Мисао дана...

[angst]

Ne mogu na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima osećanje crnje nego najcrnja mehanholija — prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio ikakvu sumnju šta i koga prezirem: današnji čovek, čovek sa kojim sam sudbinski vezan. Današnji čovek — gušim se u njegovom nečistom dahu... Prema minulom se odnosim, poput svih saznavalaca, s velikom tolerancijom, to jest s blagonaklonim samosavlađivanjem: prolazim kroz hiljadugodišnju svetsku ludnicu, zvanu "hrišćanstvo", "hrišćanska vera", "hrišćanska crkva", sa setnim oprezom — čuvam se od toga da čovečanstvo držim odgovornim za njegova ludila. No moja se osetljivost naglo menja, provaljuje napolje, tek što ulazim u novije, u naše doba. Naše doba zna... Ono što je nekad bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilično — neprilično da danas bude hriščanin. I ovde započinje moja mučnina. — Gledam oko sebe: nije više preostala niti jedna reč o onome što se nekada zvalo "istina", nepodnošljivo nam je više ako neki sveštenik samo zausti reč "istina". Čak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost danas se mora znati da teolog, sveštenik, papa, sa svakom rečenicom koju izgovori ne samo da je u zabludi, nego da laže — da mu više ne stoji na volju da laže iz "bezazlenosti", iz "neznanja". Isto tako, kao i svako, sveštenik zna da više ne postoji nikakav "Bog", ni "greh", ni "iskupitelj" — da su "volja", "moralni poredak sveta", laži — zbilja, duboko samoprevazilaženje duha ne dozvoljava više nikome da o tome ništa ne zna... Svi crkveni pojmovi su prepoznati kao ono što jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje novca, koje postoji, s ciljem obezvređivanja prirode, prirodnih vrednosti; sam sveštenik je prepoznat kao ono što jeste, kao najopasnija vrsta parazita, kao zarazni pauk života... Znamo, naša savest to danas zna, šta uopšte vrede, čemu su služili, oni strašni izumi sveštenika i crkve, zahvaljujući kojima je postignuto ono stanje samoskrnavljenja čovečanstva čije samo posmatranje može da izazove odvratnost — pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost duše", same "duše", jesu instrumenti za mučenje, sistemi surovosti, zahvaljujući kojima je sveštenik postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve ostaje po starom. Kuda je otišlo poslednje osećanje uspravnosti, samopoštovanja, kada se čak i naši državnici, obično neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi na delu, dan-danas nazivaju hrišćanima i idu na pričešće?... Jedan mladi knez na čelu svojih četa, veličanstven poput izraza samoljublja i samopreuspinjanja njegovog naroda — ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja kao hrišćanin!* ... Ko onda poriče hrišćanstvo?, šta naziva on "svet"? Biti vojnik, sudija, patriot; boriti se; držati do svoje časti; iznaći svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa svakog trenutka, svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas antihrišćansko, a ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni čovek, ne stideći se uprkos svemu sebe, naziva se još hrišćanin!

— Friedrich Wilhelm Nietzsche, Der Antichrist - Fluch auf das Christenthum, 38

* Niče misli na Vilhelma II, nemačkog cara koji se upravo te godine kada je pisan "Antihrist", 1888, popeo na presto.

[Sinergija]

Морбидни страх од греха, егоцентрична фобија од умањења заслуга нашег индивидуалног селфа, јесте последица законског и јуридичког разумевања човековог односа са Богом. Унутар Цркве, пак, тај однос је преображен у љубави према Христу, изведен из личног искуства Његове благодати и љубави према човечанству.

Људи који постају становници Царства, Цркве Христове, нису они који су у свему «исправни», према њиховој сопственој приватној религиозној савести, нити споља поштовани, «морални обрасци» за масе. Они су грешници, они који се не боје да препознају своје сакодневне неуспехе и отпор своје побуњене природе, и који и не покушавају да то сакрију. Само на овај начин, они имају способност да прихвате позив на покајање, да потраже уточиште у животодавној благодати Божијој.

