Претражи Живе Речи Утехе

Nejasno je da li se inicijativa pokojnog Olivera Ivanovića pridružila Srpskoj listi ili je to istup pojedinaca. Iz Beograda pred kosovske izbore poručuju da je samo Srpska lista dovoljno srpska, a ostali kvare jedinstvo. Izbori početkom oktobra mogli bi da donesu tektonske promene na kosovskoj političkoj sceni, nove većine i možda prvi odlazak Demokratske partije Kosova (PDK) Hašima Tačija u opoziciju. No za srpsku zajednicu neizvesnost nije takve političke prirode. Naime, tri partije i jedna koalicija su Centralnoj izbornoj komisiji predale liste štiklirajući da kandidati na njima predstavljaju srpsku zajednicu. No sudeći prema izjavama beogradskih Naprednjaka, samo su jedni „pravi“, dok su drugi „albanski predstavnici Srba“. Taj jedan „jedinstven i monolitan“ predstavnik Srba, kako je nazivan u kampanjama od 2013. naovamo, je po čitanju iz Beograda samo Srpska lista. Svi ostali – Samostalna liberalna stranka, Partija kosovskih Srba i koalicija Progresivne demokratske stranke, Nove partije Kosova, dve građanske inicijative i dva nezavisna kandidata pod nazivom „Sloboda“ – „ne žele da budu deo jedinstvenog nacionalnog korpusa i ne žele da rade u koordinaciji sa zvaničnim Beogradom“. Hvalospevi o jedinstvu koje održava Srpska lista pred svake izbore bivali su propraćeni i mračnim, kritičkim tonovima koji su ukazivali na pretnje, zastrašivanja kandidata, psihološke pritiske na birače. Ta je stvar kulminirala ubistvima dvojice kandidata za gradonačelnika Severne Mitrovice – kumova, Dimitrija Janićijevića i Olivera Ivanovića. U „monolit“ Srpske liste je, prema vestima koje su potresle javnost, stupila i građanska inicijativa ubijenog Ivanovića „Sloboda demokratija pravda“ (SDP). To je prvi put da ta inicijativa učestvuje na kosovskim parlamentarnim izborima i to u redovima onih koji su Ivanovića targetirali kao „izdajnika“ i „albanskog čoveka“. Za potpredsednikom Srpske liste Milanom Radoičićem kosovske vlasti tragaju u vezi sa ubistvom Ivanovića. „Veliki greh“, „sramota“ samo su neke od reakcija kosovskih Srba na vest da će se potpredsednica SDP Ksenija Božović naći na Srpskoj list. Uzvratili su predsednik Aleksandar Vučić i Marko Đurić opisujući Kseniju Božović kao „ozbiljnu, inteligentnu ženu“ koja se „opredelila da bude u okviru jedinstvene državne politike Srbije“ i kojoj zbog toga „tajkunski mediji i predstavnici opozicije“ žele da „uzmu politički skalp“. „Zbijamo redove“ Ubrzo nakon što je sa zvanične adrese SDP stiglo saopštenje o priključenju Srpskoj listi reagovao je Dušan Milunović, jedan od odbornika SDP u Severnoj Mitrovici. Milunović i Igor Rajčić, koji su uz Božović lokalni odbornici SDP, optužili su Božović da se oglušila o volju većine članova stranke, ali i volje njihovih glasača. „Svi smo potreseni odlukom koju je donela lično Ksenija Božović“, kaže Milunović za DW. „Što se tiče ostalih članova SDP, pokušavamo da ih ne provlačimo kroz blato i da ne koristimo ovaj momenat da radimo na bilo kakvoj prevlasti ili bilo čemu. Želimo da svako ima svoj stav, ali moje mišljenje je da je apsolutna većina smatra da nema prostora za ovu vrstu saradnje.“ Hijerarhija u SDP je konfuzna jer ta inicijativa ni dve godine od ubistva lidera nije odabrala novo rukovodstvo. Tako političko nasleđe Ivanovića sada može postati predmet borbe dve struje – one koja podržava saradnju sa Srpskom listom i one koja se tome oštro protivi. Foto: EPA-EFE/MALTON DIBRA Da stvari budu još komplikovanije, trenutno nije jasno koja od te dve struje ima nadmoć. S jedne strane, Božović, ali i predsednik Vučić govore o većem broju članova SDP koji su se odlučili za saradnju sa Srpskom listom, ali je Božović jedina koja je iza svoje odluke stala javno. Njoj se na listi Srpske liste pridružio i stranački kolega Svetislav Jokić što je javnost saznala tek nakon što je Srpska lista objavila imena kandidata. Međutim ni Jokić, ni ostali članovi SDP nisu se javno oglašavali o ovom pitanju. Ni sam Milunović ne može da potvrdi koliko članova SDP prećutno podržava odluku Božović, a ne negira da je diskusija na tu temu bilo i da Božović nije imala potrebnu većinu za zajedničku odluku. „Nezvanično postoji informacija da su još jedan ili dva člana prećutno saglasni sa ovim. Ali, ukoliko to sami žele, mogu javno da izraze svoj stav, bez obzira na to što nisu odbornici. Ne želim da govorim u tuđe ime. Igor (Rajčić) i ja smo se putem saopštenja javno oglasili,“ podseća za DW. U pomenutom saopštenju stoji da se Srpskoj listi neće pridružiti zbog ličnog dostojanstva. „Ova naša odluka ni na koji način nije usmerena na razdor jedinstva srpskog naroda, već je doneta radi očuvanja ličnog dostojanstva i dostojanstva ljudi koji su za nas glasali i podržavali.“ Ipak Milunović ne namerava da odustane od SDP, tvrdi da ova inicijativa postoji dok traju njihovi mandati u skupštini. „Mi smo građanska inicijativa i bavimo se lokalnim temama, imamo nameru da zbijamo redove i zadržimo članstvo koje prati politiku koju nam je Oliver sam ponudio i iza koje smo stali kada smo se kandidovali na lokalnim izborima,“ navodi za DW. Ksenija Božović tokom jučerašnjeg dana nije bila dostupna za komentar. Demokratska liga favorit Izbori 6. oktobra dolaze nakon nešto više od mesec dana političke neizvesnosti koju je u Prištini izazvala ostavka premijera Ramuša Haradinaja zbor poziva da u svojstvu osumnjičenog da iskaz Specijalnom sudu za zločine UČK. Vest je mnoge stranke na Kosovu dočekala nespremne, a u prvom redu trenutno najveću parlamentarnu i opozicionu stranku na Kosovu – Demokratsku ligu Kosova (LDK), koja se našla usred procesa unutrašnjih izbora. Foto: EPA-EFE/ VALDRIN XHEMAJ Upravo ova partija je viđena kao najpoželjniji partner koji bi gotovo svakoj predizbornoj koaliciji doneo velike šanse za pobedu. Umerena, sa iskustvom u upravljanju institucijama, poštovana u međunarodnoj zajednici i bez istaknutih ratnih komandanata, LDK najbliže odražava i želje međunarodne zajednice. Najozbiljnije pregovore o predizbornoj koaliciji LDK je imala sa pokretom Samoopredeljenje, ali su razgovori propali na pitanju ko će biti kandidat za premijera. Da je do dogovora došlo, ta koalicija bi bez sumnje osigurala komotnu većinu i, što je za mnoge aktere u Prištini najbitnije, oformila vladu bez glasova Srba. Srpska lista je inače do samog kraja podržavala prošlu Vladu Ramuša Haradinaja. Iako do koalicije nije došlo, LDK ostaje favorit i teško je zamisliti buduću vladu bez ove partije. Neizvesnost je ogromna za sve ostale, a ponajviše Demokratsku partiju Kosova (PDK) koja bi po prvi put u dve decenije mogla da ode u opoziciju. Ovaj izborni proces mogao bi biti istorijski i za Samoopredeljenje koje je bliže nego ikada da po prvi put postane deo izvršne vlasti. Tada će se videti koliko su Aljbin Kurti i ostali iz ovog pokreta ozbiljno mislili kada su najavljivali borbu protiv korupcije, nepotizma, uzurpiranog sudstva i organizovanog kriminala, što bi do srži moglo da uzburka kosovsku političku senu. Za učešće na izborima prijavilo se ukupno dvadeset partija, četiri koalicije i jedan nezavisan kandidat.

