Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'душевна'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Тјелесна болест је увијек саблазан и болан, непожељан терет. Докле год постоје људи који пате, који су у злу и несрећи, неће престати да нас узнемирава дилема: – Или је Бог свемогућ, али нас не воли, – Или нас воли, али није свемогућ! Ако Бог постоји и ако је свемогућ, како Хришћани вјерују, зашто онда постоје зло и бол? Притисак потребе често ствара притисак захтјева да се одмах ослободимо свега што нас мучи и боли. Самољубље се умножава у страдању. Многи болесници постају изузетно груби према својима, који им служе, а истовремено траже доброту и исцјељење. Нажалост, сви ми носимо себично самољубље и на прво мјесто стављамо свој бол и муку! Осјећај тренутне патње завлада нашом душом. Христос је у свијести својих савременика изгледао као јавни исцјелитељ! Лијечио је болесне (парализоване, слијепе, хроме) и његова слава изградила је у људима слику јавног исцјелитеља. И ми га и данас често видимо у тој перспективи. У данашњем Јеванђељу, један парализовани човјек се изненада нађе пред Христом на необичан начин. Четворица пријатеља који су га носили на постељи, немогавши да приђу Христу, досјете се решења и спусте га кроз отворени кров пред Њега. Изненађење тог поступка прати још веће изненађење. Христос, обраћајући се парализованом, не исцјељује га тјелесно, већ му опрашта гријехе. Тјелесно стање човјека и начин на који је дошао пред Њега „вичу“ да он жели нешто друго – да прохода. Али Христос премјешта тежиште са видљиве патње на суштинску трагедију гријеха, док нас толико опсиједају спољашњи знаци да их сматрамо једином стварношћу! Ми смо у горем стању и од фарисеја који нису оспоравали тјелесно исцјељење, већ духовни ауторитет Исуса: „Ко си ти да опрашташ грехе?“ Христос стоји између њих, фарисеја, који му не признају право и моћ да опрашта гријехе, и нас, који видимо само парализованог човјека, без унутрашњег свијета и без гријеха, и занима нас само да прохода. Христос је поново „Тег правде“. За фарисеје, Он лијечењем показује своје право и моћ да опрашта гријехе „сваког парализованог“. За нас, тиме нас уводи у велико тајинство људске душе („Море у мени“), која може бити потопљена у море грјехова. Често, суочени са саблазни зла, чини нам се да Бог ћути. Несхватљива тишина љубави пред страдањем. Сам Христос на Крсту пита зашто га је Отац оставио. „На Крсту, међутим, страда до смрти не да људи не би страдали, већ да би њихова страдања била иста као Његова“ (Џорџ Макдоналд). Ово није лако разумјети, нити су лака објашњења дозвољена у питањима болести и страдања. Сви смо у кругу психофизичке међузависности. Много тога је видљиво, а још више невидљиво. Лака објашњења су лажна и само продубљују јаз. Каин је несумњиво закопао тијело свог брата. А ми често закопавамо оно што смо „убили“ у себи. Христос нам каже да ће опростити оно што ми сами често не видимо ни у сопственим очима. Ми му говоримо да нас занима само оно што је споља видљиво. Он нас упозорава да ћемо на крају испољити све оно што је у нама, хтјели ми то или не! Понекад (не увијек, и не као правило) то унутрашње ће узроковати болест и споља… Долазе тренуци када нам се чини да је патња правило живота, а тренуци среће изузетак. У тим тренуцима, ријечи немају мјеста. Као Пресвета Богородица под Крстом (Stabat Mater), боље је изабрати ћутање. Оно што нас надилази не може се протумачити. Погријешили смо у слици Бога коју смо створили – свемогућег Бога који интервенише како бисмо ми били безбрижни. Божија сила није рјешење наших немоћи путем магије. Она је простор слободе, а не немоћ или равнодушност. Она је израз љубави. Љубави коју људска нестрпљивост чини несхватљивом. Бог у Христу одустаје од силе и стаје уз нас. Христос у пустињи одбија моћ, светску власт и силу. У Гетсиманији улази у страдање, патњу, бол и смрт. Али, тим проласком кроз људску немоћ, Христос долази до „Силе Васкрсења“ (Филип. 3,10) и вјечног живота. Нема другог пута за нас. Васкрсење постаје очигледно тек на крају пута страдања и Крста. „Бог нас обликује као море обалу – повлачећи се“ (Фридрих Хелдерлин). Фарисеји морају да схвате да је Христос Бог који опрашта гријехе. А ми морамо схватити да нисмо сами са својим проблемима, тражећи неког ко ће их ријешити, већ смо са Оцем који жели да одрастемо у зрелости – не кроз лако рјешење проблема, већ кроз стицање Његове силе да подносимо спољашње зло, било да смо за њега одговорни или не, и да мрзимо унутрашње зло – гријех. Када би Бог дјеловао магијски, то би значило да му ништа не значимо. У тајни живота у којој смо сви, и у којој се чак вртимо у круг, нека наша стална молитвена молба буде ријеч данског филозофа, теолога и друштвеног критичара Киркегора: „Небески Царе, учи нас да схватимо да Ти ниси, због наших грјехова, против нас, већ са нама, како би сјећање на Тебе, кад год се пробуди у нама, не подсјећало на наше промашаје, већ на Твој опроштај.“ Са љубављу и молитвом, Отац Теодосије (Марзухос) https://mitropolija.com/2025/03/18/more-u-meni-tjelesna-ili-dusevna-paraliza/
