Претражи Живе Речи Утехе

Благослов, поздраве и очиске савјете, слушаоцима Радио Светигоре упутио је данас Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован. Звучни запис разговора Владика је између осталог казао да је искушење пандемије корона вируса, као уосталом и друга искушења кроз која пролазимо, нарочито у периоду Свете Четрдесетнице испит у нашем хришћанском животу. Ово су дани у којима требамо умножити молитве, рекао је блажењејши. Извор: Радио Светигора

Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша високопреосвештенства, преосвећени и љубљени у Христу браћо и сестре, Срдачно вам честитамо празник Преподобног Симеона Мироточивог. Такође вам честитамо значајан јубилеј за вашу Цркву, 800 гоодина од хиротоније Светог Саве за Архиепископа српског и оснивање Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску. Црна Гора је једна веома интересантна држава, која је позната по својој живописној природи, богатој култури и занимљивој архитектури разних епоха, а позната је и по добрим, лијепим и храбрим људима. О љепотама Црне Горе писали су многи познати поесници и писци. Има пуно записа о њеном храбром и силном народу који је одувијек чувао свету православну вјеру. У Црној Гори се налазе многе древне светиње, храмови и свете обитељи, који су унесени у листу међународног наслеђа, да би будућа покољења могла да изучавају историју ходећи по живим сведочанствима времена. Таква културна многообразност и многовјековна духовна традиција, несумњиво развијају љубав вјерујућих Црногораца Богу и Његовој Светој православној Цркви. У Црној Гори много стољећа, своју духовну и спаситељску мисију, носи Митрополија црногорско-приморска, која је показала свијету многе чувене угоднике Божије: Светога Саву Српског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморски, као и многи други. Посебно мјесто међу њима заузима Свети Симеон мироточиви, отац првог архијереја Српске Православне Цркве, Светог Саве. Његово духовно наслеђе је веома важно за цијели словенски род. Он се показао као праведни владар, као ревносни и непоколебљиви заштитник Православља. Свети Симеон је добио богату велику благодат од Свевишњег, поставши претходник многих светитеља, који су као и он, постали тврди заштитници вјере православне. Захваљујући његовом труду и доброти, саграђено је мноштво храмова и манастира широм хришћанског свијета. Народ Црне Горе је од Светог Симеона умио да наслиједи оданост православној вјери и искрено стремљење богоугодном животу. Сигурно тврдим да је овај Светац духовни објединитељ историјских земаља вашег јуначког народа и да је управо он извор величанства и славе читаве Српске Правосклавне Цркве. Он и данас као и за свог овоземаљског живота, наставља да се моли за Свету Српску Православну Цркву и за своју отаџбину. Сви они који са вјером и љубављу прилазе моштима Преподобног Симеона, добијају исцјељење и утјеху. За осам вијекова од дана утврђења епископије у Црној Гори, коју је утврдио Свети Сава, било је много радосних и тужних догађаја, а ипак, али сви ти догађаји су ипак утврђивали ваш богољубиви народ у истинитој вјери у Бога, који се нада у заштиту својих светитеља. Данас, по промислу Божијем, наши народи пролазе кроз многа велика искушења, смутњу и раздјељење у јединственом тијелу Христовом, Светој саборној и апостолској Цркви, не могу да нас не оптужују. Кроз многе вијекове наши народи су осјетили разне земљотресе и потресе, али смо дубоко убјеђени да су нам само вјера и вјерност Богу помогли да се сачувамо до данашњега дана. Ми смо чврсто увјерени да је љубав Божија према људском роду неизмерна и ништа не може да нас одвоји од љубави Божије, ни туга, ни гоњење, ни хвадноћа ни врућина. Наше јединство и љубав се данас пројављује у овој заједничкој молитви и крсном ходу. У овај дивни и светли дан, јединосушно молимо од Бога благослов, да благослови наш живот, наше народе наше, наше државе, наше ближње и све оне који живе са нама, као и све оне који се труде да живе богоугодно. Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свима светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије вријеме наступи мир и благослов у нашим црквама. Дијелећи данас са вама радост побједе великог знамења, желимо да молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да би Господње очи биле упрте дан и ноћ у ваш богољубиви народ. Нека би, молећи се великим угодницима Божијим, ваша држава се напуни плодовима правде у Исусу Христу, на славу Божију. Такође желимо да вам поклонимо икону Светога свешетномученика Владимира Митрополита кијевског и галицког који је пострадао мученичком смрћу послије Октобарске револуције. Он је био велики исповједник и дао је свој живот за јединство Цркве православне. У овој икони се налази и честица Његових светих моштију. Нека Господ молитвама Својих свешетномученика утврђује све нас. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града. Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег. Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори. Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне. Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте. Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато? Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице. Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго. Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима. Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, прославио је 7. фебруара 2019. године 11-годишњицу свога избора за предстојатеља сестринске Грчке Православне Цркве. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Српска Православна Црква

—Ваша Светости, да ли су терористи током рата у Сирији разрушили много православних храмова? —Пре свега, желео бих да кажем да се терористички напади, који се овде чине, и рат који траје, не односе на неку конкретну религију или нацију. Подједнако се руше цркве и џамије, гину и хришћани и муслимани. Ми ћемо да штитимо своју земљу, и обнављаћемо разрушене хришћанске и исламске светиње. Одатле никуда нећемо отићи. —Неки храмови су већ обновљени? —Неуморно радимо над обнављањем наших цркава. Пре три године смо обновили три цркве. Сада се обнавља древни манастир у селу Малула. —Постоји мишљење, да хришћанска Сирија, после рата, никада неће имати свој пређашњи облик. Верујете ли Ви у то? —Верујемо да ће Сирија бити боља после рата. Видимо да се хришћани враћају у своје домове у Хомси и Алепу. Обнављају инфраструктуру и све остало што је у вези са мирним животом. Надамо се да ће се то наставити и у будућности. —На чему се заснива ваша сигурност у то? —У децембру сам био у Руској Федерацији где сам се срео са Председником Владимиром Путином, а такође и са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Дискутовали смо о овим питањима (обнављање Сирије после рата — прим. ред.). Руска страна је показала интерес и уверила нас да ће нам, помоћу хуманитарних акција, идаље помагати да изградимо мир и стабилност у нашој земљи. — Да ли још неко осим Русије и Руске Цркве помаже Антиохијској Цркви? —Да, наравно, одређена количина помоћи долази и из других земаља. Али, Русија је наш главни помоћник. Благодарни смо Владимиру Путину, Свјатјејшем Патријарху Кирилу и руском народу за помоћ коју нам пружају. Разговарао Антон Скрипунов Извор: Православие.ру