Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП

[Ćiriličar]

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП

 

Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми у Епархији захумско-херцеговачкој и приморској са тугом суочили са новонасталим искушењем које је изазвано неовлаштеним и противзаконитим звучним снимањем расправе нашег умировљеног Владике Атанасија и Игумана тврдошког, Саве јеромонаха, у гостопримници тврдошког манастира (29. марта). Како у свакој породици, тако и у монашком братству, догађају се искушења и непријатне размирице, али је показатељ духовне зрелости једног домаћинства и братства то да оне буду превазиђене. Баш онако како се то, на славу Божију, збило већ у наредним данима са тврдошком братијом. Братска љубав, покајање и измирење запечаћени су тајном над тајнама, Божанственом Литургијом коју су Владика Атанасије и Игуман Сава служили заједно са Владиком Димитријем на празник Благовијести (7. априла).

Међутим, ненавидник жели да пред наше очи стално изводи наше гријехе, како никада не бисмо били у стању да примимо Божји опроштај и благодат искупљења. Нажалост, неки међу нама који себе сматрају не само духовно зрелим, већ и кудикамо зрелијим и трезвенијим од монаха, свештеника па и Епископа наше Епархије, показали су се као сарадници непомјаника и извршиоци његовог наума. И као да није било довољно што се пласирањем споменутог снимка у јавност већ створила пометња и саблазан у нашој Цркви, група вјерника је такође неовлаштено и противзаконито у јавност пустила тајно снимљени аудио запис њиховог разговора (од 10. априла) са Оцем Младеном, старјешином Саборне Цркве у Требињу.

Дијељењем ових записа у интернет простору створена је велика смутња и саблазан у народу, а потом је покренута и интернет петиција самозваних „бранитеља“ Владике Атанасија који инсинуирају да је на сцени тобоже прогон нашег духовног Оца из Херцеговине. Све ово оцјењујемо као несрећни и злонамјерни покушај изазивања смутње и саблазни. Из тог разлога, упознавши Преосвећеног Владику Атанасија са свим овим дешавањима, замолили смо га да јавно изнесе свој став, на шта је он у духу очинске бриге за своју вољену Херцеговину без предoмишљања пристао, и ДОЗВОЛИО да се начини звучни запис његове изјаве. У наставку доносимо његову поруку, у текстуалном и звучном запису, коју је саопштио у разговору са протопрезвитерем Оцем Радивојем Круљем.

Такође, и овом приликом упућујемо све вјерне на недавно изречене молбене ријечи Владике Димитрија: „молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви.“ Ако благе ријечи и преклињања херцеговачког Владике некоме нису довољна, подсјећамо и опомињемо све вјерне на громке ријечи Апостола Павла, упућене онима који су уносили смутњу и раздор у коринтску Цркву, али и свима нама: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1. Кор. 3, 17). Све оне који мисле да „Богу службу чине“ (Јн. 16, 2), а заправо руже јединство наше Свете Цркве и изазивају саблазни опомињемо и на ријечи самог Спаситеља: „Није могуће да не дођу саблазни; али тешко ономе преко кога долазе“ (Лк. 17, 1).

На крају, све оне који желе да отму духовни мир, слогу и јединство од честитог братства манастира Тврдоша, а тиме и од наше Епархије којом је столовао Свети Василије, подсјећамо на његове страшне и бесмртне ријечи: „Ко би покушао да нешто отме од манастира, отео Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу, и стоку са синовима и сав његов иметак да му Господ Бог затре и распе одједном у вјекове“.

Овим стављамо тачку на покушаје да се часно име и свијетли лик нашег Оца и Учитеља, Владике Атанасија, злоупотријеби за сијање раздора, уношење смутњи и стварање саблазни у нашој Цркви. Они који то чине треба да знају да се не разликују од римских војника који су наносили ране на тијелу Христовом, на шта нас опомињу ови дани Велике недјеље. Јер тијело Христово јесте Црква (1 Кор. 12, 12-27).

Извод из разговора Владике Атанасија са о. Радивојем Круљем

Владика Атанасије:

Ове [покретаче петиције] не треба узети озбиљно, то су људи који хоће само да роваре. Зилоти су пре свега немирни са собом самима и сигурно им савест није мирна. Да они спасавају Цркву… од кога спасавају Цркву? Спасавају мене, од кога? Ми смо служили за Благовести предивно, са Димитријем и са Игуманом.