Они који су «уверени за себе да су праведни» (Лк 18, 9) искључују себе из Царства.

Јанарас

[angst]

Svako ko ume sa zbiljom i izvesnim smislom da posmatra ono što se hrišćanstvom zove, ili stanje u izvesnoj takozvanoj hrišćanskoj zemlji, mora, nema sumnje, odmah da se zabrine. Šta to znači da se sve ove hiljade i hiljade ljudi tako olako nazivaju hrišćanima! — Ove mnoge i mnoge ljude, od kojih pretežni broj, sudeći po svemu, imaju svoj život u sasvim drugim oblastima, što se golim okom može videti! — Ljudi koji nikad u crkvu ne idu, nikada na Boga ne misle, nikada njegovo ime ne spominju, sem kad psuju. — Ljudi kojima nikad nije postalo jasno da bi njihov život mogao imati izvesnu obavezu prema Bogu! — Pa ipak svi ovi ljudi, pa čak i oni koji tvrde da nema Boga, nazivaju se hrišćanima, država ih smatra za hrišćane, crkva ih kao hrišćane sahranjuje, kao hrišćani se u večnost odašilju. Ovo je razlika između genija i hrašćanina: genije je izuzetak prirode; genijem se nijedan čovek sam načiniti ne može. Hrišćanin je izuzetak slobode, ili tačnije, pravilo slobode, pravilo koje se retko nalazi, ali koje svaki od nas treba da postane. Zato je hteo Bog da se hrišćanstvo svakome propoveda. Zato su apostoli bili vrlo prosti ljudi, uzori u obliku neznatnoga sluge, kako bi pokazali da je ovaj izuzetak pravilo i svima pristupačan. Pa ipak je hrišćanin nešto ređe od genija. Država se neposredno odnosi prema broju, prema kvantitativnom. Stoga ako se država smanju je, broj može postupno toliko da se smanji dadržava prestaje, da njen pojam iščezne. Hrišćanstvo se drukče odnosi prema broju: dovoljan je jedan hrišćanin, pa da može biti istinito da hrišćanstvo egzistira. Hrišćanstvo se upravo odnosi prema broju u obrnutoj srazmeri: kad svi ljudi postanu hrišćani, onda pojam „hrišćanin" nestaje. Pojam „hrišćanin" je polemički pojam: hrišćaninom se može biti samo nasuprot nečemu... Čim je suprotnost iskorenjena, onda je hrišćanin biti besmislica — kao što i jeste slučaj u „hrišćanstvu", koje je na lukav način uništilo hrišćanstvo time što kaže: mi smo svi hrišćani. Ne, zvanično hrišćanstvo nije hrišćanstvo Novoga Zaveta.

26. januara 1855.

— Søren Aabye Kierkegaard, „Brevijar”, HRIŠĆANSTVO JE OGROMNA ČULNA OBMANA

[мирођија]

"Sto se vise trudis da zavolis Boga, to ti se Bog vise otkriva"

Starac Epifanije Teodoropulos

[мирођија]

Dve stvari me ispunjavaju sve većim strahopoštovanjem i udivljenjem što ih više promišljam - zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.

Kant

[мирођија]

"Истина је да се у току дана могу видети звезде али из дубине. Дубина мора бити уска и окомита, недоступна за сунчеву светлост. Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо."

Св. Филарет Московски

[мирођија]

"Анђели се не заробљавају земаљским стварима као ми који смо пали. Ми који смо пали, тако исто и духови који су пали, заробљавамо се предметима, стварима а анђеоски чинови не.

Они који су сједињени срцем и својим бићем са Господом не заробљавају се ничим овде на

земљи, они су у пуној благодати Божијој,сједињени са Господом и са Господом љубе све.

Анђели најчешће опомињу човека да избегне неку несрећу која му се у непосредној близини

и будућности може догодити. Синови овога света су мудрији од синова светлости јер у себи

имају много лукавства.У овом свету људи стално подваљују један другом. Људи кажу,

сналази се у животу он се снашао можда се обогатио и у томе су мудрији од синова светлости

јер они нису тако способни за живот овоземаљски јер немају лукавства у себи. Они су

мирни, тихи и верују."

