Како разумевамо Христове речи: "Царство Божије је унутра у вама"?

[dragisa]

ove reci razumem u bukvalnom smislu, dakle "u nama", kao sto se i Hristos ovaplotio "u telu", a to je jedino cudo od kada je sveta. naravno iako je sve ostalo "ikona" i "kao u ogledalu", to ih ne cini manjima, ali Hristos je Licnost. ne moze zajednica sama po sebi tvoriti Licnost, nego Licnosti (ili bolje reci u jednini Licnost) tvore zajednicu. ako bi tako bilo onda bi, teorijski, i ateista mogao da okusa Carstvo Nebesko. potrebna je sloboda da se izabere taj odnos sa Bogom, a to ne moze ciniti zajednica, vec Licnost. u toj slobodi Licnosti, se i ostvaruje Carstvo Bozije, slobodnim "hteti" Boga za Oca, a u Duhu Svetom, mi postajemo (medjusobno) i satelesnici Jednog Istog. dakle zajednistvo koje se ostvaruje "u nama" se tada ostvaruje i "medju nama". tako da u tom slucaju i ne postoji ta razlika "spolja" i "unutra"

[Огњен]

Ja kad pokušavam da objasnim vernicima, rado koristim primer - nije baš identična stvar, ali se lepo razume: Recimo, imaš brojnu porodicu koja živi zajedno u 40 kvadrata stana. Nemaju posla, prostora - život muka. I odjednom dobiju na lutriji ogromne pare, koje će im biti uplaćene za jedno dva meseca dok se procedure ne završe. Od trenutka dobijanja na lutriji - šta mislite kako žive?

По принципу "can be only one"?  smiley-dance007

И ја сам одувек мислио на "мир, радост и правду у Духу Светом".

[Гром]

Будући да ми живимо у Уму Божјем, јер Христос је Ум Божји, то видимо да је Ум Божји подељен на безброј малих умова. Имамо разумне умове и неразумне(животиње,Биљке..) Пошто смо по образу Божјем створени, то закључујемо да је и наш ум подељен на много малих умова. И ако погледамо своје тело видимо милијарде и милијарде ћелија, паразита, бактерија које складно функционишу као једно тело. Милијарде умова чине наш ум. Није ли то царство од милијарди умова којим ми треба да владамо. Па ми својим мислима утичемо на то који ће се протеини, аминокиселине.. производити у нашим жлездама. осећања одређују која ће хемијска једињења лучити наше ћелије, то је научно доказано. наше ћелије луче отрове под утицајем лоших осећања која су производ наших погрешних мисли. Нисмо ли ми позвани да обратимо пажњу на своја осећања, као и да у нама треба да влада осећање љубави ако желимо мир и радост. Да би тело било здраво морају да преовлађују лепа осећања а ми смо ти који смо господ своме телу као што је Христос Господ свима нама.

Ми можемо на силу да натерамо наш ум да мисли лепе ствари, али то захтева сталну концентрацију на своје мисли. Права идеја хришћанства нас учи како да наведемо своје ћелије да од своје воље мисле о добру, о лепим стварима, а не зато што смо их ми натерали да раде тако. Исус Христос је објаснио како да се то уради кад је рекао да Син гледа шта Отац ради па и он чини тако. Дакле чињењем добра ми васпитавамо своје мале умове да и они буду такви,и тако наслеђујемо царство посвећујући пажњу само лепим мислима које теже ка доброти и љубави према ближњем.

Ми ћемо и Царству Христовом седети с њим на престолу и владати царством небеским  у нама самима.

