Како разумевамо Христове речи: "Царство Божије је унутра у вама"?

[Александар Милојков]

"Нити ће се рећи:Ево га овдје, или:ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17, 21)

За оне који знају новозаветни грчки, ево и оригинала:

"οὐδὲ ἐροῦσιν ἰδοὺ ὧδε ἤ ἰδοὺ ἐκεῖ· ἰδοὺ γὰρ ἡ βασιλεία τοῦ Θεοῦ ἐντὸς

ὑμῶν ἐστιν."

Веома дубока Христова реченица. Како је разумевамо? Да ли је реч о индивидуалном осећању мира и радости, као Царства Божијег у себи? Или је нешто друго у питању? Израз "унутра је у вама/ἐντὸς

ὑμῶν ἐστιν" је јако важно исправно схватити. Мислим да крије велику мудрост и раскрива евхаристијску истину света, штити од разних "духовњака" и "истинаша" који говоре: ево, овде је Христос.

[Давид]

И мене јако интересује одговор на ово занимљиво питање.

Ја сам до сада мислио да то значи да је Царство Божије духовно.

[Никола Ђоловић]

Као дар Духа Светога који започиње Своју реализацију синергијом човека и Бога Тројице. Први искорак је дар Крштења које налази своју кулминациону потврду у Евхаристији. Другим речима, говоримо о примању Божије енергије у нашу природу. То још значи узрастање у обожујућим енергијама које према Промислу Божијем одашиљу и различите врлине - сваком према дару а не према заслузи, и колико може да прими.

И као што је Александар већ начео, Црква се открива као сама ризница Царства а не неко сумњиво подвижништво или псеудо-аскетизам изван окриља благодатне ризнице Цркве на које се позивају људи који траже https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,11030.0.html

[DYNABLASTER]

to je onaj osecaj radosti i srece

[Justin Waters]

Pa razumeo bih ove Hristove reči kao ukazivanje da se približavanje čovjeka Bogu odvija na unutrašnjem, a ne na spoljašnjem planu. Rekao bih da su ove riječi naročito izrečene u odgovarajućem istorijskom, a ne toliko u ontološkom kontekstu. Jevreji su imali običaj i naviku da očekuju pojavljivanje Boga negdje na vidljivom mjestu zemlje, a uobičajeno je to bilo u vrijeme Mojsija na Sinajskoj Gori. Isto tako i drugi okolni narodi, naročito Samarićani koji su neka vrsta odmetnuih judejaca, isto su tako očekivali i imali svoje vizije i susrete sa Bogom na zemaljskom mjestu, a to je jedna izvjesna gora o kojoj je Hristos govorio. Jevreji koji su slušali Hrista i primali ga kao mesiju, evidentno još nisu imali punu predstavu šta je to Carstvo Božije o kojem govori Hristos, i sigurno su imali zemaljske predstave o njemu, a pogotvo jer se u to vrijeme formiralo naročito mišljenje među većinom judejaca da će mesija uspostaviti zemaljsko carstvo vladavine judejaca kada pokori rimske neprijatelje. Kako Hristos nije propovedao borbu protiv političkog neprijatelja, i krvi, nego borbu protiv duhova podnebesija i greha, tako je ona ukazivao da se Carstvo Nebesko ne traži tu na zemlji, nego da je ono u nama. Kakao smo mi ti od čijeg ponašanja zavisi da li ćemo duhom na zemlji živjeti već sa predukusom Carstva Božijeg, ili ne zato je ukazivao na činjenicu da se Carstvo Božije nalazi u nama. No Hristove su sve riječi vječne imaju i suštinski smisao ne samo smisao vezan za istorijski trenutak, jer mi smo svakako stvoreni po obrazu i podobiju Božijem, i u nama postoji taj inicijalni mehanizam za spoznaju Boga čime napredujemo na lestvici vrline i rasta Hristove visine o kome govori apostol Pavle. Kad dostignemo meru rasta Hristove visine, onda se u nas useljava blagodat blagodat Božija i mi smo time i hramovi Duha Svetga po rečima Apostola Pavla. Bog je duh i Bogu se klanja, i služi u duhu i istini i to sve ja na kraju indikator da se sladost zajedništva sa Hristom upravo ostvaruje u nama, tj u meri stepena našeg očišćenja od grijeha, a upodobljenju vrlini.