Film redateljice Dane Budisavljević ”Dnevnik Diane Budisavljević” pomeo je Vrdoljakovu papazjaniju o generalu Gotovini i trijumfirao je na 66. filmskom festivalu u Puli. Osvojio je tri najvažnije nagrade: Zlatnu arenu za najbolji film Festivala, nagradu Zlatna vrata Pule za najbolji film po izboru publike koja mu je dala gotovo maksimalnu ocjenu od 4,9. Uz to je Budisavljević dobila i Zlatnu arenu za režiju. U izjavi za portal Telegram redateljica je kazala i ovo: ”Moj film ne izaziva podjele. Upravo suprotno, on poziva na humanost, on je spomenik Diani i preživjeloj djeci, on govori o najboljim ljudima u najgorim vremenima. Dianina priča daje nam snagu da odbijemo revizionistička podmetanja i da budemo ponosni na nju, njene suradnike, na tisuće hrvatskih obitelji koje su udomljavale srpsku djecu. Osim partizana koji su pružili oružani otpor fašizmu postojala je i građanska klasa koja je pružala otpor na drugi način. Komunisti su jako pogriješili kada su zatajili te ljude pripisavši sebi sve zasluge za humanitarnu akciju koju je inicirala Diana. Bila je to vjerojatno najveća akcija spašavanja djece u Drugom svjetskom ratu i svaka normalna država bi to ugradila u nacionalni identitet, a ne bi se sramotila ustašama koji su ideju o nezavisnosti hrvatskog naroda sprovodili tako da unište druge narode s kojima stoljećima dijele životni prostor. Mislim da zaslužujemo bolje. Diana i njezini suradnici, kao i svjedočanstva spašene djece, velika su inspiracija da krenemo biti ponosni na prave stvari”. Tema filma – spašavanje djece od ustaškog terora i dvije važne poruke koje su se čule u proteklom tjednu novi su poziv da se obratimo hrvatskom episkopatu koji kasni, debelo kasni s molbom za oprost upućenom svim žrtvama ustaškog divljanja koje se dogodilo i zbog aktivnog sudjelovanja u tome sinova i kćeri Katoličke crkve, ali i katoličkih prvaka: neki su od njih žestoko zagovarali ustaše i Poglavnika (nadbiskup Ivan Šarić u Sarajevu), neki su oklijevali, ili bili nedorečeni ili često prešućivali i eskivirali nužni sukob s ustašama i Pavelićem (nadbiskup Alojzije Stepinac u Zagrebu). Prvo o dva meni važna događaja. Japanska biskupska konferencija je pismom zamolila oboljele od Hansenove bolesti (gube,lepre) i njihove obitelji za oproštenje što u prošlosti nisu ”na odgovarajući način osudili izoliranje i eliminaciju tih pacijenata”. Pojasnimo, Zakon o prevenciji gube (lepre) je u Japanu ukinut tek 1996. Godine, te je odlučeno da je država odgovorna za odštetu pacijentima. Godine 2001. ta je odšteta i zajamčena. Kada je godine 2005. državni odjel za Hansenovu bolest objavio zaključno izvješće s konkretnim uvjetima i uzrocima štete te mjere za njihovu buduću prevenciju, biskupi nisu zamolili gubavce i njihove obitelji za oproštenje, obrazložili su u pismu isprike japanski biskupi. ”Danas izražavamo duboko žaljenje što nam je tako dugo trebalo da zamolimo za oproštenje”, istaknuli su japanski biskupi. Godine 1943. razvijen je lijek pomoću kojega je Hansenova bolest postala lako izlječiva. Premda je još 1956. u Izjavi iz Rima o zaštiti oboljelih i njihovu ponovnom uključivanju u društvo zatraženo ukidanje svih diskriminirajućih zakona, kao što je Zakon o prevenciji gube u Japanu, tamošnja se politika promijenila tek 2001. Dotad su gubavci doživotno bili izolirani, podsjećaju biskupi u pismu. Također priznaju da se nisu dovoljno zauzimali za prava pacijenata na odštetu i ponovno uključivanje u društvo, te ”nisu uvidjeli koliko je taj njihov propust povećao patnju”. Nisu podržali one čija su prava trebali štititi, ističu japanski biskupi i poručuju da ”riječi nisu dovoljne da iskažu njihovo duboko žaljenje zbog toga”. Na kraju pisma obećaju da taj grijeh nikada više neće ponoviti nego će kao Kristovi sljedbenici cijeniti sve ljude i nikada više neće zanemariti zaštitu ljudskih prava, prenosi Vatican News, odnosno IKA. Navodim ovaj najnoviji primjer katoličkog kajanja da se vidi koliko Crkva zna i može biti ”konkretna”. Druga važna poruka koja nam je stigla je vezana uz 75. godišnjicu neuspjelog atentata na Hitlera. Kancelarka Angela Merkel poručila je u Berlinu, u sjedištu Ministarstva obrane, da ”postoje trenuci u kojima je neposluh obveza i da treba izvući pouke iz prošlosti”. Ona je u Berlinu nedvojbeno odala počast počiniteljima. ”Protivili su se nečovječnom sustavu, svjesni posljedica koje bi mogli snositi oni i njihove obitelji. Bili su spremni podnijeti najveću žrtvu i dati život za domovinu. Odlučnost i odgovornost pokazuju se na velikim djelima, ali i u malim gestama. To vrijedi i za nas danas. Moramo održavati sjećanje i odavati počast. Moramo se pobrinuti za to da pouke iz prošlosti ne izblijede”, rekla je kancelarka Angela Merkel u povijesnom bloku Bendler, u kojem su strijeljani izvršitelji neuspjelog atentata na Adolfa Hitlera okupljeni oko časnika Clausa Schenka Grafa von Stauffenberga. Dana 20. srpnja 1944. na tom su mjestu pogubljeni organizatori atentata. Inače, nikako slučajno, tradicionalno tu svake godine na ovaj dan ročnici Bundeswerha (njemačke vojske) polažu prisegu. Nova ministrica obrane i predsjednica CDU-a Annegret Kramp-Karrenbauer je prije toga ročnike podsjetila na to da Bundeswehr njeguje tradiciju časnika koji su izgubili život u likvidacijama nakon neuspjelog atentata. ”Ovi vojnici bili su uzor jer su ustali protiv nepravde, barbarstva i prezira prema ljudima”, rekla je Kramp-Karrenbauer kojoj je to bio prvi javni nastup na dužnosti ministrice obrane. Elem, više su to nego poticajne poruke da svi mi, kako je to učinila nagrađena ekipa predvođena Danom Budisavljević, ”krenemo biti ponosni na prave