Претражи Живе Речи Утехе

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html

Драга браћо и сестре! Данас смо оставивши своје уобичајене послове дошли овамо на Христову Тајну вечеру. Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно. Данас Литургија наставља да буде Тајна вечера, зато што њен смисао остаје скривен за велики број људи. Али сте се ви, православни хришћани овог града окупили овде како бисмо се сви сјединили с Богом у молитви и причешћивању Светим Христовим Тајнама. Управо сједињење с Богом представља главни циљ људског живота. То је главни циљ, чак и ако га нисмо потпуно свесни, чак и ако га не формулишемо у том облику. Човек није створен ни због чега другог, човек ни због чега другог не долази у свет осим како би сјединио своју душу с Богом кроз веру у Њега, кроз уздање у Њега, кроз спознају Њега и сједињење с Њим у осећању љубави, наде и вере. О томе да је Творац овог света, Творац сваког од нас, као и Промислитељ Који се на посебан начин брине за постојање нашег света и сваког од нас не говори нам само осећај да постоји Виша сила, већ и искуство сваког од нас, који смо проживели макар мало дужи животни период о којем смо иоле озбиљније размишљали. Кроз искушења и радости, кроз срећу и незгоде, кроз падове и покајање Бог нас доводи до самоспознаје. Сјединивши се с Њим људска душа добија све наслеђе Божије: Бог је свемогућ и бесмртан и људска душа, сједињујући се с Богом постаје бесмртна и свемогућа. Господ чује и испуњава молитве овакве душе, зато што су ове молитве на корист и самом човеку и онима за које се он моли. То је велико искуство Христове Цркве која постоји две хиљаде година, и оно треба да постане лично искуство сваког од нас. Треба да осетимо ово јединство с Богом, да га спознамо, не само на основу књига и проповеди, већ пре свега у свом животу. „Тражите Бога и жива ће бити душа ваша“ (Пс. 68: 33). Ова спознаја је највиша, најлепша, али и најтежа. Није случајно то што сам данашњу беседу почео од тога да смо сви ми оставили своје свакодневне послове и дошли у храм на Христову Тајну вечеру како бисмо се сјединили с Речју Божијом, с Господом Исусом Христом. У данашњем Јеванђељу смо читали како је Господ дошао у кућу код Својих пријатеља. Ту су биле две сестре: Марта и Марија. И једна се бринула да почасти госте и за трпезу, што је само по себи било исправно. То је чинила од свег срца и то је био начин на који је могла да послужи свом Учитељу, Господу Исусу Христу и својим ближњима. Друга сестра је седела покрај Христових ногу и слушала је речи Божије, упијала их је и сједињавала се с њима. Кад је Марта с прекором рекла Спаситељу да ју је Марија оставила и да јој не помаже у кућним пословима Господ је изговорио следеће речи којих се сви сећамо: „Марта! Марта! – рекао јој је с љубављу и захвалношћу за њену бригу – бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно“ (Лк. 10: 41). Да, наравно, треба и трпезу треба спремити, и наши кућни послови су потребни – и то је израз наше љубави према ближњем, али ни у ком случају не треба да заборавимо главну бригу – сједињење наше душе с Богом. Није случајно што у одломку из Јеванђеља чујемо како једна жена угледавши Христа одмах после овог разговора у кући Лазара, Марте и Марије каже: „Благо Жени Која те је носила, Која Те је дојила Својим грудима, благо Твојој Мајци, благо Пресветој Богородици!“ Заиста је тако! А шта каже Христос? Он изговара апсолутно запањујуће речи. Знамо да је Мајка Божија часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Нико не може да се упореди с Њом. И одједном Сам Спаситељ на усклик ове жене – „Благо утроби која Те је носила, и грудима које су Те дојиле“ (Лк. 11, 27) – каже да има још блаженијих људи. На овом свету постоје још срећнији људи. Ко су они? То смо ми. Ово јесте запањујуће, али су то речи Самог Сведржитеља Бога, речи Свете Тројице, речи Господа нашег Исуса Христа. Још су блаженији, каже Он они „који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11: 28). Ево ко је заиста блажен – они који држе реч Божију у свом срцу и испуњавају је. Можемо бити још блаженији од Мајке Господа, зато што је Она бескрајно смирена и уступа нам ово блаженство само да бисмо се сјединили с Њеним Сином, да бисмо стекли бесмртност, да бисмо стекли велику радост да будемо заједно с Њеним Божанским Сином. Она се