Jedna ili dve SVESTI u Hristu

[Благовесник]

Jedna ili dve svesti u Hristu

Koliki je broj svesti bio u  Hristu nakon Njegovog ulaska u ovaj svet tj. nakon ovaplocenja i rodjenja?

 

 

Verujem:

A) Jedna je svest u  Njegovoj licnosti, jer nije moguce, ako je u pitanju jedna licnost,
da ona  o necemu nema svest i da u isto vreme ta ista licnost ima svest o tome.

B ) Dve su svesti u Njegovoj licnosti (jedna Bozanska svest i jedna covecanska svest).

C) ?


Dodatno pitanje:
Od kada je  Gospod Isus Hristos,
nakon ovaplocenja,
svestan da je Bog,
tj. od kada je svestan Svoje Bozanske prirode i secanja Svog predvecnog zivota u narucju Ocevom?

[dragisa]

trebalo bi prvo razjasniti sta podrazumevas pod "svest" odnosno dve svesti? verovatno mislis na svojstvo svesnosti samoga sebe, ali tu po definicije moze biti reci o samo jednoj svesti jer, logicno, ona percipira jednog mene a ne vise mene. ono sto moze da bude predmet mozganja mozda jeste pitanje te i takve (jedne) svesti u odnosu na dve prirode koju Hrist nosi svojom licnoscu... medjutim to je cini mi se dobro objasnjeno definicijom o jasnoj ne slivenosti ali ujedno i ne razdeljnosti dve prirode...ali opet u jednoj Licnosti sto ce samim tim reci i u jednoj percepciji sebe, jednoj sveti...

dakle jedna "svest" koja savrseno dobro "oseca" (nosi/projavljuje u svojoj Licnosti) dve prirode....

[Gandalf Sivi]

Ja mislim jedna svijest, koja je imala i ljudsku i božansku ,,stranu" koje su bile spojene ali ne sjedinjene ili pomiješane...

[Aquilius Cratus]

trebalo bi prvo razjasniti sta podrazumevas pod "svest" odnosno dve svesti? verovatno mislis na svojstvo svesnosti samoga sebe, ali tu po definicije moze biti reci o samo jednoj svesti jer, logicno, ona percipira jednog mene a ne vise mene. ono sto moze da bude predmet mozganja mozda jeste pitanje te i takve (jedne) svesti u odnosu na dve prirode koju Hrist nosi svojom licnoscu... medjutim to je cini mi se dobro objasnjeno definicijom o jasnoj ne slivenosti ali ujedno i ne razdeljnosti dve prirode...ali opet u jednoj Licnosti sto ce samim tim reci i u jednoj percepciji sebe, jednoj sveti...

dakle jedna "svest" koja savrseno dobro "oseca" (nosi/projavljuje u svojoj Licnosti) dve prirode....

Nema sanse. Zato sto bi to znacilo da je Hristos preuzeo polovicnu/falicnu ljudsku prirodu. A svaka ljudska priroda uzrokuje jednu svest. E sad ako pored toga znamo da licnost Sina takodje imo sposobnost subjektivne percepcije onda jasno sledi da su u Hristu dve svesti. Sto se potpuno slaze sa istinom o dve volje bozanskoj i ljudskoj. Alternative su da ili Hristos nije preuzeo celu ljudsku prirodu nego falicnu ili da licnost Sina nema subjektivnu percepciju bilo cega. A obe te mogucnostu su teoloski neodrzive.

[grigorije22]

Dve svesti bozanska i ljudska priroda. Ljudska priroda podrazumeva i da je imao dusu kao i svaki covek.

[Milan Nikolic]

@@Aquilius Cratus,

Треба мало издвојити време и прочитати овај Зизјуласов текст. То су цитати из његових Догматских тема, који говоре како треба правилно разумети ово питање:

Рекли смо да је Христос потпуни Бог и потпуни човек. Но, може ли бити потпуни човек уколико уопште не поседује човечанску личност? Овде се налазимо пред великим проблемом о који су се саплели догматичари на Западу.

Треба добро да схватимо шта је то личност. Личност је идентитет који извире из односа. Сви ми представљамо личности због односâ које имамо.

Оно што Христа чини личношћу, односно тај однос кроз који пролазе сви други односи и који коначно одређује Његов идентитет, јесте Његов однос према Оцу.

Својим отеловљењем Христос остварује и друге односе. Има однос према Пресветој Богородици, према Својим ученицима, према Својој природној средини; узима храну, Јудејац је, има однос према јудејској заједници. Све су то односи који се уврштавају у Његов лични однос. Наиме, целокупно човечанство, односно целокупна твар, коју узима на Себе, није туђа Његовој личности. Према томе, човештво није мање због тога што је уврштено у Његов однос према Оцу.

Кад кажемо да Христос – (тумачење из халкидонског учења) – поседује само једну личност, али две природе, то значи да природе, и божанска и човечанска, као и све друго што те природе у себи садрже, бивају уврштене у личносни однос који Христу даје идентитет, а то је однос Христовог синовства према Оцу.

