Велибор Радовановић: Осврт на недавну расправу о академској теологији

[Поуке.орг инфо]

Јежи Новосјелски, Апстракција, 1958.

Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о унутар свијета животно-смештеној цркви насупрот црквеној странствујућој мисији у свијету, рекао бих да директно нисам близак животу Српске праволсавне цркве, а мисија цркве ме се, свакако, као мислећем бићу, тиче. Додао бих ипак да ме се и живот цркве, кроз комуникацију са пријатељима и познаницима који у њој живо учествуј, у неку руку и лично дотиче. Стога, ево узех себи за право да и ја прокометаришем расправу господе свештеника Тупањанина, Суботића и Лукића о академској теологији.

На самом почетку бих истакао битну пресупозицију овога коментара. Он је изграђен на позадини мисије цркве унутар модерних, секуларних држава у којима СПЦ првенствено мисонари, тако да сваки вид нарушавања тога секуларног темаља видим као једну врсту вриједоносног цивилизацијског пада. Даље, мишљења сам да је мој коментар преписке по питању постанка свијета неутралан, тако да је моја особена метафизичка позиција (била она теолошка или пак у једној од различитих форми натуралистичка) мање битна. У складу са тим нећу је ни експонирати.

За почетак бих се, прије него се окренем конкретније преписци, осврнуо на два, по мени, за мисију СПЦ врло битна става о. Суботића, а на која о. Тупањанин у свом првом тексту указује, али које експлицитно не коментарише.

Наиме, о. Суботић се на црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ у тексту објављеном дана 17.09.2019 залаже за: 1) унутар школства неопходну критику учења Дарвинове теорије и 2) неопходно суочавање српске омладине са катастрофалним утицајем поменуте теорије (о. Суботић има у фокусу Херберт Спенсерову социјал-дарвинистичку теорију) на друштвена збивања у 20. вијеку – полазим да о. Суботић првенствено има у виду нацизам и комунизам, но индиректно указујући на Хирошиму и Нагасаки и на тадашњу политичку номенклатуру САД-а.

Већ овдје се поставља питање, а на фолији сљедеће генералне замјерке о. Тупањанина („Православни имају веома оскудно знање по питању западне теологије, по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да дају (паушалне) оцјене о свеукупности те теологијеј… Уколико бисмо поставили питање које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана? Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући.“), шта, гдје, како код Дарвина? У том тексту о. Суботића о критици дарвинизма и „спенсеризма“ не нађох нигдје садржајно релевантне аргументе. О. Суботић назначује да их је негдје друго формулисао. Но, због и ради информисања читаоца, требало би у истом тексту навести пар битних аргумената контра Дарвинове теорије, како се текст не би претворио у пуку паушалну генерализацију.

Да има прецизних критичких аргументе по питању домета теорије еволуције, има, и они иду у овоме правцу. О првом ставу о. Суботића треба истаћи да је Дарвинова теорија недовршена – такорећи, она је мање емпиријска а више метафизичко-емпиријски програм. Она до сада није одговорила, а могуће је да и никада неће, на сљедећа питања и проблеме: како из неживе материје настају живи физички системи (прецизније, тиме се бави експлицитно науке абиогенезе, али то спада и у генерални садржајни домен теорије еволуције), недовољно објашњава настанка нама познатих форми генетичких варијација на простом принципу случајности, недовољно објашњава настанка нових гена, нема прецизна објашњења настанка свијести, норми и вриједности. Ту је још и научнотеоретски проблеме тзв. циркуларности њених појединих постулираних принципа итд.

Све је ово већ одавно познато, како натуралистичкој научној јавности, тако и рационалној, природњачкој теологији. С тиме у вези једно квалитетно школство само по себи би морало информисати ученике о овој очигледној недовршености теорије еволуције. Додатно суфлирање појединаца унутар СПЦ, по мени, више шкоди школству него што користи, те уводи додатни беспотребни немир и сукоб унутар српскога друштва.

О другом ставу о. Суботића је сљедеће важно напоменути. Спенсеров социјал-дарвинизам је, као нека квази нормативна етика, штетан и о томе, вјерујем, нема велике потребе за дискусијом. Да је он идеолошки најодговорнији за настанак нацизма и комунизма историјски чињенично би било изузетно тешко поткријепити, отуда издвајања њега, од стране о. Суботића, као примарно одговорног за трагедију 20. вијека је, најблаже речено, зачуђујуће. Пошто овде нема простора за детаљнију аргументацију, истакао бих само да нацизам њемачкога друштва, прије свега, има своје аутохтоне коријене у вагнеровском окултизму и езотерици, Ничеовој и (донекле) Хегеловој филозофији и Шмитовој римокатоличко политичкој теорији.

