Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) : Ко је мој ближњи ?

У име Оца, и Сина, и Светога Духа.

Данас смо чули како је један законик приступио Христу искушавајући Га питањем: „Како да живим да бих имао живот вечни?“ А Господ га пита: „А шта је о томе написано у закону?“ и он одговара: „Воли Господа Бога твог свим срцем твојим, и свом душом твојом и свом снагом твојом, и свим разумом твојим, и свог ближњег као самог себе.“ И Спаситељ му каже: „Тако поступај и имаћеш живот вечни.“ А овај законик, желећи да се оправда, зато што његов живот очигледно није одговарао ономе што је читао у закону, лукаво упита Христа: „А ко је мој ближњи?“ И Господ му је на то испричао догађај – причу.

Један човек је из Јерусалима ишао у Јерихон и пао је у руке разбојника. Напали су га, опљачкали, претукли скоро до смрти и једва живог оставили да лежи на путу. Поред је пролазио свештеник и није обратио пажњу на овог несрећника, ништа није учинио. Затим је пролазио левит, и то је био човек који је на посебан начин близак храму, служењу Богу. Пришао је, погледао овог несрећника и такође прошао поред њега. И пролазио је Самарићанин – јеретик, човек с којим Јевреји нису општили. У Јеванђељу има неколико места на којима се и Христос Сам среће са Самарићанима и већ из Јеванђеља знамо да су се Јевреји према њима односили с презиром као према издајницима вере, као према људима који су изопачили истинско богопоштовање. Самарићани су знали нешто о истинском Богу, али је код њих било много паганских примеса и Јевреји су их избегавали. Дакле, овај Самарићанин је угледао несрећника – а претучени је био Јеврејин – сажалио се на њега, очистио му је ране и превио их, ставио га је на свог магарца и однео у гостионицу. И у гостионици је служио овом несрећнику, а затим је требало да оде својим послом и дао је гостионичару новац и рекао да ће му, ако више потроши на лечење овог човека, касније надокнадити трошкове.

И Господ пита законика: „Дакле, ко је био ближњи овог несрећника?“ и он Му одговара: „Онај који му је учинио добро.“ „Иди и ти поступај исто тако, па ћеш живети,“ – каже Господ (в.: Лк. 10: 25-37).

У овој причи видимо разобличавајуће речи Господа о нама, савременим хришћанима. Истовремено видимо и ко је ближњи. Одједном схватамо да човек за којег се чини да је далек од Цркве може бити много вернији Христов следбеник од нас. Чини нам се да исправно живимо: постимо, обављамо молитвено правило, долазимо на исповест, дајемо неки прилог за храм – наш живот је уједначен и исправан. Али кад би било тако не би било толико много страдалника око нас. У Москви има много храмова и својствено нам је да се тиме поносимо. Али ми почињемо да се поносимо не само због ових храмова, него уопште. Наши преци су учинили много и ми се тиме веома поносимо и понекад тако гледамо на свет: „Постојимо ми, постоје они. Наравно, ми смо бољи!“ Бољи смо управо зато што су наши преци чинили такве подвиге, што имамо тако велику земљу, што смо сачували православну веру. Али да је заиста тако, не би било толико много напуштене деце и напуштених стараца који живе у апсолутно ужасним условима.

Колико је пре револуције у Русији, у Москви, било различитих свратишта и добротворних установа! Руски богаташи су то увек имали добро на уму. И дан-данас у Москви постоје ове дивне зграде, само што их користе други људи у друге сврхе. Има чак и таквих зграда у којима постоје домаће цркве, али су то сад нечије канцеларије. А некада су људи којима је Господ слао богатство имали на уму шта је прави хришћански живот и ово богатство су трошили на то да би ближњи могли да науче да нешто раде, да би и сиромашни људи који се нађу у главном граду имали где да спавају. И нико ове људе није приморавао, никаква држава их никаквим порезима није наводила на то, просто им је њихова хришћанска савест говорила шта значи волети Бога и шта значи волети ближњег.

Ако не волимо ближњег који је поред нас, не можемо да волимо Бога и сва наша спољашња побожност је исто такво фарисејско понашање које је било својствено оним људима који су све време искушавали Христа, који су знали закон Божји, али нису живели по њему.

О чему нам још говори ова прича? О томе да свог ближњег треба да видимо и у човеку који можда уопште није црквен и који не зна ништа о Богу, али чије је срце отворено за милосрђе и љубав. Наравно, то не значи да пре свега треба да волимо неке даљње људе; пре свега треба да будемо хришћани и да волимо свог ближњег. А колико често хришћани мрзе хришћане! Други људи нас гледају и кажу: „Па какви сте ви хришћани? Не можете да живите међу собом у миру, а нас учите како да живимо.“ И тако се хули Христово име, хули се и Црква. А све зато што не налазимо у себи снаге и времена да послужимо свом ближњем, иако то у ствари није нимало тешко.

Желимо да спознамо тајне спасења: читамо свете оце, трошимо много времена на усрдне молитве, копамо по својој души да бисмо је очистили у покајању. И исто као свештеник и левит из приче пролазимо поред свог ближњег – то је ужасно и страшно. То говори о томе да је спасење врло далеко од нас и да је наше хришћанско друштво болесно – тешко је болесно, али се надајмо да није смртоносно.

Апостол данас каже: будите достојни звања у којем сте призвани. Будите јединствени у овој љубави према Богу. Само Бог треба да буде у вама и ви треба да живите у овом јединству љубави и вере (в.: Еф. 4: 1-6). Међутим, ово јединство је могуће само ако буде постојала права и делатна љубав према ближњем која је љубав према Богу Творцу. Амин.