Када Христос каже ја, шта тиме има на уму? Одакле Он стиче свест о Своме ја? У нашем веку, нарочито у римокатоличким теолошким круговима, постојала је читава расправа о томе да ли је Христос, будући да је поседовао две природе, поседовао и две свести, то јест да ли је поседовао човечанску и божанску свест. Многи теолози су дошли до закључка да је поседовао две свести.

Ако би свест о Своме ја црпео и из односа према Пресветој Богородици – као дете из односа према мајци – тада би било речи о две личности, односно тада би била исправна Несторијева тврдња. Имали бисмо, дакле, једног човека са две личности. Наиме, један однос са једне (божанске), а други са друге (човечанске) стране, али би Му оба ова односа давала идентитет. А да ти оба односа подаре идентитет, то свакако није могуће, јер један од та два односа мора бити одлучујући.

То се може изобразити и у иконографији. На западној икони Христа и Богородице, Христов лик је представљен као једно лепо дете окружено односом материнства; али тај однос исцрпљује идентитет насликаног детета. Уколико погледамо неку византијску икону, запазићемо да сликар покушава да остави утисак да тај кога Богородица држи у своме наручју, јесте Бог, и поред тога што међу њима постоји матерински однос. Тај матерински однос (од стране Богородице) не представља однос који одређује идентитет детета. Као да дете вели: Да, ја имам однос према мајци, али тај мој идентитет, односно моје ја, одређено је једним другим односом – односом према Оцу.

Христос не поприма идентитет од створенога и поред чињенице да створено прима у свој идентитет. У Свој однос према Оцу Он уврштава све друге односе; а тиме што су уврштени у Христов однос према Оцу, сви други односи бивају ослобођени од свих ограничења која имају, и ступају у Тело Христово као део Његовог идентитета.

[Milan Nikolic]

Зизјулас:

Када Христос каже ја, шта тиме има на уму? Одакле Он стиче свест о Своме ја? У нашем веку, нарочито у римокатоличким теолошким круговима, постојала је читава расправа о томе да ли је Христос, будући да је поседовао две природе, поседовао и две свести, то јест да ли је поседовао човечанску и божанску свест. Многи теолози су дошли до закључка да је поседовао две свести.

Ако би свест о Своме ја црпео и из односа према Пресветој Богородици – као дете из односа према мајци – тада би било речи о две личности, односно тада би била исправна Несторијева тврдња. Имали бисмо, дакле, једног човека са две личности. Наиме, један однос са једне (божанске), а други са друге (човечанске) стране, али би Му оба ова односа давала идентитет. А да ти оба односа подаре идентитет, то свакако није могуће, јер један од та два односа мора бити одлучујући.

[Aquilius Cratus]

@Nikolic

Treba se malo potruditi pa prouciti modernu post dekartovsku filozofiju uma i shvatiti da je svest kao pojam kognitivne filozofije novijeg vremena da ga uotacko vremenama pa tako ne moze biti adresiran ni od otaca ni od Zizjulasa (generalno i nazalost teolozi uopste ne prate savremenu analiticku misao-kriva postmoderna) onako kako valja. Ovo sto sti postavio je sve ok i stoji ali to nema ama bas nikakve cak ni priblizne veze sa onim o cemu ja govorim. Nigde tu nije spomenuo svest. Ljudi vole da mesaju pojmove pa tako inteligenciju, ponasanje, identitet sve svode pod jedan pojam -svest. A to je sasvim pogresno. Problem sveti je nezavisan od pitanja identiteta. Bez obzira da li identite - ja>-ti shvatamo kao hriscani ili kao ontoloski idnividualisti svejedno. Pitanje svesti je posebno pitanje a toga se mitropolit ovde nije dotakao.

[дибидусрус]

Личност је изнад свести. Читајмо Јеванђеље. Има тамо две ствари. Једана је оно, напредовао код људи и Божја Благодат беше на њему, а друга је онај случај у дванаестој години.

Код апокрифних Јеванђеља имамо да је говорио још као беба. Тако да је и те писце интересовало ово питање.

[Aquilius Cratus]

Личност је изнад свести.

Sa teoloske perspektive apsolutno jeste. Sto naravno ne znaci da problem svesti treba zapostaviti narocito ne ovako kako je zapostalvjena od strane savremenih teologa.

[Milan Nikolic]

@@Aquilius Cratus,

Ипак је споменуо свест и објаснио нешто везано за тај појам. И ја мислим да Христос нема две свести.

Није проблем ни имати неки филозофски концепт. Међутим, у теолошком оквиру јасно је да Хростос има једну свест која почива на ,,односу према Оцу''.

[dragisa]

milane, ne'mer se svatit to bez 'kole

[Milan Nikolic]

@@dragisa,

И Скајнет је постао самосвестан у Терминатору.

[Александар Милојков]

Ако је свест компонента личности, онда је једна свест у Христу. Једна личност, једна свест - али не као осовина, већ као однос са Другим (Оцем).

[Justin Waters]

Свијест произилази из начина како ради мозак, а оно како ради мозак питање је и природе и личности. Личност и природа су неодвојиви када је у питању човјек.

Будући да Бог нема мозга, а Божанска личност превазилази сваку билогију створеног, тако да питање свијести је питање људске природе Христове, тако да имао је једну.