Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 14. септембра 2021. године у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу рад Седмог међународног симпосиона Новомученици: Полиперспектива VII, који заједнички организују Епархија славонска и Музеј жртава геноцида. Отварајући симпосион, предстојатељ Српске Православне Цркве је говорио о обожењу као смислу људског постојања и нагласио: -Када смо тога свесни можемо да поштујемо капацитете које смо од Бога добили и да истовремено читавим својим бићем препознајемо другог човека, другу икону Божју, као свога брата и да смисао свог постојања остварујемо управо у том троуглу: Бог – други човек или ближњи – ја. -Страшна дубина зла која се десила у Јасеновцу, а која се и данас манифестује на многим мстима, имаће снажно противоруђе у Цркви Христовој, заједници љубави Бога и љубави међу људима, рекао је патријарх Порфирије. Једнодневном симпосиону, поред Патријарха српског Порфирија, присуствују и Архиепископ катарски Макарије из Јерусалимске Патријаршије, Митрополит смоленски Исидор из Руске Православне Цркве, Епископи аустријско-швајцарски Андреј и славонски Јован, рабин Јеврејске општине у Сарајеву др Елиезер Папо, директор Музеја жртава геноцида др Дејан Ристић, као и представници диполматског кора и стручњаци из области друштвено-хуманистичких наука из Хрватске, Србије, региона и света. Извор: Инфо-служба СПЦ

У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Данас смо чули како је један законик приступио Христу искушавајући Га питањем: „Како да живим да бих имао живот вечни?“ А Господ га пита: „А шта је о томе написано у закону?“ и он одговара: „Воли Господа Бога твог свим срцем твојим, и свом душом твојом и свом снагом твојом, и свим разумом твојим, и свог ближњег као самог себе.“ И Спаситељ му каже: „Тако поступај и имаћеш живот вечни.“ А овај законик, желећи да се оправда, зато што његов живот очигледно није одговарао ономе што је читао у закону, лукаво упита Христа: „А ко је мој ближњи?“ И Господ му је на то испричао догађај – причу. Један човек је из Јерусалима ишао у Јерихон и пао је у руке разбојника. Напали су га, опљачкали, претукли скоро до смрти и једва живог оставили да лежи на путу. Поред је пролазио свештеник и није обратио пажњу на овог несрећника, ништа није учинио. Затим је пролазио левит, и то је био човек који је на посебан начин близак храму, служењу Богу. Пришао је, погледао овог несрећника и такође прошао поред њега. И пролазио је Самарићанин – јеретик, човек с којим Јевреји нису општили. У Јеванђељу има неколико места на којима се и Христос Сам среће са Самарићанима и већ из Јеванђеља знамо да су се Јевреји према њима односили с презиром као према издајницима вере, као према људима који су изопачили истинско богопоштовање. Самарићани су знали нешто о истинском Богу, али је код њих било много паганских примеса и Јевреји су их избегавали. Дакле, овај Самарићанин је угледао несрећника – а претучени је био Јеврејин – сажалио се на њега, очистио му је ране и превио их, ставио га је на свог магарца и однео у гостионицу. И у гостионици је служио овом несрећнику, а затим је требало да оде својим послом и дао је гостионичару новац и рекао да ће му, ако више потроши на лечење овог човека, касније надокнадити трошкове. И Господ пита законика: „Дакле, ко је био ближњи овог несрећника?“ и он Му одговара: „Онај који му је учинио добро.“ „Иди и ти поступај исто тако, па ћеш живети,“ – каже Господ (в.: Лк. 10: 25-37). У овој причи видимо разобличавајуће речи Господа о нама, савременим хришћанима. Истовремено видимо и ко је ближњи. Одједном схватамо да човек за којег се чини да је далек од Цркве може бити много вернији Христов следбеник од нас. Чини нам се да исправно живимо: постимо, обављамо молитвено правило, долазимо на исповест, дајемо неки прилог за храм – наш живот је уједначен и исправан. Али кад би било тако не би било толико много страдалника око нас. У Москви има много храмова и својствено нам је да се тиме поносимо. Али ми почињемо да се поносимо не само због ових храмова, него уопште. Наши преци су учинили много и ми се тиме веома поносимо и понекад тако гледамо на свет: „Постојимо ми, постоје они. Наравно, ми смо бољи!