  2. За душевну болест се може рећи да је куга двадесет првог века. И као што онкологија не може да изађе на крај с раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевних болести. Број психичких болесника је све већи. У средњем веку су за време епидемија куге улице градова бивале пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, док се данас психички болесници претварају у живе мртваце. Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају с нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт, јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу. Постоје два вида те болести. Први је опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому. Он паралише човекову вољу, прекине му контакт с његовом свешћу и чини нам се као да такав човек има две душе, а друга од њих је сам ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Но, ма како то било чудно, тај вид душевне болести лечи се лакше од оног другог, о којем ће касније бити речи. Наиме, у првом случају је видљиво присуство демона, али ту исто тако видљиво помажу исповест и често причешћивање. Узрок другог вида ове болести је човекова гордост. Истина, постоји и трећи вид душевне болести, а то је оштећеност психичког апарата, а не психе, што долази до изражаја већ у самом детињству или на некој од етапа човековог развоја. Нећемо се бавити наследном патологијом, јер човек је у том случају несрећна жртва исто као и онај ко се роди слеп или с неким другим недостатком. Нас интересује други вид ове болести чији су узрок неискорењене страсти. Пре свега треба прецизирати шта се дешава за време психичке болести и шта је то што је код човека у том случају болесно. Душа се човеку даје за време зачећа. Она је бестелесна, нема никаквих органа и по својој природи и структури уопште није сложена. Поседује одређену силу и способност, но ипак је проста по својој суштини. Сједињена је с телом, али после смрти тела и даље мисли и осећа и наставља своје постојање без њега. И поред тога, душа умрлога не може ступити с нама у контакт. Исто као што, на пример, композитор може у глави да чује неку мелодију, али без инструмента не може да је одсвира и да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе. Постоји нека врста префињене материје која душу повезује с телом онако као што систем канала повезује реку с пољем које наводњава. Ту је реч о посебном психичком апарату, о нервном ткиву које прожима све ћелије човековог тела и чији се центар налази у човековом мозгу. Управо се ту стварају неопходни услови за однос душе са спољашњим светом. Ту је граница између душевног и телесног, ту се формирају неки комплекси и рефлекси, ту мисли добијају облик речи, итд. Ту се прерађују спољашњи утисци а затим одлажу у сећање. То је систем веза и узајамних односа. То је у неку руку површина душе, њен омотач који се ипак не сједињује се са самом душом. Безумље је разарање правилног односа душе и света. Кад код човековог сигналног система дође до кратког споја и кад се поквари, човек губи способност да на адекватан начин доживљава спољашњи свет. Он тада губи самоспознају и запада у хаос. Човек иначе има нагон за самоодржањем, снажну подсвесну способност да у тешким ситуацијама размотри све варијанте и изабере ону која му омогућава да преживи. У том смислу покушај човека у стању безумља да сачува свој живот састоји се у томе да побегне у болест, сакрије се у њој, створи некакав илузорни свет и у њему живи као у каквој љуштури и на тај начин се изолује од стварног света који му је постао неподношљив. Узрок тога је, сликовито речено, микроб гордости који се у њега уселио, најчешће још у детињству, а затим се неприметно развио до огромних размера. У основи човековог психичког мира налази се смирење. Смирен човек легне на земљу и бура прохуји изнад њега, док онај горди стоји усправно, па га бура баци на камење. То исто бива и са буром страсти. Кад се човек смири и призна своју немоћ и грешност, бура прохуји и нестане. За разлику од њега, горд човек за свако искушење криви друге, па чак и самога Бога, и зато страсти кипте у његовом срцу. За њега се може рећи да се стално бори с умишљеним непријатељима, а не са својим страстима. Такав човек никад није захвалан Богу, па чак ни за даровани му живот. Он не осећа захвалност ни према људима, јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и велика срећа да се друже с њим. Убеђен је да поседује таленат и способност какве нико други нема. Веома тешко подноси кад неко према њему покаже и најмањи знак не само непоштовања, него и равнодушности. Њему се чини да му је дато посебно право да управља другим људима и кад наиђе на отпор, љути се на њих као на незахвалне и глупе животиње које нису биле у стању да схвате његову изузетну душу. Уосталом, гордост је веома разноврсна, па човек може забадати нос у туђе ствари и добити по носу, а може и да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с њим само пси који лају. Духовна гордост је најстрашнији вид гордости. Такав човек устаје против Бога јер сматра да је неправедан према њему. Он као да Му говори: „Зашто сам неправедно повређен, док они који су гори од мене уживају у Твојим добрима?“ Уколико није верник, онда му се чини да се цео свет ујединио против њега. У срцу гордог човека стално влада узнемиреност, а у души страх. Људе повезује узајамна љубав коју горд човек губи, а губитак љубави је већ почетак безумља. Ту долази до унутарњег конфликта. Наиме, ако је такав човек верник, онда он сматра да га је Бог, као окрутни отац, избацио из свог дома и зато се у његовом срцу налази притајена мржња према Богу. Неверујући човек, пак, сматра да је једино он поштен и да живи међу подлацима и нитковима у кући по чијим зидовима пузе шкорпиони спремни да га убоду, због чега је стално напет. У дубини душе уверен је, па макар то и не хтео да призна, да људи заслужују да се земљина лопта напуни динамитом и њиме разнесе. Горд човек никад није задовољан. Он не може бити срећан зато што је срећан само онај ко је задовољан оним што има. Горд човек живи овај живот и не осећа вечност, јер су му у срцу неокајани греси и страсти. Будући да сматра да је у свему у праву, он просто не може да се каје. Но, он не може ни да се моли, чак ни кад чита речи молитве, будући да сматра да му не доликује да нешто тражи и за нешто моли. Он са Богом хоће