[ivona]

Ovo je tema koja je par excellance bogoslovska ali isto toliko esencijalno važna da se razmotri u kontekstu života jednog običnog čoveka koji se upravo može zapitati ili biti zapitan od nekoga šta može značiti ova Hristova rečenica. Za bogoslovski pristup to bi bio jedan ambicizna poduhvat da ne kažem podvig, kako bi se ukazala hristološka kao i sotirološka važnost i značenje ovakvog iskaza u najmanjem i najskromnijem obuhvatu. U tom smislu da se ne bih neskromno i nedostojno upuštala u to evo prilažem više nego dobar tekst , tj, rad( na engleskom je, vredi prevesti)

 

THE ORTHODOX TEACHING ON PERSONAL SALVATION

 

http://www.pravoslavie.ru/english/46463.htm

 

U jednom nepretencioznom pristupu temi , valjalo bi krenuti od toga šta je Carstvo Božije, jel to možemo zaista shvatiti uzimajući samo jednu rečenicu bez toga da uzmemo sve što je Hrist rekao i uradio i pre i posle vaskrsenja? Dakle po meni držati se i ove ''Ja sam put, istina i život: niko ne može doći Ocu do kroz Mene" (Jn. 14, 6)

[Volim_Sina_Bozjeg]

Carstvo Bozje je prisutno u nama, nazalost, jos uvek nije sveprisutno u nama ali "sreca", do coveka je problem.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Mislim da je hteo da kaže Bog je u vama.Ne tražite ga van sebe.I u SZ je rečeno bogovi ste.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mislim da je hteo da kaže Bog je u vama.Ne tražite ga van sebe.I u SZ je rečeno bogovi ste.

Da.

 

Ne mozes Boga naci van sebe ako ga ne nadjes prvo u sebi.

 

Kao sto sam nekoliko puta ponovio poslednjih dana. Carstvo Bozje je prisutno u nama ali je Istina, da jos u nama nije sveprisutno i jedinoprisutno.

[Volim_Sina_Bozjeg]

ali je interesantno da pola prevodioca jedino tu koriste reč - među vama - a druga polovina - u vama. Sad, pošto je na svim ostalim mestima, kao i u brojnim primerima iz grčkog jezika - entos skoro listom prevođeno kao prilog koji ukazuje na nekakvu unutrašnjost, meni se čini da je prevod Luke malko teološki nategnut na - među vama. No, dobro, ionako oko toga nema saglasnosti 0110_hahaha Može se i tako reći, jer svakako, da bi unutarnje živeo Kraljevstvo nebesko, svakako mora da postoji i spolja, ili bolje rečeno, pošto je Kraljevstvo nebesko, u osnovi relacija, a ne lični stav, svakako da ta dimenzija zajedničarenja postoji itekako. Luka u Evanđelju ukazuje da Kraljevstvo nije lični osećaj, pa je odatle i prevođenje entos-a sa među.

 

Међу вама или унутра у вама, нам дају јасан Пут, да је Христос своје обећање Царства Божјег већ испунио а на нама је да то Царство прихватимо у себи или около себе подједнако, јер Царство нема две или три суштине, но једну.

 

Дакле присуства Царства Божјег смо свесни али такође само због нас самих свесни, да то Царство није јединоприсутно, односно свеприсутно. (у нама, односно међу нама. (и један и други појам односи се на заједничарење,односно заједницу))

 

Дакле обећано Царство се већ налази овде, тако да Христос није играо празних карата илити обећања која не могу, да се нађу већ овде и сада. Царство је присутно и то присуство је Христос користио као призив. Ко ће прићи и ући у Царство које иако присутно још не познајемо у пуноћи, јесте ствар Цара Небеског и Његовог суда.

 

У Царство Божје се улази још за живота а тај улаз, за сваког појединачно ће Христос донети на "увид", приликом последњег суда.

[JESSY]

Царство Божије није ништа што је спољашње, например неки од облика државног и друштвеног уређења, ма колико био идеалан, уређења у којем влада мир међу народима, где су прекинути сви могући ратови, где нема болести, где су људи апсолутно задовољни, где цвета култура, итд. То би уствари било само спољашње, материјално, душевно, земаљско царство, царство које је од овога света, царство човечанско, али не и Царство Божије. Царство моје, рекао је његов Оснивач, Господ Исус Христос, Пилату, није од овога света; … царство моје није одавде (Јн. 18, 36). 

 

Ако већ Царство Божије није земаљско, шта је оно онда? То је човеку који нема духовног искуства веома тешко да схвати пре свега зато што нема с чиме да га упореди, што не може да пронађе неку аналогију. Например, неки слаткиши, изузетна храна па чак и мир у души као и овоземна радост могли би наизглед да буду нешто аналогно Царству Божијем. Али апостол Павле директно каже да Царство Божије није јело ни пиће. Па шта је онда? Вели да су то: Праведност и мир и радост. Али какви? Они који нису земаљски, него су у Духу Светоме (Рим. 14, 17). То је још мудрије, а духовно неискусном апсолутно недокучиво! И Сâм Господ на Тајној вечери вели Својим ученицима: Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега (Мт. 26, 29).
Овде нашу пажњу привлаче и речи ново вино и у Царству Оца. Господ прави поређење с нечим што је земаљско, али исто тако додаје ново, тојест вино другачије од земаљског и притом ће то бити у Царству Оца. Он чак не каже да ће то бити у Његовом, тојест Христовом Царству, него у Царству Оца. Ту реч Оца Господ Исус Христос употребљава веома често (види, Мт. 11, 10; Лк. 12, 23; 1. Кор. 15, 24; 1. Сол. 2, 12). Прво се употребљава као поређење с весељем од вина (уп. Пс. 103, 15), али не земаљског, него новог. Друга реч је још недокучивија, односно то зашто се Царство назива Царством Оца. Господ Исус Христос разговарао је с ученицима као Човек, а све што је Божије, што је небеско, приписивао је Оцу Своме, што је за Јевреје било сасвим прихватљиво као супротност земаљском. Према томе, Оца мојега исто је што и Царство Божије, не земаљско, него Божије, вечно, натприродно, а као такво оно исходи од Бога Оца. Од Њега се рађа и Сâм Син и исходи Дух Свети. Тим пре за човека све долази од Њега. Под Богом се, наравно, подразумевају Тројица, али пре свега Бог Отац: извор и корен Божанства и свега што постоји. Зато Господ Исус Христос и јесте, на крају крајева, све приписивао Оцу Своме.
Но чак нам ни то не објашњава у потпуности садржај појма Царства Божијег. Засад смо путем негације дошли до тога шта није Царство Божије. Свети Григорије Палама вели да Царство Божије није створено. Сва твар и сва створења створени су, а Царство Божије није створено, него је вечно, одувек постоји у Богу као нешто што је од Њега неодвојиво, исто као што су светлост и топлина неодвојиви од сунца.

 

http://knjige-manastir-prevlaka.weebly.com/1053108610741086/27

[JESSY]

Уколико желимо да конкретније схватимо шта је Царство Божије, помоћи ће нам мисли светих отаца.
1. Пре свега треба прихватити чињеницу да Царство Божије заиста постоји. Бог постоји, дакле постоји и Његово Царство. После страшног Суда Господ ће праведницима рећи: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34). 
2. У чему се оно састоји? На ово питање треба пре свега сами себи да одговоримо да оно ни у ком случају није просто, незнатно и сиромашно, нити безбојно, како бисмо иначе могли да га замишљамо живећи на земљи и не познајући га. Оно је, напротив, веома сложено и изузетно богато, да тако кажемо, и незамисливо разнолико. Другачије и не може бити, јер ако је Бог овај свет створио овако разноликим, тим пре треба да буде разнолико Царство Божије. 
3. Не можемо тачно рећи у чему се састоји та разноликост, јер то просто не знамо. То можемо да знамо само делимично. Апостол Павле каже: Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1. Кор. 13, 9-10). За себе самог апостол вели: Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат (1. Кор. 13, 12). Апостол Јован је чак и за добре хришћане рекао: Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видети (Оца) као што јесте (1. Јн. 3, 2). Дакле, Царство Божије још увек нам није у потпуности откривено и не познајемо га у потпуности. Али не треба да будемо радознали кад је реч о томе шта је заиста Царство Божије.
4. Откривено нам је само то да је Царство Божије неуобичајено блажено! Блажен је онај који буде јео обед у Царству Божијем, рекао је неки од оних што сеђаху с њим (Христом) за трпезом у дому једног од старешина фарисејских (уп. Лк. 14, 1-15). Господ га уопште није прекинуо, него је само променио тему разговора и почео да им казује ко је достојан да буде званица на гозби (уп. Лк. 14, 16-24). То се посебно односило на Јевреје, али се тиче и свих нас. Ми проповедамо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу … као што је написано: [то око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2, 7; 9). А нама Бог откри (то) Духом својим (1. Кор. 2, 10). Дакле, без обзира што оно што је Божије надилази човекову спознају, то ипак Духом Светим бива откривено продуховљеним и облагодаћеним људима.
А шта је то уствари откривено и да ли ми обични хришћани можемо то докучити? Можемо, али само делимично. Понекад и нашој души бива дато да доживи такво духовно стање с којим се не може упоредити никаква земаљска срећа. Преподобни Макарије Велики каже да човек у таквом тренутку не жели ништа, осим да седи у углу пећине и да се наслађује тим духовним стањем и утехом. То је и нама из искуства делимично познато. У таквим тренуцима чини нам се да ништа овоземно не постоји. Али то је тек почетак. А шта тек рећи за оно узвишено стање у којем су се налазили, и у којем се налазе, угодници Божији још док су на земљи?! Апостол Павле пише о себи, али тако као да наводно пише о неком другом: Знам човека у Христу који пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба. И знам да тај човек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити (2. Кор. 12, 2-4). Стање апостола Павла било је такво да је то просто било немогуће препричати, јер за то не постоје речи у људском језику. А то се заиста догодило! То се може закључити већ и на основу тога што апостол Павле за то откровење каже: Знам, али не зна да ли у телу, да ли изван тела и уопште се не стиди да каже: не знам. Дакле, он оно што је веће и значајније потврђује, а оно мање битно не зна!
На сличан начин је и преподобни Серафим Саровски, иначе наш савременик, желео да види обитељи у кући Оца мојега (Јн. 14, 2) и био је удостојен тога. Али кад би га питали о томе, смирено би одговорио: ако сâм апостол Павле није могао да исприча шта је видео, како онда да ја убоги Серафим то учиним? Но касније је то ипак открио у разговору са Николајем Мотовиловим. Мислим да је најбоље да пренесем неке одломке тог разговора.

[Џуманџи]

"Нити ће се рећи:Ево га овдје, или:ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17, 21) Веома дубока Христова реченица. Како је разумевамо? Да ли је реч о индивидуалном осећању мира и радости, као Царства Божијег у себи?

Ovo sto je Djolovic napisao, mada bi' ja to "skratila" i rekla 'vako: kenosis (s' nase strane) + blagodat Bozija.

Jesam li blizu, il' cete me svrstat' u jeretike?

[Volim_Sina_Bozjeg]

После страшног Суда Господ ће праведницима рећи: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт. 25, 34).

 

Ја би рекао, да страшни суд Христов постоји сада и овде и он јесте утолико више страшан али и у толико више радостан, јер гле Царство Божје је у вама а не после ваше смрти. Судиће нам Христос онакве какве нас затекне, дакле неће чекати на нашу смрт ни духовну ни телесну, јер како би могли то двоје опште да поделимо ако човек јесте настао тек кад му је удахнут Дух Животни и поста тело душа жива.

 

Утолико је и одговорност живети Богу угодном животу већа и сјајнија сада и овде.

 

Неко ће рећи, да али овај живот је сенка Царства Божјег. То јесте истина али то не искљућује ово што сам писао, јер ни сенке нема без Тела и Светлости, коју узимамо преко Светих Дарова. Уколико Свети Дарови немају сада и овде никакву моћ, онда нису човеку ни потребни.