Слике форумаша

[Милан Ракић]

Да не би лупао, боље реци ти

Али ми је позната слика, као да сам је видео у последњих недељу дана

 

Ево песмом... 

 

Оно кад дођеш у Мачву, у Шабац и поменеш тамбурашима Андолију...

 

[antics]

А `ел иначе знате/знаш ко је ово?

 

[Милан Ракић]

 

управо

[Милан Ракић]

Васа Станковић Андолија

Дреновац, 1852 — Шабац, 1934

 

 

Још давне 1937. године, из пера Радивоја Раће Марковића, потоње легенде нашег спортског новинарства, у Шабачком гласнику објављен је кратак животопис знаменитог музичара — виолонисте и певача, шабачког Рома Васе Станковића, далеко познатијег по надимку Андолија, који је заснован на доступним и расположивим подацима и информацијама. Из текста се да закључити да је Р. Марковић лично разговарао са Андолијом, у његовим познијим годинама, кад је већ био добрано болестан и слабо се сналазио, пре свега, у хронолошким оквирима, а и много штошта му је из сећања ишчилело. Зато је, како сам аутор каже, његова биографија "оскудна", а сигурно неће бити заокружена ни после овог написа, па ће, свакако, бити места за даља истраживања и допуњавања. Јер, Андолија је личност која заслужује да се његов буран живот до краја расветли, макар до тог циља стизали полако и поступно.

 

Касније је Андолијин животопис, мањевише, само допуњаван, каткад и непоузданим и недовољно провереним подацима.

 

За себе је Андолија често говорио да је рођен у Китогу, великом забрану који је захватао знатан део ондашње Мачве. У наведеном напису Р. Марковић, употпуњујући Андолијину причу, али и истраживања нашег познатог научника Тихомира Ђорђевића, говори о сведочењима старијих људи, по којима је, у атару села Мајура, удаљеног од Шапца само пар километара, на месту званом Циганишта, постојала повелика насеобина Рома. После учесталих неспоразума, десило се да су, једном приликом, мајурски сељаци убили једног Циганина, ухваћеног у крађи кукуруза. Након тога, једне ноћи, сељаци наоружани вилама, мотикама и секирама, срушили су и запалили трошне ромске куће, па су ови били присиљени да се иселе. Неки су отишли у Шабац, неки у друга мачванска села, углавном у Табановић и Дуваниште, а знатан део је и даље остао у Мајуру, само сада на другом крају атара, пошто су купили плацеве од имућног Милана Бугарског. 

 

Андолијини преци су се настанили у оближњем Дреновцу, одакле су, касније, одселили у Шабац. Скрасили су се на Баиру, ондашњој мочварној шабачкој периферији, недалеко од Железничке станице, где су, у данашњој улици Јанка Веселиновића, саградили скромну кућицу. Била је то ћерпичара, са оџаклијом, од два одељења и са два прозорчића с лица, која и данас, напуштена, постоји.

 

Према истраживањима Т. Ђорђевића, Андолијини преци су били влашки Роми, за које се не зна поуздано кад су се населили у околини Шапца. Под дугогодишњим турским зулумом, они су променили веру и прешли у православце.

 

Они који су, озбиљно или узгред, писали о Андолији, наводили су два различита места његовог рођења — Дреновац и Шабац. Уважавајући оно што је сам Андолија за живота о томе причао и употпуњујући то са сазнањима до којих су дошли Р. Марковић, иначе родом Мајурац, и Т. Ђорђевић, изгледа вероватније да је рођен у Дреновцу, одакле су га родитељи касније одвели у Шабац.

 

Велике нејасноће постоје и кад је у питању датум Андолијиног рођења. На споменику, као година Васиног рођења уклесана је 1846. што би значило да је поживео 88 година; без навођења извора, Р. Марковић бележи децидан податак да је рођен 14. октобра 1852, што би значило да је живео 82 године; Ж. Војиновић, најпознатији представник шабачког истраживачког новинарства, поверовала је на реч Васиној унуци Споменки - Менки, такође познатој певачици, која је, у својим поодмаклим годинама, тврдила да је њен деда живео готово читав век, целих 96 година, и да је, дакле, рођен 1838. године; коначно, Јован Иванковић, доајен шабачког новинарства, такође у својим познијим годинама, наводи податак да је Андолија живео 95 година, што би значило да је рођен 1839. Очигледно, и Ј. Иванковић се поводи за Менкином информацијом и подацима које је објавила Ж. Војиновић.