да разговара као са себи равним и кад у томе не успе, онда се често предаје окултизму и демонизму. Демонизам је један од добављача живе робе за душевне болнице. Горд човек стално улази у конфликт са свима и притом његов психички апарат, који је већ истрошен и разорен, више не може да издржи. Зато ту долази или до смрти или пак до безумља као алтернативе смрти. За то време мрачне демонске силе се активирају и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса у који ће се касније погрузити. Кад једном доспе у тај свет, човек више не може из њега да изађе. У том случају је најкарактеристичнији симптом одсуство љубави. Уколико такав човек плаче, онда он сам себе оплакује, а ако пак говори, онда говори само о себи. Ђаво је хладан и зато човек погођен безумљем постаје хладан и безосећајан. Само смирење може човека спасити од безумља, али ствар и јесте у томе што такав човек више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама такви људи замишљају да су изузетни, што је само још један признак гордости. Без смирења није могућно дејство благодати, без благодати нема љубави, а без љубави свет постаје болестан и несрећан. Овде имамо у виду очигледне облике безумља. Но много је примера слабо израженог облика ове болести, када и сами често на извесно време постајемо безумни, и то управо онда кад губимо љубав. Горд човек је препун страсти, но сама гордост је тако јака страст да може да заглуши све остале страсти. Човеку обузетом гордошћу често је довољна само та страст и зато нам се на први поглед може учинити да је честит и чак моралан. Та привидна честитост заснована је на самоуверености, на вери у сопствену снагу, на страшном духовном слепилу. Гордом човеку је неприступачна и његова сопствена душа. Жеље му се, као по правилу, не испуњавају зато што су све засноване на погрешном мишљењу да сви људи треба према њему да се односе онако како се он односи према себи самом. Зато су му жеље увек у нескладу с реалношћу, а нерви затегнути попут струна. Чак су му и снови тешки и узнемирујући. Горд човек мисли да управо он треба да буде цар, а пошто људи то не прихватају, то значи да су сви побуњеници. Он стално има осећај усамљености и просто не може да има праве пријатеље, а несрећан је чак и у својој породици. Убеђен је да су према њему сви неправедни и управо због тога дубоко у души стално се осећа повређеним. Тај осећај је најтежи могући терет на његовој души и он га стално вуче ка земљи. Често има жељу да се ослободи тог тешког стања и обично то чини кроз свађе и псовке, кроз стање слично помахниталости. Управо су гордељивци, као по правилу, склони хистерији. Након свађе се донекле смире, али само привремено. После тога уместо кајања наступа униније. Таквом човеку није жао што је неког повредио, већ га је срамота што је сам себе понизио и на неки начин умањио углед сопственог идола, али пољуљана самоувереност се брзо враћа. Ако се горд човек нађе под влашћу себи сличнога, тада себе сматра мучеником за правду. Често мора да трпи увреде, али то не лечи његову гордост, већ му се у души рађа мржња, попут какве змије отровнице. Он понекад из сујете сам тражи опасности како би демонстрирао своју храброст. Горд човек просто не подноси да неко буде изнад њега и зато је гордост ума један од најчешћих узрока атеизма. Уколико такав човек и верује у Бога, онда он жели да се у вери постави као учитељ и пророк, да веру искористи за доминацију над људима и за то да буде центар њихове пажње. Ту се догађа оно што, нажалост, понекад можемо видети и у православним храмовима. Људи поучавају друге кад то нико од њих не тражи, и то у ономе што ни сами не знају, нити пак разумеју. Дешава се да поступају и горе од тога, то јест да неупућеност и грешке некога ко је тек почео да долази у цркву користе за показивање своје ревности у вери и као могућност да задовоље своју страст властољубља и сујете тако што ће некажњено некога вређати. Уколико су такви људи на вишем интелектуалном нивоу, гордост их може одвести у јерес и раскол. Вера је послушност догматима, а гордост не подноси послушност. Она хоће да се реализује и да пронађе нешто необично, нешто што би надмашило сваку фантазију. То је један од узрока религијских реформи. Гордост убија љубав и тада се религија доживљава на нивоу страсти. Ту недостаје осећај и доживљај присуства благодати као главни критеријум истине и зато страсти, попут разбеснелих таласа, бацају човеков ум с једне на другу страну, као какав малени чамац. Из гордости се рађају јереси и она управо у њима проналази оно што јој је блиско. Религија се на нивоу душе не доказује ни фактички ни логички и зато су многи јеретици убеђени да су открили истину. Провера благодаћу није им доступна. Само неверовање је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве. Светогрђе је иначе психолошка појава. Горд човек не жели да размишља о Богу. Чак и сама претпоставка да Бог постоји може да га доведе до стања помахниталости које личи на стање некаквог напада. Ако у присуству таквог човека изговорите име Божије, у његовим очима ће блеснути злоба ма колико се трудио да се суздржи. Већ смо рекли да човек неретко има потребу да се испразни кроз свађу коју подсвесно сам испровоцира. Но, кад се суздржава због кукавичлука или из неког другог разлога, на пример из бојазни да се не осрамоти, онда се та енергија окреће против њега. Кад је реч о гневу, човек заиста треба да се уздржи, али то мора бити засновано на самооптуживању и на молитви за оне који га вређају, јер ће у противном гнев да се претвори у сталну мржњу, коју истина понекад покушава да сакрије. Ако бисмо гнев упоредили са огњем, онда би мржња била огањ који се претвара у лед. Дубоко у човековом срцу могу се налазити