stvari”, odnosno shvatimo kako se ”odlučnost i odgovornost pokazuju na velikim djelima, ali i u malim gestama” i da to vrijedi i za nas danas, dakle i za hrvatske katoličke (nad)biskupe. Gospoda iz episkopata u Republici Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini duguju to pokajanje. Ta njihova gromoglasna šutnja više nema nikakvo opravdanje. Papa Franjo je u više navrata javno molio za oprost: recimo u pismu Crkvi u Čileu zbog vlastitih pogrešnih zaključaka (branio je biskupa grada Osorno i kada je već bilo jasno da isti zataškava pedofilske skandale) ili, recimo, za mnogo teže stvari, za užasne grijehove Crkve prema domorodcima u vremenima kolonizacije američkih zemalja. Nedavno je, tijekom posjete Rumunjskoj, molio oprost romske zajednice zbog grijehove Crkve tijekom povijesti, osobito zbog češćih slučajeva nove diskriminacije. Kako pak zaboraviti možda najveću gestu u inače impresivnom pontifikatu sv. Ivana Pavla II. tijekom mise za čišćenja pamćenja 12. ožujka 2000. kada je, na simboličan način, sedam puta molio oprost za grijehe Crkve tijekom povijesti? ”Priznati devijacije u prošlosti služi nam kako bismo probudili savjest pred obavezama sadašnjosti, otvarajući svakome od nas ponaosob put obraćenja”, rekao je tada Papa tijekom homilije. Ta velika gesta Ivana Pavla II. bila je početak niza povijesnih kajanja koja su nastavljana i u pontifikatima Benedikta XVI. i Franje. No, ovdje ću navesti i par konkretnih primjera poziva na kajanje od strane Ivana Pavla II koji se tiču nas (a ima ih more). U Sarajevu, na stadionu Koševu, na misi održanoj 13. travnja 1997. (bio sam) rekao je i ovo: ”Draga braćo i sestre! Kada sam 1994. tako žarko želio doći k vama, u pameti mi je bila misao koja se očitovala izvanredno znakovitom u sudbonosnome trenutku europske povijesti: ‘Oprostimo i zatražimo oproštenje’. Rečeno mi je tada da ono nije pravo vrijeme za to. Zar sada nije došlo vrijeme za to? Vraćam se danas k toj misli i k tim riječima. Želim ih ponoviti kako bi ušle u svijest onih koje je ujedinilo bolno iskustvo ovoga grada i ovoga kraja, svih naroda i zemalja razdiranih ratom: ‘Oprostimo i zatražimo oproštenje’. Ako je Krist naš zagovornik kod Oca, onda ne možemo ne izgovoriti te riječi. I onda ne možemo ne krenuti tim teškim, ali nužnim putem oproštenja, koji vodi k duboku pomirenju”. Na misi (i na njoj sam bio) na kojoj je proglasio blaženim Ivana Merza, 22. lipnja 2003. u Banja luci, nadomak mjestu na kojem su ustaše izvršile svirepe zločine nad Srbima, priznajući odgovornost katolika kod ustaških zločina rekao je ovako: ”Iz ovoga grada, koji je tijekom povijesti obilježen tolikom patnjom i tolikom krvlju, molim Svemogućega Gospodina da bude milosrdan za krivnje počinjene protiv čovjeka, njegova dostojanstva i njegove slobode, pa i sa strane nekih sinova Katoličke Crkve. Neka On u svima pobudi želju za uzajamnim oprostom. Jedino u ozračju istinske pomirbe spomen na tolike nevine žrtve i njihove patnje ne će biti uzaludan i poticat će nas graditi nove odnose bratstva i razumijevanja”. Podsjetimo još jednom da je delegacija hrvatskih biskupa, predvođena predsjednikom HBK Želimirom Puljićem, u Požegi 17 siječnja 2019., na susretu s vladikama koje imaju sjedišta na teritoriju RH u zajedničkom priopćenju izjavila i ovo: ”Spomenuli smo se teških stradanja srpskog i hrvatskog naroda te drugih građana Hrvatske tijekom nedavne prošlosti u ratnim sukobima, progonima i ubijanjima, uzrokovanima mržnjom (…) Duboko žalimo svaku nedužnu žrtvu bilo kojeg naroda, vjere ili političkog nazora iz naše nedavne prošlosti, te svjedočimo da sve zlo i nepravde nanesene prema njima ‘nadmoćno pobjeđujemo u Onome koji nas uzljubi’ (Rim 8,37) (…) Stoga molimo da se na nama ostvari Isusova riječ: ‘Budite milosrdni kao što je Otac vaš milosrdan’ (Lk 6,36), da svojim praštanjem budemo veći od počinjenog zla koje nas je ponizilo, te bez osvetničkih misli i osjećaja mržnje u čistom pamćenju čuvamo spomen na naše nedužne žrtve, liječimo ranjene duše, promičemo povjerenje i razumijevanje među pojedincima i narodima i na taj način evanđeoskim putem postavljamo čvrste temelje boljoj i pravednijoj budućnosti u našoj domovini za svakog čovjeka...”. Te riječi, i one kazane u Pismu HBK u povodu 50. godišnjice završetka Drugog svjetskog rata i one obećane na prošlom plenarnom zasjedanju HBK (kada su se bavili ”čišćenjem pamćenja”), hitan su poziv da oba episkopata objave dokument u kojem će se, u ime, Crkve, pokajati za strahote ustaša (članovi HBK se jako distanciraju od partizana, jer da su bili ”komunisti”, premda je i u partizanima bilo mnogo katolika, svećenika, redovnika i laika i drugih vjernika, ali bi se isto trebali ispričati i pokajati zbog grijehova katolika i na strani NOB-a). Jasno je – količina trostrukog genocida ustaša: protiv Židova, Srba i Roma je tolika da se episkopat ne smije nikako o tom pitanju izraziti u nekoj općenitom formi, nikako ne osuđujući ”grijehe totalitarizama”, već jako konkretno i precizno, kako pokazuju rimski biskupi ili japanski, već navedeno u ovoj kolumni. Crkva je ta koja mora učiniti prvi korak i ne čekati da je drugi potaknu na kajanje. Pojasnio je to dubrovački biskup na otvorenju Teološke ljetne škole. Citiram ga: ”Prema sv. Pavlu VI., Crkva ne treba čekati da je drugi pozovu, nego je, pokrenuta ljubavlju prema drugome, prva pozvana povesti dijalog, uvažavajući slobodu drugoga, bez obzira na njegove zasluge i bez obzira na to koliko će uspješan biti taj susret s drugim. Takav dijalog treba biti obilježen temeljnom Kristovom značajkom, a to je blagost (usp. Mt 11,29), što znači da crkveni dijalog sa suvremenim svijetom ne smije biti ohol, zajedljiv i uvredljiv. Ne smije biti zapovjednički i nije nametljiv. Oslanja se na nutarnji autoritet koji mu daje istina koju naviješta, ljubav koju razlijeva i primjer kojim je potvrđen. Takvu, blagom dijalogu svojstveno je da bude miroljubiv, izbjegava žestinu, strpljiv i velikodušan (usp. ES 83)”. Eto, to sam vam danas želio kazati. Čestitam Dani Budisavljević i cijelom njenom timu: dala je našoj omladini važan film koji obavezno svi moraju pogledati kako bismo se kao društvo učvrstili na putu pravde i mira. Predlažem i da članovi episkopata prije sastavljanja tog važnog dokumenta koje od njih očekujemo pogledaju ”Dnevnik Diane Budisavljević”. Vjerujem da neće ostati hladni kada osvijeste koliko je sućuti i ljubavi bilo potrebno da se spase toliki maleni, a oni su Kristu najdraži. Rekao nam je to.

