Jump to content
  • Иван Ивковић
    Иван Ивковић

    Зоран Ђуровић: Евергетинос - Нема митарстава

    Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."

    "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."

    „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.

    "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."

    А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.

     




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments



    пре 16 часа, Благовесник рече
    On 4.10.2020. at 22:15, Bokisd рече

    Evo nesto veoma zanimljivo..... 0703_read

     

    On 4.10.2020. at 22:53, Bokisd рече

    E, VSB, si siguran da je bas ta tacka, vidi sta pise sv.Grigorije Dvojeslov :

    не бивају одмах узведене у Царство небеско, већ још на неко време остају задржане у унеколико удаљеним обиталиштима. Шта би, дакле, имала значити ова пресуда о одлагању њихове награде, ако ли не то да се још увек не беху усавршиле до пуноте праведности?

    Зар ово није очигледна вере светитеља у чистилиште (што се код нас појми као "заглавити у неком од митарстава"  одакле се  молитвама Цркве (Тела Христовог) и спознавањем свог греха као нечег што нас удаљава од Бога излази очишћен)....  Сведочи - "не бивају одмах узведене у Царство небеско, већ још на неко време остају задржане у извесној мери удаљеним обиталиштима. Шта би, дакле, имала значити ова пресуда о одлагању њихове награде, ако ли не то да се још увек не беху усавршиле до пуноте праведности?"  

    Jednostavno mislim da nije. :0201wink:

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 13 часа, Благовесник рече

    Црква римокатоличка данас не узима чистилиште искључиво као место, већ пре свега стање, при чему је пургаторијум процес који трпи особа при чину деловања огња (светлости и љубави Божје) који на њих има очишћујуће дејство (а муке од  демона који их боцкају и слично, представљају представнике њихових грехова, при чему их сам тај грех мучи јер их удаљава од Бога коме су вером, надом и љубављу стремили, али не и потпуно довољно), но, не делује тако и на оне који се нису трудили да живе у складу са вером, надом и љубављу, јер им нелагоду не ствара њихов грех, већ Бог (и већ ту, у њиховом случају,  говоримо о паклу, а не чистилишту).

    А примећујем да сада и лимбо узимају  не као раније, да је лимбо привремени статус само душа добрих особа које су умрле пре васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, а стални статус некрштених који су некрштени умрли у детињству, иако не починивши грех они  неослобођени прародитељског греха остају вечно у лимбо, већ је привремен и у случају те некрштене деце. По православној традицији, виђењима, предању и Житијима Светих, пак,  из тог стања (које католици називају - лимбо) ослобађају се усвојењем и родитељством Пресвете Богородице Марије, а крштава их Св. Јован Крститељ тако што их по еванђелској заповести Христовој   пушта Христу и не брани улазак на рајске двери! Данас и римокатолички хришћански верници све више исповедају да некрштена деца не остају вечно у лимбу већ само док се не очисте од наследнога греха. 

    Mislim da ne mozemo da prihvatimo bilo kakvu interpretaciju Cistilista.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Evo kako ide sa oprostivim i odredjenim gresima :

    "Onima koji su bogoliko poživeli po zaslugama se daje nagrada za svetli i Božanstveni život od pravednih Božjih sudova, dok grehe, koje su učinili po ljudskoj slabosti, oprašta dobrota Božanskog čovjekoljublja. Jer, kako kaže sveto Pismo, niko nije čist od greha."

    sv.Dionisije Aeropagit

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Да ли је битно за хришћанина има ли или нема митарства? 

    Мислим да је апсолутно небитно.

    Зар се не молимо сваки дан и говоримо Псалам Давидов 50 - ти,који каже: Јер безакоња своја ја знам и грех је мој стално предамном.

    Па ако је грех наш стално пред нама и самоспознаја,шта ће ново бити онда у митарствима? Хоћемо ли се изненадити неким грехом? 

    Озбиљан човек који се озбиљно бави својим животом не дрхти од митарстава него сваке ноћи показујући на постељу каже: Неће ли ми ова постеља бити гроб или ћеш душу моју бедну још обасјати даном?

    Дакле,свако јутро се милошћу Божјом поново рађамо и сваку ноћ лежемо да не заспимо на смрт.

    Време је да почнемо озбиљно да се бавимо сваким даном свога живота.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 12 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече


    Па не знам Бокисд, прво што видим да баш не правиш разлику између духа и душе, као раноплатоничари или старије индијске традиције.
    Друго, не видим гдје је аргументе у Павловом духовном искуству за весмртност душе. И не знам зашто кажеш да је душом узњет? Кад он сам каже да ли у тијелу- не знам, да ли без тијела не знам.
    Да ли негдје каже да је узњет душом?