[Toma]

Ja sam naučen da se po pitanju jedne rečenice Svetog Pisma uvek prvo pogledam kome

je namenjena cela poslanica ili Jevandjelje (u ovom primeru sv. Luka piše svim ljudima

na svetu), o čemu (= kome) govori pisac ili Gospod (u ovom primeru Gospod odgovara

farisejima koji traže formu a potom i učenicima ukazuje da je On = Carstvo Božije i

nagoveštava im buduće patnje, i kako na njih reagovati i ne reagovati), i tek na kraju

samu rečenicu / stih koji je u osnovi pitanja.

[Александар Милојков]

И сам сам размишљао да је то заиста тај духовни осећај, човеково спокојство. Имамо за то и потврду да Црство Божије "није јело и пиће већ мир и раодст у Духу Светоме." Међутим, тај индивидуални осећај мира и и духовног самозадовољства могуће је постићи и ванс Цркве. Да не наводим резултате које постижи практиканти јоге, медитације и сличних техника. Та индивидуала радост и мир често може да буде и производ прелести. Навешћу ту припаднике разних псеудохришћанских секти (Пентикосталци, на пример). Једном речју, индивидуална "радост и мир у Духу Светоме" вема лако постаје прелашћени пијетизам. Заправо, пијетизму и прелести смо увек близу када ствари меримо самима собом, вршећи властиту интроспекцију. За нас Православне хришћане Истина се никада не мери појединцем, његовим осећајима, мишљењем и делањем. Истина је увек и само догађај Заједнице, Цркве. Заиста, јасно евхаристијско усторјство Цркве и послушност истој једини је гарант заштите од заблуде. Индивидуално гледано, свако може да застрани, па и они најмудрији, па и оне највеће аскете, подвижници и молитвеници. Човек, као појединац и индивидуа, једноставно није и не може бити "мера свих ствари". То је древна заблуда, темељ свих заблуда, лажи и прелести - толико дубоке, да људи обмањују и свесни и несвесни, мислећи да Богу службу чине.

Наведене Христове речи иду управо у прилог тврдњи да је Истина догађај Заједнице - Цркве - Евхаристије. На ово размишљање ме је побудила синтагма у Христовој реченици "Царство Божије унутра је у вама/ἡ βασιλεία τοῦ Θεοῦ ἐντὸς ὑμῶν ἐστιν". На први поглед ова констатација даје простора да догађај Царства Божијег посматрамо као наш индивидулани духовни осећај "мира и радости". Међутим, када се мало удубимо у анализу оригиналног грчког текста, чини ми се, долазимо до једног сасвим другог тумачења и разумевања. Кључни израз јесте "унутра у вама", грчки:"ἐντὸς ὑμῶν". Реч "ἐντὸς" преведена је на српски речју "унутра". То "унутра" нас, на прво разумевање овог појма, води до закључка да је Царство Божије наш индивидуални доживљај "мира и радости у Диху Светоме". Међурим, реч "унутра" не мора, у овом контексту, да значи унутрашњост човекову, његову духовну компоненту. Грчак реч  "ἐντὸς" (ентос) може се превести са: "унутра", "међу", "између". Када ово имамо у виду онда Христову реченицу, синтагму у њој можемо и овако (прецизније) превест.: "Царство Божије је међу вама" или "Царство Божије је између вас". То нас несумњиво упућује на закључак да Господ овде говори о оприсутњењу Царства Божијег унутар евхаристијске заједнице - Царство Божије као догађај Цркве и односа у њој: однос који заиста иконизује светотројични начин постојања: Ја-Бог-Ближњи (сваки поједини уд/члан Цркве остварује своје постојање на овакав начин). То је Царство Божије: Евхаристија, Сабрање, Црква. Зато Господ и упозорава да не обраћамо пажњу на оне који говоре "ено га (Христос) тамо" или "ево га овде". Аутентиччни Христос, прави и једини Христос, налази се у Евхарситији, у Цркви, односно поистовећује се са Црквом. Дух Свети није индивидуални посед, како то мисле протестанти и секте произишле из протестантизма. Дух Свети је Дух који твори Заједницу, Цркву, оприсутњује Христа, Царство Божије сада и овде. То оприсутњење је управо Црква у свом литургијском идентитету. Зато Господ и каже: "Царство Божије је међу вама" или "у вама", али не као аутономним појединцима негу "у вама" - у Телу чији сте удови - у Цркви.