гомиле тог леда. Гордост је ненормално стање. Горд човек отвара своју душу за демонске импулсе. Он је просто човек који се нашао у пољу страшне духовне радијације. Непослушност је једна од пројава гордости, али исто тако и пут до ње. Цео човеков живот, и духовни и физички, одвија се у оквиру дате структуре. Непослушност је излазак из те структуре и њено разарање, а резултат је човекова самоизолација. Послушност је просто неприхватљива за човека који мисли да је изузетан и бољи од других. Без послушности се ништа не може ваљано научити и зато горд човек најчешће сам себе осуди на неку врсту неискорењивог незнања, нарочито на духовном плану. Непослушност је знак превисоког мишљења о себи и презира других. Карактеристично је да они који одбацују послушност од других упорно захтевају да им буду послушни. Зато у наше време и има тако много недоучених учитеља. Горд човек не види у другоме образ и подобије Божије и зато у дружењу с људима не проналази никакво задовољство и радост. Он је усамљен увек и на сваком месту. Самим тим што не може бити срећан, кажњен је већ у овом животу. Једна од најстрашнијих ствари до којих гордост може да доведе човека јесте душевна болест. Из тог стања га нико и ништа не може извести, осим нарочитог Промисла Божијег. Чак и ако човек жели да буде срећан само у овом пролазном животу на земљи, треба да зна да му само смирење може пружити душевни мир. Но, смирење се не може стећи без благодати Божије. Занимљива је и чињеница да су породице највећих злочинаца светске историје неретко изумирале након неколико генерација и да су већ њихови унуци и праунуци скоро увек били психички болесници, алкохоличари или наркомани, будући да су носили бреме проклетства својих предака и целога рода. Једна од пројава гордости је кукавичлук. Иако нам се чини да је тешко пронаћи директну везу између те две особине, ипак се може рећи да се узрок кукавичлука налази у дубоким унутрњим траумама које је горда душа доживела, нарочито у детињству. Плашљивост је најчешће последица насиља којим се убија човекова воља. Али насиље на смирену душу не делује тако снажно. Оно као да пређе преко њене површине, тако да је смирен човек сличан оној познатој играчки која се увек исправи, ма на коју страну да је окренемо. Горд човек се увек дубоко у себи противи насиљу и супротставља му се најчешће мржњом и злобом. Он истовремено дубоко преживљава неправду, али не у односу на друге, већ само у односу на себе. Кад исцрпи сву своју снагу, на крају излаз проналази у бекству. Наиме, страх искључује човекову свест и долази до парализе способности супротстављања, па такав човек почне да се прилагођава околини и предаје се чим се појави нека опасност. Но ту се уопште не ради о смирењу због којег се човек повлачи пред спољашњим притисцима и притом остаје добродушан. Плашљив човек је обично окрутан према слабијима од себе и на тај начин као да се свети за свој страх. Обично је целог живота због нечег забринут и чак и кад не постоји реална опасност, он је измисли. Ту се ради о, медицинским речником речено, слабо израженом облику лудила. И ма како то чудно звучало, горд човек и у таквом стању има своје тренутке уживања у том унинију или пак у болу. Плашљивост често прелази у психичку болест праћену разним манијама и фобијама. Таквом човеку може да се чини да га непријатељи стално прате и да је са свих страна окружен некаквим опасностима. Излаз обично тражи у бекству од прогонитеља чије су ликове из непостојања призвали његова уобразиља и ђавоља фантазија. Демон је дух смрти и онај ко је опседнут страхом тражи ужитак у стању сличном смрти. Кад говоримо о томе да горд човек веома болно доживљава реалну или тобожњу неправду, онда свакако треба имати у виду да је ту реч о увреди или неправди према њему, а да га уопште није брига кад се ради о неком другом. Горд човек не реагује на бол ближњега, равнодушан је према несрећи других људи и често се чак радује туђим патњама. Но зато веома дубоко доживљава равнодушан поглед, грубу реч, примедбу, па чак и савет. Његова душа је безосећајна у односу на друге, попут каквог камена, али зато у односу према себи испољава болесну осетљивост, сличну нежним листићима мимозе који се опусте чим их благо дотакнемо. Кад смиреног човека неко увреди, он прво размисли чиме је то заслужио. Но чак и ако није заслужио, довољно је великодушан да опрости ономе ко га је увредио. Горд човек годинама носи у себи увреду и она му изједа срце, као рђа гвожђе, и трује му крв као каква гнојна рана и зато је такав непријатељ пре свега самом себи. Постоји и вид лудила при којем човек замишља да је нека дивља звер, најчешће вук. Било је случајева кад су такви болесници пресретали путнике у неким забаченим местима, па чак и децу, и зубима им гризли грла, исто као што то вук ради са својом жртвом. Кроз такве поступке испољавали су своју мржњу према људима. Неки људи сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно формирање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, од свих заборављеним и одбаченим, као и технички прогрес који врши све већи притисак на човекову психу. Али то су само споредни фактори, док је главни узрок ипак гордост. Технички прогрес у ствари пружа човековој гордости обиље хране, а живот у великом граду одваја човека од земље и чини га отуђеним и хладним у односу на друге људе. Цео наш живот се одвија у одређеним ритмовима. Они који су покушавали да схвате природу мисли говорили су да је она слична музичком акорду. И у космосу, и у атому и у човековом организму налазе се веома сложене структуре које делују по принципу ритма. Кад се та структура оштети, нарушава се ритам. Но, догађа се и обрнуто, то јест да структура бива разорена при нарушавању