Претражи Живе Речи Утехе

О најраспрострањенијим заблудама о старости прочитајте у предавању Григорија Горшуњина, геронто-психијатра. Деменција је стечена болест. То јест, када се човеков мозак већ формирао, онда му се нешто догодило. Списак уобичајених заблуда. „Шта хоћеш од њега, стар је...“ Нема лека за старост. 14 година сам радио као регионални геронто-психијатар у Корољеву у обичној амбуланти. Некада сам вероватно биo једина особа која је редовно посећивала људе са деменцијом. Наравно, стекао сам много занимљивих искустава. Често се рођаци пацијената суочавају са ставом лекара: „Шта хоћете? Па стар је…". Најгенијалнији одговор, по мом мишљењу, дала је рођака једне старе баке која је рекла: „Шта хоћу? Желим да се осећам мање кривом када она умре. Желим да урадим оно што могу за њу!”. Доктор увек жели да буде ефикасан, настоји да излечи пацијента. А старост је немогуће излечити. Не постоји дијагноза „старост“, постоје болести које треба лечити, као и све болести у било ком узрасту. Деменцију не треба лечити јер је неизлечива. У том случају не треба лечити све хроничне болести, а иначе је око 5% деменција потенцијално реверзибилно. Шта значи "потенцијално реверзибилно"? Ако се у раним стадијумима неке врсте деменције, препише прави третман, може се излечити. Чак и код неповратних процеса, у раној фази, деменција се може повући неко време, а симптоми се могу смањити. Ако се лечи адекватно. 5% – је ли то мало? Генерално, то је превише, јер према званичним подацима у Русији има око 20 милиона људи који болују од деменције. „Зашто га мучити „хемијом“? То је и кршење етике: није на нама да одлучујемо о свему томе. Кад се и сам разболиш, зар не би требало да те „муче” лековима? Зашто старија особа не би добила исту помоћ као млада особа? Какво задивљујуће лицемерје се показује када рођаци кажу: „Да не мучимо деду хемијом“, а онда, када их деда истера из коже и доведе до слома, могу да га ударе, да га вежу. Односно, не треба да га „муче хемијом“, али могу да га пребију? Старац не може сам да иде код лекара, и ми морамо да преузмемо ову функцију. "Докторе, све што нам треба је да спава...!". Људи недељама, а понекад и месецима пате од страшних поремећаја у понашању и спавању у позадини деменције својих рођака, а онда, измучени, дођу код психијатра и кажу: „Докторе, не треба нам ништа, само сан је доста“. Наравно, сан је важан, треба га организовати, али сан је врх леденог брега, ако само нормализујемо сан, то неће баш помоћи дементној особи. Несаница је симптом. И зато можемо деду да успавамо, али му тако не можемо помоћи код деменције. Зашто околина пацијента – блиски људи, пратиоци, просечно медицинско особље, поједини неуропатолози и терапеути – сматрају да је веома компликовано нормализовати сан, отклонити агресију, превазићи заблуде? У стварности, ово је прави задатак. Човека не можемо да излечимо, али можемо да нам олакшамо бригу о њему, а он сам се, колико је то могуће, осећа добро. Све ово је прави задатак. Агресивност, заблуде, поремећаји понашања и спавања и многе друге ствари се могу контролисати и развој деменције на неко време зауставити или успорити. Деменција се углавном касно дијагностикује и неисправно лечи. Као резултат тога, наши вољени живе све краће и горе, сами пате и наносе патњу другима. Одакле да почнемо ако вољена особа има деменцију? Побољшавамо квалитет неге; Спречавамо „синдром сагоревања“ код родбине и услужних лица. Чувамо добре медицинске сестре и здравље наших најмилијих носећи терет неге; Побољшавамо радну способност неговатеља . Да ли неко има идеју зашто морамо да почнемо од себе када бринемо о вољеној особи са деменцијом? У стварности, неговатељ може бити много рањивији од пацијента са деменцијом. Особа која болује од деменције можда више ништа не разуме, сматра вас, уместо ћерком, унуком, комшиницом, медицинском сестром. Ако у центар ставите пацијента, тачније његову болест, временом ћете и ви лећи са њим. Само нормализацијом стања неговатеља, побољшаћемо квалитет неге и помоћи самом пацијенту. Ако неговатељ нема прилику да се одмори, настаје синдром сагоревања. Ово је фаза апатије, када човеку више ништа не треба, хода као „зомби“, ћутљив је, плачљив, брине се аутоматски и више није са вама. Ако у овој фази не водимо рачуна о себи, онда долази до соматизације. Неговатељ развија сопствене болести и сам постаје инвалид. Преварити стварност је немогуће. Ако се бринеш, а да не бринеш о себи, после неког времена ћеш и сам страдаш. У 5% случајева деменција се може излечити. Постоје деменције код хипотиреозе, код хипертиреозе, код недостатка витамина Б-12, недостатка фолне киселине, итд. Ако не можемо да излечимо деменцију, морамо да схватимо да је нашој вољеној особи преостало, у просеку четири до седам година од тренутка када је дијагноза постављена. Зашто ове године провести у паклу? Уклонимо патње старца, и сачувајмо себи и здравље и посао. У медицинском праву постоји савезни закон „о психијатријској заштити и гарантовању права грађана када се она пружа“. Сматрам да сви људи који брину о болесницима са деменцијом, у односу на сложену социјалну и медицинско-правну ситуацију, треба да прочитају и знају овај закон. Када у пракси приметимо деменцију, потрудимо се да што пре почнемо да је лечимо. Овде морамо запамтити да лекове не треба остављати у рукама дементних пацијената. Потребна је строга контрола. Или забораве да их узму, или забораве да су их узели и узму још. Или их уопште не прихватају. Зашто? Можемо саставити листу заблуда код старијих - идеје о наношењу штете, идеје о тровању... Шта се може повезати са потпуним одбијањем хране и воде у касним фазама деменције? Листа разлога за одбијање хране у старости: Депресија (недостатак апетита); Идеје о тровању (промена укуса, отрована сам); Истовремене соматске болести са интоксикацијом Шта се препоручује неговатељима ако се стално осећају уморно? Ако има ко да вас замени, најбољи начин је да, када сте уморни, напустите место на неко време. Можемо наћи некога да нас замени ако се одлучимо за то. Ако не можемо да одемо и одморимо се – лечимо „синдром сагоревања” лековима. Морамо имати на уму да је брига о старцу и физички и морално тежак посао, за који ми, рођаци, нисмо квалификовани. Адекватна нега је превенција синдрома сагоревања. Али још је теже прилагодити се изнутра, признати да нам је вољена особа болесна, преузети контролу над ситуацијом у своје руке, и упркос умору и бризи, настојати да уживамо у овом животу. Јер другог неће бити. Григориј Горшунин, геронто-психијатар https://www.bogonosci.bg/старческото-слабоумие-как-да-помогне/