Претражи Живе Речи Утехе

Веома је лако и згодно окривити друге. И да омаловажавате њихов рад и допринос или да тумачите њихове покрете и поступке како хоћете. Лако је јер вас ништа не кошта. То је згодно јер друге чиниш непоштеним, чиниш их злим, а притом ослобађаш себе и много пута подижеш свој мученички „ауторитет“ (пошто осећаш да ти други увек наносе неправду и прогоне). Окривљавање других говори о страшним комплексима. Морамо коначно схватити да окривљавањем других показујемо своју тврдоглавост и злобу. Поготово када јавно осуђујемо и саблажњавамо се. Ово показује не само нашу злоћу и подлост, већ и одсуство Бога у нашим животима. Дозволите ми да додам и ово: много пута осуда није само осуда, она се граничи са клеветом. Ум онога ко клевета друге је толико помрачен да мисли да износи ствари какве јесу. То је демонско стање. Уместо да се угледамо на ђавола, који клевета и оптужује, амнестирајући себе, погледајмо греду у свом оку и оставимо сламку која је вероватно у оку нашег брата. Ако имамо Бога у животу, нећемо кривити, нећемо осуђивати, нећемо клеветати. Човек који нема добре мисли за друге је човек таме, мржње, ђавола; иако ће носити мантију, иако ће правити велике знаке крста, иако ће „изигравати“ светитеља, ревнитеља и верног светим оцима. Питање, на крају крајева, није како изгледамо у очима људи, већ ко смо заиста. На основу овога ће нам Господ судити. И биће нам суђено мерама и теговима којима ми судимо другима. Када је Бог одсутан у нашим животима, а ми смо обоготворили своје дело, своје „врлине“, своје спољашње понашање, тада можемо многе исмевати, али осуда и злоба коју показујемо према њима ће нас пре или касније издати. Они ће показати да на крају нема равнотеже у нашем срцу. Они ће показати да у нашој души у крајњој линији нема радости, светлости и мира, већ само неостварена опсесија за влашћу, за признањем, за похвалом, за славом. И управо зато што ове ствари немамо у мери у којој бисмо желели, ми се побунимо против оних за које мислимо да их имају и да су нам их „украли”. Такав не само да пада у грех осуде, не само да клевета у име своје „праведности“, него пре свега завиди као што ђаво завиди Богу. А ова завист је нешто најбесрамније што човеково срце може да изроди. Завист подстиче нашу злобу, али нам у исто време одузима небо које носимо у себи. архимандрит Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg

Колико су Божанствене Литургије, у којима смо учествовали годинама, преобразиле наш ум, мисли, душу и цео наш живот? Уморио сам се од великих изјава о православљу оних чији су животи у тузи и беди, мраку и песимизму, злоћи и сплеткама, оговарању, прекору и непослушности. Време је да покажемо колико стварно носимо Христа у себи. Покажимо шта значи бити литургијски човек. Живети од и за Евхаристију. Уосталом, ваљда су црква, старци и манастири које посећујете годинама, бар мало преобразили ваш живот. Јер ако треба да се понашамо и живимо горе од оних који не иду у цркву, какво онда сведочанство о Христу дајемо? Блажени Павле Евдокимов је рекао да су у атеистичким државама, где људи нису могли да имају нормалан литургијски живот, духовни оци позивали вернике да постану храм, а живот Литургија. То јест, да она функционише у унутрашњем олтару нашег срца. Шта то значи у пракси? Шта значи бити олтар Богу? Да свакодневно откривате кроз односе и размишљања да сте човек светлости, радости и позитивности. Да све у вашем животу мирише на Христа. Да имате радост Духа Светога, који цвета у вама чак и у тешким зимама живота. Иако нисте решили своје проблеме, осмехујете се јер сте васкрсли. Да верујете да Бог није рекао последњу реч. Знате да он увек говори последњи, изненађујући све. Да су Божји планови изван наших сопствених прорачуна. Да у искушењима јасно покажете веру и поверење у Његову промисао. Да знате да ћутите, да се стрпите и да се покоравате Цркви а не својој вољи. Да постанете носиоци светлости, наде, вере у најбоље, најлепше и васкрсло. Да тамо где други кажу „изгубљени смо“, ви узвикујете „даће Бог, успећемо, сви заједно можемо...“. Христос није напустио наше животе ни на тренутак. Овде је за мене, за тебе, за све. Довољно је да одагнамо маглу страха и очаја из нашег ума и душе и да му викнемо: „Чувај нас Христе , да се не изгубимо…..“. о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана у манастиру Св. архиђакона Стефана у Сланцима. Патријарху Иринеју саслуживало је свештенство из Архиепископије београдско-карловачке, уз присуство игумана манастира са братијом, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. др Милете Радојевића, заменика директора ове Управе г. Марка Николића, г. Велимира Илића, припадника Војске Србије и мноштва верног народа који су испунили храм и двориште ове светиње, извештава наш репортер Николај Сапсај. Звучни запис беседе Честитајући празник игуману, братији и свима сабранима, Свјатјејши је подсетио да је ова светиња као метох манастира Хиландара у славу Божију обновљена. Патријарх је говорио о св. Архиђакону и првомученику Стефану, који је по избору Апостола постављен да служи народу по потребама, не само тела него и душа, упућујући народ да Господа Христа слави и поштује као истинитога Бога, напоменувши да се он помолио за своје мучитеље и убице и замолио Господа да им то дело не упише у грех. Патријарх Иринеј је указао да Светим причешћем ми примамо Господа у себе и упутио да се што чешће треба причешћивати, али приступити томе са опрезом и на исправан начин - постом, молитвом, покајањем и исповешћу. "Све што видимо и не видимо створено је Богом и Његовом љубави према нама" рекао је Патријарх Иринеј, подсећајући да смо сви ми "најсавршенија створења Божија, јер носимо лик Божији у себи". "Оно што Господ очекује од нас јесте пре свега љубав према Богу, али исто тако и љубав према ближњем, сваком човеку, без обзира на боју коже или националност", подвукао је Патријарх Иринеј. Ово веома бројно молитвено сабрање, Свјатјејши је рекао да види као знак да смо се почели полако враћати себи, а "када се враћамо Богу, својој Цркви и вери - то је враћање нас самих себи". "Када смо окренули лице своје од Господа, онда смо и доживели ово што смо доживели", указао је Патријарх Иринеј. Извор: Радио Слово љубве Радио Слово љубве 107,3 MHz :: Патријарх Иринеј у Сланцима: "Позвани смо да носимо Бога у себи"! WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

На почетку емисије отац Никола тумачио је јеванђелску причу која се чита на двадесет прву недјељу по Духовима, у којој Господ доноси причу о сијачу и сјемену. У уводном дијелу емисије он је говорио о празнику Свете Петке, коју ћемо прославити 27. октобра, осврнувши се и на то како је правилно прослављати крсну славу. Отац Никола Пејовић је подсјетио на важност поста, говорећи о томе колико је важно постити сваку сриједу и петак, уз обавезна четири поста која налаже наша Света Црква. У емисији је било говора и о важности родитељског и благослова духовника. Звучни запис емисије “Да су Хрисове ријечи биле јасне апостолима они се не би разбјежали“- рекао је отац Никола одговарајући на питање слушалаца да ли су апостоли више имали вјеру него што су схватали ријечи Христове. Говорећи о милосрђу, отац Никола се осврнуо и на милосрдни рад наше Митрополије, који се највише огледа кроз рад народних кухиња и милосрдну организацију “Човјекољубље“. Одговараћјући на питање слушалаца о праштању, он је подсјетио да смо ми Хришћани позвани да праштамо и да носимо бремена један другога. Отац Никола је рекао да Црква мора бити све више присутна на социјалним мрежама, подсјећајући и на мисионарски рад нашег Радија и портала Митрополије. Одговоре на ваша постављена питања, међу којима је, између осталих било ријечи и о браку, молитви за упокојене ближње, посту, праштању, исповијести и још неким питањима наше вјере, наћи ћете у овој емисији, са главним и одговорним уредником нашег Радија, оцем Николом Пејовићем, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Звучни запис беседе

Овом приликом Патријарх српски г. Иринеј освештао је нови фрескопис у храму Светог архангела Михаила који је живописао г. Раде Сарић. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Митровић - архијерејски намесник, Игњатије Тодоровић - духовник раковичке светиње, Јован Благојевић и Дмитар Новчић, јереји Горан Мишановић и Александар Милутиновић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Бранко Караклајић и Драган Танасијевић. Његова Светост је уручио патријаршке грамате проф. Драгану Војводићу из Београда, г. Миловану Лазићу из Липовице, г. Радету Јовановићу из Ариља, гђи Светлани Милаковић, гђи Цвијети Ђорђевић, гђи Павлини Атанасов, гђи Снежани Лабус и гђи Сањи Лубардић из Београда. У скалду са традиционалим гостопримством наших манастира, игуманија мати Евгенија са сестринством у манастирској сали приредила је трпезу љубави. Извор: Српска Православна Црква