“ Бољи смо управо зато што су наши преци чинили такве подвиге, што имамо тако велику земљу, што смо сачували православну веру. Али да је заиста тако, не би било толико много напуштене деце и напуштених стараца који живе у апсолутно ужасним условима. Колико је пре револуције у Русији, у Москви, било различитих свратишта и добротворних установа! Руски богаташи су то увек имали добро на уму. И дан-данас у Москви постоје ове дивне зграде, само што их користе други људи у друге сврхе. Има чак и таквих зграда у којима постоје домаће цркве, али су то сад нечије канцеларије. А некада су људи којима је Господ слао богатство имали на уму шта је прави хришћански живот и ово богатство су трошили на то да би ближњи могли да науче да нешто раде, да би и сиромашни људи који се нађу у главном граду имали где да спавају. И нико ове људе није приморавао, никаква држава их никаквим порезима није наводила на то, просто им је њихова хришћанска савест говорила шта значи волети Бога и шта значи волети ближњег. Ако не волимо ближњег који је поред нас, не можемо да волимо Бога и сва наша спољашња побожност је исто такво фарисејско понашање које је било својствено оним људима који су све време искушавали Христа, који су знали закон Божји, али нису живели по њему. О чему нам још говори ова прича? О томе да свог ближњег треба да видимо и у човеку који можда уопште није црквен и који не зна ништа о Богу, али чије је срце отворено за милосрђе и љубав. Наравно, то не значи да пре свега треба да волимо неке даљње људе; пре свега треба да будемо хришћани и да волимо свог ближњег. А колико често хришћани мрзе хришћане! Други људи нас гледају и кажу: „Па какви сте ви хришћани? Не можете да живите међу собом у миру, а нас учите како да живимо.“ И тако се хули Христово име, хули се и Црква. А све зато што не налазимо у себи снаге и времена да послужимо свом ближњем, иако то у ствари није нимало тешко. Желимо да спознамо тајне спасења: читамо свете оце, трошимо много времена на усрдне молитве, копамо по својој души да бисмо је очистили у покајању. И исто као свештеник и левит из приче пролазимо поред свог ближњег – то је ужасно и страшно. То говори о томе да је спасење врло далеко од нас и да је наше хришћанско друштво болесно – тешко је болесно, али се надајмо да није смртоносно. Апостол данас каже: будите достојни звања у којем сте призвани. Будите јединствени у овој љубави према Богу. Само Бог треба да буде у вама и ви треба да живите у овом јединству љубави и вере (в.: Еф. 4: 1-6). Међутим, ово јединство је могуће само ако буде постојала права и делатна љубав према ближњем која је љубав према Богу Творцу. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Московски Сретењски манастир https://srpska.pravoslavie.ru/135854.html

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију данас, 08. децембра 2019. године, у недељу 25. по Духовима, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Свјатјејшем су саслуживали старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић архијерејски намесник београдско-посавски, протојереј Витомир Костић и јереји Оливер Суботић и Небојша Милићевић и ђакони Владимир Руменић, Марко Станковић и новорукоположени ђакон Миланко Костић. Звучни запис беседе У току Свете Литургије Патријарх Иринеј рукоположио је у чин ђакона Миланка Костића. Том приликом исповедно писмо прочитао је Миланков духоник протојереј – ставрофор Бранко Митровић. Светој Архијерејској Литургији су присуствовали и ученици верске наставе, са својим вероучитељима Бранком Драгићевић и Дарком Николићем, из основних школа „Милош Црњански“ и „Мирослав Антић“ из Чукарица. После Причешћа верних Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ у којој је говорио о смислу живота и важности светог причешћа Телом и Крвљу Господњом. Свјатјејши је рекао да ми у Цркви требамода постигнемо јединство у ври и у свакој врлини хришћанској. Те стога, ако нам је смисао живота да се само родимо и потом сачекамо смрт, онда смо ми најтрагичнија бића. „Али, што год постоји на овом свету није случајно. Нити је човек случајно постао“, рекао је Патријарх и наглашавајући да: „је Господ дошао да нас спасе, и да осмисли наше постојање овде у овоме свету. Да ми нисмо случајно запали овде, како уче материјалисти, него имамо велики смисао нашег постојања нашега живљења овде на земљи. Ми смо пролазници на овоме свету. Наш смисао није да своје тело предамо распадању и црвима, него је наш смисао да дочекамо васкрсење. Оно исто које је Господ Христос оживео благодаћу и силом Божијом. И све оно што се са Христом десило то је наша будућност, истина о нашем животу.“ Извор: Радио Слово љубве