 

Како је унука Менка, у тренутку дедине смрти, имала само 12 година, а у поузданост података које су остављали Васини потомци могли смо се већ уверити, остаје, као најприхватљивији, датум који је децидно навео Р. Марковић — 14. октобар 1852. 

 

Једино што је неспорно је податак, забележен у локалној штампи, да је умро у Шапцу, 2. фебруара 1934. године, и да је свечано сахрањен на шабачком камичком гробљу. Мада, његови потомци су се и овде потрудили да унесу забуну, пошто су, на надгробном споменику, као годину Васине смрти, уклесали 1932. Очито, скромни споменик је подигнут у годинама после његове смрти, при чему је памћење потомака омануло и затајило кад је требало урезати основне податке о славном претку.

 

Но, после свега што је Андолија за живота био и значио, година горе или доле и не представља нешто што би, за његово дело, било посебно битно и значајно. Ни он сам томе није придавао неку посебну пажњу. Био је, наравно, самоук, опијен струнама виолине и посебно надарен нечим невидљивим и осебујним, природним талентом који је имао у генима и чиме га је Свевишњи запахнуо.

 

Пригрлио је виолину још као дечак, у шестој години. Она му је била утеха  и забава у дугим, самотним данима, које је проводио по мачванским утринама и испашама, чувајући газдинску стоку и тако, од малена, зарађујући корицу хлеба. Јецала је виолина у његовим нејаким рукама и онда кад су му птице биле једина публика.

 

Свестан својих посебности, и свирачких и певачких, поседовао је завидан ниво амбиција и самоуверености, али и неко урођено лично достојанство. Био је од оних људи којима се могло веровати, довољно толерантан и дружељубив да би се са њим успешно могло сарађивати. Већ у петнаестој, одважио се и основао, у Шапцу, прву музичку дружину, којој је био вођа и капелник. Она је врло брзо нашла верну публику и пут до њеног срца, пре свега међу имућним шабачким трговцима, жељним добре песме и севдаха. 

 

Имао је леп, пријатан, нежан, омамљујући глас и танани осећај за песму — сетну, тиху мераклијску. Његова музика била је посебна и специфична. За разлику од, такође, чувених Цицварића, музичара из шабачке Мале, чија је свирка била нешто одсечнија и рустичнија и уз коју се лумповало и лудовало, уз Андолијину песму се севдисало и уживало. Била је то музика која је разгаљивала срце и душу, јер је и њима, каткад, требало дати одушке.

 

Због свега тога, прозваше га Славуј, што је надимак који, сам по себи, довољно говори.

 

Био је дружељубив и пријемчив човек, неко ко је знао да ствара пријатеље, стиче поверење и чува стечена пријатељства. О томе најбоље сведоче подаци да је, у свом дуговечном и садржајном животу, имао само две музичке дружине; у првој је остао 16, а у другој — чак 34 године.

 

Било је то време пуног шабачког процвата и општег благостања, па је његово музицирање брзо налазило плодно тле и бројне поклонике. У доба Васине младости, а и касније, Шабац је, без претеривања, био велики привредни центар, међу првим варошима у Србији. Да назив Мали Париз није без основа, сведочи податак да је Шабац, 1895. године, по структури и квантитету извезених производа, био на другом месту у Србији, иза Смедерева, а испред Београда. Трговало се са Аустро-Угарском, Италијом, Немачком, Француском, Холандијом, Белгијом, Енглеском; са Пештом, Бечом, Ријеком, Трстом, Прагом, Штајнбрухом (главно аустроугарско тржиште свиња), Ференцварошем (главно тржиште говеда), итд. Преко Немачке, шабачки производи су извожени чак у Сједињене америчке државе.

 

А у Шапцу се, у то време, с мераком певало:

 

Београде, узалуд ти хвала,   

кад је теби, ето, Шабац глава.

 

Извозила се сува шљива, пекмез, пшеница, јечам, зоб, кукуруз, сирово воће, мед, вино и ракија, дрво (највише храстовина), свиње и свињска маст, крупна стока, живина, животињске коже, дивљач, шишарке, ораси, негашени креч, итд.