Srpska pravoslavna crkva, ima rok od tri meseca da odgovori na optužbe Grupa državljana Srbije i Bosne i Hercegovine je početkom marta pred Visokim sudom u Londonu zvanično najavila podnošenje tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) zbog pedofilije kojoj su bili izloženi od strane sveštenika u toj verskoj instituciji. Čeka se odgovor tužene strane, a ukoliko londonsko pravosuđe prihvati ovaj slučaj, podnosioci zahteva bili bi korak bliži, kako navode, pravdi koju godinama unazad nisu uspeli da dobiju pred domaćim sudovima. Za sada su tri osobe imenom i prezimenom stale iza najave tužbe, kaže za Radio Slobodna Evropa advokat Mladen Kesar, ispred advokatske kancelarije koja zastupa ovu grupu. Kesar dodaje da slučajevi koje podnose tužitelji sa nebritanskog područja vrlo često bivaju prihvaćeni na britanskim sudovima, ukoliko se pokaže veza sa Velikom Britanijom. „U ovom slučaju to bi bio ogranak SPC u Velikoj Britaniji koji je deo Britansko-skandinavske eparhije. Po Ustavu SPC, sve eparhije su pod direktnom upravom Patrijaršije i najviših organa Srpske pravoslavne crkve. Dakle, jedna i nedjeljiva Crkva. Sud će naravno razmotriti i druge stvari kao što su efikasnost pravne zaštite u matičnoj zemlji, dostupnost i kvalitet besplatne pravne pomoći, zakonske odredbe vezane za zastarjelost, korupciju i neadekvatan pristup pravosuđa“, objašnjava Kesar. Osim tri tužioca, još nekolicina drugih ljudi koji tvrde da su žrtve pedofilije u SPC su se javili kancelariji Mladena Kesara, stacioniranoj u Velikoj Britaniji, a podaci o njihovim slučajevima se još uvek prikupljaju. Među trojicom tužilaca je i Bojan Jovanović, nekadašnji đakon koji je pre nekoliko godina javno optužio danas penzionisanog vladiku Zvorničko-tuzlanske eparhije Vasilija Kačavendu da ga je seksualno uznemiravao i tražio od njega da mu podvodi dečake. Uprkos Jovanovićevom svedočenju u brojnim medijima ali i pred Sinodom Srpske pravoslavne crkve, kao i inkriminišućim video snimcima Kačavende sa jednim mladićem koji su procureli u javnost (a o čijoj autentičnosti se policija nije izjašnjavala javno) crkveni velikodnostojnik nije krivično odgovarao, a Sinod SPC ga je penzionisao 2013. godine iz, kako je tada navedeno, zdravstvenih razloga. „Pre nego što smo otišli u London, mi smo ovde angažovali pravnike i veštake koji su veštačili ceo slučaj i koji su dali jasne dokaze da u ovakvoj atmosferi u Srbiji ne možemo očekivati da se nešto reši, uprkos svim dokazima koji postoje“, kaže za RSE Bojan Jovanović. On dodaje da je o najavi tužbe protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kao i premijerku Anu Brnabić, te da im je dostavio svu prateću dokumentaciju. Krivica pojedinaca ili čitave Crkve? Parnični postupak pred britanskim pravosuđem podrazumeva da se tužba najavi, te da tužena strana, u ovom slučaju Srpska pravoslavna crkva, ima rok od tri meseca da odgovori na optužbe, objašnjava Mladen Kesar. Iako smo od službe za saradnju sa medijima SPC tražili komentar o ovom slučaju, do zaključenja ovog teksta odgovor nismo dobili. Ukoliko tužba bude usvojena, tužena strana će biti čitava Srpska pravoslavna crkva, a ne pojedini njeni članovi, rekao nam je Mladen Kesar. Protođakon dr Ljubomir Ranković, urednik Glasa Crkve u Šapcu, kaže za RSE da podržava inicijativu da inostrani sud ispita optužbe o pedofiliji u redovima SPC, ali napominje da tužba ima smisla ukoliko je okrenuta protiv pojedinaca, a ne čitave Crkve: „Ako tužite SPC, to je kao kada bi policajac izvršio pedofiliju, a vi tužite Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ovde treba ustanoviti krivicu tih pojedinaca. Ja bih to želeo više od bilo čega na svetu i siguran sam da bi SPC najrigoroznije kaznila počinioce“, kaže Ranković. Advokat Mladen Kesar objašnjava zašto nijedan sveštenik SPC neće biti tužen individualno: „Oni su zaposleni od strane Srpske pravoslavne crkve. Ona je njihov poslodavac i ona kao organizacija, kao vjerska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju i koji rade za nju“, kaže Kesar. Nekadašnji đakon pre nekoliko godina javno optužio danas penzionisanog vladiku Zvorničko-tuzlanske eparhije Vasilija Kačavendu da ga je seksualno uznemiravao i tražio od njega da mu podvodi dečake Kesar ukazuje i na intervju koji je patrijarh Irinej dao tabloidu „Kurir“ novembra 2015. godine, a u kojem je poglavar SPC, između ostalog, rekao: „Bile su razne priče o Kačavendi, međutim, priča uvek ima. Čim smo dobili dokaze, protiv vladike zvorničko-tuzlanskog preduzete su određene mere, odnosno penzionisan je“. Tu izjavu SPC nikada nije demantovala, kaže Kesar i napominje da se Crkva nije suštinski distancirala od sveštenika u svojim redovima koji su bili povezivani sa optužbama za pedofiliju. Zakazali građanski sudovi Odgovornost pojedinih vladika Srpske pravoslavne crkve koji su bili prijavljeni za pedofiliju do danas u Srbiji nije sudski utvrđena. Za razliku od već pomenutog vladike Vasilija Kačavende iz bh. etiteta Republike Srpske, koji nije ni dospeo pred građanski sud, vladika Eparhije vranjske Pahomije (svetovno ime Tomislav Gačić) je 2006. godine oslobođen optužbi za seksualno zlostavljanje četiri dečaka. Nakon maratonskog sudskog postupka, Opštinski sud u Nišu je Pahomija, koji je sve vreme negirao krivicu, u dva od četiri predmeta oslobodio zbog nedostatka dokaza, dok je u druga dva predmeta nastupila zastara. Vrhovni sud Srbije je 2007. godine ustanovio da je tokom suđenja ovom vladici bilo ozbiljnih propusta koje su načinili niži sudovi, ali do ponavljanja suđenja nije moglo doći jer zakon to ne dozvoljava. Marta 2013. godine mediji su objavili da je Osnovno tužilaštvo u Vranju pokrenulo pretkrivični postupak protiv Pahomija, nakon optužbi magacionera Eparhije vranjske, koji je vladiku optužio za dugogodišnje seksualno zlostavljanje. Tužilaštvo je godinu dana kasnije utvrdilo da nema razloga za pokretanje krivičnog postupka. Kako je za RSE rečeno u Osnovnom tužilaštvu, crkveni zvaničnik je u predistražnom postupku dao izjavu Policijskoj upravi Vranje avgusta 2013. godine. “Na osnovu dokaznog materijala prikupljenog u predistražnom postupku, izveštaju PU Vranje sa službenim beleškama obaveštenju primljenom od građana, doneta (je) odluka da nema mesta pokretanju krivičnog postupka”, navodi se u saopštenju koje potpisuje Milica Petković, vršiteljka funkcije osnovnog javnog tužioca. Tokom čitavog sudskog procesa, kao i u toku predistražnih radnji tužilaštva Pahomije je ostao na visokoj poziciji u SPC, a Crkva je saopštila da će se njegovom slučaju oglasiti tek kada redovni sud utvrdi „šta je istina“. Iste godine kada je Pahomije oslobođen optužbi, nekadašnji starešina manastira Hopovo Ilarion (svetovno Jovan Mišić) osuđen je u novosadskom Okružnom sudu na godinu dana zatvora zbog navođenja maloletnih dečaka na „nedozovljene polne radnje“. Međutim, Vrhovni sud je 2007. godine vratio postupak na novo suđenje, ali tog suđenja nije bilo, jer je predmet zastareo. Glavni problem je u tome što državni sudovi i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini nisu do kraja izvršili svoju dužnost, dakle nisu doneli presude, kaže protođakon Ljubomir Ranković: „Crkveni sud ne može da sudi, jer on nema relevantne podatke niti može da vrši istragu. Ne može, recimo da zatvori nekoga da ne bi uticao na svedoke. On može da reaguje tek kada dobije presudu građanskog suda. Očigledno je da su, ukoliko ima krivice, državni sudovi ovde zatajili. Zato iz sveg srca podržavam to da jedan međunarodni sud utvrdi činjenice i donese presudu“, kaže Ranković, koji je 15 godina radio kao sekretar Crkvenog suda. Protiv Pahomija, pokrenut postupak, nakon optužbi magacionera Eparhije vranjske, koji je vladiku optužio za dugogodišnje seksualno zlostavljanje Nova šansa za pravedno suđenje Međutim, Bojan Jovanović kaže da su slučaj optužbi za pedofiliju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi prethodnih godina istraživali policija i tužilaštvo, da su nadležnima predočeni svi dokazi, ali da nema političke volje da se dođe do epiloga: „Država već ima sve što smo mi dostavili londonskom sudu, međutim u pitanju je teška politička situacija u Srbiji, u kojoj političke stranke tolerišu nedela Srpske pravoslavne crkve. Ako država Srbija ne želi da se umeša u sve ovo, neka nosioci vlasti izađu i neka to lepo kažu narodu.“ Upravo je neefikasnost domaćih sudova jedan od glavnih razloga što su se ljudi koji tvrde da su žrtve pedofilije od strane sveštenika obratili pravosuđu u stranoj zemlji, kaže advokat Mladen Kesar: „U njihovim matičnim zemljama, svi pokušaji da istjeraju pravdu su bili neuspješni i svi pokušaji da iskoriste institucije i zakone koji bi trebalo da ih zaštite su propali i sada je ovo jedina mogućnost, barem za sada, koja im je ostala“, naglašava Kesar. U međuvremenu, podsetimo, Vasilije Kačavenda je, iako penzionisan, ove godine služio božićnu liturgiju u manastiru Sveta Petka u Bijeljini. Srpska pravoslavna crkva je tim povodom ostala nema. https://www.slobodnaevropa.org/a/zrtve-pedofilije-svestenstva-spc/29132502.html

Сви припадници ЈНА односно Војске Југославије су према наредби закључно са даном 19. маја 1992. године имали да напусте територију БиХ, што је овом наредбом акламирало и напуштање територаија Словеније, Хрватске и Македоније. Имаоцима непокретне имовине-откупљене (власници станова) и неоткупљене (службени станови) је наређено да станове предају локалним управама где се гарнизон који напуштају налазе, а војска (и држава) ће се потрудити да им се стамбено питање реши. Истина, неки су имали среће, као припадници хеликоптерског пука и транспортне бригаде из Загреба који су оставили своје станове локланој управи града Загреба и одмах по доласку у Батајницу, могли су, ко је хтео да преузму станове у насељу "Каблар" у Бановцима. То је и била последња велика подела станова у војсци 1991. године. Но многи нису били те среће, а временом се од њих, који су имали станове на територијама бивших република СФРЈ, формирала нова група кандидата за доделу станова из војно стамбеног фонда - војни бескућници. Они заправао не фигурирају ни на једној листи за стан, јер се "рачуна" да имају станове у БиХ нпр., иако су их се враћањем (према наредби) практично одрекли. Поред око 20000 нерешених стамбених питања у Војсци Србије, оваквих случајева "ничијих" старешина, људи који су сада готово сви у пензији и после више од четврт века од ратова, има 2500. И они не припадају