[Milan Nikolic]

,,Царство Божије унутра је у вама'' - овај стих говори о личносном односу који је потребно остварити са Христом. Други стих (светог Апостола Павла) сведочи о искуству ,,присуства Царства Божијег'' (Лк.11,20): ,,... А живим - не више ја, него живи у мени Христос'' (Гал.2,20).

У нашем времену имали смо исто сведоке таквог ,,присуства Царства Божијег'' као верно следовање Догмату о Евхаристијском и подвижничком сједињењу са Христом. Један од њих је и Свети Николај Жички који је своје искуство пренео у књизи Молитве На Језеру.

О чему се ради у тој књизи сажето преноси свети Јустин Ћелијски на једном месту у предговору истог издања: ,,Он говори о Христу зато што живи Њиме. Он проширује своју тајанствену личност до богочовечанских размера: преживљава лично опитно боговаплоћење и рођење Христа у души својој. То потсећа на благодатно-опитну христологију Макарија Светог и Великог. Смисао човека је: родити Христа у себи, постати Бог, јер је зато Бог постао храна људима''.

[DYNABLASTER]

nemoj da filozofirate, dao sam vam odgovor .please.

[Milan Nikolic]

У прилог Евхаристијског смисла као ЗАЈЕДНИЧАРЕЊА а против индивидуализма, што се може увек погрешно закључити када недовољно пажљиво изучавамо свете Оце, говори цитат из догматике светог Јустина Ћелијског: ,,Делатност сваког члана Цркве је увек лично-саборна, лично-колективна. И када изгледа да ради само за себе (на пример, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину. Такво је устројство богочовечанског организма Цркве, који увек води и руководи сам Господ Христос“ (Догм. ПЦ, III, Београд 1978, стр. 31).

Обратите овде пажњу на смисао индивидуалног труда и аскетизма. Циљ човеков није постати савршено добар и чист без учествовања у ЗАЈЕДНИЦИ, ВЕЋ ЈЕ УПРАВО ОВА КЉУЧ И СМИСАО ВЕЧНОГ ПОСТОЈАЊА И СПАСЕЊА, А ТРУД И ПОДВИГ ИМА СМИСАО ЈЕДИНО КАДА СЛУЖИ ОВОМЕ ЦИЉУ.

[Zawisza]

Kraljevstvo Božje je među nama, kad se svim narodima propoveda reč Božja, koji čini Crkvu.

Kraljevstvo Božje je takođe u nama, kao stvarnost milosti, na koji se trudimo u sve većem stepenu i koje želimo sve otvorenije. U te dve perspektive, možemo zatvoriti sliku Crkve kao zajednice koja je uvek otvorena u horizontalnoj ravni, spremna prihvatiti nove članove kroz reč i sakramente, i uvijek ostaje otvoreno u vertikalnoj ravni sve većeg  ispunjenjenja našeg  ličnoga života životom samoga Boga.

