Претражи Живе Речи Утехе

Бискуп мостарско-дувањски и Апостолски управитељ требињско-мркански, Мостар 31.10.2020, Високопреосвећени господин Јоаникије Епископ будимљанско-никшићки Администратор митрополије Црногорско-приморске Високопреосвећени господине Јоаникије! Упућујем Вам искрене изразе сућути у поводу смрти архиепископа цетињскога,митрополита црногорско-приморскога,зетско-брдскога и скендеријскога и егзарха пећкога трона,преосвећенога Амфилохија Радовића. Митрополит Амфилохије за свога је живота и дјеловања, као пастир Цркве, оставио снажан траг у односима наших двију сестринских Цркава,Католичке и Православне.Посебно су ти односи били његовани између мога предшасника на бискупској служби у Херцеговини,бискупа Ратка Перића,и покојног митрополита Амфилохија.Тијеком тих сусрета,а и заједничких активности,покојни је Митрополит увијек остављао дојам своје срдачне отворености,сусретљивости,искрене преданости и разумијевања за актуелне теме и проблеме.У сусрету с њим осјећала се особита братска близина. У овој се пригоди желим присјетити и њихових братских посјета,како на Цетињу,гдје је бискуп Ратко 2009. године одржао предавање те се сусрео с питомцима и професорима Богословије Св. Петар Цетињски,као и узвратни братски посјет Митрополита Мостару,2011. године,када је одржао предавање студентима Теолошког института и посјетио централне,а посебно каритативне установе наше бискупије.Спомена је вриједан и Митрополитов рад у Мјешовитој комисији Српске Православне Цркве и Хрватске Бискупске Конференције,под водством Свете Столице, с обзиром на канонизацију блаженог кардинала Алојза Степинца,мученика. Сваки започети дијалог с покојним Митрополитом пружао је наду у бољу будућност и свјетлије дане у католичко-православним односима,а у пригодним се честиткама редовито дијелила заједничка радост отајстава наших великих светковина,Божића и Ускрса. Господину Богу упућујемо своје молитве да к свијетлу свога Лица приведе душу митрополита Амфилохија,а вјерном православном народу у његовој Архиепископији дарује утјех. С изразима поштовања поздрављам Вас у заједничком Спаситељу Кристу Господину! Петар Палић Мостарско-дувањски бискуп Апостолски управитељ Требињско-мркански Извор: Митрополија црногорско-приморска

Српска Црква се није плашила да изјави неслагање с делатношћу Васељенске Патријаршије по питању Украјине. У свечаној сали Московске Духовне Академије Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Иларион, председник Oдељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије, одржао је 17. децембра 2019.г. предавање на тему „Међуправославни односи у данашње време”. Током предавања студенти су могли да чују какво је стање у православном свету, како је црквена криза у Украјини и делатност Васељенске Патријаршије по том питању утицала на односе међу помесним православним Црквама. Присутни су такође чули из прве руке како је текао процес припреме учешћа Руске Православне Цркве на Свеправославном Сабору на Криту, и због чега је делегација Руске Цркве ипак одустала од учешћа на поменутом догаћају одржаном 2016. године на том острву. С обзиром на актуелност теме црквене кризе у Украјини, Митрополит је пружио ретроспективни преглед догађаја који су претходили стварању нове некаканонске структуре на канонској територији Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Истакнут је “допринос” Васељенске Патријаршије и западних политичких интереса у продубљивању раскола у Украјини. Као одговор онима који сматрају да прекид општења са Васељенском Патријаршијом затвара могућност дијалога, Митрополит је изјавио да Руска Црква није затворила врата за дијалог, већ је у тој ситуацији применила црквене каноне који забрањују литургијско општење са онима који ступају у заједницу са расколницима. На крају предавања Високопреосвећени је позвао да бранимо украјинску браћу, да се молимо за јединство Православне Цркве и, по речима апостола Павла, имамо мир са свима (Рим 12,18). После предавања студенти Московске Духовне Академије имали су несвакидашњу прилику да лично поставе питања Митрополиту у вези са актуелним дешавањима у православном свету. Истакавши да српски народ молитвено подржава православну браћу у Украјини, јер на примеру Македоније и Црне Горе зна колико је тешко када братски народи ступају у конфликт, упитали смо Митрополита да ли је планирани свеправославни скуп у Јордану, који је патријарх јерусалимски Теофил предложио током своје недавне посете Руској Православној Цркви, могуће организовати уколико на њему не буде присуствао Васељенски Патријарх? Митрополит Иларион је у свом одговору нагласио доследност Српске Православне Цркве у подршци коју је пружила Руској Православној Цркви по питању Украјине. Такође је било истакнуто да се патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису уплашили да изјаве своје неслагање у вези са делатношћу Васељенске Патријаршије по питању Украјине. Одговарајући на питање о свеправославном скупу, Високопреосвећени Иларион је изјавио да ће Руска Црква подржати иницијативу Јерусалимског Патријарха, јер само свеправославним решењем може се превазићи раскол у Украјини. Изразивши забринутост због могућег притиска са стране Запада на представнике помесних православних Цркава да не иду на поменути скуп, Митрополит је рекао да чак и уколико не буде било могуће да сви представници помесних православних Цркава буду присутни, скуп ће бити саветодавног карактера, јер је дијалог свакако бољи неко никакав дијалог. Из Московске Духовне Академије, Николај Сапсај Извор: Инфо-служба СПЦ

„Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија). Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15) У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија. Први без једнаких? Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес. Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)? Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном). Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља. Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi] За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске). Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права. Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку. Претпоставке и предисторија настале кризе Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела. Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега. Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно). Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски. Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix] Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x] Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици. У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.). Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi] Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти. Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације. Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година. У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом. Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу. Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра. Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда? Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv] Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси. Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију). Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана. Извор: Православие.ру

Ово је изјавио васељенски патријарх Вартоломеј на отварању међународне богословске конференције „О богословском наслеђу протојереја Георгија Флоровског“ у недељу увече, 1. септембра 2019. године. „Топло вас поздрављамо у Цариграду, историјском седишту Православља, где обележавамо 40-годишњицу упокојења протојереја Георгија Флоровског, утицајне личности у Цркви и богословљу, који је био прееминентни професор патристике,“ рекао је васељенски патријарх Вартоломеј у свом говору на отварању. Конференцију у Цариргаду организује Васељенска Патријаршија са Патријаршијским институтом за светоотачке студије у Солуну. „Дело протојереја Георгија Флоровског заувек ће припадати будућим нараштајима, и свагда ће бити врело надахнућа и усмерења при богословским изучавањима. Суштински елемент Флоровскове мисли и сведочења био је „креативни повратак светим Оцима“, рекао је Васељенски Патријарх и продужио нагласивши важност православног дискурса у савременом свету. „Да бисмо одговорили на све изазове, сви морамо разумети важност православног јединства. Из искуства знамо како крхко је било свеправославно јединство приликом сазивања Светог и Великог Сабора Цркве на Криту и какво је оно сада по питању украјинске аутокефалности. Нажалост, евхаристијском и есхатолошком идентиту Цркве данас прети неплодна духовност у Православној Цркви, као и напетост у међуправославним односима.“ Извор: Инфо служба СПЦ

У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”. Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла. У уторак 16. јула 2019. године, у просторијама Амбасаде Републике Србије у Москви, уприличена је презентација књиге сарадника Одељења за спољне црквене везе Руске Православне Цркве Андреја Хошева под називом „Косово и Метохија у односима Руске и Српске православне цркве у последњим годинама живота Патријарха српског Павла (1999-2009)”. Поред аутора, на представљању су говорили: Његово Преосвештенство епископ моравички Антоније, протојереј-ставрофор Николај Балашов и амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији проф. др Славенко Терзић. Књига, настала на основу богате документације Руске и Српске Православне Цркве, посвећена је кризи у српској покрајини Косову и Метохији, као и нарочитој бризи тадашње двојице патријараха: руског Алексеја II и српског Павла. Извор: Српска Православна Црква

Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић покушава да понови антицрквену политику бившег украјинског предсједника Петра Порошенка стварања „аутокефалне цркве“, изјавио је предсједник Одјела спољних црквених веза Московског Патријархата Митрополит волоколамски Иларион, пишу РИА Новости. РИА Новости такође преносе ријечи овог архијереја да Ђукановић иступа као иницијатор пројекта закона по којем је сву црквену имовину насталу до 1918. године неопходно национализовати. „Циљ те национализације је“, каже Митрополит волоколамски, „да се отме имовина канонске Цркве у Црној Гори као дијела Српског Патријархата и да се преда расколничкој структури која себе именијуе као ‘Црногорску православну цркву'“. Додао је да „расколнике представља лажни митрополит, тамо су лажни свештеници, и држава ту структуру, веома маргиналну, подржава“. Он је истакао да, уколико се та подршка настави, да ће раскол почети да се надувава, као што се својевремено надувао украјински“. Архијереј је такође изјавио да Руска православна црква сматра својом дужношћу да иступи у заштиту Српске православне цркве. „Ми сами смо прошли у Украјини кроз то искуство, знамо шта доносе такве радње и подижемо свој глас у заштиту наше српске браће која хоће да сачувају канонску црногорску Цркву у саставу Српске православне цркве“, каже Митрополит волоколамски. РИА Новости подсјећају да је раније Свештени синод Руске православне цркве позвао државно руководство Црне Горе да прекине дискриминацију и престане с подривањем јединства Српске православне цркве тако што „врши притисак на канонско свештенство и вјерни народ“. У тексту се оцјењује да се власти у Црној Гори на челу с предсједником Милом Ђукановићем налазе у оштром несагласју са Српском православном црквом и лично с Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем. Додаје се да је у априлу Митрополит Амфилохије саопштио да СПЦ, њено свештенство и парохије трпе притисак од државних власти. Подсјећа се и да је Ђукановић 2018. године изјавио да ће држава радити на стварању независности „аутокефалне црногорске цркве“ од Српске православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мијешањe политичара у вјерске послове представља највећу пријетњу међурелигијским односима у Црној Гори сматра највећи дио испитаних грађана, показало је истраживање које је за потребе пројекта „Истраживање улоге религије у друштвима западног Балкана“ приредила организација „Институт за демократију и медијацију“ из Тиране. У истраживању су још и недостатак образовања и дијалога, као и нови предлог Закона о слободи вјероисповијести наводе као пријетња хармоничним односима вјерника различитих религија нашег мултиконфесионалног друштва. У истраживању је дато више репрезентативних одговора који осликавају оно што испитаници виде као пријетњу вјерској толеранцији у нашој земљи. Тако се у једном од одговора каже: „Нови Нацрт закона могао би да буде веома проблематичан по питању имовине вјерских заједница и створио би проблеме и тензије у читавом региону, не само у Црној Гори“. Неки од испитаника су такође истакли да власт има тенденцију да се мијешају у вјерске послове и политичари „капитализију религијски осјећај Црногораца у циљу добијања гласова“. Већина испитаника се слаже да је образовање лијек за вјерску нетрпељивост. „Било би важно у неком облику укључити вјерску наставу у основно и средње образовање“ каже се у једном од одговора и додаје да би то подигло ниво знања о својој, али и о другим религијама. Са овим ставом слаже се чак 18% испитаника Као веома важна препрека изграђивању стабилних међувјерских односа препознати су и медијски извјештаји који су усмјерени на извјештавање о инцидентима, а не о добрим примјерима складних односа. Грађани Црне Горе сматрају да заједничке иницијативе вјерских заједница које су усмјерене ка решавању проблема у друштву попут сиромаштва или других облика друштвене неједнакости могу водити ка вишем нивоу социјалне кохезије. Резултати овог истраживања штампани су као посебна публикација и представљени на регионалној конференцији „Религија у друштвима западног Балкана“ која је одржана у Тирани у јуну текуће године. Павле Божовић Извор: Митрополија црногорско-приморска