Претражи Живе Речи Утехе

У суботу, 24. фебруара 2024. године, у Галерији Београдске тврђаве, од 16 часова, биће одржано отварање изложбе Јелене Хинић "Свети Сава - култ и контекст". Место одржавања изложбе ће бити Сахат капија, главни улаз у Горњи град. Аутор изложбе, Јелена Хинић, истакнути је сликар-иконописац и историчар уметности, са вишедеценијским искуством и успешним поставкама. Поставка ће бити отворена до 13. марта 2024. године, сваког дана осим понедељка, од 10 до 17 часова. slovoljubve.com

О снази вјере која се кроз хришћанско живљење потврђивала многобројним примјерима не само кроз историју већ и човјеку савременог доба, надахњују нас и жива предања која од усмене ријечи – преносника кроз вјекове, хоће да се памћењем збраја, а записаним словима трга од заборава. Догађаји који се кроз причу, кроз легенду предају са прошлих на нова покољења, а који се као у неким народима, тако и у појединим породицама одржавају и чувају кроз ломна времена као највећа драгоцјеност, налази се и предање о светитељу ранохришћанског периода, Св. мученику Агатонику, покровитељу и заштитнику града Селимврије, чију су главу посјечену мачем 298. године, у вријеме жестоког прогона хришћана (према Житијима Светих за август) Грци приликом протјеривања из града 1922. пренијели у Кавалу са моштима Св. Ксеније (друге покровитељке града). О веома високом поштовању овога светитеља свједочи и подизање њему посвећене цркве у Цариграду, сликање бројних икона од којих су се неке налазиле у најславнијем светилишту Константинопољу, у цркви Богородице Извора Живота (Живоносног Источника), при чијем се опису њене унутрашњости указивало на „икону Светога Агатоника мученика”, гдје „двије слике представљаху два његова приповиједана чудотворста”. О једном чудотворству Св. мученика Агатоника говори и прича о Валцу „Горевуку”, претку братстава Јаблана, Сјеклоћа, Моштрокола и како се наводи и Раслапчевића (?), потресно предање чије суштинско, не тако давно збивање иако старо преко пет вјекова, плијени чудесношћу своје садржине. Валац, чији живот тече према родословним таблицама Јаблана и Сјеклоћа око 1440. године, а коме је име обојено са Горевук после јаке борбе из турске најезде на Херцеговину када је са осталим ратницима дочекан уз ријечи: „Дођосте ли горски вуци!”, иселио се, како предање каже – послије убиства турског намјесника у Требињу или Мостару(?) из Клобука и настанио у Котору. Живећи ту, Валац „горски вук”, нашао се у затвору гдје су у још неутврђеној тачној години његовог тамновања, у смирај једнога дана када се додјељивала вечера, сви затвореници добили бољи оброк. Изненађени Валац питао је затвореника до себе „Хоће ли нас сјутра погубити?” „Не, сјутра му је Крсна слава”. „Која му је слава?” „Свети мученик Агатоник”. И након тога сазнања, из мемљивог, од влаге сипљивог зиндала которског затвора, потекле су попут плодног набреклог зрневља ријечи молитве коју је Валац упућивао Св. мученику Агатонику, молитве са којом му је и сан склопио очи када је чуо: – Бјежи. – Како ћу бјежати? – Капија ти је отворена. – Не знам како ћу окове скинуту. – Скинути су. Ослобођен си. – Ко си Ти? – Млади мученик Агатоник. Пробудивши се, Валац се нашао као када је са молитвом отишао на починак. Поново је заспао и опет чуо исте ријечи поновљене још једном. Када је отворио очи видио је скинуте окове, прошао како му је и било речено – кроз отворену капију и док је мјесец као жута кифла у тој ноћи (22. августа / 4. септембра) када је, како предање тка своју причу, „млади мјесец” својом сребрно-жутом свјетлошћу обасјавао пут из дубоко уснулог града, Валац је побјегао из которских затворских зидина које су се пред његовом молитвом Светом Агатонику, младом мученику, срушиле. Остављајући Котор са његовим високим звоницима, утврђеним бедемима и звучним калдрмама, Валац се „на првом почивалу код Св. Тројице” заклео: „Од данас те, Свети Агатониче, млади мучениче, узимам за своју Крсну славу и док је трага од мене, приносићу ти пуње и проскуре”. Валац се послије Његуша населио у Добрском селу, гдје је Св. мученици Параскеви (Св. Петки Трновој) као прислави подигао цркву од прућа да би касније на истом мјесту била подигнута једнобродна црква од тесаног камена са полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу са три отвора на западној страни. Унутар цркве Св. мученице Параскеве, поред централног дијела јужног зида налази се и Валчев гроб. Потомци Валчевих синова (од тројице колико је имао – најстарији син убијен на Његушима, гдје је Валац живио послије бјекства из которског затвора), братства Јаблани, Сјеклоће и Моштроколи прослављају младог мученика Св. Агатоника као своју Крсну славу, чиме се култ овога лијепог светитеља (као што су, уосталом лијепи сви светитељи) проширио и у Црној Гори. Када се хтјела изразити тежина истинитости ријечи, код старијих потомака се и током XX вијека могла чути дубина заклетве: „Младога ми мученика Светога Агатоника”.[1] Лидија Јаблан Молитва више није утјеха, она је стање реалности Умножити своје таленте, Божије таленте дате нам за развој и уздизање јесте највјероватније отргнуће од смрти, али шта када се сазна да и најсвестранији развој тих талената је нијема и блиједа слика пред величанством Божијим, пред знањем СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како потврдити, како посвједочити ријечима у ћутању величину и значај преобилно преплављених извора СВЕТОТРОЈИЧИНОГ ТВОРЦА. Желим да кажем, а немоћна сам, ријечи – ти снажно-ломљиви ослонци свједочанства губе се пред неограниченом моћи Творчевом. Плашим се, увриједићу Бога ако не нађем праву ријеч. Mогу ли наћи, ћутећи, како да посвједочим о ЊЕМУ, СВЈЕТЛОСТИ, ИСТИНИ И ЉУБАВИ, па молим ријечи из ћутања – проговорите или се још јаче згусните у молитви. Извор: Часопис “Светигора” https://mitropolija.com/2022/09/03/kult-svetog-mucenika-agatonika-u-crnoj-gori/

