Kada je đavo zbačen s neba?!

[Каирос]

Kada se desio rat na nebu i zbacivanje sotone zajedno sa 1/3 anđela zbog pobune protiv Boga?

Da li se to desilo pre pada Adama i Eve ili posle?

 

[Аристарх]

има две године да сам поставио питање. Али није било одговора. можда се сад укључе неки нови чланови у то питање

 

[logdanov]

Ко је Ђаво?

fr. dr Steven De Young

 

Who is the Devil? - The Whole Counsel Blog

BLOGS.ANCIENTFAITH.COM

---

The figure of the Devil or Satan as a personal spiritual being appears at a few distinct points in the scriptures in which his origin and identity are described.  The Biblical picture of this entity, however, is very often...

Појава ђавола или сатане као духовног бића појављује се на неколико различитих места у Светом Писму на којима је описано његово порекло и идентитет. Библијска слика овог ентитета, међутим, веома често је искривљена под утицајем касније популарне хришћанске литературе и модерне популарне културе. Данашњи просечни хришћанин ђавола, његове циљеве и намере и како је постао такав какав је данас, доживљава више кроз Милтона него кроз Свето Писмо. Тема наредних неколико страница биће различити демони и ђаволи из Светог Писма, који се често сливају у једно или разврставају по некој хијерархији или у новије време бирократији на начин који није утемељен на Писму или делима раних црквених отаца. Свето Писмо, с друге стране, повезује ова створења у њиховом садашњем стању с хаосом и разарањем, а не са било каквим поретком. Ђаво, или сатана, први је од тих бунтовних духовних сила на које наилазимо у Светом Писму, мада се у почетку не појављује под овим именима који значе „клеветник“ и „противник“.

Ђаво се први пут појављује у Светом писму у Едему у Постању 3. Међутим, постоје паралелни описи сатаниног пада код Исаије 14 и Језекиља 28, који се морају узети у обзир како би се у потпуности схватило шта се догађа. У ова два поменута одломка, расправа о ђавољевом паду повезана је с пророштвима против царева Вавилона, односно Тира. То је случај због две важне везе. Прва је та да древни Израиљци нису разликовали земаљске силе попут краљева и царева од мрачних духовних сила које су стајале иза њих. Друга је та да је ово што се овде пророкује пад са врхунца светске силе у гроб, за који нема већег примера од приче о томе што се догодило са ђаволом.

У већини енглеских превода Постања, лик ђавола назива се змијом. Због тога се понекад стиче погрешан утисак да је он био змија која буквално говори или да је проклетство које је касније бачено на њега нешто налик на бајку о томе зашто змије немају ноге. Хебрејска реч која се користи, међутим, не означава само змију или аспиду, већ се односи и на биће које је лажљиво или лукаво, што такође извире из контекста у којем се с њим упознајемо (Пос. 3:1). За њега се каже да је био лукавији од било којег копненог створења које је Бог створио шестог дана, међу којима су и људска бића. То се може боље разумети када се упознамо са описом сатане у Едему код Језекиља (Јез. 28:12-14). Овде је описан као анђеоско биће покривено драгим камењем, које је обитавало у присуству Божијем. На древном Блиском истоку, обитавалиште богова замишљано је као врт или као зборна гора, а овде су те слике спојене да опишу обитавалиште истинског Бога Израиљева.

Он је идентификован као „херувим који заклања“. Док се сатана често сматра арханђелом, треба имати на уму да анђеоски чинови не представљају различите врсте, већ пре означавају различита задужења. Ови чинови се разликују по функцији и по учешћу у Божјој благодати, која је сразмерна неопходности да би се омогућило да се њихова служба врши. Свети Дионисије Ареопагит директно упоређује небеску хијерархију са црквом. Хебрејски израз „херув“, а у множини „херувим“, буквално означава, „живо биће“, а „жива бића“ код пророка Данила и у Откривењу треба схватити као херувиме. Ова бића, према вавилонским схватањима, била су духовна бића налик на сфингу која су штитила престоле богова. У египатској митологији, паралелно створење био је „сераф“, а множина „серафим“. „Сераф“ је египатска реч за змију и он се сматрао змијским бићем које је штитило царски трон. Фараоново покривало за главу подсећа на капуљачу са кобром, а сама кобра која стоји истурена из чеоног дела покривача означава представу серафа. Дакле, идентификација ђавола као змије у Постанку 3 и херувима у Језекиљу 28, заправо су узајамно замењиви. У преводу са грчког језика, који је начињен након повратка из Вавилона, преводиоци су изабрали реч из вавилонске митологије која се користила за описивање примордијалних богова, „дракон“, и користили је да замене змијолике слике под утицајем Египта. Сатана као аждаја (дракон) идентификација је коју је Свети Јован користио у књизи Откривења.