умањује исто као што се умањивао Њен Божански Син. Ево на какве задатке који нам се постављају у овом животу подсећају икона Пресвете Богородице и данашње Свето Писмо. Сад ћете приступити светом Путиру и причестити се Светим Христовим Тајнама. Бићете учесници исте оне Тајне вечере на којој су били апостоли. Исти Господ Исус Христос ће вам дати исто и истинско Своје Тело и истинску Своју Крв. Ово је главно у нашем животу, то нас сједињује с Богом, исто као и Његове речи које смо чули у светом Јеванђељу, њихово разумевање и размишљање о овим Божијим речима, молитва Богу и испуњење Његових заповести. Све ово од срца желим свима вама, окупљенима у овом храму пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Окупили сте се и сами за себе, и за своје ближње за које се молите. Нека Господ благослови све вас и све оне који се налазе у вашем срцу пуном љубави. Амин!“ Извор: Православие.ру

Митрополит псковски и порховски Тихон говорио је за „КП“ о великим пројектима Псковске епархије на Криму, успешној борби против алкохолизма и о томе на који начин привући омладину да се не бави само митинзима и хајпом на интернету. Русија више није међу пет земаља у којима се навјише пије - Владико, крајем августа у Пскову је одржан антиалкохоличарски форум. Зашто управо овде? - Псковска област је једна од најпроблематичнијих по потрошњи алкохола, управо зато је Министарство просвете овде одржало форум. Имамо солидно искуство – делатност црквено-друштвеног савета за борбу против опасности од алкохолизма. Он је основан пре 10 година на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила. Председници овог савета смо академик Лео Бокерија и ја. На форуму су учествовали представници 40 региона. Заједно с губернатором Михаилом Ведерниковом у нашој области реализујемо пробни пројекат за стварање широког система превенције међу децом и омладином. Имамо солидне методе које су се показале као ефикасне. - А за алкохоличаре са стажем? - У области ради добар рехабилитациони центар „Ручеј“ („Поток“), али је то посебан правац: не бих се прихватио ни специјалистичког лечења, ни рехабилитације, тиме треба да се баве стручњаци. А превентива је оно на чему можемо и треба да радимо. - Зашто се у Русији традиционално тако много пије? - Можда не знате, али по подацима СЗО Русија у последњих 10 година више не спада у пет земаља света у којима се највише пије. Да ли сте приметили да на улицама има мање омладине која пије, на пример, у Москви? - Седе понекад на клупама, али су углавном старији. Моји познаници се жале да омладина сад одбија чашицу. - Већ 10 година је у току програм који је покренут уз учествовање нашег друштвено-црквеног савета за смањење потрошње алкохола у РФ. Овај велики државни програм је тих година одобрио премијер Путин. Сећајући се кампање 80-их година могу да кажем да је тренутно у току тиха и можда једна од најефикаснијих кампања за борбу против алкохолизма у току целе историје Русије. И врло је добро што је готово незапажена, то нам је драго. - Ви сте председник друштвеног савета Росалкорегулированија (Организација за регулисање потрошње алкохола). А које су методе овог програма? - За ових 10 година спроведене су строге мере на спречавању продаје алкохола малолетницима. Забрањена је конзумација алкохола на јавним местима. Ограничено је време за продају алкохола. Сећате се да је донедавно вотка могла да се купи и дању и ноћу, чак и на киосцима. Узгред речено, такође је обустављена продаја на киосцима. Повећане су акцизе, дакле, и цене, а то значи да је смањена приступачност алкохола: флаша вотке за 30-40 рубаља је донедавно била норма. Пиво је изједначено с алкохолним производима и одговарајућим акцизама. Јер мали број људи зна да се пиво продавало с олакшицама, као намирница. На телевизији је приказано мноштво спотова друштвене рекламе и филмова. И, наравно, повећавају се могућности за корисно коришћење слободног времена и бављење спортом. - И какви су резултати? - Постоји званична статистика Министарства здравља Русије. Пошто сам недавно морао да напишем реферат сећам се цифара. Захваљујући кампањи у току последњих година у земљи се битно смањила употреба алкохола с 15,8 литара по човеку 2008. године (по подацима СЗО је било чак 18 литара) на 9,7 литара етанола по човеку 2017. године, што одговара нивоу од 11,55 литара за