[Milan Nikolic]

    Митрополит Јован Зизјулас, Догм. теме, нови сад 2001, стр. 28

    Где год да је присутан, Свети Дух остварује заједницу

    Ако пажљиво испитамо 12. главу Прве посланице Коринћанима, видећемо да апостол Павле сматра да бити члан Цркве значи имати неки благодатни дар Светога Духа. Пошто су Коринћани мислили да су неки од хришћана у већој мери носиоци благодатних дарова од осталих, апостол Павле изричито одбацује такво схватање и наглашава да сви хришћани имају неки благодатни дар - чак и они који само обављају дужност управљања итд. Он се овде немилосрдно окомио на сваку врсту духовног „елитизма" и наглашава да човек, чак и ако има знања и вере да и „горе премешта", није ништа уколико нема „љубави" (I Кор. 13,2).

    Шта овде значи љубав? Ако погледамо овај текст у целини (гл. 11-14), а не само његове делове, видећемо да „љубав" за апостола Павла има значење заједничарења које остварује заједница Цркве. Не ради се ο неким сентименталним поривима индивидуе (добра намера итд.), него ο узајамној зависности чланова (= удова) Цркве у једном телу. ,Љyбав" значи не рећи: „Ја сам глава и не требају ми ноге", итд. Према томе, оно што апостол Павле овде наглашава јесте узајамна зависност благодатних дарова.

    Управо из тог разлога апостол Павле у овој посланици Светога Духа назива „заједницом". У Другој посланици Коринћанима (13,13) види се да је реч ο изразу који је и пре Павла био у литургијској употреби раних Цркава и који је отад остао основни чинилац божанске Евхаристије. Где год да је присутан, Свети Дух остварује заједницу, а укида индивидуализам; ово је потребно добро запамтити. Овакво схватање ο Светоме Духу имали су и свети Оци. Могло би се навести мноштво места из дела Отаца првих векова, као што је свети Иринеј и др. Но, навешћемо светог Григорија Богослова, који нарочито наглашава лично „виђење", па због тога посебан значај има начин на који он помиње Светога Духа. У 12. Беседи он жељу за виђењем (умозрењем) овако пореди са Духом: са једне стране, постоји жеља за умозрењем, односно склоност ка миру, ка очишћењу ума и ка (духовном) виђењу; међутим, то није оно куда Дух води. „Дух жели да ме доведе у средину (= у сабрање Цркве) и да заједници донесем плода; да ми од користи буде то што другима користим" (Беседа 12,4). Зато је, за светог Григорија, Црква „сабрана" (= на сабрању) толико узвишенија од искуства умозрења колико је веће небо од једне звезде, или врт од једне биљке или тело од једнога уда. Дакле, превасходно дело Светога Духа, по учењу светих Отаца, јесте да води ка Цркви, а не само ка појединачним личним искуствима.

    Према томе, сви благодатни дарови Цркве подједнако су неопходни за Откривење Бога - а не само неки од њих и појединачни. То је зато што ниједан благодатни дар није замислив без узајамне зависности од других дарова. Црква поседује различитост благодатних дарова: немају сви хришћани „знање", ни способност, исцељења, ни дар говорења језикâ, ни способност управљања итд. Нису сви људи „боговидци" на истоветан начин. У сваком случају, нико не може видети Бога сâм од себе и независно од осталих благодатних дарова. Дух Свети дејствује као заједница, а то значи: у телу Цркве.

    Тако доспевамо до закључка да откривење истине, односно догмат, увек претпоставља заједничарење и заједницу Цркве.

[Midrash]

Interesantno je kako teolozi umeju divno da zakomplikuju jednostavne Isusove poruke. (Umem i ja  eheeeej ali slaba vajda od toga da ispadneš pametan i naučen ako niko ništa ne razume). Dve su, da kažem, dimenzije Kraljevstva Božijeg - jedna unutrašnja, a druga, da rečem, spoljna. Spoljna je ono potpuno ostvarenje Kraljevstva koje očekujemo, a unutrašnja  dimenzija je već prisutna (ili kao realno stanje duše ili kao mogućnost) - Šta to znači? To znači, da svako ko već sada, na zemlji, živi po Božijem uputstvu, imajući Isusa kao vodilju i učestvujući u zajednici sa njime (Crkva), već živi kao da živi u Kraljevstvu Božijem. To znači ono - Kraljevstvo je tu, ali tek treba da dođe u punini. sv. Pavle je to divno sročio u Ef 2: "On je naš mir". Ko zajedničari sa Urskslim već živi mir kraljevstva Božijeg - stvar poznata iz života svakog sveca. Tu, "unutrašnju" dimenziju kraljevstva svako može da živi. Ona "spoljna", će doći kada Bog to odluči, ali to je već druga priča.

