Вукосав М. Илић - Србин

[Иван Ц.]

Какав је добар Србин?

То је човек са великим Ч,
правдина планина,
свечево колено,
у држави крило.

Светлог је образа
пред Богом и родом.

Гладнији је неба
него хлеба.

Не краси име њега, већ он име.

Душа му на босиљак мирише,
а срећан је
и са чашом хладне воде.

Брз је чути, спор говорити.
Порани мишљу,
а покасни речју.

Ћутећи десеторици одговара,
али кад каже
три сунца те огреју.
Бог му је сваку
с медом пресекао.
Ни у мртвога проговора,
ни у њега поговора.
Свету реч и јуначку пушку
нико не може затворити.
Свака му је реч
као брдо тврда,
а ваља три летње кише,
болан да се лечиш,
гладан да га слушаш.
А орило, а горило,
злу из себе не би испустио.
јер за злато рђа не пријања.
Међу зле се пише
ко и две слабе рече.
Лакши је и крвав шанац
него реч непросијана.
Свашта слуша,
али свашта не збори.

Добра памет-готово господство.

Хода полако,
па зато увек и стиже на време.
Брзи ход-често спотицање.
Хитња је вражје плетиво.
Нека је и доцкан
ако је са образом.

Није му свако путовођа,
јер много прстију
чвор не дреше
и где много петлова поје,
ту се за зору и не зна.

Ради као да ће вечно живети,
а моли се као да ће ноћас у гроб.
Незнојшу рђа бије,
а у радише свега бише,
у штедише још и више.
Мало снује, много тка,
никад ласно, али увек часно.

Себи увек тражи плачидруга,
а певидруга је лако наћи.

Боље му је
по истинском путу и бос ићи
него по лажном као цар јахати,
боље с праведником и умрети
него за безакоником васкрснути,
боље погинути главом него образом,
боље бити мртав човек него жив нечовек,
боље неправду трпети него је чинити,
боље сиротовати него срамотовати,
јер новац је ситан, али људе може
учинити још ситнијим.
Ко узме врага све због блага,
благо ће му нестати,
а враг остати.

Благо срамоту не покрива.

На глави му и чин и чојство
могу заједно стојати.

И у власти познајеш му части,
а своју част прво од себе чува,
па тек онда од других.
Никад га столица није опијанила,
а сваку клевету делом избија.

Поштен увек једно лице има.
И кад је мука
гледа се је ли брука,
јер краснији су поштени
него одевени.

Часно име-најлепше наслеђе.

Пре пристаје да му се кућа ископа
него издајничком зове,
а ни земља не прима издајнике
као и друге људе.

Зна да је свака сила за времена,
а само Божја довека,
да је сила без правде-кола лажи
и да је увек преча
правда него право.

Грех би ти казао,
али грешника никад.
Криве милује свиленом,
а праве брани гвозденом руком
и увек хоће брата за брата
и зато никад нема
туђина за господара.

Између његових добротворја
ни врх од игле уметнути не би могао,
које у море да бациш
и после девет би га година нашао.

Узима напрстком,
а даје мерицом.
Крв би ти испод грла уточио.

Захвалан је на свему,
јер ко ти не захвали на ораху
неће ни на товару.

Мирбожа се са свима.
Ником не враћа шило за огњило,
јер је од старих упамтио
да ко се освети тај се не посвети,
да у инаџије људскости није,
да ако се с лудим мора путовати
не мора се с њим лудовати
и да није јунак
ко је на браћу јунак.

Његова је она света реч:
„Кад се осветиш
сладак ти је само један дан,
а кад опростиш
сладак ти је цео живот“.

Ако човек није јачи од себе
није ни од кога.

Благослов је и његов конац наћи.

Чини ми се,
не би било грехота
из његовог чанка
у кандило долити.

Леп је
као да је са фреске сишао,
зоран видети и свидети,
а да је цвет
на капи бих га носио
и њиме гору закитио.

Без таквих би нам било
сирото огњиште.

Зарадио је да га
људи очима не прескачу.

Србин је сведок да
крст носити и певати-
може се.

То је жив човек живога Бога!

(Вукосав Илић)

View full Странице

[Иван Ц.]

Песму написао наш члан @Вукосав Илић