У 15. недјељу по Духовима, 29. септембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Доротеја, Светог Кипријана и Свету великомученицу Јефимију, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице началствовао је јеромонах Владимир, острошки сабрат, а саслуживало му је 10 свештенослужитеља. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и велики број вјерника, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабране је бесједећи поучавао саслужитељ протојереј Бошко Рољић из Мркоњић Града, који је подсјетио на ријечи јеванђеља о заповијестима Божијим. Он је подјсетио на 10 заповијести које је на двије камене плоче исписао Мојсеј, а које је Господ везао у двије заповијести. – Прва је заповијест највећа, љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим бићем својим, свим умом својим, а друга слична овој, љуби ближњег свога као самог себе. Сваки човјек ије наш ближњи, слика и прилика Божија. Зато смо се овдје окупили са свих страна и простора, гдје живе они који се Бога боје и који преко угодника Божијих траже заштиту и милост, преко Светог Василија Острошког Чудотворца и других светитеља, од првог мученика за вјеру Светог архиђакона Стефана, до светитеља наших дана – казао је између осталог о. Бошко. Извор: Манастир Острог

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије узео је учешћа у раду конференције у Европском парламенту на тему Религијска и људска права унутар Европске уније - заједничка одговорност. Конференцију, одржану у Бриселу 4. децембра 2018. године поводом 70-годишњице од усвајања Опште декларације о људским правима, организовао је Европски парламент. Обраћање митрополита Порфирија преносимо у целости: Госпође и господо чланови Европског парламента, Осећам посебну част и велику одговорност зато што могу да вам се обратим поводом 70-годишњице усвајања Опште декларације о људским правима. Њен први члан гласи: Сва људска бића рађају се слободна и једнака у достојанству и правима. Она су обдарена разумом и савешћу па једна према другима требају поступати у духу братства. Мени као православном хришћанину, али засигурно и сваком другом хришћанину, као и сваком другом верујућем човеку, ово не само да није, него и не може бити страно, јер су у овим речима сабрани одјеци речи Божјих, независно од тога у којој су религијској светој Књизи записане. Зато велику част осећам пред вама који представљате грађане Европске уније и шире, а велику одговорност пред Господом нашим и пред темом која нас је сабрала и о којој данас говоримо. Не могу а да не осећам велику одговорност пред онима који су пре 70 година, с дивљења достојном вером и моралном одговорношћу, усвојили овај документ као одговор на ужасе и страхоте које су људи у име своје расе, вере и нације били спремни да учине људима друге расе, вере и нације, као и снажно заузимањe за једнакости и слободе сваког човека и народа, као и равноправности у добробити сваког појединца и сваке државе. Такође, морам истаћи да је човек и његов свет после усвајања ове величанствене Декларације почео постајати бољи него што је био пре ње, иако она никада није била скуп обавезујућих правила за појединце и народе. Истовремено, драга браћо и сестре, дубоко сам забринут, а сигуран сам да у томе нисам усамљен, због тога што се последњих година и деценија ова идеја људских права неретко претвара у средство за наметање воље моћних над мање моћнима, развијенијих над мање развијенима. При том, то наметање не повећава добробит људских права, већ често узрокује хаос, немире, ратове, и покреће милионе на избеглиштво и миграције. Сигуран сам, драга браћо и сестре, да делите моје скромно уверење о томе да употреба људских права као средства за постизање било које врсте доминације директно руши дух Опште декларације. Декларација о људским правима пред нас поставља тежак, али никако не и безнадежни задатак заједничког тражења баланса између прогреса у сфери поштовања права личности и мањина, с једне стране, и очувања националног, културног и верског идентитета појединачних народа, с друге. Такође, не могу а да не изразим забринутост због појаве одступања па и одустајања од вредности људских права у нашим европским земљама, на Балканском полуострву, у неким земљама бившег Источног блока, као и у ратовима обухваћеном делу света, и с времена на време, обнављања идеологијâ због којих је Општа декларација и донета. Охрабрен сам тиме што сте и ви то препознали, па сте недавно великом већином донели Декларацију против говора мржње и