ником. Истина, били су смештени по војним колективним смештајима, и хотелима, за шта су уредно плаћали кирију, а ево један војни хотел у овој приватизованој држави узмиче пред КоЗнаЧијим "Београдом на води", а људи, ветерани који су бранили ову земљу остају на улици... (Милан РАКИЋ) Večni život u privremenom smeštaju U SRBIJI, PREMA PODACIMA UDRUŽENJA VOJNIH BESKUĆNIKA, IMA 2648 VOJNIH BESKUĆNIKA, KOJI SU DOŠLI IZ SLOVENIJE, HRVATSKE, BOSNE I HERCEGOVINE I MAKEDONIJE, OSTAVLJAJUĆI TAMO SVOJE STANOVE, A NAJVIŠE IH JE U BEOGRADU. ŽIVE U KOLEKTIVNIM CENTRIMA ZA KOJE I DRŽAVA I VOJSKA TVRDE DA – NE POSTOJE. KRUŽE GLASINE I DA ĆE JEDAN OD TIH "NEPOSTOJEĆIH" CENTARA, HOTEL "BRISTOL", USKORO BITI RASELJEN, ZBOG "DRŽAVNOG INTERESA", ŠTO JE, SUMNJAJU STANARI, DRUGO IME ZA PROJEKAT "BEOGRAD NA VODI" U avgustu 2014, prilikom dodele ključeva devet stanova penzionisanim pripadnicima sistema odbrane u Ulici Kisela voda u beogradskom naselju Mirijevo, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić izjavio je: "U naredne dve, dve i po godine biće izmirene sve potrebe za stanovima u vojsci, da nemamo nijednog pripadnika vojske, ni penzionera ni u redovnom sastavu, na čekanju za stan." U tom trenutku bez stana ili sa neadekvatnim stanom je 19.500 pripadnika vojske, a novinarsku sumnju da će sve to moći da se reši do kraja februara 2017, da je obećanje preambiciozno, Gašić je pokušao da otkloni tvrdnjom da taj spisak datira iz devedesetih i da će biti revidiran jer su mnogi već rešili stambeno pitanje, a ima i preminulih. "Srbija misli i na ljude koji čekaju 30 i više godina na stan, a koji su sva svoja bogatstva i imovinu i sve ono što su sticali kroz radni vek ostavili na teritoriji drugih država", rekao je tada Gašić. Neki od vojnih penzionera tada su mu i poverovali, hvatajući se za to obećanje kao davljenik za slamku... U januaru 2018, tu je jedna sasvim druga slika. Vojni hotel "Bristol" u Karađorđevoj ulici: tridesetak penzionisanih starešina sa porodicama ili bez njih, koji pripadaju kategoriji takozvanih vojnih beskućnika, izbeglih iz bivših jugoslovenskih republika, 27. godinu boravi tu u "privremenom smeštaju". Taj smeštaj ne plaćaju malo – za dvokrevetnu sobu 11.336 dinara mesečno, plus, ako imaju još članova porodice, za "pomoćne ležaje", koji zapravo ne postoje, ali se doplaćuje 30 odsto cene za jedan, a 50 odsto za dva. "Išli su i da popisuju ko ima šporete, frižidere, ostale električne uređaje, čak i fenove, kako bi dodatno naplatili trošenje struje", priča za "Vreme" penzionisani zastavnik prve klase Dragan Stojanović, ukazujući da je "Bristol" poslednji kolektivni izbeglički centar u Srbiji, iako država tvrdi da oni više ne postoje. Stanari "Bristola" svoju muku nose 27 godina, čekajući da dobiju neko rešenje za stan, navikli već na "šetanje" po stambenoj rang-listi i stalne padove naniže. Ono što ih je uznemirilo jesu glasine koje su od jesenas počele da kolaju – da će ih iseliti na neka druga mesta. Zavisno od izvora tih glasina, pominjani su razni rokovi, od nekoliko dana pa do mesec, dva, tri, pet... Kao razlog, pominjano je da se to radi zbog "državnog interesa" i – "Beograda na vodi". Grupa od 14 beskućnika, koji su imali hrabrosti, napisala je zbog toga pismo najvišim državnim zvaničnicima, zahtevajući da im odgovore šta će biti s njima. Oni u pismu ukazuju i na razne nelegalne radnje i kršenja pravila odgovornih u "Bristolu" i Vojnoj ustanovi "Dedinje", na višestruko veću cenu nego u drugim vojnim objektima, "odokativno" određenu, pretnje iseljenjem i vojnom policijom onima za koje smatraju da su "neposlušni"... OD "BRISTOLA" DO "DEDINJA" I NAZAD: Umesto odgovora, stigao je novopostavljeni direktor VU "Dedinje" Čedomir Kisić sa saradnicima i kratko saopštio da ne može da odgovori ni na jedno njihovo pitanje niti navod iz pisma zvaničnicima, tako da sastanak propada. Potom je stigao dopis iz Ministarstva odbrane, iz Sektora za materijalne resurse, gde se u prvoj rečenici potpisnici pisma optužuju da od države traže stanove, što je, tvrdi Stojanović, potpuna neistina. "Nakon desetak dana zovu delegaciju stanara da dođe u VU ‘Dedinje’, ali smo im odgovorili da to ne želimo jer sa njima nemamo ništa, nego sa Ministarstvom odbrane, čiji predstavnici treba da dođu u ‘Bristol’", kaže Stojanović i dodaje da se nakon toga pojavio direktor Direkcije za usluge standarda Ministarstva odbrane Kravić sa pravnikom iz Vojnostambenog fonda Novakovićem i direktorom "Dedinja" Kisićem. "Pukovnik Novaković počinje priču kako postoji državni interes, ne pominjući konkretno koji, i da će zato da nas presele u drugi objekat, koji će u međuvremenu biti renoviran na Dorćolu. Rekao je da ćemo da idemo u ‘sveže okrečene sobe’, što je strašna rečenica. Zamislite, posle 27 godina u kolektivnom smeštaju dođe čovek i tako nešto vam kaže, da vas, kao ovce, sele iz jednog u drugi tor. Tada sam planuo i pitao ga da li razgovara sa ljudima ili sa ovcama. On je samo ponavljao da je to državni interes. Nije naveo koji", kaže Stojanović. Kao ilustraciju uslova u kojima borave u "Bristolu" on navodi i činjenicu da sobe u kojima žive za 27 godina nisu nijednom okrečene, a da su starešinama, dobijanjem tog privremenog smeštaja, umanjene naknade za odvojeni život i takozvani troškovi stanovanja. Kao nelogičnost, on navodi i to što Ministarstvo odbrane finansira VU "Dedinje", koja, istovremeno, uzima novac i od njih. Predsednik Udruženja vojnih beskućnika potpukovnik pilot u penziji Vlado Đukić ističe da su svi nadležni zaboravili da je vojnim licima od plate odbijano 4,5 odsto od bruto ili 6 odsto od neto plate za Vojnostambeni fond (VSF) i