Претражи Живе Речи Утехе

О најраспрострањенијим заблудама о старости прочитајте у предавању Григорија Горшуњина, геронто-психијатра. Деменција је стечена болест. То јест, када се човеков мозак већ формирао, онда му се нешто догодило. Списак уобичајених заблуда. „Шта хоћеш од њега, стар је...“ Нема лека за старост. 14 година сам радио као регионални геронто-психијатар у Корољеву у обичној амбуланти. Некада сам вероватно биo једина особа која је редовно посећивала људе са деменцијом. Наравно, стекао сам много занимљивих искустава. Често се рођаци пацијената суочавају са ставом лекара: „Шта хоћете? Па стар је…". Најгенијалнији одговор, по мом мишљењу, дала је рођака једне старе баке која је рекла: „Шта хоћу? Желим да се осећам мање кривом када она умре. Желим да урадим оно што могу за њу!”. Доктор увек жели да буде ефикасан, настоји да излечи пацијента. А старост је немогуће излечити. Не постоји дијагноза „старост“, постоје болести које треба лечити, као и све болести у било ком узрасту. Деменцију не треба лечити јер је неизлечива. У том случају не треба лечити све хроничне болести, а иначе је око 5% деменција потенцијално реверзибилно. Шта значи "потенцијално реверзибилно"? Ако се у раним стадијумима неке врсте деменције, препише прави третман, може се излечити. Чак и код неповратних процеса, у раној фази, деменција се може повући неко време, а симптоми се могу смањити. Ако се лечи адекватно. 5% – је ли то мало? Генерално, то је превише, јер према званичним подацима у Русији има око 20 милиона људи који болују од деменције. „Зашто га мучити „хемијом“? То је и кршење етике: није на нама да одлучујемо о свему томе. Кад се и сам разболиш, зар не би требало да те „муче” лековима? Зашто старија особа не би добила исту помоћ као млада особа? Какво задивљујуће лицемерје се показује када рођаци кажу: „Да не мучимо деду хемијом“, а онда, када их деда истера из коже и доведе до слома, могу да га ударе, да га вежу. Односно, не треба да га „муче хемијом“, али могу да га пребију? Старац не може сам да иде код лекара, и ми морамо да преузмемо ову функцију. "Докторе, све што нам треба је да спава...!". Људи недељама, а понекад и месецима пате од страшних поремећаја у понашању и спавању у позадини деменције својих рођака, а онда, измучени, дођу код психијатра и кажу: „Докторе, не треба нам ништа, само сан је доста“. Наравно, сан је важан, треба га организовати, али сан је врх леденог брега, ако само нормализујемо сан, то неће баш помоћи дементној особи. Несаница је симптом. И зато можемо деду да успавамо, али му тако не можемо помоћи код деменције. Зашто околина пацијента – блиски људи, пратиоци, просечно медицинско особље, поједини неуропатолози и терапеути – сматрају да је веома компликовано нормализовати сан, отклонити агресију, превазићи заблуде? У стварности, ово је прави задатак. Човека не можемо да излечимо, али можемо да нам олакшамо бригу о њему, а он сам се, колико је то могуће, осећа добро. Све ово је прави задатак. Агресивност, заблуде, поремећаји понашања и спавања и многе друге ствари се могу контролисати и развој деменције на неко време зауставити или успорити. Деменција се углавном касно дијагностикује и неисправно лечи. Као резултат тога, наши вољени живе све краће и горе, сами пате и наносе патњу другима. Одакле да почнемо ако вољена особа има деменцију? Побољшавамо квалитет неге; Спречавамо „синдром сагоревања“ код родбине и услужних лица. Чувамо добре медицинске сестре и здравље наших најмилијих носећи терет неге; Побољшавамо радну способност неговатеља . Да ли неко има идеју зашто морамо да почнемо од себе када бринемо о вољеној особи са деменцијом? У стварности, неговатељ може бити много рањивији од пацијента са деменцијом. Особа која болује од деменције можда више ништа не разуме, сматра вас, уместо ћерком, унуком, комшиницом, медицинском сестром. Ако у центар ставите пацијента, тачније његову болест, временом ћете и ви лећи са њим. Само нормализацијом стања неговатеља, побољшаћемо квалитет неге и помоћи самом пацијенту. Ако неговатељ нема прилику да се одмори, настаје синдром сагоревања. Ово је фаза апатије, када човеку више ништа не треба, хода као „зомби“, ћутљив је, плачљив, брине се аутоматски и више није са вама. Ако у овој фази не водимо рачуна о себи, онда долази до соматизације. Неговатељ развија сопствене болести и сам постаје инвалид. Преварити стварност је немогуће. Ако се бринеш, а да не бринеш о себи, после неког времена ћеш и сам страдаш. У 5% случајева деменција се може излечити. Постоје деменције код хипотиреозе, код хипертиреозе, код недостатка витамина Б-12, недостатка фолне киселине, итд. Ако не можемо да излечимо деменцију, морамо да схватимо да је нашој вољеној особи преостало, у просеку четири до седам година од тренутка када је дијагноза постављена. Зашто ове године провести у паклу? Уклонимо патње старца, и сачувајмо себи и здравље и посао. У медицинском праву постоји савезни закон „о психијатријској заштити и гарантовању права грађана када се она пружа“. Сматрам да сви људи који брину о болесницима са деменцијом, у односу на сложену социјалну и медицинско-правну ситуацију, треба да прочитају и знају овај закон. Када у пракси приметимо деменцију, потрудимо се да што пре почнемо да је лечимо. Овде морамо запамтити да лекове не треба остављати у рукама дементних пацијената. Потребна је строга контрола. Или забораве да их узму, или забораве да су их узели и узму још. Или их уопште не прихватају. Зашто? Можемо саставити листу заблуда код старијих - идеје о наношењу штете, идеје о тровању... Шта се може повезати са потпуним одбијањем хране и воде у касним фазама деменције? Листа разлога за одбијање хране у старости: Депресија (недостатак апетита); Идеје о тровању (промена укуса, отрована сам); Истовремене соматске болести са интоксикацијом Шта се препоручује неговатељима ако се стално осећају уморно? Ако има ко да вас замени, најбољи начин је да, када сте уморни, напустите место на неко време. Можемо наћи некога да нас замени ако се одлучимо за то. Ако не можемо да одемо и одморимо се – лечимо „синдром сагоревања” лековима. Морамо имати на уму да је брига о старцу и физички и морално тежак посао, за који ми, рођаци, нисмо квалификовани. Адекватна нега је превенција синдрома сагоревања. Али још је теже прилагодити се изнутра, признати да нам је вољена особа болесна, преузети контролу над ситуацијом у своје руке, и упркос умору и бризи, настојати да уживамо у овом животу. Јер другог неће бити. Григориј Горшунин, геронто-психијатар https://www.bogonosci.bg/старческото-слабоумие-как-да-помогне/