ритма. Тако, на пример, човек има урођену потребу да пева јер певањем подешава себе према одређеном ритму. Исто тако је и узрок опчињености поезијом у ритму који просто обузме човекову душу. Савремена уметност све више постаје аритмична, док је авангардна уметност просто заснована на дисонанци. Тако су рок-музика, хеви-метал и кубизам прави примери уметности експлозије и рушења, уметности хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи људе до стања неке врсте демонског транса при којем се у души рађа жеља за насиљем и разарањем, што често пређе у некакво колективно лудило. Данашњи човек упорно трга за оним формама уметности које су донедавно изазивале одбојност и одвратност, исто као цика и вриска која допире кроз прозоре луднице, управо зато што проналази нешто што њему одговара у тим апокалиптичким сликама и музичким „револуцијама“, или, ако вам се тако више свиђа, у кланицама звука микроба лудила који су се увукли у човекову свест. Та врста уметности слична је човековом унутарњем безумљу и зато она и обједињује људе у једно мрачно поље. Деветнаести век је био почетак декаденције која је са човекових страсти скинула завесу романтике, као што пљачкаши гробова скидају с покојника мртвачки покров. Декаденти су опевали демонско лице порока и уживали копајући по ђубришту покварене и развраћене човекове душе. Живот многих припадника овог уметничког правца, попут Бодлера, Баљмонта или Блока, завршио се лудилом.[1] Но ипак је овај уметнички правац краја XIX и почетка XX века сачувао лепоту форме. Прљавштину што заудара разливао је у кристалне чаше. Уметнички правац, пак, с краја XX века више није био у стању да обузда лудило, чак ни кад је реч о спољашњем ритму, који је био присутан у стиховима Верлена[2], сликарству Врубеља[3] и у музици Скрјабина[4]. Узда хармоније, ритма и асонанце била је прекинута. Савремени човек као да је саткан од противречности, па излаз тражи у свету дисонантности. То је пример разорене структуре и порушених закона и морала. Кажу да провалије имају неку посебну врсту привлачне силе, па неки људи осећају неодољиву жељу да се баце у њих. Исто тако се код неких људи појављује жеља да се баце у средиште зла, да му се потпуно предају и да служе демону као каквој огромној сили која их привлачи и којој не могу, тачније речено, не желе да се одупру. Човек који се предао греху и који је на неки начин постао један дух са самим демоном већ је у суштини безуман. Постоји реч „безобразност“ која се обично схвата као ружан или гнусан поступак. Но смисао те речи је много страшнији, могло би се чак рећи злокобан. Наиме, човек је лик Божији, а безобразност је губитак лика Божијег, услед чега човек поприма лик демона. Ех, у какве све бездане греха запада такав човек и какве све гадости чини не само другим људима, већ и својој сопственој души! Зато Преподобни Јован Лествичник вели: „Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сам ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност“ („Лествица“, 23. Поука). Савремена уметност је својеврсни барометар човековог духовног стања. Казаљка тог барометра пала је скоро на нулу и тиме као да најављује буру. Безумље у све већој мери обузима човечанство. Цивилизација истовремено потхрањује његову гордост и осуђује га на усамљеност. Једино нам вера може помоћи, али наша интелигенција хоће Бога да спозна разумом, а не срцем, без личног подвига и без борбе са својим страстима. Неки се, пак, ограничавају само на испуњавање спољашњих обреда и ритуала и притом се уопште не труде да промене свој живот. Зато већина људи живи у стању некаквог полуверовања. Скоро сви су заборавили на оно најважније – на очишћење сопственог срца од страсти које се у њему скривају. Ту треба почети од јеванђељских заповести. Неопходно је схватити да смо духовно сиромашни. То је први ступањ а истовремено и темељ наредног ступња. Девет заповести блаженстава (види Мт. 5, 3-11) личе на девет ангелских чинова од којих онај највиши стоји поред Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Те заповести ће човекову душу ишчупати из снажних канџи безумља. Поставља се питање како да човек уистину постане свестан свог духовног сиромаштва и како да стекне смирење. Пут који води до тога налази се у послушности, у томе да будемо у оном чину на који смо призвани, да у Цркви имамо духовног учитеља и онога ко ће да нас руководи, као и у томе да се у свакој животној ситуацији трудимо да другога оправдамо, а себе окривимо. Свети оци кажу да нам је Сам Господ дао пример смирења и да је та врлина неисцрпна, без конца и краја. Горд човек се боји и сопствене сенке, иако то крије, а смирени остаје миран и усред узбурканих таласа. Онај ко је победио гордост, тај је победио страх, очај и безумље који потресају цео свет. https://radiosvetigora.wordpress.com/2011/03/27/архимандрит-рафаил-карелин-душевна-б/#more-6617
  3. Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org