Отац Тадеј

facenew22222222

[Anette]

Nisam podnosio gužvu a naročito ne čekanje u redu bilo koje vrste. A društvo sve više postaje upravo to: dugi redovi i čekanje na sve i svašta. Bukovski

[angst]

Џ. Елиот. – Они су се ослободили хришћанског божанства, и верују да утолико више морају да задрже хришћански морал: то је енглеска доследност, и нећемо је замерити моралним женицама а ла Елиот. У Енглеској, за сваку малу еманципацију од теологије човек мора, на ужасавајући начин, поново да рехабилитује своју част као фанатика морала. То је тамо казна која се плаћа. – За нас, друге људе, истискујемо тиме у себи испод ногу право на хришћански морал. Ово последње се никако не разуме само по себи: треба стално указивати на то упркос енглеским тупоглавцима. Хришћанство је систем, усклађен и целовит поглед на свет. Уколико се из њега избије главни појам, вера у божансво, онда се тиме уништава и целина: у рукама више неће остати ништа неопходно. Хришћанство претпоставља да човек не зна, да не може да зна шта је за њега добро, а шта зло: он верује у Бога који једини то зна. Хришћански морал је заповест; његово порекло је трансцендентно; он је с оне стране сваке критике, сваког права на критику; он је истинит само у случају да је Бог Истина – он се држи и пада заједно с вером у Бога. – Ако Енглези стварно верују, као да би могли да знају сами од себе, „интуитивно”, шта је добро а шта зло, ако они, према томе, сматрају да им хришћанство као гаранција више није потребно, онда је то, са своје стране, само последица владавине хришћанских судова о вредностима, и израз снаге и дубине те владавине: тако да је заборављено порекло енглеског морала, па више не постоји, веома условна страна његовог права на постојање. За Енглезе, морал још није проблем...

— Friedrich Wilhelm Nietzsche, Götzen-Dämmerung oder Wie man mit dem Hammer philosophiert, J. Eliot

[Sinergija]

U ljubavi nema straha nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi (1. Jov. 4, 18).

[Sinergija]

Ljudi me tako malo razumeju da ne razumeju

ni moju žalbu što me ne razumeju!

Kjerkegor

[Александрида]

Nemoguće je razumom shvatiti šta je Bog i šta je duša u čoveku. Isto tako teško je zamisliti da Boga nema i da nema duše u čoveku

Paskal

[DMK]

Ti me ljubi iako sam prljav,jer cistog i umivenog ljubio bi me svako.

Dostojevski

[Sinergija]

Ono što mi u najdubljem osnovu nedostaje jeste da budem načisto šta treba da r a d i m , a ne šta treba da z n a m, izuzev saznanja koje prethodi svakom delanju. O čemu se radi jeste da razumem svoje naznačenje, da vidim šta upravo hoće Bog da činim.

Valja naći istinu, moju istinu za koju ću živeti i umreti...

To je ono što nisam imao: da živim potpuno čovečjim životom, a ne samo životom saznanja, tako da osnov za građevinu mojih misli ne bude takozvano o b j e k t i v n o , nešto što niukom slučaju nije moje vlastito, već nešto što je spojeno sa najdubljim korenom moje egzistencije, čime sam takoreći urastao u božanske, na čemu ću se čvrsto držati ako se i ceo svet stropošta.

Ja sam često jeo plodove sa drveta saznanja i često se naslađivao njihovim prijatnim ukusom. Ali je ova naslada trajala samo u trenutku saznanja, ne ostavljajući nikakva dublja traga u meni.

Izgleda mi kao da nisam pio pehar mudrosti, već se u njega

utopio...

Kjerkegor

[Sinergija]

Треба имати, дакле, мудрост. Развијати мудрост Богом дану, све више и више, а паралелно са тим развијати и доброту. Јер, мудрост без доброте прелази у злоћу, а безазленост без мудрости прелази у глупост.

Ни једно ни друго више, него да будемо "мудри као змије, а безазлени као голубови".

Патријах Српски Павле