Претражи Живе Речи Утехе

Дана 19. 11. 2020. године дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из РФ прати опште и клиничко стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и на даље извештавана. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице

Када је Сара најзад одлучила да саопшти своме мужу да услед неких урођених дефеката не може да га усрећи потомством, Аврам је остао да седи мрачан и суморан; разговор се прекинуо у напетом ћутању пуном ишчекивања да падне реч коју су обоје знали, али коју дуже време ниједно није смело наглас да изговори. Најзад ју је изговорила Сара – и зато што ју је, као жену, обавезивала већа одважност и зато што је баш она у том питању требало да изврши акт одрицања. Рекла је: „Имаћеш дете с Агаром, мојом служавком.“ Аврам одахну с олакшањем; није он уопште био човек велика срца и радовао се што предлог није потекао од њега. Да је био мање малодушан, требато је сам да га изнесе, очекујући дозволу од жене, а не да њу излаже понижењу да изговори прву реч. Није требало кукавички да бежи од прекора да је саможив, него да жени остави бар привилегију свести да је постала жртва његове бруталне пожуде (јер је она знала да је он Агару одавно желео), а не пак да га она унапред разреши властитом иницијативом и да га гурне у примамљив грех. Јер Агара Мисирка беше најлепша девојка у долини Еуфрата. Марк Шагал, Плави портрет, 1956. Сарина одлука уопште није била стихијски импулс срца. Такође није долазила из великодушности. Потицала је искључиво из скромног знања какво је стекла о породици. Сара је знала да постоји општи принцип прописан од Бога, по коме је позив човека да своје постојање продужава преко деце. Ако тај принцип не бива реализован, породица не постоји, не остварује своју суштину. Радило се, значи, о усаглашавању суштине и постојања, опште природе породице са индивидуалним конкретумом какав је представљао пар: Аврам и Сара. Сара је, осим тога, знала да ће Аврам без деце најзад постати предмет подсмеха познаника и презира јавности, и да његова друштвена позиција може да се пољуља услед те ненормалне ситуације. Није је подстакао чак ни страх да ће муж бити исмејан; руководила ју је чиста свест о општој обавези, чиста потреба задовољења опште норме и осећање немира пред чињеницом да постојање не испуњава суштину, да њена породица не остварује општи принцип породице: плођење. На тај начин – опште је однело победу над појединачним. Непомична и без сузе жаљења Сара је лежала на трави у хладној ноћи, загледана у звезде, поред шатора где је њен муж, ван себе од уживања, узимао у посед прекрасно Агарино тело. Ноћ је била дуга, бескрајна, али Аврам није осетио њено трајање, док је Сара знатно остарела за ту једну ноћ. А затим се десило оно што се могло предвидети. Агара је била добра девојка, али наивна и мало испуњена таштином. Није схватила задатак за који ју је судбина наменила. Ноћ проведена с Аврамом и поновљена још неколико пута била је за њу само ноћ уживања, а не ноћ обавезе – као за Сару (Аврам је задржао двојан став – извршавао је обавезу – али зашто, када се прилика указала, не би искористио њене дивне стране?). У систему испуњења права Агара је била само пасивно оруђе, лишено свести о својој улози; њена свест је била слободна од општег знања, користила се правом да окуси непосредну радост, њени мотиви били су индивидуални и везани за текући тренутак. Али Агара је знала да је добро имати дете. Зато уместо да скромно одигра своју улогу, она се охоло хвалисала својим све већим трбухом и где год је могла истицала је јавно своје очекивано материнство. Ситним алузијама и гестовима такође је давала несрећној госпођи да осети њену предност, тако да је Сарина жртва била стављана на све већу пробу. Аврам је, у почетку, ишао поносан као да је извршио богзна какав тежак подвиг, али кад ускоро домаћа атмосфера поста несносна – он поче да бежи од куће, да се не би ангажовао у женским свађама. Најзад Сарин бес и огорчење избише отворено. У налету дуго уздржаваног беса и жеље за осветом, она затражи од Аврарна сатисфакцију. Аврам, као сви они о којима се говори: „прави мушкарац“ – био је грозна кукавица. Имао је само ништавну храброст да размахује мачем када се нађе у помамној гомили бораца, али никад није умео да се супротстави животним конфликтима, него је кукавички избегавао сваку иницијативу, трудећи се да увек чини тако да неко други предузима, за њега тешке, одлуке. Сада се, такође, понео сагласно са својим карактером. На болну женину вику, на бес њене разјарене мржње, журно је одговорио: „Али Агара је твоја служавка, можеш с њом да чиниш шта ти драго, немам намеру да се мешам, не тиче ме се шта ће се с њом десити.