обнове неонацистичких и неофашистичких политика, нормализације фашизма, расизма, ксенофобије и других облика нетолерације у Европској унији. Као човек који долази с простора бивше Југославије, из Хрватске, са искуством страхота Другог светског рата и ратног распада заједничке државе, морам вам рећи да с надом и зебњом гледамо у вашем правцу. Ми наше најсвежије ране, уопштено говорећи, нисмо залечили, нисмо обновили поверење, посебно међу младима, на начин на који сте многи од вас то учинили у односима између ваших народа и држава. Кренули смо у то. Посвећени смо томе. Лично сам посвећен томе. Наша помесна Црква промовише екуменски, међурелигијски и световни дијалог, брине за обесправљене и апелује да се свугде и увек поштују људска права и достојанство. Али ме брине то што, иако смо посвећени зацељивању свежих рана и удаљавање од идеологија распада заједничке државе, примећујемо обнављање говора мржње и историјског ревизионизма којем је циљ рехабилитација поражених покрета, домаће варијанте нацизма и фашизма, и негирање њихових злочина. Такво негирање жртава концентрационог логора Јасеновац или појединих логора за децу који су за време Другог светског рата постојали на подручју тадашње Независне Државе Хрватске, у данашњој Хрватској представља озбиљну претњу свему у шта ми хришћани и сви људи добре воље верујемо и свему што су наши преци хтели и постигли Општом декларацијом о људским правима. Несумњиво, Устав Републике Хрватске, законодавни оквир који се тиче заштите људских и мањинских права као и антидискриминацијски закон којима се прописују општа забрана и кажњавање сваког ко позива на употребу насиља, на националну, верску или расну мржњу и било који други облик несношљивости, дуже од деценије уназад, усклађени су са највишим европским стандардима и обезбеђују предуслове за модерна демократска достигнућа у поштовању људских права и људског достојанства. Упркос томе, године иза нас сведоче о све учесталијем кршењу људских и мањинских права, бележе говор мржње и ширење етничке нетрпељивости у јавном простору, затим бројне физичке и вербалне нападе усмерене према лицима српске националности у Хрватској, без обзира да ли се ради о јавним личностима, грађанима, женама и мушкарцима, младима или старијој популацији. У годинама после уласка Републике Хрватске у Европску унију (2013.) број пријављених инцидената се повећао, стога апелујемо на хрватску Владу да спроводи ове благотворне законе које имамо и који штите сваког грађанина. Припремајући се за наступајуће ЕУ изборе у мају, ово би подстакло посланике да се не користе говором мржње против мањина или већина како би добили гласове. Актуелна Влада Републике Хрватске је привржена заштити људских и мањинских права, стога и ужива подршку представника мањина. У поступањима Владе и њеног Премијера можемо препознати труд и добру намеру и зато изражавамо молитвену подршку и наду да ће имати истрајности, одлучности и храбрости за деловање конкретним корацима, а зарад промовисања демократских, европских вредности и цивилизацијских тековина препознатим Општом декларацијом о људским правима. Јер како каже шпански социјални мислилац Хосе Ортега-и-Гасет, цивилизација је пре свега воља за суживотом. Међутим, воља за суживотом представља обавезни предуслов признавање другоме права на живот и општа људска права. Молим се Богу, поштоване посланице и посланици, да ви будете још снажнији у вашем опредељењу и деловању да не само сачувате, него да и даље изграђујете и унапређујете Европску унију као простор мира, толеранције и равноправности. Такође се молим Богу да се и ми на европском југу одупремо демонском искушењу идеологије чисте нације и тла. Молим се Спаситељу нашем Исусу Христу, који се управо у ове дане рађа, да би свој небески мир донео међу нас, да сви постанемо браћа и једни другима ближњи. Јер вера хришћанска нас учи да: „нема више Јевреја ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један човек у Христу Исусу“ (Гал 3, 28). Бог вас благословио! Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служиo је данас, 18. новембра, Свету архијерејску литуругију у Цркви Светог архангела Михаила у Горњим Рогамима – Пипери. Током Свете службе Божије чином крштења Цркви Христовој је прибројано седам нових чланова. Звучни запис беседе Митрополит је казао да су се они удостојили новога рођења: „Двије су врсте рођења: овдје на земљи, рођење од оца и мајке, које је рађање за овај земаљски – пролазни живот, и друго рођења Духом Светим и водом а то је Свето крштење и миропомазање које је рађање за вјечни и непролазни живот. Они који се крштавају, миропомажу, постају синови и ћерке живога Бога, не само синови и ћерке својих родитеља, они се удостојавају квасца новога рођења за вјечност.