Ja kad pokušavam da objasnim vernicima, rado koristim primer - nije baš identična stvar, ali se lepo razume: Recimo, imaš brojnu porodicu koja živi zajedno u 40 kvadrata stana. Nemaju posla, prostora - život muka. I odjednom dobiju na lutriji ogromne pare, koje će im biti uplaćene za jedno dva meseca dok se procedure ne završe. Od trenutka dobijanja na lutriji - šta mislite kako žive? Više im stan nije tesan, nije problem što nemaju para - ili nije više toliki...a pare još nisu dobili. Vera i sigurnost, bolje rečeno, u tu isplatu im i pre isplate menja život u korenu. Eto, to bi po meni bilo otprilike šta znači - Kraljevstvo je u vama.

[Александар Милојков]

Ja kad pokušavam da objasnim vernicima, rado koristim primer - nije baš identična stvar, ali se lepo razume: Recimo, imaš brojnu porodicu koja živi zajedno u 40 kvadrata stana. Nemaju posla, prostora - život muka. I odjednom dobiju na lutriji ogromne pare, koje će im biti uplaćene za jedno dva meseca dok se procedure ne završe. Od trenutka dobijanja na lutriji - šta mislite kako žive? Više im stan nije tesan, nije problem što nemaju para - ili nije više toliki...a pare još nisu dobili. Vera i sigurnost, bolje rečeno, u tu isplatu im i pre isplate menja život u korenu. Eto, to bi po meni bilo otprilike šta znači - Kraljevstvo je u vama.

Шта ти је "трули Запад"... 0110_hahaha Потрошачка цивилизација као икона Царства Божијег. Шалим се. 0110_hahaha

Не знам зашто сам закопликовао? Тумачио сам Христове речи да се односе на присуство Царства Божијег у Телу Цркве, у евхаристијској заједници.

[Midrash]

He 0110_hahaha Pa, nisam naveo ni jedno ime imenjače 0110_hahaha... A što se primera tiče - rekoh da nije idealan, ali i u Evanđeljima ima gomila primera da Isus koristi "ekonomske" prilike i situacije iz života da približi poruku ljudima  0110_hahaha

Što se reči entos tiče... koliko se ja razumem ona se pojavljuje u celom sv Pismu na desetak mesta - svuda sa značenjem U VAMA, unutrašnjost, u meni...i slično. U NZ se nalazi samo na dva mesta i to kod Mateja 23,26 (unutrašnjost čaše) i kod Luke, ali je interesantno da pola prevodioca jedino tu koriste reč - među vama - a druga polovina - u vama. Sad, pošto je na svim ostalim mestima, kao i u brojnim primerima iz grčkog jezika - entos skoro listom prevođeno kao prilog koji ukazuje na nekakvu unutrašnjost, meni se čini da je prevod Luke malko teološki nategnut na - među vama. No, dobro, ionako oko toga nema saglasnosti 0110_hahaha Može se i tako reći, jer svakako, da bi unutarnje živeo Kraljevstvo nebesko, svakako mora da postoji i spolja, ili bolje rečeno, pošto je Kraljevstvo nebesko, u osnovi relacija, a ne lični stav, svakako da ta dimenzija zajedničarenja postoji itekako. Luka u Evanđelju ukazuje da Kraljevstvo nije lični osećaj, pa je odatle i prevođenje entos-a sa među.