da Udruženje sada vodi postupak za vraćanje tog novca. Reč je o ogromnoj sumi, koja se nalazi na računu Srpske banke (naslednica Yu Garant banke i ranijeg Vojnog servisa). "Tim sredstvima Narodna banka Srbije je osnovala Srpsku banku", tvrdi Đukić i precizira da proračuni govore kako je to, kada se izračuna po osobi, vrednost najmanje jednog troiposobnog stana. "Ministarstvo odbrane tvrdi da je to zastarelo. Sredstva su uplaćivana do 1993, a mi imamo saznanja i dokaze da su uplaćivana do 1998. godine", nastavlja Đukić, dodajući da su oni 1993. od države dobili potvrde koliko su uplatili u VSF. Đukić objašnjava da su starešine iz bivših jugoslovenskih republika koji su tamo imali stanove morali da ih zvanično ustupe VSF (on je to učinio 1992. u Mostaru, gde je bio nastavnik letenja), i sad su ostali i bez stanova i bez para koje su uplaćivali u Vojnostambeni fond. PAKLENI PRAVILNIK: Đukić tvrdi i da je krajem devedesetih postojala naredba tadašnjeg ministra odbrane Pavla Bulatovića da se uplaćene pare iz VSF licima koja nisu dobila stanove mogu vratiti, ali da se to ne može uraditi sa onima koji su došli iz bivših republika "dok se ne završi sukcesija". On pokazuje i komplikovan pravilnik Ministarstva odbrane za bodovanje pri pravljenju stambene rang-liste, "u kome se ne bi snašao ni doktor ekonomskih nauka", i pojašnjava da stanove svojom odlukom deli ministar odbrane, posebnom naredbom, kojom se pravi "razrez" – aktivnim vojnim licima 70 odsto, penzionerima 30 odsto. Pravilnikom iz 2008. napravljeno je osam grupa – četiri su aktivni generali, oficiri, podoficiri i civilna lica, i isto toliko penzionisani u tom statusu, a beskućnici su svrstani u penzionere. "Ustavni sud je taj pravilnik poništio, a ljudi iz Ministarstva odbrane, da bi prikrili svoje manipulacije, smišljaju novu čudnu formulu, koju niko ne može odgonetnuti. Onda ubeđuju ministra da je zakonski sve u redu, i on to potpisuje. To su teški manipulanti", tvrdi Đukić. Situaciju ilustruje primerom jednog vojnog beskućnika koji je bio prvi na listi u svojoj grupi, a delilo se osam stanova: "Pred podelu, pojavi se osam lica na rang-listi ispred njega. Drugostepena komisija utvrdi potom da za pet lica podela nije zakonita. I šta onda ti iz Ministarstva rade – dodele tri stana, a za pet raspišu novu raspodelu. I u toj novoj raspodeli opet daju onima koji mogu dobiti, a za one kojima komisija poništi, raspisuju novu raspodelu, sve dok njihovi ljudi ‘ne prođu’. A naš član, koji je bio prvi na listi, opet ostane bez stana." Đukić tvrdi da u Beogradu ima najmanje 100 praznih stanova, "koji se čuvaju zbog nečega", i kao primer navodi stan u Ulici Peđe Milosavljevića 44 na Bežanijskoj kosi, koji je zapečaćen već devet godina, a za njega se plaćaju sve režije, jer se "čuva za nekoga". U Srbiji, prema podacima Udruženja, ima 2648 vojnih beskućnika, koji su došli iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, ostavljajući tamo svoje stanove, a najviše ih je u Beogradu. Đukić navodi da je prošle godine Ministarstvo odbrane vratilo u posed 130 stanova koji su bili nelegalno korišćeni i oni su, kao "neuređeni", posebnom uredbom podeljeni zainteresovanim licima, što je tim ljudima mač sa dve oštrice – moraju da se odreknu pripadajućeg stambenog prostora (skidaju se sa rang-liste) i potom sami finansiraju uređenje tog stana, a ima ih poprilično ruiniranih, što zahteva više hiljada evra ulaganja. "I onda Ministarstvo odbrane, tek kad vi renovirate stan, proceni njegovu vrednost i cenu otkupa", upozorava Đukić i ukazuje na još jedan problem – ne zna se kolika su dugovanja bivšeg nelegalnog korisnika prema Elektrodistribuciji i Infostanu, a sve to mora da plati novi stanar. Do sada je od tih 130 podeljeno nešto manje od 70 stanova. Prema podacima Udruženja, u periodu od 2005. do 2017. je, na različite načine, stambeno pitanje rešilo oko 9700 vojnih lica i penzionera, a od 1991. do 2005. najmanje 15.000. "Podeljeno je 25.000 stanova, a problem vojnih beskućnika nije rešen", rezignirano konstatuje Đukić, ističući neverovatnu činjenicu da Glavna inspekcija Ministarstva odbrane nikad nije mogla da ustanovi broj stambenih jedinica i poslovnog prostora u VSF. Đukić ukazuje i na zatvorenost Ministarstva odbrane za sve informacije i podatke koje je Udruženje tražilo, pa su morali da ih dobijaju preko poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. ŽIVOT U OTROVNOJ ZGRADI I DODATNE MUKE: Vlado Đukić živi u vojnom sportskom centru u Surčinu, u azbestnim zgradama štetnim po zdravlje, gde pored 100 vojnih beskućnika ima i dvadesetak nelegalno useljenih, pa legalni stanari za njih moraju da plaćaju utrošenu vodu i struju. "Voda je 20 puta skuplja nego za ostale građane, nemamo pravo na bonus od 30 odsto za Infostan kao učesnici rata. Potpuno smo diskriminisani kao građani drugog reda", kaže on, precizirajući da su, kada se sve zbroji, ukupni mesečni troškovi za stan od 49 kvadrata 30.000 dinara. Njegov kolega Dragan Stojanović, s druge strane, ima dodatnu "muku" – zbog svog zalaganja da se stvari u "Bristolu" dovedu u red i zakonske okvire, pokušavano je njegovo iseljenje, sa sve asistencijom Vojne policije, a bez naloga suda. I ne samo njegovo, nego još njih "pet-šest neposlušnih", u tri navrata. Njegovi problemi počeli su kada je ukazao na uredbu objavljenu u "Vojnom službenom listu" broj 41/93, koji reguliše šta su u "Bristolu" sobe za komercijalnu upotrebu (117), a koje su za stambeno zbrinjavanje (247): "Dali su nam rešenja o privremenom samačkom smeštaju, a naredbom je, članom 17, propisano da načelnik nadležne uprave licima koja imaju pravo na stambeno obezbeđenje napiše