“ Тумачећи прочитано Јеванђеље, владика Амфилохије је казао да су сви крштени призвани да испуне двије заповијести: Љуби Господа Бога свим срцем својим и ближњега свога као себе самога. Појаснио је да без љубави према Богу, нема истинске љубави према човјеку, а љубав према човјеку је јављање и откривење Божанске љубави на коју су призвана сва земаљска покољења. „Те двије заповијести су заповијести пророка, Богом откривене, на којима почива сво, истинско и право, законодавство овога свијета.“ Говорећи о томе коме припада овај Храм Светог архангела Михаила, Митрополит је истакао да таква питања постављају они који не знају шта је Црква Божија, шта је смисао храма и људскога живота, јер кад би то знали, онда би знали оно што су знали и њихови преци: „Знали би да је ово Божији храм и да је, као и сви храмови, подигнут у славу Божију и на спасење људи, за њихово крштавање, миропомазање, вјенчање, за молитву. Овај храм је храм и ове дјеце која су данас крштена. То је њихов храм, зато је саграђен да би се у њему крштавали, миропомазали, вјенчавали. Ово је храм Василија Божарића који је својом мученичком смрћу залио њега и његове темеље, уградио су њих да се памти до краја свијета и вијека.“ Владика је подсјетио да ове године обиљежавамо 77 година од мученичке смрти свештеника овога храма, Василија Божарића који је мученички пострадао зато што је исповједао и проповједао живога Бога. Истичући да храм јесте дијело културе једнога народа, мјеста, Митрополит је казао да храм који је само грађевина, камење, нема смисла. „Култура без култа, без молитве, богослужења, није култура. Ријеч култура долази од култа, тамо гдје је служба Божја, гдје се свједочи име Божје. То је мјесто од културе – култа, служење Богу.“ Нагласио је владика да данас и ми у овоме светоме Божијем храму остварујемо то служење Господње и да питање коме припада овај храм, постављају они који су затровани злим, безбожним, нечовјечним духом који је убио Василија Божарића. Потврдио је да овај храм припада и њима, али кад се крсте, миропомажу, постану чланови свете заједнице у којој нема ни Грка, Јевреја, ни роба, ни слободњака, мушкога, ни женскога, него смо сви једно у Христу Богу: „Тек када схвате ту велику и свету тајну храмова Божијих, смисао и тајну свога живота, онда ће схватити у име чије се граде храмови и коме припадају. И онда се неће отимати око камења, него ће се отимати да постану чланови свете Божје заједнице и Божјег народа који је за вјечност а не за пролазност, народа који се не сабира на основу биолошке или језичке припадности, него се сабира на основу светиње која се прима у Тајни крштења: У име Оца и Сина и Духа Светога.“ Објашњавајући да овај храм припада Богу љубави и људима који су испуњени љубављу према Богу и ближњима, Архиепископ цетињски Амфилохије је истакао да нас данашње Јеванђеље учи да су наши ближњи они који припадају Богу и Цркви Божијој, који су испуњени човјекољубљем и Богољубљем, без обзира којем народу, држави и времену припадали. „Божији храм Светог архангела Михаила је храм оних који се крштавају, вјенчавају, који се труде да испоштује двије основне заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом и свом мишљењу својом и ближњега свога као себе самог. Њима припадају храмови и они у славу Божију граде такве храмове и уграђују се њих. Нека би Бог уразумио све оне који живе овдје да се врате тој светој Божијој Христовој заједници, која обједињује све земаљске народне једним именом Божјим, једном вјером, једном Божанском и једном братском љубављу“, закључио је у литургијској бесједи Високопреосвећени владика Амфилохије. Послије резања славског колача и литије око Цркве, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је одржао помен Василију Божарићу, свештенику ове цркве у Горњим Рогамима, који је 15. новембра 1941. убијен од безбожних комуниста. Нагон тога приређен је програм у којем су учествовали Славко Перошевић и гуслар Вучина Банашанин, као и полазници школе вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа под Горицом- вјероучитељице Надице Радовић. По завршетку програма уприличена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска