реч „номоканон” је грчког порекла: номос значи грађански закон, а канон је црквено правило. „Крмчија” води порекло од старословенског придева који се и данас користи у савременом руском језику: кормчий што значи кормилар, онај који управља кретањем брода. Крмчија је написана 1219. године, а идеја водиља у овој књизи је склад духовне и световне власти. Српска средњевековна држава је прави пример земље која се владала према јеванђељском закону. О томе сведочи почетак Законоправила: „СЬ Б(О)ГОМЬ ПОЧИНАЈУТЬ СЕ КНИГИ СИЈЕ ГЛ(АГО)ЛЕМИЈЕ ГЬРЬЧЬСКИМЬ ЈЕЗИКОМЬ НОМОКАНОНЬ И СКАЗАЕМИЈЕ НАШИМЬ ЈАЗИКОМЬ ЗАКОНОУПРАВИЛО“, што би у преводу на савремени српски језик значило: „СА БОГОМ ПОЧИЊУ ОВЕ КЊИГЕ КОЈЕ СЕ НА ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИЗГОВАРАЈУ НОМОКАНОН, А НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ ЗАКОНОПРАВИЛО“. Крмчија је највећа српска књига. Имала је 400 листова исписаних на пергаменту, што је чинило 800 страница, димензије 24×31 цм, садржала је 64 главе, што би данас одговарало члановима закона, и гране, што би данас одговарало тачкама закона. Настала је на основи Методијевог Номоканона из 9. века, написаног око 868. године, који је био базиран на Јустинијановом зборнику. Међутим, својеврсност Номоканона Светога Саве је у слободном одабиру и распореду текстова. Приликом превођења Свети Сава је проширивао текстове својим објашњењима, скраћивао их или изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског Номоканона, по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник! Свака глава која уређује духовни живот ослања се на црквене саборе, Библију и Житија светаца. Највероватније, тајна за овако добар одабир и распоред грађе у Номоканону лежи у чињеници да је Свети Сава око десет година био игуман Студенице где је током боравка и вођења написао Студенички типик – правило о животу монаха, као и Житије Светог Симеона Мироточивог. Мало после писања Крмчије, 1221. године Свети Сава је написао Синодик. Управо су Номоканон и Синодик постали правни и духовни стубови српске средњовековне државе. Оригинал Савиног Законика није сачуван, али постоји око 10 преписа. Најзначајнија је Иловачка крмчија из 1262. јер је њу преписао са оригинала будимљански Епископ Теофил у Манастиру Светог арханђела Михајла у Бококоторском заливу. Постоје још Морачка, Хиландарска, Рашка, Сарајевска, Пчињска, Пећка, Дечанска и Милешевска крмчија. Проучавање Законоправила је тежња ка животу у складу са Божијим Законом. Тако је 1963. године САНУ основала комисију која се бавила проучавањем Иловачке Крмчије. Највећи спорови међу научницима су били у вези са садржајем преписа Крмчија, јер су преписивачи Законоправила током векова додавали своје текстове и мењали оригинал. Између Иловачке и Морачке Крмчије научници САНУ су расправљали око десет година, али на крају Српска академија није ни издала фототипију Законоправила, већ Дечје новине 1991. године. Нажалост, препис који је најближи оригиналу – Иловачка крмчија данас се чува у Загребу у Хрватској академији знаности и уметности. Иако је у једном тренутку Иловачки препис био у Србији, наша држава га је морала вратити Хрватској због данашњих савремених закона, а Законоправило Светога Саве је и данас званичан правни кодекс СПЦ. Колико је Савина Крмчија била склад духовне и световне власти и колико је била значајна за друге државе у окружењу, а посебно колики је имала значај за Русију, сведочи податак да је 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу”, како Руси називају Крмчију. Тако је она у 13. веку преко Бугарске стигла до Русије где је у начињен први препис у граду Рјазану 1284. године. Тај препис је имао 71 главу. Рјазанска крмчија је скоро годину дана преписивана и овај препис потврђује да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс. Овај препис је имао своје редакције у древној Русији. Постојале су још Софијска, Мјасњиковскаја и Чудовскаја крмчија. За средњовековну Русију у периоду између 13. и 17. века су карактеристични летописи – књижевне форме које су сведочиле о догађајима времена у ком су писане. Најзначајнији летопис ране руске књижевности је „Повесть временных лет” тј. „Повест минулих времена”. Иако многи руски научници данас оспоравају истинитост ове повести, форма летописа је достигла свој врхунац за време Ивана IV Рјуриковича. Нама је овај руски цар познатији као Иван Грозни. Када је Иван Грозни имао само три године, остао је без оца. Иако је одмах по наслеђу постао цар, на чело Руске царевине је стао 1547. са свега 17 година. До тог тренутка о њему се бринула и одгајала га је бака по мајчиној линији – Ана Јакшић, удата Глинскаја, потомак Теодоре Немањић, полусестре цара Душана. Управо су у овој чињеници, да је венама Ивана Грозног текла Немањићка крв, укрепљене братске везе двају народа које је Свети Сава заподенуо одбегавши са двора свога оца на Хиландар заједно са руским монахом. Чак постоји легенда, која, додуше, нема историјске основе, да је круна Душана Силног тајно однета у Москву на крунисање Ивана Грозног (грозный (рус.) – страшан, силан, величанствен). Ставши на чело руске државе цар Иван IV је пожелео да својој царствености подари уникатну историју света: од постања до његових дана. Тако је настао до тада највећи књижевни споменик на свету „Царска илустрована хроника” написана у 10 томова на двадесетак хиљада страна са око 18 000 сликовних илустрација на којој је радило 40 живописаца. „Царски илустровани летопис” описује догађаје од постанка света све до доласка Ивана IV Васиљевича на трон. Захваљујући баки и њеном утицају на одгајање и образовање свога унука, који се сматрао једним од најученијих људи свога времена, Иван Грозни је 4. том Летописа посветио српској средњевековној држави, династији Немањића и догађајима у Србији све до Косовског боја. Поред Косовске битке детаљно је описана лоза Немањића. Према оснивачу Српске Православне Цркве – Светоме Сави, Иван Грозни је имао велико поштовање и дивљење. Лик српског архиепископа, као наследника Византијске традиције, имао је кључни значај у формирању руске националне идеологије као православне царевине, све до прихватња идеологије Москве као Трећег Рима. Колико је Свети Сава Српски, како га називају Руси, био поштован, показује податак да је његово житије било веома распрострањено у Руској средњовековној царевини – постојало је око 88 преписа. Оно је коришћено као образац за састављање житија руских светаца. У XIX веку је обележавање празника Светог Саве Српског имало политички карактер и служило је за демонстрацију „братског савеза Срба и Руса”. У Москви је све до 1917. Подворје СПЦ било место окупљања руских добровољаца за помоћ у ослободилачким ратовима Србије током XIX и XX века. Данас у календару Руске православне цркве тзв. Мјасацослову постоје три српска свеца: Свети Сава, Симеон Мироточиви и Арсеније Први, којима се читају молитве за помоћ. Такође, Руска православна црква им је посветила житија. Када је отац Ивана Грозног, Василије III 1509. године зидао Архангелски сабор одредио је северну страну цркве за фреску Светог Саве и Симеона Мироточивог. Са друге стране, Свети Сава је приликом зидања Милешеве наредио да се ослика фреска Бориса и Глеба, руских светаца. Ова фреска је требало да прикаже зло које доноси свађа два рођена брата. Без обзира на бурна историјска времена која су постојала код оба народа, везе Срба и Руса никада нису прекинуте. После пада Српске средњовековне државе, током 18. века још један Сава, гроф Сава Владиславич – Рагузински је одржавао везе између братских народа. Сава Владиславич је био потомак Саве Луке из српске средњовековне породице. Отац му је био савременик Василија Острошког. Рођен је крајем 17. века у Херцеговини, а као школован човек путовао је и радио по Европи. Својим знањем и везама спајао је Османлијску империју, Дубровник и Млетачку републику. Са свега 20 година Сава Владиславич се обрео у Истамбулу и упознао једну од најзначајних личности тог доба – патријарха Доситеја, који га је повезао са руским конзулом. Захваљујући препоруци патријарха руском конзулу, као врло поверљиве личности, гроф Сава Владиславич се 1702. обрео на обали Балтичког мора и ту се упознао са Петром Великим на кога је оставио јак утисак. Јован Дучић, као потомак грофа Саве, тврдио је да је Сава Владиславич уживао велико поверење Петра I. И заиста, био му је саветник, учествовао је у важним историјским, финансијским и дипломатским догађајима, основао је руску тајну службу и први