лица која су старија од 15. година. Русија је избила на прво место у свету по брзини смањења смртности и продуживања живота међу средње развијеним и високо развијеним земљама. У Русији је 2017. године остварен апсолутни рекорд дужине живота у целој историји земље, укључујући и совјетско време: 72,7 година. Смртни случајеви услед тровања алкохолом су се по подацима Росстата смањили више од 3,5 пута, а број оболелих од алкохолизма за скоро 40%. Стручњаци СЗО су 2009. године обавили истраживања и по прогнозама из 100 младића-матураната 2009. године – у Енглеској ће пензију доживети 90 људи, а у Русији само 40. По мишљењу стручњака, главни разлог за то је алкохол. Сада је то ствар прошлости. - Али колико су ефикасне све ове методе и програми кад постоји појам као што је „сива“ производња алкохола и „сива“ илегална трговина? - Постоје и други критеријуми објективне контроле. На пример, број алкохолних психоза. Јер, делиријум тременсу је свеједно где и како је алкохол купљен. Дакле: обољења од алкохолизма и алкохолних психоза су у периоду од 2008. до 2017. године опала 56%. Постоји још један критеријум. У Русији, по подацима истраживања професора А. В. Немцова, 82% убистава почине људи који се налазе у стању алкохолне опијености. Број убистава на 100.000 људи се од 2008. до 2018. године смањио више него троструко. Могао бих да наведем још много примера. Али у сваком случају, захваљујући ефикасном владином програму који сам већ помињао, и напорима друштва, заиста се одвија огроман општенационални рад. И занимљиво је да се све то одвијало и одвија без помпе, буке и друштвених потреса. - Зар је могуће да све иде тако глатко? - Наравно да није. Сад се лобира закон о продаји алкохола преко интернета. Даноноћно. То је веома опасно и може задати ударац свему ономе што је постигнуто у току последњих година. Не смемо то да дозволимо. Како привући омладину без обзира на митинге и Јутјуб - Како Црква може да привуче омладину која тежи ка уличним протестима и хајповању на Јутјубу? Каквим идеалима? - Открићу вам једну тајну: Црква ни човеку, ни човечанству не може да понуди ништа осим Јеванђеља. И никога осим Христа. Ако вам неко каже нешто друго – не верујте. Ми заиста немамо ништа друго. Зато је оно што имамо најважније и најлепше у животу. Неко може рећи: јеванђељски идеали које проповедамо омладини једноставно нису занимљиви. Често то заиста и јесте тако. Али узрок уопште није у омладини. А још мање је у идеалима. Он је у нама: или нисмо у стању да откријемо ове идеале, или наша дела не одговарају ономе о чему проповедамо. Све је једноставно. Никога не можеш да ухватиш за уши и одведеш код Христа. Сви слични покушаји се завршавају врло лоше. - Али прва ствар која код вас у Печорама пада у очи јесте просто неки огроман број омладине, која ради свуда у манастиру. Знам да је у току, за наше време, велики омладински волонтерски пројекат. - Реализујемо га заједно с Министарством културе. Две хиљаде добровољаца из преко 60 региона од Калињинграда до Камчатке, углавном омладина, долази код нас у току три летња месеца. Колико могу помажу нам у ремонту храмова под руководством стручњака, у неговању башти и цвећњака. Учествују у раду на уређењу наших старих градова – Печора и Изборска. Узгред речено, волонтери су заједно с нашим монасима тако очистили и уредили центар Печора да се чак и староседеоци чуде и захваљују. - Да ли су волонтери верници? - Има разних, али углавном нису. Момци живе при манастиру недељу-две дана, раде по 4 сата дневно. Остало време је посвећено екскурзијама, спорту, кружоцима за рестаурацију, дискусијама, занимљивим сусретима и тематским предавањима. Али ми се чини да омладина пре свега жели да сама види шта се заправо овде дешава – у Цркви. У манастирима, у умовима и душама православних хришћана, монаха и парохијана, због чега су уопште овде? Што се тиче манастира – монаси живе као што су живели. Њих петнаестак цело лето ради заједно с волонтерима. Ако неко пожели да поразговара с њима они ће га пажљиво саслушати и одговорити на питања. Ништа нарочито. Једино што у најмању руку треба припремити преноћиште, храну, екскурзије и организовати слободно време за две хиљаде наших врло различитих, али верујте, дивних гостију. Међутим, све се исплатило у сваком смислу! Довољно је видети хиљаде коментара добровољаца на