Отац Радивоје Круљ:

Реците нам о тим односима између Вас и Игумана, Вас и Владике Димитрија.

Владика Атанасије:

Па фино, ништа, брате. Служили смо заједно, причестили се заједно, било је и народа. Па нисмо скоројевићи, нисмо јуче дошли. Свима њима ја признајем: Димитрије ће, ако Бог да, учинити доста, и Игуман је урадио доста, и претходни Григорије. Сви су они урадили, и ти си доле урадио доста са нашом Црквом. Та Црква цвета. И хвала Богу! Него, само злобници… Није искључено да ту постоји рука неких удбаша, а поготово отуда што сам ја познат у Србији, што ме не трпе, зато што хоће да издају Косово и то је тако јасно, и писао сам о томе и Патријарху и коме све не.

За име Божије! У моје име нико нема благослов да то ради нити да мене штити. Од чега да ме штити? Од мог народа, од мојих свештеника, од мог Владике кога стално помињемо? И он је ту био пре неки дан.

О. Радивоје Круљ:

И од Вашег Игумана?

Владика Атанасије:

Па и од Игумана нашег, сигурно. Али, рецимо, људски је… Рекао је Свети Теодор Студит, у време кад није било да се глачају даске, па су их грубо тесали, и онда трљају једну о друге и једна другу глачају. Али и једна другој и извесни бол наносе. Људски односи бивају … знате, бивају да има извесних некада… али све се то … „стрпљен – спасен“ каже народ. И поготово сада Велике недеље, шта је све Господ наш претрпео, шта су му све радили, каква су подметања… Он је кротко [рекао]: „Оче опрости им, јер не знају шта раде”. И онда је његов следбеник Стефан рекао: „Не прими им Господе ово за грех“, за ове који су га каменовали, кад је видео небо отворено. То што се шири зло, то је нажалост… отац Јустин је говорио: да се зло ради и зло се шири и зло напредује у свету, како каже и Апостол Павле. Али победићемо Васкрсом, вером у Васкрслога Господа, распетога и васкрслога.

Ја сам овде направио гроб себи и ту ће ми бити гроб. То је први доказ да ја не мислим да идем из Херцеговине. И, хвала Богу, то је у тој црквици која је пола у гробљу, пола ван гробља. Јер ионако се жале да није одавно ни један Херцеговац [Епископ] преминуо овде. То је донекле била кривица и централне управе у Цркви – што нису обраћали пажњу. Хвала Богу, ту смо већ колико година, више од 20 година и бићемо, и да овоме народу помогнемо, страдалном народу.

Тако да, једноставно, те свађалице, те такозване зилоте и псевдозилоте, најбоље их је игнорисати, што каже народ, као кад ђаво напада неким мислима, не треба се препирати са тим мислима, него игнорисати их да будеш ослобођен. Ђаво само подмеће зло и где год може, забада трн у ногу здраву.

О. Радивоје:

Амин. Можда је најбоље на крају да дате поуку и поруку народу коме се сервира ова петиција – како да реагују.

Владика Атанасије:

Једноставно да игноришу, рекао сам и понављам. Каква петиција, од кога и у име кога?! Управо ти који су најмање црквени и најмање су људи љубави, људи слоге у овој земљи Светога Саве. Да је Свети Сава тако радио, шта би било од Херцеговине?! Па овде се родио  Свети Василије. Отац Јустин је говорио: „Херцеговина је земља јунака, песника, светаца, хероја и гуслара“. А Свети Николај је говорио још лепше о Херцеговини: „То је једна српска принцеза која има на глави седу косу, на грудима јој расту смокве и грожђе, а ноге пере у мору“. Ја те зилоте зовем „зурлоти“, они су пре свега ван себе, ван своје савести и онда муте – мутиводе обичне… пусти то. Тако је радио Артемије, погордио се, ено га сад отишао тамо, створио своју групицу и остаће секташ ако се не покаје.

 

Из канцеларије Епархије ЗХиП

 

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП | Епархија ЗХиП

EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM

---

Искуство Цркве нам казује да се највећа искушења често догађају управо у вријеме Великог Поста. Тако смо се и ми...