је указао Петру Великом на положај потлачених Срба у Турској империји. Огромна важност његовог рада је постављање границе између Русије и Кине у дужини од 6000 км која траје у неизмењеном облику до данашњих дана. Ту је основао град Тројицосавск и саградио цркву посвећену Светом Сави Српском, као одбрану Православља на далеком истоку. Црква је пострадала крајем 18. века, али се планира њена обнова. Назив града Тројицисавск је преименован у Кјахту. Утицај Светог Саве на руски духовни и књижевни, средњовековни свет се изучава скоро 100 година. Крмчија је књига која се проучава како код нас, тако и у свету, посебно словенском, а настала је 130 година пре чувеног Душановог законика. Ксенија Радојичић, проф. руског језика и књижевности *Објављено у Жичком благовеснику, 2019/2 Извор: Епархија жичка

Говори отац Рафаило из Подмаина, уз Чешки превод. Остаци мисије на територији Чешке, Словачке и даље на југ. http://media.pravoslavi.cz/flash/cestami_vyhnanych_otcu.htm

Школска слава Свети Сава свечано је прослављена у Ораховцу и Великој Хочи, најпре литургијским сабрањима у црквама Успења Пресвете Богородице у Ораховцу и Светог архиђакона Стефана у Великој Хочи, а потом и свечаностима приређеним у школама и Дому културе. Свету Литургију је у Ораховцу служио јереј Веља Стојковић, а у Великој Хочи протојереј ставрофор Миленко Драгићевић. Цркве су биле препуне деце, родитеља и мештана који су се упркос хладном времену сабрали да прославе Светог Саву. На велику духовну радост, ученици су заједно са својим наставницима активно учествовали на Светој Литургији, изговарајући молитве и певајући песме о Светом Сави. Сва деца су приступила Светој Чаши на причешће. Обавељено је освећење славских колача. У цркви у Ораховцу су домаћини били Марко Шарић и Звонко Радовановић, а за наредну годину јавили су се мали Теодор Шарић и Ивана Мојсић из Ораховца. По завршетку Божанствене Литургије, предшколска деца и ђаци ОШ ,,Доситеј Обрадовић“ и ,, Светозар Марковић“ као и дечица из ПУ,, Наша Радост“ су у храмовима казивали стихове и певали песме о Светом Сави. У оквиру светосавских приредби својим песмама и рецитацијама дечица су се заветовала Светом Сави да ће бити добри чувари вере православне, да ће учити и чувати завете Светих предака, а старији су кроз песме могли да чују ко је био Свети Сава, како је оставио намењен му престо и отишао у манастир, како је мирио браћу, отварао школе и болнице и проносио истину о отачаству своме. Њему су у својим песмама дечица узнела молитве за спас рода српскога, за срећан живот сваког детета, за опстанак на Косову и Метохију. У школама су свештеници освештали славске колаче које су принели наставници у име својих колектива. У школи у Великој Хочи овогодишњи домаћин је био Бранко Вечевић, наставник музичког, а за наредну годину се јавио наставник информатике Новица Лукић. У Гимназији у Ораховцу овогодишњи домаћин је био наставник хемије Звездан Столић, а за наредну годину се јавила професорка српског језика Оливера Радић, док је за основну школу у Ораховцу домаћин била директорка Сузана Милићевић, а део колача као залог за домаћинство наредне године преузео је школски педагог Негован Дедић. За госте је после резања славских колача била служена врућа ракија и приређено послужење. Дечица су захваљујући добрим људима са разних страна добили и поклоне за овај празник. Као и ранијих година, из немачог града Штутгарта да малишане у Великој Хочи и Ораховцу обрадују поклон пакетићима стигли су свештеник Братислав Божовић, председник ХХЗ,, Радости моја“ Милорад Никитовић и Дражен Микеревић. Овом приликом су гимназији у Ораховцу донели део опреме за кабинет физике. За ученике ОШ,, Доситеј Обрадовић“ стигли су пакетићи из Верско добротворног старатељства из Београда захваљујући г-ђи Мири Гушић која је пре пар месеци у групи поклоника са оцем Радивојем Панићем посетила Ораховац и по обећању са свештеницима у ВДСу организовала опремање пакетића за децу у Ораховцу. На Савиндан је у Ораховац стигао и поклон од удружења ,,Глас Метохије“. Они су за потребе цркве Свете Недеље у селу Брњача код Ораховца послали горионик за свеће. Исти горионик су послали и за манастир Успења Пресвете Богородице у Ђаковици. Оливера Радић 30 / 01 / 2018