  4. Једна од последица пада човека је његова немоћ и рањивост пред бескрајним физичким проблемима и болестима које утичу не само на његово физичко већ и на психичко здравље. Душевна болест је најразорнији крст од свих. Али у очима нашег Створитеља и небеског Оца, ментално поремећена особа је исто тако посебна, или — због своје тешке патње — чак и дража од нас осталих. О овим људима, ресурсима који су им на располагању у Цркви, као и о менталном и духовном здрављу, разговараћемо са др Василијем Глебовичем Каледом, доктором клиничке психијатрије, професором Катедре за практичну теологију Православног универзитета хуманистичких наука Светог Тихона. —Одрасли сте у побожној православној породици; Ваш деда је прослављен у мноштву светих свештеномученика и исповедника руских, твој отац и браћа су постали свештеници, а сестра игуманија, док је и твоја мајка у старости примила монашки постриг. Како се догодило да сте отишли на медицину, а касније одабрали специјализацију из психијатрије? Шта је одредило ваш избор? — Истина је, одрастао сам у породици са дубоким православним и црквеним убеђењима. Иначе, мој деда, свештеномученик Владимир Амбарцумов, стрељан на Бутовском стрелишту, рођен је у Саратову; Историја наше породице је уско и духовно повезана са вашим градом и велико ми је задовољство одговарати на питања која поставља часопис Саратовске митрополије. Пре него што је мој отац постао свештеник, провео је много година радећи као геолог; моја мајка је сањала да буде доктор, али је постала биолог; два моја брата, свештеника, били су геолози по првим факултетским дипломама, док су моје сестре стекле медицинско образовање. У породици смо имали и друге лекаре међу ранијим генерацијама. Могуће је да то има везе и са мојим именом: Имали смо четири предака по имену Василиј у породици Каледа, и сви су били лекари. Дакле, са сигурношћу се може рећи да сам, када сам изабрао да студирам медицину, наставио породичну традицију. Што се тиче избора психијатрије, то је имало везе са утицајем мог оца на мене. Држао је медицинску професију високо, а посебно је истицао психијатрију међу осталим медицинским наукама. Осећао је да се могућности психијатра некако граниче са могућношћу свештеника. Говорио ми је колико је важно да међу психијатрима буде више црквених и литургијски активних хришћана, јер би онда, ако би неко имао потребу да оде код психијатра, имао прилику да посети православног лекара. Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, један од патријарха руске психијатрије, био је пријатељ мог деде, Светог свештеномученика Владимира Амбарцумова. Убрзо после његове смрти (умро је 1979. године), објављен је његов рад „Психијатрија и проблеми духовног живота”, а мој отац је написао предговор за то издање. Касније је књига тек добила дозволу да буде легално објављена. Дмитриј Јевгенијевич нас је посећивао у нашој кући и његове посете су увек биле догађаји од огромног значаја за мене, тада адолесцента. Када сам студирао на медицинском институту, коначно сам схватио да је психијатрија мој прави позив. У наредним годинама живота никада нисам пожалио због одлуке. — Шта значи ментално здравље? Можете ли са сигурношћу рећи да је једна одређена особа, упркос томе што има одређене проблеме, ментално здрава, док друга није? —Проблем здравог разума је изузетно релативан у психијатрији и све је само не једноставан. С једне стране, сваки човек је по природи индивидуа, са својим специфичним јединственим и карактеристичним квалитетима. Свако има право на свој начин размишљања. Ми смо инхерентно различити. Али, с друге стране, сви смо слични. У суштини, живот нам представља исти скуп проблема. Ментално здравље је комбинација афирмација, карактеристика и функционалних способности које омогућавају појединцу да се прилагоди околини. Човек може да се носи са околностима живота све време држећи емоционалну реакцију и одговарајуће понашање у равнотежи. Ментално здрава особа може и мора бити способна да се носи са свим животним изазовима. У сваком случају, изазови могу бити веома различити. Неки су наизглед неподношљиви за човека. Али сетимо се наших новомученика и исповедника који су све то видели – методе испитивања које су се користиле у то време, затворе и гладовање у логорима – ипак су остали духовно и психички здрави људи. Подсетимо се и Виктора Франкла, истакнутог психијатра и психотерапеута двадесетог века, зачетника логотерапије проистекле из психотерапије и посебно засноване на потрази за смислом живота. Франкл је поставио темеље ове нове гране науке док је још био затвореник у нацистичким концентрационим логорима. Таква је способност здравог појединца да се носи са свим искушењима и невољама, или, другим речима, искушењима које му је Бог послао. — Оно што можемо да закључимо из вашег одговора јесте да је вера у суштини и најважнији услов и, да тако кажем, неугасиви извор духовног здравља. Хвала Богу, свако међу нама верницима то може потврдити на основу наших личних искустава. Своје тешкоће, тугу, проблеме и губитке бисмо третирали на потпуно другачији начин да нисмо имали вере. Наша вера подиже нашу способност да превазиђемо патње на сасвим други ниво недостижан за невернике. — Могу само да се сложим са Вама! Способност човека да превазиђе потешкоће зависи од његовог начина размишљања и погледа на свет. Размислимо поново о причи Виктора Франкла: он је говорио о вери, њеној најмоћнијој заштитној способности; и да се у овом контексту ниједан други систем веровања не може поредити са њим. Верник је знатно стабилнији од некога без вере. То је управо зато што он тешкоће доживљава као са неба послане. Верник тражи и налази смисао у свакој несрећи која му се нађе на путу. У Русији је историјски било уобичајено говорити о несрећи: „Господ нас је посетио“. То је зато што туга наводи људе да размишљају о свом духовном животу. Ако говоримо о менталној болести, за разлику од здравог разума, морамо схватити да свако може развити разорну генетску менталну болест без обзира на његов систем вјеровања. Друга ствар је када се гранични ментални поремећаји дешавају код човјека са специфичним карактерним особинама и, опет, одређеним погледом на свет. Управо је то онда када је поглед на свет пацијента од највеће важности. Ако је одгајан у религиозној породици и мајчино млеком пио у уверењу да живот има крајњу сврху и да и патња има смисла као и крст који је послао Спаситељ, онда ће прихватити све што му се дешава на основу ове специфичне тачке гледишта. Ако не посматра живот са ове тачке гледишта, онда ће свако искушење и сваку потешкоћу у животу прихватити као потпуни колапс. Ево где могу са сигурношћу да кажем да су гранични поремећаји личности и неурозе много ређе међу људима који воде квалитетан духовни живот него међу неверницима. —Ви предајете курс пастирске психијатрије. О чему се ради? Зашто је потребно да је проучавају будући пастири? —Пастирска психијатрија је део пастирске теологије који се бави посебним аспектима духовне бриге за оне који пате од менталних поремећаја. То захтева координацију напора и заједничко саветовање пастира и психијатра. У овом случају, свештеник треба да буде у стању да разуме границе менталног здравља, о чему смо управо говорили, или способност да благовремено препозна психопатологију и донесе адекватну одлуку. Ментални поремећаји, и тешки и гранични, су прилично чести. Према медицинској статистици, петнаест одсто становништва пати од једне или друге болести ове врсте, а ствар је само степена њене тежине. Ментално неуравнотежени људи имају тенденцију да се обраћају Цркви и траже помоћ од свештеника. Зато такве људе са оваквим проблемима можемо посматрати релативно чешће у цркви него генерално међу народом. И то је сасвим је у реду! Она само служи као доказ да је Црква болница и за душу и за дух. Сваки свештеник је имао искуство разговора са људима који су показивали симптоме једног или другог поремећаја; Поновићу и рећи да се степен његове манифестације веома разликује. Дешава се да је свештеник, а не терапеут, тај који често уме да препозна оне случајеве када некога треба послати на процену код психијатра. Једног дана сам наишао на неку америчку статистику: 40 посто оних који посећују психијатре било је тамо као резултат савета које су добијали од свештеника разних вероисповести. Вреди напоменути да је архимандрит Кипријан (Керн), професор патристике на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, био тај који је унео идеју да се развије курс пастирске психијатрије који се тренутно користи у многим богословским установама за учење. У својој књизи о пастирском богословљу посветио је посебно поглавље које се посебно односи на ову тему. Писао је о специфичним проблемима који се не могу описати критеријумима моралне теологије јер немају ништа заједничко са значењем греха. Ови проблеми су манифестације психопатологије. Што се тиче првог специјализованог приручника о пастирској психијатрији, његов аутор је био Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, син свештеника и политичког затвореника о коме смо раније говорили. Ових дана постаје потпуно јасно да студијски курс психијатрије треба да постане део академског стандарда (ако не бежимо од употребе овог термина) у пастирском образовању. —Наравно, ради се више о теолошком него медицинском питању, али ипак, шта мислите: да ли постоји икаква веза између менталног поремећаја и греха? Зашто су основне врсте обмане на неки начин у суштини „маске“ великих грешних страсти? На пример, узмите мегаломанију и њену сенку, или негативну страну синдрома прогона. Да ли би то могле бити „маске“ поноса? Што се депресије тиче, није ли то „маска“ малодушности? Зашто је ово? — Мегаломанија, као и свака друга врста обмане, нема много везе са грехом гордости. Делузија је манифестација озбиљне психијатријске болести. Не може се пратити назад до греха. Али у неким другим случајевима можемо пратити везу између греха и појаве менталног поремећаја. Морам да нагласим да је то поремећај, али нема никакве везе са генетски одређеном ендопатијом. На пример, узмимо грехе меланхолије и малодушности. Неко уступи место туги након што је претрпео губитке, изгубивши драге особе или падне у малодушност, неспособан да превазиђе изазовну ситуацију. Психолошки се то може лако објаснити. Међутим, у овој ситуацији веома је важно проценити систем и хијерархију вредности особе. Верник ће са својим системом врхунских вредности настојати да све исправи како треба и постепено превазилази изазове. Међутим, неверник ће током овог процеса вероватно бити оборен до тачке малодушја или чак потпуног губитка смисла живота. Ово стање ће вероватно бити једнако критеријумима депресије. Овом човеку ће бити потребна помоћ психијатра. Духовно стање се стога одразило на ментално стање. Такав психијатријски болесник имаће о чему да разговара и са свештеником на исповести. Требало би да добије помоћ и од свештеника и од лекара. Осим тога, кључно је да свештеник покаже љубав и милосрђе и да има способност да пружи делотворну помоћ овој особи. Неопходно је напоменути да ће према СЗО, до 2020 1. године депресија бити на другом месту као најчешћи поремећај у свету. Експерти СЗО наводе да у корену тога лежи губитак традиционалних верских вредности. —У којој мери људи који пате од менталних поремећаја, на пример од одређених врста шизофреније, могу да воде духовни живот у цркви? —Не можемо кривити некога што је дошао на овај свет са озбиљном генетском болешћу. Ако смо прави хришћани, не можемо да толеришемо ни помисао да су ти људи ограничени у свом духовном животу и да им је Царство Небеско недостижан циљ. Крст менталног поремећаја је веома тежак; можда је чак и најтеже носити — али верник који носи такав крст и даље је у стању да води здрав духовни живот. Он није ограничен ни у чему; а оно што има кључни значај, „у апсолутно било чему“, укључује могућност да он постигне светост. Неопходно је додати: Што се тиче шизофреније — а случајеви се веома разликују — пацијент који пати од ње може имати различите манифестације. Може имати акутну психотичну епизоду са заблудама и халуцинацијама. Али касније - у неким случајевима - он ће ући у ремисију високог квалитета. Понашајући