Претражи Живе Речи Утехе

Извор: https://mospat.ru/ru/2017/08/23/news149436/ 22. августа 2017. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији московског Даниловског манастира сусрели су се Свјатејши патријарх московски и све Руси г. Кирил и Његова Еминенција кардинал Пјетро Паролин, државни секретар Свете Столице, службено други по положају челник Римокатоличке цркве после папе, са својим претњама. Разговор је био необично дуг, срдачан и садржајан и готово у потпуности званично пренесен штампи, а 15 минута уводног сусрета је приказано на видеоснимку на сајту патриархија. ру (доносимо у наставку). Поздрављајући високог госта Свјатјејши патријарх Кирил је нагласио да је његовим сусретом са папом Франциском у Хавани отворена нова етапа у односима Руске и Римске цркве, јер се показало да се може постићи заједничка позиција по многим важним питањима савременог света. Највећи значај је имало особено историјско догађање доношење честица Светог Николаја Мирликијског у Москву и Санкт Петерсбург којима се поклонило 2,3 милиона људи који стајали и по 6,8, 10 сати у реду да се поклоне моштима. Патријарх је подсетио на своју изјаву из Санкт Петерсбурга да ниједан државник, црквени великодостојник и дипломата итд не би могао толико да учини за приближавање приближавање православног и католичког света као Свети отац Николај. Ми сада доживљавамо ситуацију хришћана првог миленијума, обједињеног Истока и Запада, и то доживљавама у реалном времену, нагласио је патријарх Кирал. Патријарх је нагласио значај сарадње Москве и Ватикана у помоћи хришћанима Блиског истока и северне Африке. У том смислу, навео је конкретне акцију Руске православне цркве хришћанима и свим грађанима Сирије, помоћи у коју се укључују и друге традиционалне религије у Русији. Патријарх је изразио наду да ће се створити заједнички програми Римске и Руске цркве за помоћ пострадалима у Сирији. Говорио је и о значају односа са Египтом и тамошњом хришћанском заједницом. Заједнички мировни напори, често се нажалост, суочавају са изазовима антируске пропаганде у медијима. Говорећи о ситуацији у Украјини, патријарх Кирил је изразио задовољство што све већи број људи у тој земљи схвата миротворачку позицију и улогу канонске Украјинске православне цркве, коју је подржао и папа одазивајући се позиву патријарха да се спречи усвајање антицрквеног закона у Украјини. Са своје стране, кардинал Паролин је истакао све битне акценте патријарха Кирила и у свему се сагласио са њим. Нарочито је подвукао да све верске организације у Украјини морају да имају миротворну улогу и да ће Ватикан да у то уложи све снаге. *** У првим коментарима медија нагласак је био на састанку кардинала Паролина са председником Путином. То је најбоље демантовало лажне вести које су објављивале поједини западни извори да је Путин осудио папу као зато што наводно папа жели да буде вођа новог "светског комунизма"! Такве "екслузивне" информације је најбоље демантовао сусрет Путина са кардиналом Паролином, што је практично прва посета државног секретара Ватикана Руској федерацији (раније је у посети био кардинал Содано, али тада је још постојао СССР), на којој је руски председник изразио задовољство напредком односа Руске и Римокатоличке цркве. У коментарима црквених аналитичара истиче се да масовна подршка украјинског народа канонској цркви возглављеној Блажењејшим митрополитом г. Онуфријем (само је у Кијеву на дан Светог Владимира у канонској литији од Дњепра до Кијевско-печорске лавре било 100 000 људи, а у "литији" државно подржаног Дионисенковог "Кијевског патријархата" мање од 2 000 људи укључујући чиновнике присутне по задатку) и доследно негативан однос папе Франциска према настојањима да се законски практично разбије канонска православна цркра у Украјини, знатно утицали на побољшање односа Ватикана и Московске патријаршије. View full Странице

April 8, 2017 | протопрезвитер Слободан Тијанић Обично човек замишља Цркву као веома посебан свет у којем живе добри, паметни, одговорни, часни и смели људи. И где, он сам постаје другачији: исто тако мудар, добар, љубећи ближњега свога, као самога себе. Он улази у тај свет пун наде и очекивања… па чак и као да лебди мало изнад тла. Но време иде, - а крила не расту. Човек се не мења много, не постаје љубазнији и лакши, и не почиње да се креће кроз ваздух, и његове свете ноге не додирују ту грешну земљу. Да, и људи около су исти као и свуда. Обични. Црква - стварно посебан свет. Међу свим земаљским искуствима који нам се дају, уметност, наука, разне професије и занимања, - Црква је свет најдивнији, чудесно мистериозан. Свет у којем на делу можемо увидети себе и бити заиста другачији. Стога, наша очекивања сасвим су оправдана. Али са свим овим Црква је свет људи. Не анђела, не надљуди, не богова…. Људи. И људи веома различитих. Као и другде, у храму можемо срести: причљиве људе, мрзовољне старце и старице, немирну децу, из неког разлога пријатне и непријатне личности укључујући и свештенике. Како то? Зар нисмо дошли у цркву да се мењамо, зар нисмо позвани да будемо свети, од самога Бога? Да, хришћани су призвани светости. Али, да ли то значи да ако у Цркви неке људе не сматрају светим, онда да се она не може назвати црквом? Не. По томе што Црква почива на светости Створитеља, а не на праведности човека. На Литургији, након свештеникових речи: ”Светиња светим”, узноси си над престолом Агнец, тј. Хлеб, Тело Господње, хор онда пева "Један је Свети, Један је Господ..." Само Бог је свет, само кроз Његову Светост, ми смо свети ... и долазимо у храм јединоме извору светости - Источнику Светости, а не ка добрим људима. Када особа нађе милост у Цркви, она се и мења и не мења у исто време. Мења се њена душа, устројење срца, но тип личности остаје исти. Причљивац не постане миран тип, весео не постане тужан, мало образовани не постаје аутоматски високо интелектуалан. Када се у Јеванђељу каже да у Христу нема ни Грка, ни Јеврејина, то не значи да хришћани не признају националности и да они (националност) губе након крштења. Они су у Христу и Његови, јер не постоји други критеријум, по коме можемо или не можемо припадати хришћанству, поред исповедања Христа Спаситеља, и кушања Његовог Тела и Крви. И тај критеријум није ни интелектуално, ни старсно, ни национално, ни новчано нити било која друга кавлификација. И ако га има, онда је мимо Цркве (ако су људи са новцем боље прихваћени у цркви од других, морамо схватити да то није зато што је цркви „то неопходно", већ зато што смо слаби.) Критеријум остаје, али то не значи истовремено да сви требају бити једнаки. У супротном не би била црква, па чак ни војска, но нешто далеко ригорозније, где сви ходају у истом строју, али и доживљавају исте емоције и осећања. То се не догађа. Дванаест људи најближих Христу, формирају прву хришћанску заједницу, и у различитим ситуацијама, понашају се другачије један од другог, што се огледа у њиховим речима и делима. У једном тренутку у преносном смислу, сви они предају - остављају Господа. И један од њих је чак буквално починио такав акт, којим је, очигледно, заувек затворио за себе могућност повратка. Авај, као што и ми данас - све знамо, све разумемо, чак и нешто радимо, али Њега издајемо. Опет и изнова … Човек иде у цркву са очекивањем да ће наћи нешто ново, да ће открити други свет. Но чим прекорачи праг храма, са удивљењем, а неретко и са негодовањем види исте људе које је сретао и на улици. Да ли је његово очекивање узалудно? Вероватно, да. Ако је тај други свет замишљао хаотичним и хладним као што је свет изван црквених зидина окружен угодним друштвом. Црква није ту да упознате људе, црква је ту да кроз заједницу спознате људе и самога себе кроз исте. Црква не нуди удобну кућу у сред поља растрзану ветром и градом. Црква предлаже компас под којим се човек неће изгубити и плашити ветра и града и овоземаљских бура и искушења. Човек не долази у други свет- само почиње да се креће , и са сваким кораком који учини, свет постаје другачији и бољи. Али само у једном случају: ако човеков компас увек буде окренут ка Христу. У цркви, а кроз личност брата (ближњега) свога човек сусреће самога Бога. У присуству његовом се смирује, трпи, бори се против себе самог. Са њим дели пад, веру, живот, благодат, спасење. Сједињује са са њиме. Међусобне разлике између људи наглашавају слободу и јединственост сваке личности као иконе Божије. Греси, искуше -ња, врлине се прожимају… Нема другог начина да се човек спасе, до кроз ближењега свога. Ако ово човек схвати и одбаци предрасуду према ближњем онда и доживљај цркве биће другачији, схватљи -вији, а уобичајено искривљена слика о разлозима за и против доласка у цркву биће исправљена. Крст који носимо неће бити тежак, а вера наша биће јача и а свет који нас очекује с друге стране храмовнога прага, биће разумљивији. Из њега ћемо изаћи јачи и духовно растерећенији по обећању које је Спаситељ рекао: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако” (Мат. 11, 28 -30). Из сажаљења и љубави Он позива људе к себи да се се од Њега науче и да их одмори. Ходите, к мени сви који сте преморени и претоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћи ћете покој душама вашим”. И најзад завршава позив овим речима: јер је јарам мој благ и бреме моје лако”. https://www.sabor-online.org/single-post/2017/04/08/КАКО-ДОЖИВЉАВАМО-ЦРКВУ