 

Шабац је, иначе, био највећи извозник суве шљиве у Европу, а на другом месту су биле свиње. Шљива је пакована у бурад од пет акова, "па слата водом до Сиска, а одатле возом... Србија је 1867. године за шљиву узела 12 милиона златних динара." Познат је податак да је, 1901. године, Илија Паранос тражио дозволу да извезе чак 5.000 свиња, уз пристанак "да свиње буду заклане, ако се другачије не буде могло". Трговина свињама ишла је преко Срема, на Ћур и Пешту. У Шапцу су били чувени доњошорски свињарски обори.

 

Најпознатији и најистакнутији шабачки трговци и извозници, у периоду од седмдесетих година 19. века, па до Првог светског рата, били су: Главинићи, Дамјановићи, Милановићи, Куртовићи, Јовановићи, Тошковићи, Гашићи, Топузовићи, Шкорићи, Параноси, Крсмановићи, Павловићи, Богатинчевићи, Кнежевићи, Самуровићи, Арамбашићи, Караматићи, Солдатовићи, Николићи, Гајићи, Бајићи, Полићевићи, Брандови, Петровићи, Спасојевићи, Фишерови, Винтерштајнови и други. 

 

Њима, свакако, треба придодати и остале имућне Шапчане, у првом реду лекаре, адвокате, апотекаре, судије, чиновнике... Да само поменемо лекаре Аврама Винавера, Михаила Дуњића и Андру Јовановића, политичара, трговца и добротвора Јоцу Јовановића, адвокате Фотића, Посниковића и Дражу Петровића, апотекара Илију Ранковића, итд. 

 

Истовремено, пошто су са растом стандарда расли и прохтеви, много се и увозило: конфекција, текстил, свила, памук, вуна, браварски и слични производи, обућа, кола обична и каруце, коларски прибор и коњска опрема, пиво, вино, цемент, гвожђе, минерална вода, камени угаљ, посуђе, фарба, миришљави спун, шиваће ма-шине, ужарија, локомобили, хартија, дрво и грађа, лађе, риба, табле (стакло) за прозоре, огледала, намирнице, олово, калај, бакар, лекарије, шибице, гас за расвету, свеће, итд. 

 

Дуговечни књижевник Младен Ст. Ђуричић, који је, поред осталог, био и хроничар старог Шапца, о тим временима каже:

"Ради се и дању и ноћу, али се и живи пуним, бесним животом... Неки задужбинама, а скоро сви песмом и свирком, кроз севдах и дерт, кроз најоригиналније лудости на свету, труде се да оставе вечни спомен драгом Шапцу... Светле каване и пивнице, коцка се и просипа злато. Недостижни у послу, трговци су прави уметници у лумперају... И тоне се у лудорије... За Тошковића нема вечере у Шапцу! Скаче у кола и пребацује се у Кленак. Иде у Беч, да бар доручкује као човек... Топузовић на коњу улеће у 'Париз'; с коња поручује, с коња пије, нови Краљевић!... У кабини са две нуле Спасојевић употребљује нове новчанице Народне банке... А Никола Босић..." Дуго би се још могло причати о чивијама и чивијашима. За ову прилику да поменемо још само познатог коцкара Неку Окана, који је носио штап са златном дршком, "која је била тежа од пола килограма чистога злата". Слично Топузовићу, у кафану је на коњу, преко високих степеница, улазио и Пера Џамбаз.

 

А сву ноћ пиште пусте виолине и оджвања песма циганска.

 

Шабачки хроничар, професор Миле Павловић Крпа, изнео је податак, објављен у новосадској "Застави" и неким београдским новинама, "да ниједна варош у Кнежевини и Краљевини Србији нема толико кавана, чак ни сам Београд, колико их има варош Шабац". Уз то, све су увек пуне гостију.

 

Познати глумац Добрица Милутиновић, који је често гостовао у Шапцу и ту оставио дубоког трага, сећа се кафанског живота на прелазу из 19. у 20. век:

 

"Кад је представа у позоришту, Шабац је сав ту, престајало је весеље, коцка. А после се лудо веселило. Ти су људи умели тако фино, отмено да се веселе. Њихови лумпераји су одавали право господство. Новац се брзо зарађивао и брзо трошио."

 

Има ли лепшег комплимента за ондашњи Шабац и Шапчане?!