друштвеним мрежама да схватимо – пред нама су људи који су открили свет који им је био потпуно непознат. И ово откриће је судећи по њиховим коментарима, за многе од њих без преувеличавања било потресно, запањујуће, али безусловно срећно и радосно. Разуме се, нису „сви до једног постали црквени“, а хвала Богу, ми себи нисмо ни постављали такав фантазмагоричан задатак. Било је оних који су ушли у живот Цркве. Али сви, или скоро сви наши гости су на растанку с нама истакли да су код њих нестали уобичајени шаблони и непријатни стереотипи. Срели су се с људима који заиста живе за Бога. И могу да доведу човека до Њега. - Код многих мојих познаника шаблони су нестали кад су прочитали ваш бестселер „Несвети, а свети“. Он је доживео већ 17 издања. Тираж износи скоро 3 милиона. Да ли сте очекивали да ће књига то доживети? - Нисам очекивао, али ме то сигурно радује. Шта може бити драгоценије за свештеника него кад људи кажу да су захваљујући књизи стекли или сачували веру? УНЕСКО и велики ремонт - Као митрополит сте се вратили у Псковску епархију где сте као младић кренули монашким путем. Шта је сад овде главно за Вас као псковског архијереја? - Парохијски живот. У Псковској епархији има изванредних свештеника, али парохијана у храмовима има много мање него у другим одвајкада православним областима Русије. Нећу се упуштати у све разлоге. Али један од техничких проблема епархије је то што већина храмова нема парохијски дом. У ствари, то није само потреба газдинства: и школа веронауке, и курсеви за оне који желе да се крсте, и школа, и разговори о Светом Писму, и омладински сусрети – то и много тога другог чини живот православне заједнице. За све то је потребан парохијски дом који треба да постане близак стотинама људи. Градимо првих 8 таквих домова – то је важно. У епархији је започет рад службе доброчинства и људи су то осетили. Отварамо народне кухиње, сестринство за помоћ у хоспису и у болницама. Заједно с административним властима припремамо се за изградњу две средње школе од којих ће једна представљати наставак Псковске православне гимназије. Пројектујемо друштвено-спортски комплекс с породичним центром. Почињемо да градимо историјски парк „Русија је моја историја“ за Псков. Све то није нешто јединствено, већ је реализовано у многим епархијама. Само што ми у Пскову мало каснимо. - Недавно су објављене информације о томе да је 10 старих споменика у епархији уврштено у објекте под специјалном заштитом Унеска. Многи сународници су изненада открили да је Псковска област необично занимљива, између осталог, и у овом смислу. Какав програм реализујете кад су у питању споменици којима раније није посвећивано довољно пажње? - Ситуација везана за псковске споменике није једноставна. Многи се налазе у критичном стању, Направили смо програм за наредних 10 година и почели смо да га остварујемо. Предстоји нам много посла и он није нимало лак. Рецимо, у Псково-печерском манастиру без преувеличавања под хитно треба решавати проблем обрушавања сводова и пећина. У току су припремни радови на решавању истих проблема у Снетогорском и Мирошком манастиру. Намеравамо да оснујемо своје, псковске, радионице за рестаурацију и да школујемо стручњаке који би остајали код нас, у псковском крају. То је дугогодишњи и озбиљна пројекат. - Да ли програм финансира федерални центар или ангажујете приватне мецене? - Власник свих ових јединствених објеката је држава, зато се надам да ће бити издвојена и финансијска средства. У рестаурацији могу учествовати и мецене. Међутим, засад нисмо добили никакав новац. - Видим да је овде већ у току ремонт, свуда су скеле. - Све радимо од својих средстава и уз помоћ манастирских доброчинитеља. Иако су средства ограничена неки објекти се налазе у тако лошем стању да не смемо чекати. - Мало је манастира у којима сам видела толико организованих група на екскурзији. Колико ми је познато, недавно је било неких конфликата? - У току последње године живот нас је приморао да доведемо у ред рад служби за вођење екскурзија. У Пскову, у Печорама има професионалних водича. Међутим, има и изузетно активних ентузијаста без квалификације, да само чујете какве небулозе причају! Заједно са Псковским унвиерзитетом увели смо издавање државних лиценци за водиче. Прво су то доживљавали скоро као вапијући напад мрачњака на свету слободу