    Платонизам је ок, на његовом темељу је отачка теологија, ваља ипак правити разлику између то двоје, не сад да би се очувала платонистичка амтрополошка подјела правити два суда и то да тјелесни буде коначни, а душевни привремени? Видиш да не штима? Ваљда ако је душа бесмртна над њом је суд коначан, а не над смртном тијелу? Даље створеност и бесмртна природа не иду, као ни неки мећу свијет и мећуврјеме.
    Или си у створеном или нествореном, нема треће или ако има шта је то?
    Духовно јесте бесмртно, у смислу бесмртно је оно што се збило Павлу, јер је Божије откровење, али наш дух, или нус, је отвореност ума за сагледавање вјечности, али није ум по себи весмртан, као што је причешће тјелесна весмртност, али није тијело по себи бесмртно.

    Сав живот наш са Господом и у Цркви је већ сад бесмртан, ми већ живимо и тијелом и душом (или како год да разумијеш човјека) живот вјечни,(по мјери у којој смо облагодаћени) а већ смо и умрли.
    Што не значи да тек нећемо крепати, ни да нисмо већ прешли из смрти у вјечни живот.
    Вјечност се појављује у времену, али нема потребе за уношење (линеарног) времена у вјечност, то је фантазмагорија или просто поучна прича за наше живљење у времену, поуку ваља усвојити, али измишљати неке свјетове, два суда и сл је проблем.

    Дакле све створено ће претројети смрт, а ако смо се облагодатили то ће и наше мртво тијело чудотворити.

    Сад да ли је душа створена? Да ли је Бог узео искру божанствену, као нешто од благодати па од тога направио душу? А не ни из чега?
    Ако је душа створена, она може само као тијело да живи вјечно, а не по себи.


    На крају није нужно ни хришћански да човјек себе спозна као дух, душу, тијело, него да се спозна у поистовјећењу са Христом, Христос је наша природа, он је прави човјек.



    Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију
     

    Mozda se ne razumemo, ali kako zivi dusa kada dodje cas smrti tela, pa ako nastavlja da zivi u duhovnom svetu onda bi trebalo da imamo i duhovni zivot duse koji je slican andjelskom i nebeskom zivotu. Da li cemo tamo komunicirati medjusobno i sa andjelima, pa naravno da hocemo, ali koja onda vrsta komunikacije ce da bude, pa neka duhovna, tesko je to opisati jer je to ipak mistika i tajna buduceg veka.

    Citao sam tumacenja svetitelja da je ap.Pavle ipak dusom uznet na trece nebo, dok je njegovo pitanje samom sebi, vise retoricko (Retorička pitanja - figura konstrukcije; emocionalno obojeno pitanje koje u sebi sadrzi odgovor i vise od odgovora)

    Mislim da je dusa ono u nama sto je esencija naseg postojanja i deo nas koji je najvredniji i zato i treba da vodimo racuna kako cemo izgradjivati nasu dusu. Jer kada jednog dana izadjemo pred Boga imacemo samo ono sto smo utkali u nasu dusu u ovom zivotu. 

    I, da li smo nacinili nasu dusu dobrom i pravednom ili losom i nepravednom. I, to je ono i ona stvar, kako kazu svetitelji, cime izlazimo u casu nase smrti pred anjdele i demone i gde nastaje ta nebeska bitka za nasu dusu izmedju andjela koji zele nasu dusu da odvedu na nebo i demona koji u nasoj dusi traze zlo i greh kako bi nas survali zajedno sa njima samima u propast. 

    I, ako, kako lepo kazes, nasu dusu poistovecujemo sto vise sa Hristom, onda imamo veru i nadu da cemo i tamo takodje biti sa Hristom.

    Tako nesto mislim da je ova prica sa dusom.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Мораш то да разрадиш до краја, не живимо ми духовни живот било каквом есенцијом, нити било чим што нама припада, него од чега год да смо састављени духовни живот је богоопштење, живот прожет нествореном благодаћу Божијом.

    Његово је све нестворено бесмртно, а наше све створено смтрно. Христос је јединство то обоје.

     

    Кажем ти бесмртна би душа морала да буде начињена од нечег бесмртног, нпр благодати и онда би била бесмртна по себи.

    Ако смо створени ни из чега онда је наш вјечни живот вољом Божијом чак и за оне који су у васкрсењу суда, а не зато што смо било душом било тијелом способни за вјечност.