Шта је онда опакост која се пројавила у ђаволу? У Исаији 14, његов грех је описан кроз Божије небеско веће (Ис. 14:13-14). Овде се помиње уобичајена слика анђеоских бића као звезда, док је сатана пре пада упоређен са звездом даницом (планета Венера) (Ис. 14:12). Име „Луцифер“ изведено је из латинског превода овог стиха. Ђаво је хтео да се уздигне изнад свих осталих анђеоских бића у ве́ћу и да замени, или бар да постави себе упоредо са Богом Свевишњим. У Постању 3 видимо аждају како убеђује прве људе да истрају у знању које им је у том тренутку Бог забранио ради њихове заштите. Јудаизам Другог храма и рани оци цркве схватили су то као описе истог догађаја и повезали су их у једно. Човек, иако је створен касније и то са зверима пољским, створен је за славну судбину у Христу (Пс. 8:4-8). Сатанина гордост попримила је карактер зависти и он је тежио да замени Бога у животу његових створења тако што би постао онај који их учи и даје им знање. Желео је да постане њихов бог. Пошто није могао да ствара, покушао је да их уништи. Ово ће постати образац који ћемо видети у деловању свих демонских сила. Није могуће да било које створено биће дословно свргне Тројединог Бога са власти над његовом творевином. Највише чему се ова зла духовна бића могу надати је да преузму улогу у животу Божјих створења која с правом припада само њему.

Као што је већ споменуто, проклетство бачено на ђавола у Постању 3 није прича о томе како су змије изгубиле ноге (Пос. 3:14-15). Упућивање на „звијери пољске“ у стиху 14 има своју паралелу на први помен аждаје у стиху 1. Био је супериорнији у својој лукавости над свим Божјим створењима на земљи и у тој гордости је тежио да се уздигне још више, а уместо тога он је бачен испод њих. Не само да лежи на земљи као што су то чинили људи, већ испод земље и у подземљу. Људи су у старини били итекако свесни да змије не једу прашину дословно (стих 15). Оне гутају ствари целе. Овде реч „прашина“ упућује на прах из којег је човек створен и прах у који ће се вратити (Пос. 3:19). Ђаво постаје владар, али владар мртвих.

Тежина овог пада је надаље описана у паралелним одломцима код пророка. Исаија 14:13-15 каже: „А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну.“ Стих 11 каже: „Спусти се у ад понос твој, звека псалтира твојих; прострти су пода те мољци, а црви су ти покривач.“ Ад, на хебрејском „шеол“ дословно значи „гроб“, али је у раним семитским језицима то уједно била реч за подземље, царство мртвих. Језекиљ 28 описује његов пад као да га прождире ватра која је потекла из Божје светости, остављајући му само хрпу пепела (Јез. 28:16-18).

Ђаволу је додељено царство пепела и прашине у Постању 3, док људска бића постају смртна, подложна пропадљивости и смрти. Кроз човечанство, целокупна творевина постаје подвргнута смрти и узалудности којима и даље робује (Рим. 8:19-21). Коначно решење за то, за творевину и за човечанство, наћи ће се у васкрсењу по Христовом славном доласку, као што то види свети апостол Павле (Рим. 8:22-25). То је, међутим, већ започело васкрсењем Исуса Христа, преко којег је сатана лишен свог царства. У Јеванђељу по Марку Христос говори о крају сатаниног царства, указујући да се снажан човек прво мора везати да би му се одузела имовина (Мк 3:23-27). У посланици Јеврејима каже да је Христос узео учешће у људском телу и крви како би могао „да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола“ (Јев. 2:14).