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века” Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене. У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”. Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”. Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару. ‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић. Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију. ‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница. С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља. ‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић. Мирјана Сретеновић Извор: Политика

Култ и култура су од најранијих почетака били повезани. Ова веза одражава богомдани стваралачки потенцијал човека. цивилизацијски тррагови указују да је човек кроз историју ходио ослањајући се на религијско искуство, које је прожимало његов свеукупни живот, од практичног делања до апстрактне мисли. Ово је покушај сажетог ориказа једне изузетно комплексне теме.

На пример, када хришћани верују да у једном Богу има Три Личности, Три Различита Ја, у нераздвојивом односу Ја-Ти-Он, онда се та тројичност одражава и у човечанству. То је врховни разлог да имамо у свим језицима света међуљудски однос ја-ти-он (док је ми-ви-они само изведено). Међутим, ако би Бог био један стерилни Самац, онда би и у човечанству постојао само солилоквиј Ја-па-Ја. Сваки култ има своју догматику, а од догматике зависи етика. Зато ако имамо узвишену и прикладну икону (представу) о Богу, имаћемо и узвишену икону о човеку. Култура извире из култа, као и књижевност из најсветије Књиге. Сурогати за Бога не могу никад утолити глад за Хлебом Живота вечног, а то је лично Христос. Ако неко живи само на најнижем спрату живота, без духовног узлета до трећега спрата култа, може он да има и три доктората из техничких наука, ипак тај човек остаје само полуобразовани занатлија. А нешколовани сељак на крилима своје православне вере узлеће и „до трећег неба“, па је кроз то од Бога научени господин, јер личи на Господа. Човек који искључиво живи на другом спрату културе, макар био и велики уметник, он је роб душевне сентименталности, па пошто нема духовна крила да се вине као „луча микрокозма“ у лепоте Божанства – он остаје само „човек Опере“. Но, ма колико Опера била блештећа и ганутива синтеза културе и уметности, она је ипак симбол осредњости дворјана. Најлепши човек трећега спрата је православни светитељ. Он је сам себи предмет највећих уметности! Бави се најтежом могућом техником: савладава своје тело. То је његов најнижи спрат. Изнедрава молитвом рукотворине културе… А на трећем спрату он гледа на творевину Божију очима преображеним. И диви се до неизрецивости Творцу. Да би неко могао да ужива у лепоти Ван Гогових слика мора оплеменити свој укус до висине самог Ван Гога. Тако исто, да би неко затрептао пред лепотом руже или звезде, мора да се приближи савршенству укуса Највећег Уметника, а то је Бог који је створио ружу и звезду… Ту, на „Трећем спрату“, нема краја дивљењу и стваралаштву. Међутим, свака теологија (као теорија) проверава се кроз примену у пракси. Прави култ, права вера препознаје се по томе да нема ни инквизицију, ни крвави „џихад“. А има Бога као Брата – у Евхаристији. Извор: Теологија.нет

https://www.youtube.com/channel/UCGfXsUb2RfcZ8ODOgzLqZDw