 

У Шабац се, у то време, стицао сав трговачки свет ондашње Србије. Ту се трговало, уживало и "проводио дерт". Преко ових трговаца, Андолија је, са својом дружином, брзо постао чувен у Србији. Прочуо се и изашао на глас надалеко ван вароши шабачке. По позивима тих људи, често је путовао и Србију прокрстарио уздуж и попреко. Као човек од духа и уметничког нерва, са изразитим смислом за креативност, своја гостовања и на-ступе знао је тако осмислити, да су имали "карактер уметничких приредаба". Постепено, сврстао се у ред српских знаменитости; постао је чувени виолиниста и први певач ондашње Србије. Неке од песама из његовог богатог репертоара и данас су веома актуелне: Сиђи ми драга, сиђи, Раскопчај тесан јелек, Ти сад спаваш, злато моје, Ангелина, бела Гркиња, Пијем, пијем, Мали пијац, Јелено момо, Јелено, Ћаурко лепа, Род родила крушка ранка, Мој јаблане, шири гране...

 

Мало Шапчана и данас зна Васино право име. За већину, он је само Андолија, познати свирач и певач — знаменити музичар. Ипак, није му то било уметничко име, како би се дало претпоставити. Кад је већ изашао на глас, прозвао га је Андолија, како је сам причао, неки "Стефан, окружни начелник, па после министар", због физичке сличности са локалним, шабачким месаром, који је носио исти надимак. А тај месар је био висок и корпулентан, као и Васа, који је био "стасит, црн, крупан". Унука Менка би додала да је носио брадицу и посебан шешир — хапцилиндер. Као и чланови његове дружине, одевао се у елегантно грађанско одело. 

 

Тешко је данас рећи где је све Андолија, са својом дружином, у Шапцу музицирао. Или боље речено, где све није свирао. Пошто је, заједно са Цицварићима, годинама представљао шабачку знаменитост, јасно је да му, у време угодног и мераклијског чивијашког живота, није било тешко да пронађе повољан ангажман. Како у јавним објектима, тако и по позиву имућних Шапчана, на богатим свадбама и другим породичним слављима и весељима.

 

Путујући Србијом, задесио се, 1878. године, у Нишу. Како је његова песма већ тада била запажена, чуо је за њу и српски кнез Милан Обреновић. Позвао га је и од тада му је Андолија често свирао. Кад је кнез Милан, 1882. године, понео ознаке краљевског достојанства, Андолија га је пратио на путу по Србији и свирао у Нишу, Ужицу и Ваљеву.

 

Одушевљен његовом песмом, пре свега родољубивом, краљ Милан одлучи да га пошаље у поробљено Скопље. Поводом тога, уговорен је састанак у Шапцу. Но, како је Андолија био спречен да томе састанку присуствује, краљ Милан му је, по народним посланицима Сави Илићу и Константину-Коки Фотићу, послао 1.450 динара, за ово гостовање. Међутим, није му се дало. У то време, у Скопљу је умро наш конзул, Шапчанин Милосав Куртовић, "један од првих пропагатора хипизма у Србији", како каже Р. Марковић, ма шта то, у ондашњим релацијама значило.

 

У Скопљу ће, ипак, гостовати доцније.

 

Ризница српска (на овом линку, још више података..)

 

[Милан Ракић]

И још једна "легендарна" из мог краја, у славу Андолије и да не "офтопикујем" више тему...

 

http://www.youtube.com/watch?v=3F0wuCjf1Qs

[Oglo]

ima li zime? : )

 

[grigorije22]

ima li zime? : )

 

 

Cekaj pa ti si belac.

[Oglo]

Cekaj pa ti si belac.

 

 

[Gordana .]

Он је црно-белац.

 

[Oglo]

Он је црно-белац.

 

Monte_niger

[Andre Williams]

Имаш поздрав од Биље, Саве и Дамјана.

[Oglo]

Имаш поздрав од Биље, Саве и Дамјана.

 

Veliki pozdrav za sve

ali Savi malo još preko : ))

[JESSY]

ima li zime? : )

 

па личиш на аватар....хаха

[Ромејац]

Cekaj pa ti si belac.

 

Побелео је од муке...

[Oglo]

па личиш на аватар....хаха

 

Sličnost je više nego očigledna...

 

Побелео је од муке...

 

keep calm and be a white boy