Што се пак односа марксизма/комунизма и дарвинизма тиче, он је двојак. На једној страни Маркс заговара Дарвинов матаријализам (насупрот Хегеловом идеализму) гледишта настанка људске свијести и духа. На другој страни је изузетно критичан по питању увођења дарвинистичких механизама унутар друштвено-историјских процеса и законитости. Не заборавимо, механизми теорије еволуције су слијепи и безциљни. Марксизам (онај тзв. „касни“, а не рани хуманистички) је, насупрот томе, једна карактеристично телеолошка конструција. Људско друштво има један циљ и коначницу, а то је диктатуру пролетаријата и остварење комунизма.

И овдје бих дао за право о. Тупањанину, наиме, да унутар СПЦ-а постоји једна мислећа струја, чији интерес није размјена pro/kontra аргумента на релацији природне науке, филозофија versus православље, него пуко дифамирање научне и филозофске мисли, које не води могућем приближавању ставова.

Но, вратимо се још неким моментима у овој расправи. Језгро супротних позиционирања и ставова (о. Тупањанин versus о. Суботић/Лукић) „академског“ и „исихастичког црквено-подвижничког“ теолога није искључивост само православне теолошке мисли. Сличне расправе имамо и у новохиндуизму, будизму, таоизму, суфистичком исламу и другим религијским традицијама. Расправе скоро увијек имају исти матрицу. На једној страни се позиционира једна група која оптужује другу да се изгубила у пуком текстуално-теоретичком формализму без стварне искуствене спознаје традиране идеје живога Бога и трансценденције. Насупрот томе, друга групација пребацује првој изгубљеност у наивном сентиментализму и баналитету емотивних доживљаја, који пак потребују неопходно утемељене у рационалном теолошком и метафизичком дискурсу.

Становишта сам да се расправа сва три актера примарно одвијала на овој матрици. Овдје бих полемички искористио (дакле, никако злоупотријебио) став о. Ђого и тврдио да је очекивани резултат ове дискусије следећи: „неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник, члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему, игуман свих могућих манастира.“

Немам, заиста, у овој димензији сукоба мишљена, овдје ништа ново додати, осим да нагласим да се слажем са свим генералним ставовима о. Тупањанина.

Дакле, могуће је да се унутар живе цркве нема друге алтернативе него обје стране једне медаље – искуствену спознају живећег Бога, те детаљно студирање традираних списа и објава – покушати некако уградити у један заједнички животни пројекат. Као што нагласих, нисам директно и непосредно смјештен у живој цркви, али оно што пак неугодно изненађује и зачуђује јесу покушаји о. Суботића и о. Лукића да другим хришћанским црквама и религијама ово право унутрашњег доживљаја живућег Бога оспоре. У тексту о. Суботића читамо да „међу хришћанима који су ван Православља не можемо пронаћи Светитеље, а самим тим ни истинске богослове. То не значи да међу западним хришћанским теолозима не можемо наћи врлинске и самопрегорне људи који износе лепе богословске мисли, али то значи да њихово богословље нема пуноћу исцелитељске силе која је карактеристика богословља које се стиче искључиво унутар подвижничко-литургијског окриља Цркве.“

Покушати, рецимо, једном монаху доминиканског реда утканом у мистицизму Мајстора Екхартанегирати да он у себи живи живога Бога (што, изгледа, чине о. Суботић и о. Лукић) умногоме зачуђује, те се, по мени, коси са идејама изворне хришћанске мисли и поруке. Да се на једностраности и искључивостипозиције по питању једне, једине и праве истине може инсистирати није спорно. Пун нам је један, једини, заједнички свијет живота (Lebenswelt) таквих искључивости… Спомену бих само у овом контексту тренутно нам најјаче доноситеље једне и једине истине – муслимане салафисте.

Даље, мишљења сам, такође, да позиција једне, условно речено, „православне искључивости“ о.Суботића и о. Лукића директно штети и мисијицркве, а и странствовању истеу модерном, секуларном уређењу заједничког нам свијета.