се на одговарајући начин, он ће наставити да успешно ради на свом радном месту, или чак може да буде на важној функцији, или да успешно гради свој породични живот. Његов духовни живот такође није погођен или деформисан болешћу; у складу је са његовим личним духовним искуствима. Дешава се да пацијент у стању психозе доживљава специфично духовно стање у коме осећа посебну блискост са Богом. Касније се дубина овог осећања губи – макар само зато што је тешко живети секуларним животом и још увек имати тај осећај. Али он чува сећање на то и када се епизода заврши, проналази веру. У каснијој фази он наставља (а то је важно!) да води здрав црквени живот. Бог нас води ка Њему разним путевима, а неки људи, ма колико то изгледало невероватно, долазе до Бога путем психичког поремећаја. Наравно, постоје и други случајеви када психоза садржи религиозне призвуке, али ипак, квази-религијска драма је у суштини изданак болести. Такав пацијент има изокренуту перцепцију духовних појмова. У таквим случајевима говоримо о „токсичној“ вери. Други проблем је што ови пацијенти често на крају буду и прилично енергични и амбициозни. Они продају своје потпуно изопачено схватање Бога, духовног живота, Цркве и њених Тајни, и покушавају да поделе своја лажна искуства са другим људима. Требало би да будемо свесни овога. —Често размишљамо о менталним поремећајима у вези са опседнутошћу демонима (или оним што подразумевамо под појмом „бити опседнут“). Поглед на оно што називамо обредима егзорцизма наводи на претпоставку да ови обреди који се одржавају у цркви једноставно окупљају болесне људе. Шта можете рећи о томе? Како можемо разликовати ментални поремећај од опседнутости? Ко треба да узима лекове и коме је просто потребна духовна помоћ? — Пре свега, желим да вас подсетим да се Његова Светост блаженопосвећени патријарх Алексије II енергично супротстављао распрострањеној, неконтролисаној пракси егзорцизма која је постала тако уобичајена током тих година. Он је говорио о томе како се обред егзорцизма мора одржавати ретко, ограничен само на изоловане случајеве. Никада нисам посетио масовну службу егзорцизма, али моје колеге — имајте на уму, побожни хришћани — су им присуствовали. Касније ће са уверењем констатовати да је већина присутних била, како кажемо, наша популација пацијената са психичким сметњама. Психички поремећај ове или друге врсте има специфичну структуру, коју карактерише много параметара, а медицински радници ће увек моћи да препознају болест и да је дијагностикују. Што се тиче стања опседнутости, или духовне дисфункције — на првом месту, оно се манифестује у реакцији патника на свети предмет. То се може проверити „слепим проучавањем“, према нашем медицинском жаргону, када особа није свесна да се приближава светом реликвијару или шољици свете воде. Ако се он ипак понаша, то значи да имамо разлога да говоримо о опседнутости демонима. То значи примање помоћи од свештеника, наравно — не било кога, већ оног кога је његов епископ благословио да чита одређене молитве над онима које муче демони. Иначе, то је чисто психијатријски проблем који нема никакве везе са духовним стањем. То је уобичајен пример и имамо много пацијената који имају религиозне теме укључене у структуру обмане, укључујући, између осталог, следеће: „Опоседнут сам демоном.“ Многи од ових пацијената су верни православни људи. Ако болница у којој бораве има капелу, они иду на богослужења, исповедају се и причешћују; па би у пракси следило да они немају никакву демонску поседнутост било које врсте. Нажалост, имамо посла са свештеницима који немају поуздано искуство или никада нису похађали семинаре из пастирске психијатрије и на крају шаљу класично болесне пацијенте на обреде егзорцизма. Недавно је код мене упућена девојка, студенткиња, која се одједном умотала у алуминијумску фолију и ставила тигањ на главу како би се заштитила од одређених „зрака из свемира“. Био је то класичан случај психијатрије (тзв. уџбенички пример за студенте медицине)! Али уместо да одведу своју ћерку право код лекара, њени родитељи су одлучили да је одведу код неког „старешине“, где су провели шест сати чекајући у реду пре него што су га видели само да би били послани на сеансу егзорцизма која очигледно није донела олакшање. Ова пацијенткиња се тренутно осећа добро, њена болест је враћена. — Већ сте говорили о пацијенту у стању заблуде са религиозним призвуком и о томе како би могао да буде веома активан у друштву. Али увек ће бити оних који верују у оно што он каже! Може ли се десити да се психички нестабилна особа представља за свеца? — Наравно, дешава се. Као што то бива када неко говори о својој демонској опседнутости или виђењу јединствене визије, или о својој посебној блискости са Богом и јединственим духовним даровима, а у стварности то није ништа друго до његова болест. Зато ми психијатри који предајемо пастирску психијатрију поручујемо будућим свештенослужитељима: Имате разлога да се узнемирите ако ваш парохијанин инсистира да је достигао одређене духовне висине, или да је имао посету Богородице, итд. Духовни пут је дуг и кривудав , као што је пун изазова, а само ретки заиста постану велики подвижници, удостојени да виде анђеле и светитеље или саму Богородицу. Немогуће је да се моментално попнемо на ове висине. Дакле, ако неко чврсто верује да му се то догодило, у апсолутној већини случајева то је патолошка манифестација. Још једном се указује на значај сарадње специјалисте психијатрије и свештеника, са јасном поделом њихових сфера надлежности. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4537.dusevna-bolest-ne-sprecava-coveka-da-pronade-boga.html
  5. Одговори на питања како и зашто треба постити.
×
×
  • Креирај ново...