    Створени смо за вјечност и нико се неће вратити у небиће, без обзира на то шта је човјек, да ли је ово или оно.

    +Атанасије каже да би тема великог Сабора могла бити баш то: Шта је човјек? Одговор је Христос, али како?

    Човјек човјеку највећа је тајна, платонистичка антраопологија није исцрпила ту тајну и није она вјера.

    Као што ни персоналистичко учење о личности није вјера.

     

    Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

     

     

     

     

     

     

     

     

     

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 9 часа, Bokisd рече

    Jednostavno mislim da nije. :0201wink:

    :) ?

    Како није ако чујемо од светог архиепископа римског да ОСТАЈУ задржани у тим неким УДАЉЕНИМ обиталиштима, ДОК СЕ НЕ УСАВРШЕ до пуноте праведности?

    Зар се ту не ради о виду очишћења, а удаљено обиталиште - неко од тзв. митарстава?

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 17 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Ево питам ја тебе када и гдје је тајна вечера?

    Тајну вечеру је Господ обавио пре страдања али је преко свештеника обавља и на свакој св. Литургији, што значи да је то у суштини нешто као ван временски чин јер се савршава тајна над тајнама. 

    У главном сам разумео шта пишеш и наводиш где платонизам води. Само ми није јасно како то ми који тврдимо да су митарства могућа уводимо време у вечност? ако је време исечак вечности како каже св. Јустин Ћ.

    Мени се ту нека друга мисао врзма по глави, шта је вечност? и то на основу речи патријарха Павла парафразирам да прошлост  више не постоји , будућност треба да се деси, док постоји само садашњи тренутак, дакле садашњост. 

     

    Тај тренутак садашњости не може да се измери колико брзо прође. Мени је то велика мистерија. Вечност је велика мистерија и сакривена је од нас. А Господ ће укинути време и у царству небеском ће се живети на неки сасвим другачији начин.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

     

     

     

    Тајну вечеру је Господ обавио пре страдања али је преко свештеника обавља и на свакој св. Литургији, што значи да је то у суштини нешто као ван временски чин јер се савршава тајна над тајнама. 

    У главном сам разумео шта пишеш и наводиш где платонизам води. Само ми није јасно како то ми који тврдимо да су митарства могућа уводимо време у вечност? ако је време исечак вечности како каже св. Јустин Ћ.

    Мени се ту нека друга мисао врзма по глави, шта је вечност? и то на основу речи патријарха Павла парафразирам да прошлост  више не постоји , будућност треба да се деси, док постоји само садашњи тренутак, дакле садашњост. 

    [/url]  

    Тај тренутак садашњости не може да се измери колико брзо прође. Мени је то велика мистерија. Вечност је велика мистерија и сакривена је од нас. А Господ ће укинути време и у царству небеском ће се живети на неки сасвим другачији начин.

     

    8

     

    Тако је, предукус тог начина је литургија, јединство времена и простора. Може се све то рећи о времену, нпр, неће Свети Сава бити удаљен од нас 800 година нити ти и ја 800 км, сада је неопходна дистанца јер неприхватамо једни друге као Христа, у Цараству смо једно тијело. Постоји и нека разлика измећу органа али си они једно..

    Па како се не уноси вријеме, умре човјек, а онда иде неким путем, звивају се неки догаћаји, ови га нападају а они бране, то су слике из живота. Пошто смо ми и времену и простору мислимо да су и свети Сава и св Василије у времену, њихово врјеме живота је истекло, али су га провели живећи као већ умрли и стекли влагодат, а благодат је вјечнс.

    Е сад што смо ми живи мртви за благодат и немамо опит вјечности и не оровањујемо у вјечни живот, то је проблем.

    Ми не можемо имати преставе о благодати, јер оно што око на видје, ухо не чу...то Господ даде онима који га љубе.

    Ипак сви смо осјетили љубав, треба то увећавати, јер већ нам се суди. Сада су митарства.

    Литургија је суд, крај свјета (времена) је кад ти умреш, и тако за сваког пинаособ.

    Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију

    [/url]

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    пре 3 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Па како се не уноси вријеме, умре човјек, а онда иде неким путем, звивају се неки догаћаји, ови га нападају а они бране, то су слике из живота. Пошто смо ми и времену и простору мислимо да су и свети Сава и св Василије у времену, њихово врјеме живота је истекло, али су га провели живећи као већ умрли и стекли влагодат, а благодат је вјечнс

    Добро не могу да оспорим то што кажеш али чему онда проскомидија и парастоси за упокојење, молитве за упокојење? Зар то није стицање благодати и након смрти? Ајде онда све то да укинемо да се не замајавамо више? Или  те искуство подвижника које је Црква усвојила као део предања демантује и да се људи након смрти и даље налазе у времену и стичу благодат молитвама Цркве и других људи, јер вечност зна само Бог а ми живи и "мртви" је у Цркви благодаћу предокушамо до наступа царства...

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    On 6.10.2020. at 6:57, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Па не знам Бокисд, прво што видим да баш не правиш разлику између духа и душе, као раноплатоничари или старије индијске традиције.
    Друго, не видим гдје је аргументе у Павловом духовном искуству за весмртност душе. И не знам зашто кажеш да је душом узњет? Кад он сам каже да ли у тијелу- не знам, да ли без тијела не знам.
    Да ли негдје каже да је узњет душом?

    To sam mu hiljadu puta isto objašnjavao i rekao mu doslovce što i ti.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Из данашњег читања.

    Св. Теофан Затворник
    Ђаво Богочовеку приступа са искушењем (Лк.4,1-13). И од људи ко бива ослобођен од тога? Онај који врши вољу лукавог не трпи нападе, него само бива усмераван на све веће и веће зло. Чим, пак, човек почне да долази к себи и да помишља на нови живот по вољи Божијој, одмах се покреће сва војска сатанска: како који зна жури да расеје добре мисли и намере покајника. Ако не успеју да га од тога одврате, они се старају да ометају добро покајање и исповест. Ако, пак, ни у томе не успеју, труде се да посеју кукољ усред плодова покајања и напора у очишћењу срца. Не успеју ли да улију свој дух, покушавају да искриве добро. Одбијани у унутрашњости, нападају споља. И тако до краја живота. Чак ни умрети не дају у миру. И по смрти јуре за душом док не прође ваздушна пространства у којима лебде и имају своје јазбине. „О како је то неутешно и страшно!“ За верујуће, међутим, ту нема ничег страшног. Јер, над оним ко је богобојажљив они немају никакве силе, већ само галаме унаоколо. Трезвоумни молитвеник пушта стреле на њих, и они се држе далеко од њега, не смејући да му приступе. Јер, они се боје истинског пораза. Они у понечему успевају само због наших пропуста. Уколико ослабимо у пажњи, или дозволимо да се заведемо њиховим призрацима, они почињу да нас смелије узнемиравају. Ако се на време не опоменемо свог пропуста они нас опкољавају, а уколико се душа досети преваре – опет одскачу и из далека посматрају не би ли опет како пришли. Тако дакле, буди трезвоуман, бди, моли се, и непријатељ ти ништа неће моћи учинити.

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима

    Још једно данашње читање.

    Св. Владика Николај

    РАСУЂИВАЊЕ

    Сваки је светитељ близу онога места где се у помоћ призива или где се празнује и прославља светиња његова. Они који су видовити виде их; они који нису видовити нека верују, и видеће их у своје време. Св. Козма Зографски још као млад монах беше видовит. Једном о Благовештењу беше он дошао са још неким монасима у ман. Ватопед на славу. Па и за време службе у цркви као и за време обеда у трпезарији виде Козма једну жену царске красоте и величанства, како самовласно све распоређује, упућује, а и сама услужује. И не само да је виде тренутно него је гледаше дуго времена како у цркви тако и трпезарији. Овим виђењем беше Козма смућен и запрепашћен, јер му не беше ни мало право што виде жену у манастиру Светогорском. Када исприча својим самонасима из Зографа виђење своје негодујући на приступ жена у Свету Гору, удивљени монаси му објаснише, да је то Царица Свете Горе, Пресвета Богородица. И смућено срце Козмино испуни се радошћу великом. – Толико је видовит био св. Козма, да је доцније као старац и отшелник из своје пећине видео душу игумана Хилендарског како узлазећи к небу мучи се да прође кроз митарства, истјазавана од демона. Посла Козма одмах некога да јави братији у Хилендар, да се моле Богу за душу игумана њиховог умрлог. То беше одмах после јутрење, тек што монаси са игуманом беху изашли из цркве. Чувши поруку Козмину, монаси се подсмехнуше говорећи, да њихов игуман тек што је отишао у своју келију да се спрема за литургију. Но кад уђоше у келију, нађоше игумана свога мртва.

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима




    Please sign in to comment

    You will be able to leave a comment after signing in



    Пријави се одмах

×
×
  • Креирај ново...