говора. Међутим, комисија за издавање лиценци је поступала потпуно у складу са постојећим законима, осим тога, никога нисмо ограничавали: сви они који су то желели могли су да полажу испит, само да поседују знања на одговарајућем нивоу. Зато сад посетиоцима манастира више не пуне главу бесмисленим причама. - Многи свештеници живе врло скромно, постоји ли разлика између њиховог живота у Псковској области, и рецимо, у Москви? Да ли помажете сиромашним свештеницима и њиховим удовицама? - Истински самопрегоран свештеник је подвижник и трудбеник и у Москви, у псковском селу. Псковска епархија помаже и удовицама свештеника и нашим пензионерима – свештеницима, мирјанима који су радили у храму и потребитим парохијанима. Међутим, то се сад ради у многим епархијама. Наша Псковска треба да уради још много тога да би могла да помогне људима који данас трпе оскудицу. „Драму за Крим сам писао у колима“ - На Криму се обавља велики рад на представи „Грифон“ по Вашој драми о шест историјских епоха Херсонеса. Како сте радили на њој и како реагују гледаоци? - Као председник Патријаршијског савета за културу бавим се хришћанским споменицима на Криму. Заједно с историчарима и археолозима припремио сам програм за Херсонес, за рестаурацију његових објеката и специјалан програм за просветну делатност. За 3 године је нешто већ урађено. Још 1914. године је замишљен, али није реализован пројекат музеја хришћанства у Херсонесу. Веома бисмо желели да га остваримо. То ће бити и научни, и музејски центар. Тамо се пројектује вероватно једини у Русији музеј антике и Византије. Планирани су позоришне сцене и представе везане за историју Херсонеса, с античком и византијском историјом. - Неколиким ауторима је понуђено да напишу, а на крају сте Ви то морали да учините? - Задатак није нимало једноставан, али је прилично примењен: у јединствену повест требало је повезати различите периоде историје Херсонеса, од антике до данас. Овде је важно да се не претера с патетиком, да се на занимљив начин гледаоцима исприча нешто о овом древном и за нас историјски веома значајном месту, где смо се, као што је писао руски философ Сергије Булгаков, „родили духовно и историјски“. А Ана Ахматова је полазећи од својих личних дечјих утисака једноставно говорила: „Херсонес је главно место на свету“. Грифон је један од симбола Херсонеса и Крима, у херсонеском музеју се чува стари приказ грифона који седи. Овај лик је узет као основа, али смо се потрудили да направимо представу не само о месту које је свето за целу Русију, већ шире – о човеку, о његовом призвању, о ономе што је главно у животу. Гледаоци засад реагују врло лепо. Колико знам, после два прва приказивања карте су распродате до краја сезоне. За успех представе су пре свега заслужни таленат и рад младог режисера Вјачеслава Игнатова и продуцента Саиде Медведеве. - А како пишете драме и књиге? - Нажалост, фрагментарно. Ових дана сам се возио аутомобилом с једним од мојих бивших студената. Он ми каже: „Други пут сам с вама у колима и Ви опет пишете. Први пут сте пре 12 година кориговали „Несвете, а свете“. Ја нисам професионални писац. Латим се „пера“, тачније компјутера кад за то постоји практична потреба: то је помоћ мом главном послу – свештеничкој служби. Шта ћемо видети у Мањежу - Чему ће бити посвећена следећа изложба поводом Дана народног јединства у Мањежу? - Ову изложбу припремамо већ годину дана. Посвећена је 75. годишњици Победе у Другом светском рату. Из многих руских музеја у Москву ће бити донете слике посвећене овом периоду. Експозиција треба да буде дубока и темељна прича о рату, народу и човеку кроз философију уметности. Чини ми се да ће то бити правилан задати тон пред почетак јубиларне године. О русофобии - Из године у годину међународна амтосфера постаје све гора и гора по Русију. Шта мислите, зашто нас толико не воле у свету? - Не бих рекао да је „све горе и горе“, није све тако једноставно. Не могу се сложити ни кад је у питању нека ексклузивна мржња према нама. Мислим да је то у већој мери наше преуваличавање негативних представа о нама. „Не сакупљам сплетке о себи“ - Још 2013. године сам Вам поставила питање о томе зашто је међу либералима тако модерно да грде Цркву. Тада сте одговорили: нека грде. Понеки људи као званични портпарол РПЦ Владимир Легојда одговарају овим опонентима, често анонимним. Да ли на њих треба обраћати пажњу и како треба реаговати? - Ту не постоји јединствен и универзалан одговор. - Људи често сплеткаре о Вама, да ли читате те сплетке или Вам их можда неко препричава? - Нешто читам, нешто ми препричају, нешто и не чујем. Не постављам себи за циљ да сакупљам све гласине и сплетке о себи. Извор: Православие.ру

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! Извор: Православие.ру

Штетне навике – алкохол, дуван и дрога – се могу заменити само једним – животом. Ово је 24. августа пред новинарима изјавио један од председника црквено-друштвеног савета за заштиту од опасности од алкохола, председник патријарашког савета за културу, Митрополит псковски и порховски Тихон, у оквиру сверуског форума „За здрав живот“ који се одржава у псковском парку за спорт и разоноду „Просторија“, преноси дописник Псковске информативне агенције. „Ни за кога није тајна да људи који прекораче границу разумног постају проклетство и за саме себе и за своје ближње. Притом је врло лако прекорачити ову границу, човек то ни сам не примети,“ – истакао је митрополит Тихон. „Свако од нас зна несрећне људе потпуно огрезле у алкохол који кажу да нису пијанице. То је помраченост ума. Нема ништа горе него да распредамо о моралу кад је ова тема у питању, или да држимо придике. Чини ми се да је апсолутно неопходно да подсећамо и показујемо сву опасност ове границе. То је оно чиме се сад бавимо,“ – додао је. Митрополит Тихон је истакао да је Псковска област посебан регион. „Кад се поставило питање одржавања форума посвећеног пропаганди здравог живота замолили смо да буде организован управо у Пскову, – рекао је. – Радује ме то што има тако много грађана Пскова који ће овде наћи нешто занимљиво за себе и после то испричати својим вршњацима.“ Председник патријарашког савета за културу је такође рекао да ће на иницијативу губернатора Псковске области Михаила Ведерникова у најскорије време у школама у региону бити одржани часови за ученике старијих разреда у оквиру програма „Основе безбедности животне делатности“. На овим часовима омладинци ће видети необичне спотове друштвене реклама који су на иницијативу владике Тихона у оквиру антиалкохоличарског пројекта снимили „Заједничко дело“ и филмска компанија „Радионица“. „Занимљиви су, интересантни, тешки су и заиста страшни, али одражавају стварност, – истакао је митрополит. – Кад их погледају омладинци ће се већ сами замислити да ли брзином спринтера иду овим страшним путем или ће ипак укључити разум и преузети одговорност за свој живот, за живот својих ближњих, своје будуће деце и за саму Русију.“ Митрополит Тихон је такође истакао да засад организатори форума „За ЗЖ“ очекују да манифестација заинтересује омладину. „То је за почетак. А онда ће свако наћи начин да примени своја умећа, да се бави оним што му одговара,“ – рекао је митрополит у закључку. Сверуски отворени професионално-друштвени форум „За ЗЖ“ одржан је у Пскову од 23. до 25. августа. Манифестација је организована на иницијативу Митрополита псковског и порховског Тихона уз подршку губернатора Псковске области Михаила Ведерникова и министарства просвете Русије. Извор: Православие.ру

Икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ је једна од најомиљенијих икона у руском православном народу. Наше жалости су врло различите, али потичу из два тешка извора: од људских грехова и од греховности целог људског рода. Уколико управимо свој поглед на сопствени живот видећемо колико жалости сами себи причињавамо. Наше грешке, наши грехови, наша неразумност, гордост и дрскост – све су то страшни и тешки извори наших жалости. И с овим жалостима које сами стварамо долазимо код Господа и Његове Пречисте Мајке, врло често не називајући ствари својим именима, а да не говоримо о томе да смо сами криви за оне туге, болести и напасти од којих молимо Бога да нас спаси – умногоме да нас спаси од нас самих. С тим се обраћамо и Пресветој Богородици. Као што кад дете учинивши нешто тешко и страшно, само себе довевши у напаст, прибегава мајци знајући да ће га она схватити, и да ће му опростити и да ће га утешити. И други тежак извор наших жалости и несрећа је наш заједнички пад у грех. Сви смо ми пали, цело човечанство. Овај свет је оштећен падом у грех, заједничким људским грехом, почевши од Адама, отуда и жалости које наводно не зависе од нас: невоље, наше болести и болести наших ближњих, неправда, бол и ране који људи задају једни другима. Кроз ово тешко искушавање невољама мора да прође сваки човек. Овакво искушење може бити на спасење, али може бити и на погибељ. Овакво искушење је на погибељ кад се човек не смирава пред Богом. Кад не каже: „Добио сам оно што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!“ – као што је рекао онај разбојник којег Света Црква слави као првог човека који је ушао у рај, као првог човека који је стекао спасење. Био је ту и други разбојник који је хулио на Бога: „У овом свету је све неправедно, све је страшно. И Ти си крив због тога што си створио тако неправедан и страшан свет.“ Нека би нас Бог избавио од тога да тако трпимо своје невоље. То је пакао – и за живота, и после смрти. Пресвета Богородица нам даје пример који се ни са чим не може упоредити: кад је оружје прошло кроз Њену свету душу, као што се поје у црквеним песмама, кад је видела како Њен Син бива разапет на крсту, Она је била пуна вере и наде у свемогућу Промисао Божију, која не делује само у овом, него и у вечном животу. И у ову вечност је ушао Њен Божански Син васкрснувши Сам Себе Божанском силом Тројичног Божанства. Тако смо и ми позвани да очекујемо утеху од Бога, од Његове Пречисте Мајке, да очекујемо радост коју ће Васкрсли Господ несумњиво донети у наша срца и у наш живот. Сви се сећамо речи преподобног Серафима Саровског кад је једном у праведном гневу ударио ногом рекавши монасима обузетим чамотињом: „Не смемо да дозволимо да нас обузме чамотиња, јер је Христос васкрсао!“ Господ ће уредити живот сваког човека који се нада и верује у Њега, свакога ко се ухватио за Његову ризу, све оне који сами себе, једни друге и сав живот свој предају Христу Богу. Пресвета Богородица је од Бога добила велике дарове, велико блаженство – у Царству Небеском. У чему се оно пре свега састоји? Бог је љубав. И све блаженство у Царству Небеском јесте испољавање ове љубави. Ми то само делимично осећамо – према Богу и у међусобним односима, према деци, према родитељима, према нашим ближњима; осећамо да је управо у томе – у љубави – скривена тајна будућег века. Блаженство Пресвете Богородице је скривено у томе што Она може да излива Своју мајчинску љубав на сваког од нас, у томе што је Она Радост свих жалосних – управо то је Њено блаженство. У томе је и Њена награда у Царству Небеском. Мало је људи који схватају да је помоћ ближњем, пожртвовано служење љубави оно највише блаженство о којем Господ говори. Неки хришћани проживе цео живот не схвативши то. Они доживљавају само извесна молитвена стање, известан осећај своје праведности који води у пакао... Смирење и служење ближњем је управо предворје Царства Небеског. И ако смо на другом путу још увек имамо времена да се пренемо и да кренемо путем Христа Који није дошао да би Њему служили, већ да би служио; да не идемо путем ђавола који осуђује и узноси се – а чиме се он узносио? Богатством? – Не, он се узносио духовним даровима, то је дух! И на несрећу, људи који су усредсређују на „духовност“, понекад такође постају слични ђаволу узносећи се над другима и осуђујући их. Они се узносе како би пали. Драга браћо и сестре, и ми треба да памтимо да истинско испуњење Царства Небеског није ни у чему другом осим у томе да волимо. Вратимо се на прави пут уколико смо због немоћи и неразумевања скренули с њега, угледајмо се на Господа, на Његову Пречисту Мајку и све свете који су прошавши овај дивни, једини и уски пут стекли јединство с Богом у Царству Небеском. Извор: Православие.ру

Проповед у Псковопечерском манастиру 5. фебруара 2019. године после литургије у спомен на архимандрита Јована (Крестјанкина). У данашњем јеванђељском тексту чули смо причу о томе како је Господ Исус Христос проклео неплодну смокву. Ово је једно од јеванђељских места чије је схватање нешто сложеније. Господ је проклео неплодну и раскошну смокву пошто није нашао плодове на њој. Наизглед, све је прилично јасно. Али јеванђелиста Марко неочекивано додаје: „...јер још не беше време смокава“ (Мк. 11: 13), односно, једноставно речено, још увек није наступило време за рађање плодова, за бербу. Али Господ неумољиво проклиње смокву и она се суши. Овај неочекивани, строги, и наизглед неправедни суд над смоквом у многима изазива недоумицу. Али нама, који се данас налазимо овде у храму, на дан упокојења архимандрита Јована (Крестјанкина) одговор на ову недоумицу даје човек у чији спомен смо се данас окупили. Већина нас који стојимо овде сећа се својих сусрета с оцем Јованом. Он је многима био духовник. Али зар је постојало неко време када бисмо дошли код њега, а да то не буде време кад он рађа духовне плодове? Зар је постојао иједан сусрет у току дугог низа година кад нам није даровао плодове Светог Духа, које је одгајио на дрвету свог монашког и свештеничког живота? То се никада није десило! Истински пастир Божији, истински хришћанин никад не престаје да доноси плодове. Отац Јован нам је дао велики, дивни и радосни пример могућности за управо овакво рађање плодова које је толико пријатно Богу. У време његове младости, затим зрелости, па чак, усудићу се да кажем и телесне старачке немоћи и трошности, долазећи код њега сваки пут смо добијали најчистије духовне плодове његових спасоносних савета, његових ватрених молитава које нам је отац давао, како је волео да каже: „од све душе и свег срца“. Без обзира на то да ли је био болестан или здрав, да ли је био уморан након вишечасовног пријема стотина људи, или би био пун снаге после краћег молитвеног предаха, отац Јован се преображавао кад би чуо глас Божији који му је објављивао да треба нахранити и укрепити људе плодовима његовог духовног живота. Да треба да укрепи, подржи и утеши напаћеног човека који долази код њега. Уврежено је мишљење да је утеха нека скоро психотерапеутска ствар: психолошка помоћ за умирење. Али није: истинска духовна утеха је нешто сасвим друго. То је даровање човеку у било којим, чак и најтежим искушењима благодатних сила за живот и спасење. Силе и мудрости да схватимо како се ова искушења преображавају у наш спасоносни крст. Силе за духовну победу. Духовни плод је, по речима апостола Павла, „љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање“ (Гал. 5: 22). Отац Јован је био управо онај човек који је имао дар да насити људе овим духовним плодовима. Он је био онакав каквим је Господ призвао своје ученике да буду у јеванђељској причи са смоквом. Не да буду дрво које живи по природним и обичним законима: које час рађа плод, час својим величанственим изгледом рађа само наду на плод, а кад се мало боље погледа испоставља се да је јалово. Господ је позвао ученике на натприродан живот – да увек доносе плод! Тешко је оценити колики је значај оца Јована и стараца Псковопечерског манастира. Као што је у XIX веку руском друштву које је изгубило веру и које је губило Бога снагу дала Оптина пустиња, тако је у још суровијем двадесетом веку Псковопечерски манастир неколико генерација наших сународника привео Богу. Огроман, огроман значај у томе имају вера, љубав, милосрђе и дивна храброст архимандрита Јована (Крестјанкина). Благодаримо Господу за то што је већина нас који данас овде стојимо, имала могућност да види оца Јована и да једе са његове духовне трпезе. Сећамо се како нам је давао целог себе без остатка. Проћи ће време и онај ко буде говорио проповед на дан његовог спомена рећи ће: „Благодаримо Богу што се бар неки од нас сећају оца Јована, а остали живе и о сећањима других о њему.“ Затим ће доћи време кад на земљи више не буде било људи који су лично познавали оца Јована. Али својим очима видимо како плодови његовог духовног врта, његово духовно наслеђе, његова сила љубави и вере данас доносе плодове и како ће у току многих векова служити људима. На дан кад смо сахранили оца Јована протојереј Димитрије Смирнов је на питање: „Оче, шта можете да кажете о оцу Јовану?“ једноставно, али апсолутно тачно рекао: „Данас сахрањујемо светог човека.“ Свима нама који смо се данас окупили овде хтео бих да пожелим да једнако, као и за живота оца Јована, добијемо исту ону утеху, исту ону радосну снагу за живот и борбу против греха, које је тако изобилно даровао старац архимандрит Јован (Крестјанкин). По његовим молитвама, Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас. Амин! Сад ћемо обавити литију, затим ће манастирска братија прва проћи кроз пештере како би тамо служила литију на месту упокојења оца Јована. А за вас је у међувремену у манастирској порти припремљено нешто да се почастите. После тога и ви прођите у пештере, на гроб оца Јована. Нека вас Господ спаси! Извор: Православие.ру