Из мога угла посматрано, у коначници, немамо стварну алтернативу ономе што о. Тупањанин назива – „урбано хришћанство“, чији би примарни циљеви по њему (а ту му се и ја у потпуности придружујем) били садржајно сљедећи: „Волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност… борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом … као и много чега другог (су) такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац…“

Не заборавимо, како је то господин Јовановић поентирано нагласио, странствовање цркве није искључиво само њена судбина: „Наиме, многе философске школе, религије, па и субкултурни покрети странствују у свету.“ Једно апсолутно странствовање било које субкултуре и религиозне заједнице напросто нити је могуће, нити је пожељно. Модерна секуларна држава је давно уочила, нажалост, добрим дијелом кроз трагичне ратове, да је њен примарни задатак обезбједити толерантно и миротворно странствовање различитих субкултура и религиозних заједница једних поред других, тако да би оне могле унутар себе иманентно-смјештеноживјети свој „живи живот“, мање или више у складу са универзалним нормама и вриједностима. Поједини ставови о. Суботића и о. Лукића, мишљена сам, директно нарушавају ово тешко стечено демократско и цивилизацијско достигнуће.

Полако приводећи крају овај коментар указао бих на још једну веома битну димензију дискусије, а која се тиче плуралитета хришћанског мишљења, како то, по мени, и о. Тупањанин исправно увиђа. Овдје бих тврдио да једној prima facie некоменсурабилности различитих религија и различитих праваца унутар једне те исте – такође и у том контексту читам текстове о. Суботића и о. Лукића насупрот о. Тупањанина – у основи лежи, како једна универзална рационална, природна теолошка мисао, тако и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности.

Већ у самом тражењу одговора на примордијално онтолошко питање – „зашто пре постоји нешто, а не ништа?“ – изворна природњачко-рационална теологија уводи идеју монотеистичког бога, а све на фолији Парменидовог јединственог, нествореног, непролазног бића, као једног могућег (не и јединог) захвалног одговора на ово питање.

Авраамовске религије објаве су, касније свака на свој начин, обликовале овај примордијални одговор, али и у великој мјери инсистирале на искључивости, посебности и јединоисправности „њиховог“ унутрашњег епистемолошког сазнања и сусрета са живимбогом – овдје смо већ на трагу тзв. модерне „секташке“ научнотеоретске позиције. Позиције по којој се мора правити разлика између оправдања и истине различитих, у овом случају, религиозних теорија. Научнотеоретски „секташки“ речено: за двије теорије можемо рећи да су једнако оправдане истим чулним свједочанством, но нема смисла рећи да су обје подједнако истините. С тиме у складу све три авраамовске религије тврде да не могу, у исто вријеме, све три бити истоснажно истините, већ то може бити само једна.

Запитајмо се, ипак, да ли је то тако нужно и може ли се позитивно аргументовати (поред ове универзалне природњачко-рационалне теолошке позиције) и за постојање једног универзалног унутрашњег епистемолошког искуства бога и трансценденције, те и за плуралитет манифестација тог изворног искуства? Мишљења сам да може. Пођимо овдје од исихастичког искуства таворске свијетлости, те јаких унутрашњих емоција блаженства, испуњености, среће и спокоја који потом слиједе, и поставимо себи питање да ли су та унутрашња емотивна искуства и сензација свијетлости могућа искључиво у православљу? Одговорио бих – не, нису.

Успоредимо овдје, као примјер за нашу сврху аргументације, то таворско искуство свијетла са искуством nimitta/kasina свијетлости. Искуства унутрашње свијетлости које се јавља у процесу јхане медитације теравада будистичке традиције (доста старије од хришћанства) и позабавимо ли се са сва четири јханичка теравадска медитативна искуства, запазићемо готово идентична, унутрашња стања духа која описују и исихасти Свети Серафим Саровски и Теофан Затворник– јака унутрашња, све прожимајућа свијетлост, топлота духа и тијела, блаженство, осјећај присуства трансценденталног духа, испуњеност, спокој итд. (Контроверза да ли је будизам религија или пак агностичка филозофија нас се овдје толико не тиче.) Интерсантно је да теравада то искуство нимитта свијетлости не прокламује само и искључиво за себе, него тражи њене историјске изворе и долази до риг-веде/гајатри химне (око 1300. година прије Христа) и ту проналази исто, универзално унутрашње искуство божанске и трансценденталне свијетлости – „Let us adore the supremacy of that divine sun, the god-head who illuminates all, who recreates all, from whom all proceed, to whom all must return.“

При чему, теравада ту „divine sun“ тумачи као искуство унутрашње свијетлости, које се појављује током концентрисаног рецитовања риг-ведских химни – слична унутрашња искуства живућег бога такође имамо и у хиндуистичкој бхакти традицији. И филозоф Ернст Тугендхат се у својој књизи „Egozentrizität und Mystik: Eine anthroplogische Studie“ детаљно и инспиративно бавио, овдје од мене постулираним, универзалним унутрашњим мистичним искуствима бога и трансценденције.

Да закључимо. Овдје би се могло слободно тврдити да у темељу све три авраамовске религије онтолошки нужно лежи једна универзална рационална, природна теологија и једно универзално природњачко, унутрашње искуство трансцендентности и оностраности.

Но, не морамо нужно ићи тако далеко и у контексту наше расправе довољно је заступати једну слабију тези.

Прво, да за сва та, у исто вријеме и индивидуално различита а и универзална мистична унутрашња искуства и метафизичко-онтолошко позиционирања по питању егзистенције бога и трансцендентности, важи да су она као таква, квајновским филозофским жаргоно речено, радикално субдетерминацијска. Субдетерминација тврди да је могуће да неколико различитих (емпиријских, религиозних или пак метафизичких) теорија буду једнако оправдане свим расположивим свједочанством, што значи да на основу свједочанства не можемо да одлучимо која је од тих теорија истинита.

Друго, да је та радикална субдетерминација различитих религиозно-мистичних искуства чињеница из „ја“ перспективе феномен који јеи иманенто уграђен а и нужно конститутиван елемент модерне секуларне државе, и то гледишта једнакоправности свих могућих религиозних и метафизичких позиција и теорија – то би била суштина те слабије, тзв. „екуменистичке“ тезе, насупрот горе наведене јаке „секташко искључиве“ позиције о једној истини.

Овом трвдњом, да је један од конститутивних елемената секуларне државе плуралитет унутрашњих доживљаја једног бога, те кратким указома на, из перспективе хришћанске религије а и секуларне државе, битан дијалог филозофа Јиргена Хабермаса и теолога Јозефа Рацингера (Папа Бенедикт XVI) из 2005. године („Dialektik der Säkularisierung: über Vernunft und Religion“), завршио бих овај коментар.

Наиме, Хабермас рефлектирајући о, како он то назива, постсекуларном друштву поново уводи у дискусију тзв. „Böckenförde dilemma“ из 1964. године – укратко, Ернст Волфганг Бекенферд, судија њемачког Уставног суда, филозоф права и добар пријатељ Карла Шмита, тврдио је да је секуларна држава само празна, позитивна правна форма без икаквог вриједоносног и нормативног темеља.

Хабермас реформулише ову дилему тезом да једна (пост)секуларна модерна њемачка држава, која се неминовно суочава са низом цивилизацијских изазова, попут манипулативне генетике, умјетне интелигенције, еколошке катастрофе, миграција, учешћа у војним сукоби итд, такорећи сама из себе не може одговорити на те изазове, те нужно потребује, као једног од најрелевантнијих фактора друштва, хришћанско нормативно утемељење да би одговорила на ове изазове, при томе он у виду има, не само протестантске и католичке заједнице, већ све релевантне хришћанске заједнице у Њемачкој. По мом суду, неупитно је да се за учешће било које од хришћанских заједница по питању наведених цивилизацијских изазова, потребује једна „рационална и ка свијету довољно отворена глава“, типа о. Тупањанина, да би се унутар делиберативних демократски процеса и процедура дошло до иоле квалитетних ријешења, која би у највећој мјери задовољиле нормативне и вриједоносне потребе свих унутар свијета живећих група и заједница.

Осврт на недавну расправу о академској теологији

TEOLOGIJA.NET

---

Послужимо ли се захвалној терминологији, из текста господина Стевана Јовановића „О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом“, о...

 

[Bokisd]

Jednostavno, iz podviznickog i isihastickog iskustva je nastalo bogoslovlje i tumacenje pisma i vere i to bi trebalo da imamo u vidu,.... i samo takvo bogoslovlje ili bogoslovlje koje je na tom putu moze pruziti odgovore crkve u ovim vremenima na sva pitanja vezana za odnos crkve i sveta i slicno.

I, mislim, da nije isihasticko iskustvo slicno sa nekim drugim iskustvima u drugim religijama, kako kaze Velibor, mislim da razlika u osnovnim dogmatskim definicijama posebno svake vere ili religije utice i na duhovna iskustva i samim time mi ako verujemo da se molimo istinitom Bogu onda i imamo pravo iskustvo opstenja i zajednicarenja sa Bogom.