“ Сара је само чекала ту дозволу. Увече, истога дана, трудна Агара, засута блатом окрутних грдњи, сва модра и осрамоћена, уз гласан плач побегла је из куће својих хлебодаваца. На тај начин је порив срца, на крају, однео победу над законом; постојање се побунило против суштине, појединачно је однело победу над општим. Аврам се вратио кући када је све већ било готово и био је, малтене, задовољан обртом догађаја; лаку грижу савести, коју му је наметала мисао о истераној љубавници, брзо је заменило задовољство и олакшање што се читава гужва најзад завршила, а он је остао исправан, јер никог није ни прстом дирнуо и није донео никакву одлуку. Као све кукавице био је уверен да, пошто ништа није радио, није ни одговоран и да је најбоље не ангажовати се: оплодио је Агару по жениној препоруци, није учествовао у њиховим женским свађама и најзад је рекао само да је Агара Сарина слушкиња и да Сара има права да поступа како јој драго – а то није било ништа друго до просто утврђивање чињенице. И истовремено мучна ситуација се размрсила сама. Даљи ток ове историје мање је занимљив. Наравоученије прво: Сарина ситуација. Ако се прáво показује одиста неподношљивим и превише силује нашу природу, није кривица ако се не испуњава, а његово испуњавање је – заслуга. Другим речима: naturam expellas furca… etc. Наравоученије друго: Сарина ситуација. Ако смо ипак преузели на себе бреме испуњења права, онда је кривица не истрајати до краја, јер иначе ће неко други платити због наше неконсеквенције. Наравоученије треће: Агарина ситуација. Сносе се заслужене казне за незаслужене предности. Наравоученије четврто: Аврамова ситуација. Кукавичлук може корисно да се усклади у сусрету с највећим страстима. Наравоученије пето: Аврамова ситуација. Не заваравајмо се да не доносимо одлуке ако само утврђујемо чињенице. Наравоученије шесто: ситуација троугла. Каква монструозна историја: имати љубавника с циљем да би се имало дете! Али треба се одлучити, а о томе се ради пре свега. View full Странице

Данас, празнујући Васкрсење Христово из мртвих, благодаримо Богу и Оцу што је послао Сина свог да преко њега будемо причасници његовог вечног живота у Духу Светом. Благодаримо и Сину што је постао човек и умро и васкрсао да би нас избавио смрти. Догађај Васкрсења је темељ наше вере: ако мртви не устају, узалуд је вера ваша и узалуд је проповедање наше. Мртви ће, међутим, устати у последњи дан и биће побеђен наш најљући непријатељ – смрт. Залог, првина и предокус општег васкрсења и избављења од смрти јесте Васкрсење Христово. Зато радујмо се и веселимо у овај дан. Да би Христово Васкрсење и нада у васкрсење мртвих били живи и радосни, потребно је, ипак, да нас прожме сва трагедија смрти. Да бисмо се радовали Христовом васкрсењу и своме животу, потребна је не само љубав према васкрслом Христу већ и дубоко сазнање о смрти као првом и последњем нашем непријатељу и непријатељу све Божје творевине. Само схватајући сву трагичност смрти, којом смо захваћени, можемо се радовати Христовом Васкрсењу. Христово Васкрсење је залог и почетак нашег васкрсења. Јер као што је кроз једног човека, старог Адама, од кога смо сви рођени, дошла смрт, тако ће и победа над смрћу и живот бити за све који су поново рођени од васкрслог Христа Господа, Духом Светим. Првенац васкрсења и вечног живота коме се сви надамо јесте Господ наш Исус Христос. Но, трагедију смрти нећемо никад суштински осетити и против ње се побунити ако свет и живот посматрамо логички, већ једино ако имамо љубави према другом и према творевини. Ми сопствену угроженост смрћу сазнајемо само кад искрено волимо једно биће. Смрт вољеног бића широм отвара наше очи и у њој видимо сав амбис у који пропадамо и све ништавило које умирање доноси. Љубав према другом нагони нас да тражимо лек против смрти, желећи да то биће живи. Права и искрена љубав према другом, наиме, јавља се када желимо да он не умире, већ да живи вечно. Том љубављу