Проблем је, као и увек, у нама самима. После напетости поста, журимо да се опустимо и уронимо у празничну атмосферу. Али, као што се често дешава, и у посту и у прекиду поста губимо осећај за меру. О баналном преједању и другим стварима не вреди говорити - штета од телесне засићености свима је јасна и без много објашњења. Овде постоји много суптилнија тачка. Празник није само посета храму, већ и сусрет са пријатељима и познаницима, што подразумева комуникацију и размену вести. И овде постоји ризик да паднете у сујету. Сујета је генерално опасна болест, тим опаснија што се не примети одмах. Да ли је лоше комуницирати са пријатељима, посебно верницима, после празничне богослужења? Наравно да не. Али и овде, на позадини општег опуштања после поста, можемо пријатељски разговор претворити у празно брбљање. Вероватно су многи после оваквих „разговора“, који су почели сасвим невино па и побожно, имали осећај празнине и досаде. Једнако, ово важи и за предпразничну вреву, када, бринући се о спољашњим манифестацијама празника, заборављамо на његову суштину. А има много таквих ствари које нам могу одвратити пажњу од јединог што је потребно. Међутим, нису они важни, већ наш унутрашњи уређаj. Уосталом, ако и поред све сујете наставимо да се сећамо Господа, ништа нас не може поколебати. Дакле, када прекидамо пост, треба да заблагодаримо Господу што је по Његовим бригама наша трпеза пуна јела, што имамо хлеб наш насушни, а можда и да га делимо са сиромашнијим од нас. Или током пријатељских разговора, ако видимо да разговор иде „у погрешном правцу“, морамо га деликатно вратити у правом смеру. И тако у свему. Сећање на Господа, трезвеност, помоћ ближњима је гаранција да нећемо изгубити везу са Њим, нећемо изгубити духовну радост коју смо добили током празничне Литургије, нећемо изгубити свој хришћански лик. митрополит Антоније Паканич https://pravlife.org

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