rešenje o dodeli nužnog smeštaja. Član 18 kaže da danom donošenja prestaje da važi naredba o korišćenju objekata za smeštaj samaca." Stojanović objašnjava da bi primenom te naredbe i dobijanjem nužnog smeštaja VU "Dedinje" praktično izgubio upravljanje nad tim delom "Bristola" kao i drugim objektima gde su smešteni vojni beskućnici. Naredba je primenjena u smeštaju u Žarkovu, gde stanari sada plaćaju pet puta manju naknadu za stanovanje. Stanari "Bristola" su, zbog toga, odbili da plaćaju naknade, pa im je uručena tužba VU "Dedinja". Kada su u ovoj ustanovi uvideli da ne mogu da ih dobiju na sudu, krenuli su pritisci da se potpišu ugovori o stanovanju. "U ugovoru nije stajala nijedna obaveza VU ‘Dedinja’, samo naše, pa sam jedini odbio da potpišem uz obrazloženje da ću to uraditi ako se u njega stavi makar jedna obaveza ‘Dedinja’. Nije stavljena", priča bivši zastavnik vazduhoplovne tehničke službe Stojanović, koji je radio na vojnim aerodromima u Zagrebu, Banja Luci i Batajnici. BEZ MILOSTI I BEZ REŠENJA SUDA: Od tada, našao se "na meti" kao neposlušan i bundžija. Stojanović pokazuje i sve dokumente do kojih je došao, uključujući i zahtev direktora VU "Dedinja" od 6. jula 2012. kojim od Vojne policije traži asistenciju prilikom komisijskog "oslobađanja soba od lica i ličnih stvari imenovanih, kao i tehničko obezbeđenje navedene smeštajne jedinice", koja treba da se obavi 13. jula. "Vojna policija dolazi ‘maricom’, hoće da nas isele. Ja sam imao ‘sreću’ da sam, pošto je to pokušano i ranije, dobio rešenje od suda da je moja soba pod njegovom jurisdikcijom. Neko je vojnoj policiji u međuvremenu rekao da imam sudsko rešenje i odustali su. Vojna policija dolazila je po privatnoj vezi tadašnjeg direktora Dejana Mrlješa sa nekim od njihovih šefova, a to je imalo i svoju protivuslugu. Posle toga uputio sam pismo načelniku Generalštaba, u kome navodim da su pojedine starešine Vojne policije nakon tih ‘akcija’ dobile sobe u stanarskom delu ‘Bristola’", kaže Stojanović, koji je zbog svega što ga je snašlo, preživeo i srčani udar. On podseća i da su vojni policajci, na zahtev tadašnjeg direktora, na temperaturi od 15 stepeni ispod nule, bez ikakvog sudskog rešenja, dovedeni da na ulicu izbace ženu sa šestomesečnom bebom, a da je kasnije na sudu ustanovljeno da je imala potpuno regularno rešenje o boravku: "I nikom ništa, niti je odgovarala domaćica hotela koja je to iseljenje inicirala, naprotiv, premeštena je na viši položaj, niti je bilo ko od zvaničnih organa odgovarao za nezakonitu upotrebu vojne policije", ogorčeno priča Stojanović. On pita da li nekome treba novi "slučaj Ponjiger", kada je bračni par sa bebom skočio iz sobe vojnog samačkog smeštaja na Zvezdari zbog toga što im je pretilo iseljenje. Muž i žena su poginuli, a dete je ostalo živo. "Najnoviji slučaj u ‘Bristolu’ je pokušaj izbacivanja udovice zastavnika Tomislava Stojanovića, vojnog beskućnika, tri meseca posle njegove smrti. A bio je starešina bez mrlje u karijeri. Znači li to da će i porodice svih nas biti izbačena kad umremo, da li je normalno ovakvo postupanje, da nam ta pretnja uvek visi nad glavom?", pita se on. Prilikom pokušaja iseljenja udovice preminulog zastavnika, Tonke Stojanović, stanari su se pobunili, pa je iseljenje privremeno obustavljeno. Ona je na prošlonedeljnoj skupštini Udruženja vojnih beskućnika u očaju poručila da joj je, ako je isele, jedini izlaz da skoči u Savu i utopi se. Kakva je situacija i režim u "Bristolu", prema rečima Stojanovića, dovoljno govori i to što su novinarku Radio-televizije Srbije, koja je imala dozvolu Ministarstva odbrane da pravi prilog o hotelu, izbacili kad su shvatili da pravi priču o vojnim beskućnicima i njihovom smeštaju. Ulaz u taj deo "Bristola" je iz Hercegovačke ulice, tik uz ogradu gradilišta "Beograda na vodi" i preko puta zgrade Geozavoda. Na vratima stoji obaveštenje sa znakom precrtanog foto-aparata i tekstom: "Zabranjeno fotografisanje. Za svako snimanje i medijsko izveštavanje neophodna je dozvola nadležnog organa Ministarstva odbrane." Davor LUKAČ

Haški tribunal je simbolično zatvorio sudnicu teatralnim ispijanjem otrova hrvatskog generala Slobodana Praljka. Kako su poslednje presude Haškog tribunala koje se odnose na Ratka Mladića i hrvatski vojni i politički vrh u slučaju Prlić dočekane u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Haški tribunal će do kraja godine formalno prestati da postoji. Sud je završio svoj rad presudama doživotnog zatvora za generala Ratka Mladića i presudama hrvatskom vojnom i političkom vrhu u slučaju "Prlić". Od kada je osnovan, rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1993. godine, kao ad hok institucija službenog naziva Međunarodni tribunal za progon osoba odgovornih za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriju bivše Jugoslavije od 1991. godine, ovaj sud je radio pretežno pod pritiskom osporavanja i nezadovoljstva. Šta je nasleđe Haškog tribunala, u kojoj meri je misija pomirenja i pravde za žrtve ratnih zločina ispunjena? Zašto je svaka presuda, bilo da je osuđujuća ili oslobađajuća, bila povod za novo uzbuđenje u regionu, za buđenje nacionalizama i demonstraciju ekstremizama? Kako se dogodilo da Hrvati sa nevericom dočekuju presudu za udruženi zločinački poduhvat za rat u Bosni i Hercegovini i zašto Hrvatima naročito teško pada što Srbija nije od Suda u Hagu osuđena da je na isti način umešana u taj rat? U emisiji će govoriti: Miroslav Lazanski, komentator Politike, Čedomir Jovanović, predsednik LDP, Toma Fila, advokat Mirsad Tokača, direktor Istraživačko dokumentacionog centra Sarajevo. Autor i urednik: Olivera Kovačević