нас је заволео Господ наш Исус Христос. Искрена љубав према другом је она што рађа веру у Бога, што покреће молитву нашу према Њему, те благодарност и наду да ћемо бити услишени. Зато се искрена љубав према другом и према свој творевини пројављује у Литургији, коју служи сам Господ наш Христос и у којој моли Оца свога за избављење свег света од смрти. Зато и ми у њој помињемо наше драге, живе и уснуле, и сву творевину, умољавајући Господа да их не заборави, већ да их одржи и васкрсне у последњи дан, када поново дође. Наша савремена цивилизација је заборавила на смрт као највећег непријатеља свему што постоји. Зато се не може искрено ни радовати ни веровати у Васкрсење Христово, нити у живот. Да ли је, међутим, могуће да се осуђеник на смрт макар мало не обрадује и да не заигра срце његово на вест о помиловању, макар тај глас био непоуздан и нелогичан? То је могуће само ако није свестан свога положаја, да је угрожен смрћу, која прети да га врати у ништавило. Све то се управо дешава нашој цивилизацији, данашњем човеку. Он је заборавио на смрт. А томе смо и ми хришћани много допринели, јер га нисмо опомињали да се у Цркви учествује зарад ослобођења од смрти. Зато он данас нема потребу за Богом и не радује се васкрсењу и вечном животу. Савремени човек се не бави проблемом смрти, већ другим животним проблемима. Међутим, да се не варамо, децо наша духовна, ниједан проблем људског живота не можемо трајно решити док се смрт не укине. Ни сиромаштво, ни глад, ни непријатељство међу људима, ни болести којима смо свакодневно изложени. Извор свих наших мука и проблема заправо је смрт. Не можемо се ни радовати животу, нити бити ствараоци, за шта нас је Бог предодредио давши нам слободу, ако нас не прожима вера у Христово Васкрсење и нада у васкрсење наше и наших драгих, које ће нам донети Христос када дође у сили и слави и када коначно победи смрт. Ако нисмо свесни да нас сваког трена вреба смрт, не можемо ни тражити да се ње ослободимо, као ни то да будемо ствараоци. Јер живети у исто време значи и борити се против смрти. Узрок нашег нехаја према смрти налази се у човековом самољубљу. Немамо љубави према другом човеку и свему што је Бог створио зато што уопште не живимо на основу љубави, већ на основу сопствене, људске логике. Смрт се, ипак, не може схватити умом, нити се у њену разорну моћ може пронићи без љубави према другом. Само кад волимо неког и кад нас неко воли, схватамо шта значи живети и, истовремено, смрт нашег вољеног бића открива нам сву своју страшну нихилистичку моћ. Зато у нашој реалности руку под руку иду човекова отуђеност, самољубље, мржња или незаинтересованост за другог, бела куга, уништење природе и сличне пошасти, као и неверовање у Бога, тј. атеизам. Логика нас, заправо, погрешно учи томе да је у њеном остварењу наше уживање и наша срећа. Стога је савремени човек и незаинтересован за Бога и веру у њега, за веру у васкрсење. Вера почиње тамо где се надилази разум и почиње љубав према другом. Само ако будемо могли да волимо, бићемо у стању да схватимо и сву трагичност смрти, која прети да нас врати у небиће. Тада ћемо и тражити да смрт буде укинута, тражићемо Бога. Смрт може укинути само Господ, Дух Свети, који је и Христа у трећи дан васкрсао из мртвих. Он то чини сједињујући нас са Сином Божјим, као што је и Њега приликом рођења од Пресвете Дјеве Богородице сјединио с људском природом. Дух Свети је васкрсао и Господа Христа као човека. Тај исти Дух може и нас да сједини са Христом кроз Крштење и Свету Евхаристију и да нам дâ вечни живот кроз васкрсење, уколико и ми то слободно желимо. Зато отимајмо се из чељусти смрти и сједињујмо се са Господом, отимајмо од смрти све оно за шта смо одговорни и све што волимо, уносећи то у заједницу с Христом и сједињујући све са њим. Надајући се победи над смрћу и вечном животу, пренесимо данас радост Христовог васкрсења свима које волимо, свима који нас воле и који нас мрзе, који су болесни или сиромашни, који су у било каквој невољи или беди, јер сви они само једно желе – живот вечни. Њега нам може једино Господ дати. Зато их поздравимо радосним поздравом: Христос васкрсе! Ваш молитвеник и заступник пред васкрслим Господом, Епископ пожаревачко-браничевски † Игнатије Дано у Пожаревцу о Васкрсу 2018. године Извор: Саборност.орг View full Странице