Из тог разлога је прослава Пасхе одувек била фокусирана на пленидбу ада или шеола. Кроз смрт и васкрсење Христос је везао сатану и његово царство оставио пустим и разрушеним. Ово схватање стоји иза многих литургијских текстова Пасхе, да у шеолу није остао нико од умрлих, да је Христос васкрснуо све мртве и да је испразнио гробнице. Нису ово речи о „универзалном спасењу“, већ о уништењу царства смрти, којим председава ђаво. Овакво разумевање ђавола такође лежи у основи знатног дела других православних литургичких текстова, од васкрсних, недељних тропара до текста у молитви за упокојене, каоја каже да је Христос „сатро смрт и победио ђавола.“ Христос ће се вратити да суди и мртвима и живима, јер су и једни и други сада део његовог царства, јер је он повратио и то мало власти које је био препустио ђаволу оставивши га без ичега. Сатана неће, убудуће, владати над злима који су осуђени на огњено језеро, него ће тамо трпети исту осуду као и сви други зли, и анђели и људи.

То што је сатана већ поражен и његово царство је његово царство разрушено у прошлом времену, како кажу новозаветни аутори, направило је од њега бесну звер. Будући да је гладан јер су му ускраћени чак и мртви које је прождирао, он „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“ (1 Пет 5, 8) Његов пораз довео је до великог гнева према земљи у жељи да уништи човечанство, јер зна да му је остало још само мало времена до коначне пресуде и осуде (Отк. 12:12). Упркос свом бесу, ђаво нема моћ или власт и зато може само да планира, да поставља заседе и замке за људе, у нади да ће постати судеоници у његовој евентуалној осуди (2 Кор. 2:11, Еф. 4:27). Убрзано долази време када ће бити напокон, и заувек, згажен ногама светих (Рим. 16:20).

[logdanov]

Ко је сатана?

fr. dr Steven De Young

 

Who is the Satan? - The Whole Counsel Blog

BLOGS.ANCIENTFAITH.COM

---

In the post which began the current series, the figure of the Devil and his fall from membership in God’s divine council was discussed.  Having served as a cherub or seraph, a guardian of God’s throne, he sought to supplant God...

У чланку који је започео ову серију разматрана је фигура ђавола и његов пад из чланства у Божјем небеском већу. Иако је служио као херувим или серафим, чувар Божјег престола, покушао је из зависти да замени Бога у животима новостворених људских бића, што је резултирало тиме да је бачен у шеол (ад) како би царевао над мртвима у царству прашине и пепела у Постању 3. Ово биће, иако је јасно представљено у схватању смрти и Христове победе над њом у Новом завету и литургијској традицији Православне цркве, нема много заједничких обележја и карактеристика сатане. Он сам по себи није арханђео, сигурно није један од седморице. Свети арханђео Михаил није био директно умешан у његов пад. Јов представља фигуру „сатане“, који остаје члан небеског већа дуго након Постања 3. У Новом Завету се јасно спомиње пад сатане који се, изгледа, не односи на догађаје из Постања 3.

Разлог ове недоследности је тај што су се у најранијем слоју јеврејског предања ови елементи односили на различита демонска бића, две различите ђаволске фигуре. Први чланак у овој серији разматрао је једну од тих фигура, ђавола или аждаје. У овом чланку ће се расправљати о другом. Иако се ове фигуре међусобно разликују у јеврејским изворима из периода Другог храма и код многих раних отаца цркве, како је време одмицало, почели су да се спајају код неких каснијијих отаца. Крајем 6. и почетком 7. века, оци попут св. Андреја Кесаријског отворено говоре о противречним доказима које су добили од претходних отаца о томе да ли су ова бића два или једно и коментаришући, на пример, чињеницу да изгледа да постоје два различита сатанина пада описана у Писму. Куран, написан након овог периода, свесно обједињује ове две фигуре заједничким именом.

Друга фигура је арханђео Самаил. Његово име, на хебрејском, значи „Божји отров“. Самаил се редовно појављује у списковима седам (првобитних) арханђела, укључујући и листу светог Григорија Двојеслова на крају 6. века. У јеврејском предању Самаил игра неколико улога и ниједна од њих није баш позитивна. Он је пре свега идентификован као анђео смрти. Ово није у смислу у којем је аждаја, када је бачена у Шеол, постала господар мртвих. Уместо тога, Самаил је анђео кога је Бог слао да узиме животе и тражи душе. Иако се у тексту Изласка то директно не спомиње, по традицији, он је био одговоран за убиство египатских првенаца на Пасху. Такође се традиционално сматрало да је анђео виђен у II Самуиловој (II Царства) књизи (2 Сам. 24:15) и паралелном месту у, I књизи Дневника, како убија народ Јерусалима (1 дне. 21:15-16). Такође је идентификован као анђео у II књизи Царевима (IV Царства) који је за једну ноћ убио 185.000 припадника асирске војске током њихове опсаде Јерусалима (2 Цар. 19:35).

Као што је већ поменуто, Самаилове дужности укључују не само често доношење физичке смрти, већ и тражење душа и њихову испоруку у шеол, подземни свет (ад). Када је Бог чувао душе праведника од шеола то је имало вид чувања тих душа од Самаилових руку. Овде почиње да се сагледава улога Самаила као „противника“ (на хебрејском, сатана). Свети апостол Јуда говори о надметању између светог арханђела Михајла и сатане поводом Мојсијевог тела (Јуд 1:9). Овде се чини да је референца св. апостола Јуде очигледно утемељена у традицији апокрифног списа Вазнесење Мојсијево који описује Мојсијево узношење на небо. У том тексту, баш Самаил игра улогу оног који захтева да одузме Мојсију живот, док Бог шаље светог арханђела Михајла да тражи његову душу и тело да би могао да учествује у васкрсењу. Ова се традиција суптилно огледа и у опису Преображења Христовог када се васкрсли Мојсије појављује заједно с пророком Илијом који никада није физички умро, без икакве разлике у погледу телесног стања ове двојице.

У књизи о Јову представљена нам је фигура „сатане“ (the satan). Одређени члан „the“ је овде важан, јер хебрејски језик не користи одређени члан испред властитих именица. У грчком језику члан током библијског периода још увек није био одређени члан као такав, већ пре у функцији показне заменице и зато се често налази испред властитих именица. То у хебрејском или арамејском језику није био случај. Ово биће која је идентификовано као „противник“ стога представља опис функцију или улогу коју то анђеоско биће игра, а не његово име. Када се први пут појављује у Јову, долази заједно са осталима пред Yhwh-а, са небеским већем Бога Израиљевог да се представи и тиме започне дијалог између са Богом (Јов. 1:6-8). Када Бог говори о верности и праведности Јова, сатана је тај који га оптужује и жели да га искуша (Јов. 1:9-11). Тада је овом анђеоском бићу дозвољено да убије сву Јовову децу, слуге и стоку (Јов 1:13-19). У другом поглављу је дозвољено сатани да још више повреди Јова, али не и да га убије. Иако нам никад није речено које му је име, ово се уклапа у профил јеврејске традиције Самаила.

Свети арханђео Михаил је у писму представљен као анђеоско биће коме је додељена брига и заштита Божјег народа Израиља (Дан. 10:20-21 и Дан. 12:1). Сматра се да се ово схватање развило из улоге светог арханђела Михајла као личног анђела чувара Израиља — патријарха Јакова. Као њиховом заштитнику, светом арханђелу Михаилу је дужност да брани душе праведника из Божјег народа од Самаила. Вероватно због овог противничког односа двају арханђела, неке јеврејске традиције Самаила сматрају Исавовим анђелом чуваром, Јаковљевог брата и раног супарника, а потом и његових потомака у едомском народу. То ствара одређену драму унутар јеврејске литературе о Самаилу, сатани, који оптужује Израиљев народ, док их свети арханђео Михаил брани пред Божјим престолом. То је и разлог зашто се у древној и каснијој рабинској јеврејској литератури лик сатане види као морално амбивалентан. Он је и анђеоски члан Божјег небеског већа и онај који клевеће браћу и обавља друге мрачне задатке.

Међутим, и Нови Завет описује пад овог бића са небеских висина. Нови Завет описује овај пад као да се десио због Христовог оваплоћења, а нарочито услед његове смрти на крсту. У Јеванђељу по Луки, Христос каже да је кроз службу својих ученика видео сатану како пада са неба (Лк. 10:18). Ова кратка фраза је даље развијена у учењу Јеванђеља по Јовану, у којем га називају „кнезом овог света“ (Лк. 10:18) у поређењу са Даниловом идентификацијом светог арханђела Михајла са „твојим кнезом“. У Јовану 14:30, Христос изјављује да овај арханђеоски кнез долази по њега, али нема ништа у њему, што значи да не може клеветати Христа. У Јовану 12:31 и 16:11, Христос каже да ће на крсту бити суђено овом кнезу. Откривење 12:7-12 приповеда овај догађај, стављајући га у време после Христова рођења (Отк. 12:5). То се види, на пример, код светог Андреја Кесаријског у коментару овог одломка као другог пада, где каже: „Нека се, међутим, зна и то да је после стварања видљивог света, како сматрају Св. Оци, он био збачен због зависти и гордости“ (12.34). Свети арханђео Михаил је описан као анђео овог пада, који је коначно победио свог противника (Отк. 12:7). Иако због интерпункције није видљиво у модерним енглеским преводима, Отк. 12:9 гласи: „И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво. И сатана који заводи сву васељену, и збачен би на земљу. И с њим збачени бише анђели његови.“ Глас с неба описује сатану овде као „клеветника наше браће ... који их оптужује дан и ноћ пред нашим Богом“ (Отк 12:7-12). Коначно поразиле су га две ствари. Прво, крв закланог Јагањета, јер због његове крви која их је очистила, сатана више не може да их клевеће. Друго, зато што су отишли у смрт не одрекавши се Христа и тако попут Јова прошли сва његова искушења (Отк. 12:11). Због тога му на небеским местима није преостала никаква улога. и након пораза кроз Христов живот, његов пад и сазнање да ће и сам на суду бити осуђен на Гејену, он више није морално амбивалентан, већ је постао отворени богохулитељ. Свети Јустин Мученик сведочи о томе у складу са светом Иринејем (Адв. Хаер. 5.26.2.) и Јевсевијем (Ист. 4.18.9).

Као што је поменуто на почетку овог чланка, овај серијал покушава да изнесе засебне традиције у вези са ђаволом и демонским силама које су у основи описа ових духовних бића у Светом Писму. Међу црквеним оцима неки јасно разликују ова бића, док се код других елементи различитих бића наизглед спајају. Већ у своје доба, свети Андреј Кесаријски, могао је да чита претходне оце, укључујући дела која нам више нису доступна, и да примети да неки виде ђавола и сатану као засебне личности, док их други изгледа виде као једну. Касније у историји цркве, чак и елементи Азазела, Мастема и других традиција о којима је било речи спојиће се у ту јединствену појаву. Прецизни детаљи, иако могу постати предмет морбидне радозналости, мање су важни од свести хришћана о врстама демонских активности, искушења, клевета и противљења којима смо изложени у духовном животу у Христу. Разумевањем ових традиција такође постаје јасније у којој је мери сваки аспект спасења, представљен у Светим писмима, заснован на Христовом поразу ових сила. Људска бића су спасена од побуне у коју су их те силе водиле њиховим поразом, очишћењем и исцељењем личности и њиховим сједињењем с Богом у Христу, кроз којег људи замењују и долазе на место палих сила као небески Синови Божји који учествују у владавини Господа Исуса Христа над целокупном творевином.

[Каирос]

@logdanov Znači zbačen je tek nakon Hristove smrti na krstu?To veliš?

[logdanov]

Колико сам схватио, реч је о два различита догађаја и о два различита ентитета.

Први, који је осуђен да влада адом након Адамовог пада, а други је био анђео који је убио египатске првенце и који је кушао Јова. Међутим, Христовом смрћу и васкрсењем, коначно се одузима власт нечастивог над мртвима. Тако некако.

Отац Стивен Де Јанг има још чланака у којима говори о палим анђелима и демонима. покушаћу да их преведем наредних дана. Ја сам, авај, само знатижељни поштовалац његовог опуса и не могу да тврдим ништа из своје главе.