 

[Ćiriličar]

 

Још један пример, свима нама, пример првенствено смирења великих људи - отац Василије је Игуман манастира Завала (за неупућене), и од милоште и поштовања зову га, некако лично, не по статусу само,  "Игуман", јер он је просто монах и просто Игуман, строг ка себи, благ ка другима пун љубави, верујем један од најбољих монаха (мада је то немерљиво и некомпаративно) у СПЦ (кажу да је Патријарх Павле говори до ће, када крене на онај Свет, да се ухвати оцу Василију за мантију/молитев - хвалећи га, а Патријарх је мало хвалио монахе, да им не би пољуљао смирење) - како треба да се понашамо у ова времена искушења великих, да се понашамо према одлукама Цркве. У реду је да теолог напише текст, па се човек потруди, појасни, па још ако "гори" за Цркву, па ће га прочитати Епископ и подумати 2 пута пре одлуке; уреду је имати мишљење и причати, али стварати кавеге, бити изричит и "непогрепив" у ова смутна врема - не ваља никако. Посебно не давати интервјуе по неким "новама", борти се за нека "слободе", све ударајући и на влас земаљску и црквену...многи смо пали и пре а посебно у време Поста, али макар да устанемо. Владика причешћује, а профа ТВИТУЈЕ како је то 'вако-'нако. Ужас! Зна се како се воде високе теолошке расправе - а зна се да поред методологије вошеђења истих, треба да се бира и време и место за исте.

Молитвама завалског Игумана, оца Всилија и оца Петра, да нам свима Бог помогне!

 

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП

Међу народним пословицама најљепше су и најистинитије оне које се ослањају на Свето Јеванђеље, попут изреке „стрпљен – спашен“ (уп. Лк 21, 19) или оне „покајање је најљепши цвијет људског поштења“ (уп.Мт 9, 13). Позив свима нама на (с)трпљење и покајање, а посебно у кризном и критичном времену у коме се налазимо, као и на трезвеност као још једну од темељних хришћанских вриједности која нас учи да је некад потребно одрећи се своје „духовне“ удобности и комфора зарад општег добра, у ове дане, показао нам је и Игуман Василије Завалски признајући да је погријешио што није послушао препоруке свог Епископа да се у манастирима  епархије ЗХиП богослужбени живот одвија без присуства вјерника, и тиме на непослушање и кршење црквених одлука (Саопштење Епархије ЗХиП од 21.3.2020. и Саопштење Синода СПЦ од 28.3.2020.) , али и цивилних закона, подстакао и велики број вјерника.

Поводом тог догађаја, који се десио прошле недјеље у манастиру Завала, 29.3.2020. године, када се у манастиру недозвољено окупио велики број вјерника, који су због тога легитимисани и пописани од стране надлежних власти, преносимо јавно обраћање Игумана Василија, које смо по његовој молби прослиједили и медијима.

„Пошто нисам био адекватно обавијештен о опасности од корона вируса, као и мјерама које су предузеле надлежне цивилне власти, нисам спровео одлуку нашег Епископа са којом сам на вријеме упознат, и десио се овај немили догађај. Овим путем преко јавних медија позивам и молим вјерни народ да убудуће слушамо благослов Епископа Димитрија и прихватимо његову очинску бригу и старање, изражену и кроз епитимију управи нашег Манастира коју смо у смирењу прихватили као прилику за духовно напредовање. Ова послушност Епископу је посебно важна док траје пандемија, да бисмо заштитили јединство наше Епархије од унутрашњег раздора и међусобних сукоба. Зато уједно све молим да ово моје јавно обраћање нe злоупотребљавају и не тумаче погрешно.“

Отац Василије нам и на овај начин свједочи о себи као истинском хришћанину који не брани свој поступак по сваку цијену, већ има храбрости и смјерности да сагледа своје пропусте. Било би од користи да се свако од нас поведе његовим примјером. Посебно они који истрајавају, а путем друштвених мрежа додатно отежавају свима, бранећи поступак који, као што видимо, ни сам отац Василије не брани. Хвала Игуману и на оваквој духовној лекцији. Надамо се да ћемо је сви усвојити и примијенити.

Канцеларија Епархије ЗХиП

 

Саопштење из Канцеларије Епархије ЗХиП | Епархија ЗХиП

EPARHIJA-ZAHUMSKOHERCEGOVACKA.COM

---

Међу народним пословицама најљепше су и најистинитије оне које се ослањају на Свето Јеванђеље, попут изреке...